Nasilje za početnike

Ima mnogo primera svakodnevice koji mogu da se čitaju, vide kao nasilje; ako bismo videti znali, mogli.

Ali jedan primer je posebno evidentan – škola.

U njoj se dete uči da veruje, uz slepu podršku čitavog društva – gde su roditelji tek provodnici, ili saučesnici – da je obmanuti sebe i druge za pohvalu, u dobro uvežbanom ritualu izjednačavanja bubanja i znanja gradiva, koje je utemeljio aktuelni duh ponude i tražnje.

Svet (profano, palo biće…) nije isto što i sveto (duhovno, čisto…)

Bez obzira o čemu je reč. Bez obzira u šta gledamo.

Jer gledanje je oblik (delimičnog?) slepila. Doduše dobro uvežbanog, naučenog, nabubanog, što se opet može razumeti, tumačiti, kao forma nasilja (represije, hibrisa).

Nasilja nad onim jeste doživljenog, koje je vidljivo samo onom koji „nije od ovog sveta“.

Koji kaže da je završio prvobitni fakultet, onaj u pustinji.

Savremenici bi ga možda smatrali revolucionarnim karakterom, da je bar završio jedan od ustanovljenih, u trendu, aktuelnih, en vogue, fakulteta, univerziteta.

Mogao bi da planira porodicu, produžava ovozemaljsko postojanje kroz decu,  uživa izvestan ugled u društvu. Ali…

Ali, takvi, budući da se ne uklapaju ni u šta poznato i proklamovano, nisu, najčešće, ni učitelji, nastavnici ili profesori u današnjim školama.

A i kako bi mogli.

Postoje već odavno vrlo racionalno utemeljeni putevi da se današnje dete formira u naizgled odraslog čoveka.

Nezapitanost nad tim putem je condition sine qua non formiranja, programiranja ljudskog bića, da bude puki odraz u nesumnjivo toksičnoj vodi društva (receptivnog organa tržišta)…sa nacionalnom zastavom, koja je simbol jasno ograđenog integriteta, identiteta čak, i koja se ponosno vijori iznad ulaza u školu, da jedinka slučajno ne bi posumnjala u taj odavno utaban put. Ne daj bože.

U davno prošlim vremenima, u svim kulturama, koje nisu znale jedna za drugu, na svim meridijanima, postojali su obredi inicijacije.

Adolescent se, u određenom dobu, odvodi na neko pusto mesto i ostavlja samo. Ako preživi borbu sa duhovima tog mesta, koje neminovno budi zastrašujuće i još neupoznate duhove u detetu samom, dovodi se ponovo među svoje saplemenike, zadobija novo ime kojim se svečano od tada smatra odraslom osobom.

Tokom vremena, a naročito u doba prosvetiteljstva, na mesto tog čudnog, primitivnog obreda, dolazi definitivno, ona – škola; bogu razuma, tehnologije i novca hvala.

Opčinjenost delima ljudskih ruku, na bazi izumevanja raznolikih izuma, postaje osnovno obeležje po kojem se civilizovani čovek razlikuje od životinje i nepismenog divljaka.

Uloga školskog drila je da stvori novog, prikladno uobličenog čoveka, za novo doba nazvanog progresivnim.

Od tada, produkuju se generacije ”iniciranih” – “progresivnim” idejama, naravno.

Generacije indoktrinisanih da igraju uloge odraslih, koje danas nisu čak ni zbilja obrazovane, osim, možda, stručno.

Zdravorzumskom društvu, koje, pre svega,zahteva da mu se jedinka potčini i da mu služi, što je, bez sumnje, dovoljno.

Meru i vrednost ljudske jedinke određuju oni koji su takođe „inicirani“.

U čije dobre namere se ne može sumnjati.

Kao i u društvo, u kojem je svako na “ dobrovoljnoj” osnovi, beočug u lancu svetle (poput sijalice) ideje beskonačnog kretanja napred.

Kojoj se svaki roditelj isto tako” dobrovoljno” klanja, kao ortodoksni vernik u ortodoksnoj crkvi, tu preko puta.

Gde je često jasno obeležen pešački prelaz, preko kojeg deca prolaze i gde vozači rado zastaju, usporavaju, zna se red, a i lepo je videti.

Lepo je videti, zar ne, svu tu brigu, pažnju za decu, posebno svoju, kako lepo, poslušno idu u školicu, da nabubaju, pardon, nauče sve što će im nedvosmisleno trebati da postanu podobni, poslušni članovi malčice bolesnog i represivnog društva.

Da  postanu dobro podmazani zupčanici velike, moćne mašine svake isplativosti (da kažem opet).

Čovek, pojedinac je niko, ali kad postane deo nečeg većeg od sebe…

Školski sistem, danas posebno, tu je da nesebično pomogne da se, na vrlo sofisticiran i kultivisan način, iz glave  malih slatkih produžetaka, sadašnjih i budućih genijalaca, ukloni sve ono što je današnjem društvu  nepotrebno: maštovitost, zapitanost, lucidnost, pesničko, duhovno…osim, možda, u svrhu advertajzinga, ili industrije filmske, industrije kulturne, što se kaže.

Da pretvaranje nepretvaranja postane industrija pretvaranja u čoveka po želji ideološke aparature aktuelnog ubrzanog doba.

Da naše dete ne bude naše već u rukama društvenih sila, koju ja nazivam mašinom koju pokreće Mister Mani, koga od milja zovemo Pare, i na čijem gazdinstvu su gotovo svi od dolaska na ovaj svet…

Svet uobličen u supermarket koji bi da postane hipermarket.

U kojem se dole vidi kao  gore, a neuspeh kao uspeh…

U kojem se odgovornost jedinke svodi na minimum.

U kojem se nasije  opaža i registruje tek kada se fizički manifestuje (njene onomatopeje su bum, tras, bang, telo ili tela koja krvare, itd.).

Gde se uzroci nasilja redovno brkaju sa posledicama.

Da ne bi smetalo procesu apsolutnog saobražavanja, adaptiranja, prilagođavanja na sve što se svuda reklamira, moćnjim nego ikad tehnološkim sredstvima zavođenja i zabave, na dalju proizvodnju pervertirane stvarnosti.

Škola – pored ostalih institucija društva- je uvek u službi te progresivne težnje.

Na putu odrastanja, od puke ljupke lutkice, lutka, u rukama nežnih, zdravorazumskih odraslih, do zrele, isto tako i toliko zdravorazumske individue, koja će imati čast i zadovoljstvo da – poput dobro izdresiranog psa, u duhu rivalstva i takmičenja – ide odavno utabanim putem solventnosti u slavu normalnosti i konformizma (u kojem uvek ima dovoljno oportunizma).

Jer ako škola, uz blagonaklonost  svih  takozvanih odraslih, ne radi na tome da na vreme ubije ono čisto u detetu, dok ono ne može da se odbrani, onda će kasnije to biti mnogo teži zadatak.

“Dovedite decu k meni, njihovo je carstvo zemaljsko,” kaže usred centra svakog grada,škola danas.

Usred centra svakog progresa (kao da je progres odnosno njena ideja istovetna sa napretkom).

Kad god u prolazu iz usta neke majke čujem reči “to dete je suviše pametno”, pomislim  uvek da je pitam zašto mislite da je to dete “suviše pametno”, zašto ne pomislite da su ostala deca, ogromna većina, uključujući i vaše, suviše glupa, glupa od škole, gospođo. Ili se, možda, bojite da bi vaše dete, ukoliko bi ga, nekim čudom, vi, baš vi, učili da misli svojom glavom, stajalo uvek po strani u dvorištu današnje škole, uvek samo, izdvojeno i, može biti, bilo, ko zna- “suviše pametno“?

“Sistem, ukalupljivanja, zaglupljivanja, pardon učenja, kao i školski udžbenici, su tu da vas nežno obrade, pardon, obrazuju za korisne udove ovog društva. ” kaže još ona.

“Da vas uvedem bezbolno u carstvo zemaljsko, cena je uistinu mala:

Smrt čistog u duši vašeg (mada našeg) deteta, sadašnjeg i budućeg genijalca, anđela onog boga gore, što liči na lokalnog gazdu. Naše strelice, ponovo reformisane, poput saobraćajnih znakova, postavljene svuda, kažu vam kuda da idete i kako tamo da stignete.

Nije poželjno opirati se putu inicijacije u vrli novi tehnokratski svet.

U kojem, nadamo se, nasilje u školama neće više biti moguće: izgredi će biti osuđeni a izgrednici propisno kažnjeni.

Čitav sistem obrađivanja, pardon, obrazovanja radi temeljito na tome da nesebičnim zalaganjem učitelja, nastavnika i profesora, putem pažljivo osmišljenih udžbenika, sad već skripti i kompjutera, unapredi čitav sistem do neslućenih visina.

Zato, draga deco i roditelji, i dalje vredno učite, da  biste u dogledno vreme stekli diplomu i vrlo stručno zvanje i pravo na uživanje u građanskom komforu i komformizmu.

I ne postavljajte mnogo pitanja; njih smo, na vašu sreću, već sugerisali mi, pa, samim tim, i odgovore.

Čekamo vas!”

Zahtevati drugačiju školu danas znači postavljati jedan od osnovnih temelja za revoluciju bez prolivanja krvi.

Za P.U.L.S.E: napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  Društvo, Đorđe Milović, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Strip