“Najlepša žena u gradu” – Čarls Bukovski

Kes je bila najmlađa i najlepša od pet sestara. Kes je bila najlepša devojka u gradu. Napola Indijanka, savitljivog i neobičnog tela, zmijolikog i vatrenog tela, sa očima koje su pristajale uz njega. Kes je bila tečna pokretna vatra. Bila je poput duha sabijenog u obličje koje nije moglo da ga zadrži. Kosa joj je bila crna, duga i svilenkasta, i uvijala se kao i njeno telo. Bila je ili veoma dobro raspoložena ili veoma potištena. Kod Kes nije bilo sredine. Neki su govorili da je luda. To su govorile tupadžije. Tupadžije uopšte nisu mogle da shvate Kes. Za muškarce je ona bila prosto mašina za seks, i nije ih bilo briga da li je luda ili ne. A Kes je plesala i flertovala, ljubila muškarce, ali osim u jednoj ili dve prilike, kada bi došlo do toga da povale Kes, ona bi im se nekako izvukla, izmicala je muškarcima. Njene sestre su je optuživale da zloupotrebljava svoju lepotu, da ne koristi dovoljno um, ali Kes je imala i uma i duha; slikala je, plesala, pevala, pravila predmete od gline, a kada bi ljudi bili povređeni bilo duhovno ili telesno, Kes je osećala duboko sažaljenje prema njima. Njen um je jednostavno bio drugačiji; jednostavno nije bio praktičan. Sestre su bile ljubomorne na nju jer je privlačila njihove muškarce, i bile su ljute jer ih nije koristila na najbolji mogući način. Imala je naviku da bude ljubazna prema onim ružnijim; takozvani zgodni muškarci su je odbijali – „Nemaju petlje,“ govorila je… nemaju živosti. Uzdaju su u svoje savršene male ušne školjke i lepo oblikovane noseve… samo površina bez ičega unutra…“ Imala je narav koja se bližila ludilu, imala je narav koji su neki i nazivali ludilom. Otac joj je umro od alkohola a majka je pobegla ostavivši devojčice same. Otišle su kod rođaka koji ih je smestio u manastir. Manastir je bio turobno mesto, i više za Kes nego za njene sestre. Devojke su bile ljubomorne na Kes i ona se tukla sa većinom njih. Imala je ožiljke od brijača celom dužinom leve ruke napravljene kada se njom branila u dve tuče. Takođe je imala trajni ožiljak preko levog obraza ali on umesto da je umanjivao njenu lepotu naizgled ju je samo povećavao. Upoznao sam je u Vest End baru nekoliko noći nakon odlaska iz manastira. Pošto je bila najmlađa sestra, izašla je poslednja. Jednostavno je ušla i sela pored mene. Ja sam bio verovatno najružniji muškarac u gradu i to je moglo da ima nekakve veze sa ovim.

„Piće?“ upitao sam.
„Naravno, zašto da ne?“

Čini mi se da nije bilo ničega neobičnog u našem razgovoru te večeri, ali je jednostavno bilo nečeg neobičnog u  sećaju koji je Kes izazivala. Odabrala je mene i to je prosto bilo tako. Volela je da pije i to u velikim količinama. Nije izgledala kao da ima dovoljno godina za to, ali su joj ga ipak posluživali. Možda je falsifikovala ličnu kartu, stvarno ne znam. U svakom slučaju, svaki put kada bi se vratila iz toaleta i ponovo sela pored mene osećao sam isti ponos. Nije bila samo najlepša žena u gradu nego i jedna od najlepših koje sam ikada video. Obavio sam ruku oko njenog struka i jednom je poljubio.

„Misliš li da sam lepa?“ upitala je.
„Da, naravno, ali postoji još nešto… to je više od tvog izgleda…“
„Ljudi me uvek optužuju što sam lepa. Da li zaista misliš da sam lepa?“
„Lepa nije prava reč, ona je jedva prikladna za tebe.“

Kes je gurnula ruku u svoju tašnicu. Mislio sam da traži maramicu. Izvukla je dugačku iglu za šešir. Pre nego što sam mogao da je zaustavim provukla je tu iglu kroz nos postrance, malo iznad nozdrva. Osećao sam zgađenost i užas. Pogledala me i nasmejala se.

„Da li me sada smatraš lepom? Šta sada misliš, čoveče?“

Izvukao sam iglu i položio svoju maramicu preko mesta na kom je krvarila. Nekoliko ljudi, uključujući i šankera,  ideli su šta je uradila. Šanker je prišao:

„Slušaj,“ rekao je Kes, „opet napravi nešto tako i letiš odavde. Ne treba nam tvoje dramljenje ovde.“
„O, odjebi čoveče!“ rekla je.
„Bolje pripazi na nju,“ šanker se obratio meni.
„Biće ona dobro,“ odgovorio sam.
„To je moj nos, mogu da radim šta hoću sa svojim nosom.“
„Ne,“ rekao sam joj, „to boli mene.“
„Hoćeš da kažeš da te boli kada gurnem iglu sebi u nos?“
„Da, to hoću da kažem.“
„U redu, neću to ponavljati. Razvedri se.“

Poljubila me, zaista se široko osmehujući dok je to radila i držeći maramicu na nosu. Posle fajronta smo krenuli kod mene. Imao sam nešto piva i sedeli smo razgovarajući. Tada sam stekao utisak o njoj kao o osobi punoj brige i nežnosti. Davala je sebe i ne znajući to. Istovremeno bi zašla u stanja neobuzdanosti i nepovezanosti. Šizika. Prelepa i produhovljena šizika. Možda će je neki čovek, nešto, uništiti zauvek. Nadao sam se da to neću biti ja. Legli smo u krevet i pošto sam ugasio svetlo Kes me upitala,

„Kada to želiš? Sada ili ujutro?“
„Ujutro,“ rekao sam i okrenuo joj leđa.

Ujutro sam ustao i napravio dve kafe, pa joj jednu doneo u krevet. Nasmejala se.

„Ti si prvi čovek koji je odbio po noći.“
„U redu je,“ rekao sam, „ne moramo to uopšte da uradimo.“
„Ne, čekaj. Hoću da znam. Pusti da se malo osvežim.“

Kes je otišla u kupatilo. Izašla je ubrzo, izgledajući potpuno čudesno, sa dugom crnom kosom koja je blistala, očima i usnama koje su blistale, a blistala je i njena… Pokazivala je svoje telo mirno, kao kvalitetnu stvar. Zavukla se ispod pokrivača.

„Hajde, ljubavniče.“

Prešao sam na stvar. Ljubila se strastveno, ali bez žurbe. Pustio sam ruke da lutaju po njenom telu, kroz njenu kosu. Popeo sam se na nju. Bila je vrela i uska. Počeo sam da se pokrećem polako, želeći da ovo potraje. Njene oči su gledale pravo u moje.

„Kako se zoveš?“ upitao sam.
„Kakve to dođavola veze ima?“

uzvratila je pitanjem. Nasmejao sam se i nastavio. Posle se obukla i ja sam je odvezao nazad do bara ali bilo mi je teško da je zaboravim. Nisam radio i spavao sam do dva popodne a onda bih ustao i čitao novine. Bio sam u kadi kada je ušla sa listom biljke adam.

„Znala sam da ćeš biti u kadi,“ rekla je, „pa sam ti donela nešto da pokriješ tu svoju stvar, nudisto.“

Dobacila mi je list adama u kadu.

„Kako si znala da ću biti u kadi?“
„Znala sam.“

Kes je dolazila skoro svakog dana kada sam bio u kadi. Bivalo je to u različito doba dana ali je retko promašivala, i  vek je tu bio adamov list. A onda bismo vodili ljubav. Jednu ili dve večeri me nazvala telefonom i tada sam morao da platim kauciju i izvučem je iz zatvora gde ja završila zbog pijanstva i tuče.

„Ti kučkini sinovi,“ rekla je, „samo zato što ti plate nekoliko pića misle da mogu da ti se zavuku u gaćice.“ „Kada prihvatiš piće sama sebi stvaraš nevolju.“ „Mislila sam da ih zanimam ja, a ne samo moje telo.“ „Mene zanimaš ti i tvoje telo. Ipak, sumnjam da većina muškaraca može da vidi dalje od tvog tela.“

Otišao sam iz grada na šest meseci, skitao okolo, vratio se. Nikada nisam zaboravio Kes, ali smo imali neku vrstu svađe a ja sam svakako želeo da se pomerim sa mesta, i kada sam se vratio mislio sam da nje neće biti, ali sedeo sam u Vest End baru otprilike pola sata kada je ona ušla i sela pored mene.

„Pa, kopile, vidim da si se vratio.“

Naručio sam joj piće. Onda sam je pogledao. Imala je haljinu sa visokim okovratnikom. Nikada je nisam video u takvoj haljini. A ispod oba oka bile su zabijene dve pribadače sa staklenim glavama. Mogli ste da vidite samo glave,
ali te pribadače su bile zabodene u njeno lice.

„Prokleta da si, još uvek pokušavaš da razoriš svoju lepotu, a?“
„Ne, to je moda, ti glupane.“
„Ti si luda.“
„Nedostajao si mi,“ rekla je.
„Da li postoji još neko?“
„Ne, nema nikog drugog. Samo ti. Ali prostituišem se. Cena je deset
dolara. Ali ti dobijaš džabe.“
„Izvadi te pribadače.“
„Ne, takva je moda.“
„To me čini veoma nesrećnim.“
„Jesi li siguran?“
„Dođavola, da, siguran sam.“

Kes je polako izvukla pribadače i stavila ih u svoju tašnu.

„Zašto upropaštavaš svoju lepotu?“ upitao sam.
„Zašto jednostavno ne živiš sa njom?“
„Zato što ljudi misle da je to sve što imam. Lepota nije ništa, ona je prolazna. Ne znaš koliko si srećan što si ružan, jer ako se dopadaš ljudima znaš da je to radi nečega drugog.“
„U redu,“ rekao sam, „srećan sam.“
„Nisam htela da kažem da si ružan. Ljudi samo misle da si ružan. Imaš opčinjavajuće lice.“
„Hvala.“

Popili smo još jedno piće.

„Čime se baviš?“ pitala je.
„Ničim. Ne mogu da se zadržim ni na čemu. Nemam interesovanja.“
„Ni ja. Da si žena mogao bi da se kurvaš.“
„Ne verujem da bih ikada mogao da dolazim u dodir sa toliko mnogo neznanaca, to je zamorno.“
„U pravu si, zamorno je, sve je zamorno.“

Izašli smo zajedno. Ljudi su na ulicama još uvek zurili u Kes. Ona je bila prelepa žena, možda lepša nego ikada pre. Došli smo do moje gajbe, otvorio sam flašu vina i razgovarali smo. Kod mene i Kes je to uvek išlo lako. Ona bi pričala neko vreme a ja bih slušao, a onda bih pričao ja. Naš razgovor je jednostavno tekao bez napora. Izgledalo je kao da zajedno otkrivamo tajne. Kada bismo otkrili neku dobru smejala se onim svojim smehom, kako je to samo ona mogla. Bilo je to poput radosti koja je buknula iz vatre. Tokom razgovora smo se ljubili i približavali jedno drugom. Potpuno smo se uspalili i odlučili da odemo u krevet. Tada je Kes skinula svoju haljinu sa visokim okovratnikom i video sam – ružni iskrzani ožiljak preko njenog grla. Bio je debeo i dugačak.

„Prokleta bila, ženo,“ rekao sam iz kreveta, „prokleta bila, šta si to uradila?“
„Jedne noći sam pokušala slomljenom flašom. Ne dopadam ti se više? Da li sam još uvek lepa?“

Povukao sam je na krevet i poljubio je. Otrgnula se i nasmejala.

„Neki ljudi mi plate deset dolara a onda se skinem i oni to više ne žele. Ja zadržim pare. To je veoma smešno.“
„Da,“ rekao sam, „ ne mogu prestati da se smejem… Kes, kučko, volim te… prestani da se uništavaš; ti si najživlja žena koju sam ikada sreo.“

Ponovo smo se poljubili. Kes je bezglasno plakala. Mogao sam da osetim suze. Duga crna kosa ležala je pored mene kao zastava smrti. Osetili smo želju i polako, setno, divno vodili ljubav. Ujutro je Kes ustala da napravi doručak. Izgledala je sasvim mirno i srećno. Ostao sam u krevetu i uživao u njenoj sreći. Najzad je prišla i prodrmala me.

„Ustaj, kopile! Pljusni se hladnom vodom po licu i kiti i dođi da uživaš u gozbi!“

Tog dana sam je odvezao do plaže. Bio je radni dan i još nije bilo leto pa je svuda bilo predivno pusto. Beskućnici sa plaže su spavali u svojim ritama na travnjacima iznad linije peska. Drugi su sedeli na kamenim klupama i delili piće iz jedne flaše. Galebovi su kružili uokolo, bezbrižni a ipak uznemireni. Stare dame od svojih sedamdesetak ili osamdeset godina sedele su na klupama i raspravljale o prodaji nekretnina nasleđenih od muževa koje je odavno ubila brzina i besmisao preživljavanja. Uz sve to, vazduh je bio ispunjen mirom i šetali smo i leškarili na travnjacima, i nismo mnogo govorili. Jednostavno smo se osećali lepo što smo zajedno. Kupio sam dva sendviča, malo prženih krompirića i piće i seli smo na pesak da jedemo. Zatim sam zagrlio Kes pa smo odspavali oko sat vremena. Ovo je nekako bilo bolje od vođenja ljubavi. Zajedno smo bez napetosti plovili kroz san. Kad smo se probudili odvezli smo se do mene i ja sam spremio večeru. Posle večere sam predložio Kes da živimo zajedno. Dugo je ćutala gledajući me, a onda polako rekla, „Ne.“ Odvezao sam je nazad do bara, platio joj piće i izašao. Sutradan sam pronašao posao na pakovanju u jednoj fabrici i ostatak nedelje proveo radeći. Bio sam previše umoran da stvarno izlazim ali sam u petak uveče otišao do Vest End bara. Seo sam i čekao Kes. Sati su prolazili. Kada sam se već prilično napio šanker mi je rekao,

„Žao mi je zbog tvoje devojke.“
„A šta je to bilo?“ upitao sam.
„Žao mi je, zar nisi znao?“
„Ne.“
„Samoubistvo. Juče su je sahranili.“
„Sahranili?“ upitao sam. Delovalo je kao da bi svakog trenutka mogla da uđe na vrata. Kako je moguće da je nema?
„Sahranile su je njene sestre.“
„Samoubistvo? Možeš li da mi kažeš kako?“
„Presekla je sebi grkljan.“
„Shvatam. Daj mi još jedno piće.“

Pio sam do zatvaranja bara. Kes je bila najlepša od pet sestara, najlepša u gradu. Uspeo sam da se dovezem do svoje gajbe i neprestano sam mislio, trebalo je da navaljujem da ostane sa mnom umesto da prihvatim ono „ne.“ Sve na njoj je ukazivalo da joj je bilo stalo. Jednostavno sam bio previše nemaran oko toga, lenj, previše nezabrinut. Zaslužio sam svoju i njenu smrt. Bio sam džukela. Ne, zbog čega bih krivio pse? Ustao sam i našao flašu vina, i žestoko potegnuo iz nje. Kes, najlepša devojka u gradu, umrla je u svojoj dvadesetoj. Napolju su neki pritiskali sirene svojih automobila. Bili su veoma glasni i uporni. Spustio sam flašu i zaurlao: „PROKLET BIO, KURVIN SINE, ZAMUKNI!“ Noć je nadolazila i nije bilo ničega što sam mogao da uradim.

Čarls Bukovski

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Čarls Bukovski, Književnost, Najlepša žena u gradu