Najbolji čovek na svetu

Najbolji čovek na svetu

Sresti najboljeg čoveka na svetu danas se graniči sa čudom (ili jeste čudo).

Nije reč samo o tome da ljudi danas naprosto nemaju vremena da nekome zagledaju u oči, ili da razgovaraju umesto što komuniciraju posredstvom svojih sve pametnijih tehno-izuma, koji hoće da budu integralni deo njihovog bića, zamena i savršeni produžetak njihovog nasavršenog postojanja. Ovde je reč o duhu ovog vremena, prožetog idejama u čije vrednosti nije poželjno sumnjati. Osim ako niste profesionalni posmatrač, ili slobodan strelac, naravno.

Ovaj događaj zbio se pre više od dvadeset godina, nije važno da znate pre koliko tačno, kao ni koji je bio mesec u godini, dok sam prolazio kroz meni drag gradski park treće kategorije. Volim i danas da prođem kroz njega, naročito zato što je retko kada prepun prolaznika koji šeteju sa decom i svojim četvoronožnim ljubimcima, pa se opet čini da je i ovaj park suviše mali za ovoliki grad, i da neizostavno treba rezervisati mesto rano izjutra, u cik zore, po mogućstvu, ukoliko želite da u njemu budete sami sa sobom i nadišete se svežeg vazduha i osetite kakav-takav dodir sa majkom prirodom.

Bio je divan sunčan dan, početkom proleća, kada sam video tog uistinu neobičnog čoveka kako lebdi iznad nedavno lepo pokošenog travnjaka, možda metar ili nešto više, sa nezaboravnim smeškom na licu. Naravno, pomislio sam da sanjam, ali mi je neki volšebni glas iz mene odmah rekao da ovog puta ne sanjam. Stajao sam ispred njega sa rukama u džepovima kao da smo stari znanci. Nisam rekao ni zdravo ni dobar dan, jer mi se u tim trenucima to činilo sasvim izlišnim. Nije gledao u mene već negde u daljinu, mada sam osećao da je svestan mog prisustva. Nisam otvarao usta kao ni on, pa ipak smo razgovarali.

Rekao mi je da lebdi jer oseća i zna da je lak, i da nikada nije voleo da gazi po travi. Pre nego što je počeo da lebdi, gledao je da je pažljivo zaobiđe, jer je uvek imao nejasan osećaj,koji je danas prerastao u saznanje, da travu boli kada se gazi po njoj. Ljudi nisu oduvek hodali već su leteli i bili slični Tvorcu. Nisu starili, niti su znali za prolaznost.Velike životinje nisu jele one manje, niti su postojali pojmovi “moje” i “tvoje”, ili neki slični pojmovi, i nisu govorili jezikom koji je ličio na ovaj današnji. Nije postojao novac ili nacionalna pripadnost, nije se ništa proizvodilo, jer nije postojala potreba za tim; svi su živeli isključivo od sunčevih zraka i vode, a seksualnost još nije bila otkrivena, jer su istovremeno bili i muškarci i žene, bez sećanja i bez ličnih biografija, i nisu imali razloga da traže bilo šta izvan sebe. Postojala je samo večna sadašnjost, ako bi se, iz današnjeg ugla, ovim jezikom ona uopšte mogla opisati, izreći, dočarati.

Rekao mi je takođe da se probudio iznenada posle čitanja Krišnamurtijeve knjižice “Duh i sloboda”, u kojoj se kaže, između ostalog, da za preporod nije potreban nikakav napor i vreme, već da je moguće preporoditi se odmah.

”Ako želite da operete sudove odmah,vi to nećete ostaviti za sutra.”

Mada je do tog saznanja došao postepeno,intuicijom, sam, bez posrednika, ta knjiga mu je definitivno otvorila oči. Od tad živi od sunčevih zraka i uglavnom leti ili lebdi; da se malo odmori od letenja, pomislio sam.

Sada je ovde, kaže, jer me je primetio, i jer sam ga zvao da mi malo pravi društvo, jer vidi da sam zaljubljen u parkove, pogotovo ovaj i da u njemu provodim vreme u društvu sa knjigom ili sa blokom za crtanje u rukama.

Kaže da me je prepoznao, jer je i on nekada bio taj čovek, naročito zbog toga što u vizuelnoj pismenosti, kojoj sam nadaren, kaže, živi pismenost primordijalna, koja primorava čovekovu dušu na izdvojenost koju ne može da podeli gotovo ni sa kim u ovom vremenu i u ovakvom društvu. Društvu koje ima bolesne oči. Pod najam.

Voleo je da koristi termine iz Svetog pisma, mada nije bio ortodoksni vernik. U crkvu je ušao svega nekoliko puta u životu, nije se u njoj dugo zadržao; ”religiozni kič ,u preobilju svetlih simbola, prosto zaslepljuje”, govorio je.

Sa pokušajima prilagođavanja jednostavno nikada nije išlo, jer su mu zemaljski i društveni parametri potpuno neprihvatljivi. Da nađe sebi bilo kakvog prijatelja nikada mu nije polazilo za rukom, bar ne na duže staze. Slično je prolazio i sa ženama. Dva tri susreta, poneki zagrljaj, i toliko.Sve su mu, kako je imao običaj da kaže, ”nečiste, sklone mimikriji; suviše od ovog sveta”.

Znao je da su ljudi, još od starih Grka, počeli da propovedaju pismenost koja zanemaruje pismenost prvobitnu, vizuelnu, neposrednu. Rekoh mu da u ritualu crtanja i pisanja-stripom-pokušavam da prenesem istinu njegovih uvida, koje u meni žive kao sećanje, ali da je danas malo onih koji profanisani jezik stripa mogu da prime u sebe, svoju svest. ”Nastavi tako, samo crtaj i piši”, reče i nestade.

Znam da sam ga stvarno sreo i da nije bio san. I da dobrota i mudrost kojom je zračio nema veze sa ovozemnim ljudskim strastima i putevima. On je onaj koji je došao pre nastanka istorije, pogotovo one pisane, u formi bilo kojeg znanog analfabeta, ili čak crteža na kamenu ili drvetu ili zidovima neke prastare pećine ili piramide.

Posle nekoliko godina video sam ga ponovo, mada to nije bio on, u “gradu svetlosti”- Parizu, prolazio je bučnim ulicama, mlatarao rukama i nerazgovetnim urlajućim glasom, po svemu sudeći, nešto deklamovao, ne obraćajući ni najmanje pažnju na svuda prisutna vozila. Urlao je baš kao da je ovaj život pakao, ili kao da je, zbog tog, za njega krajnje bolnog doživljaja života, upravo pobegao iz ludnice. Pomislio sam, kao i mnogi koji su ga tada videli, da je, bez sumnje,čitavo njegovo biće bolesno.