Najpoželjnije i najumnije žene antike?

“Kada me je to Praksitel video nagu?”, pita Afrodita.

Ova rečenica pripisana je boginji lepote i seksualne želje u jednoj knjizi vizantijskih epigrama.

Praksitelova statua Afrodite je, navodno, bila toliko verna da su je mnogi smatrali živom. Praksitel je bio najslavniji vajar antičke Grčke 4. veka pre naše ere. Originalna statua – Afrodita Kniđanska – nije preživela do danas, ali jesu razne kopije. Naga boginja je uhvaćena negde između razmetanja svojom besmrtnom putenoću i skrivanja iste rukom, premda ne baš uspešno.

Ta statua dugo je smatrana jednom od najpoželjnijih predstava žene u istoriji umetnosti. U jednoj svojoj priči grčki retoričar Lukijan opisuje plemića toliko ospednutog statuom da provodi noć u hramu samo da bi bio blizu nje. Kada su ga uhvatili, od sramote i poniženja se bacio u more. Naravoučenije: previše lepote može biti opasna stvar. Ali, Afroditino pitanje je na mestu: kako vajar pronalazi inspiraciju za najlepše žensko telo koje može da zamisli, oličeno u boginji? U Praksitelovom slučaju, nije morao da ide daleko. Zapravo, trebalo je samo da pogleda u drugi kraj sobe, u svoju devojku Frinu.

Frina je bila hetera, reč koju obično prevodimo kao kurtizana. Rođena je oko 371. pre n.e. u Tespiji u okrugu Beotija pre nego što se preselila u Atinu. Ako je suditi po kopijama Praksitelove skulpture Afrodite, bila je veoma lepa: sve statue je prikazuju sa ravnim nosem, okruglom vilicom, ljupkim napućenim ustima i široko postavljenim očima. Osim po lepoti, Frina je u svoje vreme bila poznata po nezavisnosti, vrcavosti i znatiželji koja ju je odvela u krugove kojima su se u to vreme kretali atinski filozofi, neki od najslavijih intelektualaca svoga vremena. Nažalost, većina kasnijih, modernijih umetnika bila je usredsređena samo na Frininu lepotu, a zapostavila je njene umne kvalitete.

Istorija nam kaže da je Frinino pravo ime bilo Mnesarete, što znači “pamti vrlinu”. Možda to i nije bilo idealno ime za jednu kutrizanu. Biograf Plutarh objašnjava nam da je nadimak Frina (“žaba krastača”) dobila jer je imala žućkastu put. Kakva ironija!

Istorijski izvori o Frini otkrivaju ženu koja ne samo da je bila dovoljno lepa da “menja” Afroditu, već i dosetljiva, pametna, uporna i skromna. Ove karakteristike deluju izrazito moderne za ta vremena, s obzirom da su Atinjanke vodile mahom dosadne živote; naročito su žene iz visokih krugova živele izolovano, viđane u javnosti samo u pratnji bliskog muškog rođaka. Hetere su, sa druge strane, imale daleko više slobode i daleko poželjniji život (prema današnjim standardima). Bile su obrazovane i sposobne da razgovaraju sa svojim muškim pratiocima o filozofskim i umetničkim temama.

Najveći broj anegdota o Frini napisao je Atenej u “Gozbi sofista”. Frina je opisana kao velika ljubiteljka igre reči, mudra i dovitljiva žena. Takođe je znala i koliko vredi. Atenej nam kaže da je ponudila da plati izgradnju zidina Tebe koje je srušio Aleksandar Veliki 336. pre n.e. Jedini uslov je bio da na zidovima stoji natipis da je utvrđenje uništio Alekasandar a da ga je ponovo izgradila kurtizana Frina. Gradske vlasti su na kraju to odbile.

Kao i mnoge poznate ličnosti petog i četvrtog veka pre naše ere, Frina se u jednom trenutku našla na sudu. Optužena je za bezbožništvo, što je bio čest slučaj u Atini (i Sokrat je stradao zbog toga). Verovatno je njen navodni zločin poticao od toga što je pozirala za statuu boginje. Priča o suđenju ovekovečena je u umetnosti, na slikama Vilijama Tarnera, Žan-Leona Žeroma i Žozea Frape, između ostalih. Atenej nam kaže da Frinin advokat nije baš spremio dobru odbranu pa je, u ključnom trenutku, kada je porota trebalo da glasa, strgnuo njenu tuniku i otkrio gole grudi. Ko bi mogao da osudi ženu čija je lepota zaista bila dostojna Afrodite? Naročito što je, piše Atenej, Frina bila još lepša u onim delovima tela koji su bili “generalno skriveni”. Muški porotnici odmah su je oslobodili.

Atinski držanik Perikle jednom je rekao da je najveći uspeh žene ako se o njoj ne govori. Sam je pobio taj argument kada je počeo da živi sa jednom od najčuvenijih Atinjaki tog vremena, heterom Aspazijom. Jedan vek kasnije i Frina je igrnorisala taj njegov savet svojom pronicljivošću, šarmom i leotom i postala jedna od najpoznatijih žena svoga vremena, vekovima kasnije slavljena u knjigama, slikama i statuama.

Međutim, mnogi su je predstavljali zbog lepote, a ne zbog pameti. Kada se pojavljivala u relativno modernim delima, i dalje to nije bilo zbog njenog blistavog uma. Nemački pesnik Rajner Marija Rilke pominje je u “Flaminzima” i poredi ove veličanstvene ptice sa Frininom zadovljivom prirodom. Francuz Šarl Bodler postaje pozitivno lud na pomisao brojnih Frina koje se nude jedna drugoj na Lezbosu. Mnogi prevodi njegove pesme “Lezbos” (iz zbirke “Cveće zla”) umesto Frininog imena koriste reči “kurtizana” ili “robinja” (ne i srpski prevod Zorana Mišića, da napomenemo). Nagoveštaj je jasan: Frinin lik nije važan – njeno ime je korišćeno kao referenca kada su jedni obrazovni muškarci pokazivali drugim obrazovnim muškarcima koliko su pametni. Neki drugi pesnik bi možda pomenuo Jelenu Trojansku ili Afroditu kao referencu za grčku lepotu, ali Bodler je više voleo da nam da do znanja kako je načitan i obavešten (što očekuje i od svojih čitalaca) time što pominje ime neke manje očigledne žene. Drugim rečima, intelekt i dovitljivost Frine je naveliko zaboravljen, ali su lepota i zavodljivost dekontekstualizovani i slavljeni. Možda je vreme da još jednom razmislimo o njoj kao o celovitoj osobi a ne skraćenici za zavođenje, poručuje Natali Hejns sa Bi-Bi-Sija.

BBC

Blic Online

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Afrodita, Frina, Praksitel, Umetnost, Vajarstvo