„Nesporazum“ Albera Kamija

Radnja se odvija u jednoj krčmi na kraj sveta, gde majka i ćerka Marta vode prilično skroman život. Majka je stara i umorna, više nema ničega što bi je učinilo sretnom i ispunilo joj srce. Marta je mlada devojka željna udobnog života bez briga i svakodnevne borbe za egzistenciju. Ona mašta o osunčanoj morskoj obali, zvuku talasa i suncu koje sve prži pa i sva pitanja koja je muče. U ovakvoj učmaloj atmosferi, gotovo bez ikakvih sadržaja i životnih uživanja njima prolaze dani. Jednog popodneva Jan sa ženom Marijom dolazi u krčmu sa željom da se vrati svojoj majci i sestri koje je napustio pre dvadeset godina. Dolazi stidljivo, željan je prisustva, tajno ih posmatra pokušavajući da ih dokuči. Nasuprot prilično zdravorazumskim nagovorima žene, da kaže da je to on, da im se vraća i da će opet biti zajedno kao pre, Jan nema dovoljno hrabrosti za takav korak. On se predstavlja kao bogat gost koji tu želi da odsedne. Obe to i te kako ljubazno prihvataju, a u žrtvi vide spasitelja.

One bi kao i nekoliko prethodnih puta da ponove svoj zločin jednostavnim sipanjem otrova u čaj žrtve i pljačkom iste. Marta ovo vidi kao izbavljenje od svega što je guši, ona pred očima ima samo cilj, a to je da živi onim halapljivim životom kakvom su skloni mladi, punom lepota, udobnosti i slobode bez ikakvih ograničenja. Ona je i više nego umorna od zatvorenog horizonta koji je okružuje, od oblačnog neba i planina koje joj ne dozvoljavaju prostiranje pogleda u beskraj. Njena glad se ne može umiriti, spremna je na sve da dođe do cilja. U tom stanju poput transa, opijenosti morem i suncem ona požuruje majku sa zločinom.

Kami je vrlo uspešno dijalozima dao egzistencijalističku težinu, pa se ovom kratkom dramom provlače razna pitanja poput – smisla slobode, različitog poimanja sreće, smisla i besmisla postojanja i ljubavi koja je naznačena u tragovima. Čin trovanja Jana i njegov nevin izgled spavača i te kako je isprepletan prisustvom Hipnosa i Tanatosa. Pa tako u jednom od dijaloga majka govori Marti :

Da imamo mnogo posla u tome je razlika između nas i njega. On je oslobođen težine sopstvenog života. On ne poznaje više muke odlučivanja, grčevitost, posao koji se mora završiti. On ne nosi više krst svog unutrašnjeg života koji zabranjuje odmor, razonodu i slabost. Ovog trenutka on nema više zahteva prema sebi. Verujem da je to sreća..

Jan sa druge strane vidi sreću u životu sa svojom ženom Marijom u lepoj zemlji i ponovnom uspostavljanju kontakata sa najbližom porodicom. Pohlepa majke i ćerke nije ih odvela do željenog cilja.

Majka, svesna da je ubila svog sina, ne vidi više smisao. Zapravo ne vidi ga odavno, a to iskazuje time što je videla šta znači stvoriti i uništiti. Sve što ona vidi kao oslobođenje je samoubistvo. Vidi ga istovremeno kao i ponovno sjedinjenje sa sinom, tamo na dnu reke, zajedno prekrivene algama.

To dokazuje da u jednom svetu u kome se sve može poreći ipak ima neporecivih sila. Na ovoj zemlji gde ništa nije sigurno postoji nešto što je izvesno – ljubav..

Međutim za razliku od nje Marta ostaje zver do kraja. Ona je upozorava da to ne čini, da je ne ostavlja. Ona se ne trudi da spreči majčino samoubistvo, nje radi, već radi sebe. Kod nje je prisutna samoživost, želja za opstankom po svaku cenu ali i ogroman strah od samoće. Ona ipak ostaje sama i to dva puta biva napuštena. Prvi put kada je majka prezre, nakon što hladnokrvno kaže da bi ga ubila i da je znala da je to njen brat, a drugi put kada majka izvrši samoubistvo. Sav njen bes proističe iz toga što je ostala uz majku i živela tim povučenim životom, dok Jan u njenim očima postaje neprijatelj ogromnih, neprevaziđenih razmera. On je taj koji je uzeo sve od života, koji je otišao u svet, upoznao nove oblasti, istražio nove horizonte i upoznao nove ljude. Kami na prilično inteligentan način daje suštinu, onu koja razdire Martu i onu koju je Jan ostvario.

Smrt je sitnica za čoveka koji je živeo..

Međutim Marta je ta koja nije živela, njoj niko nije bitan izuzev nje same. Sve postupke opravdava time što je došlo vreme za naplatu, a sebe postavlja u ulogu žrtve.

Upravo se ta žrtva hrani tuđom krvlju. Ona je ta koja je u smrt odvela dve najbliže osobe, ali koja ne oseća ni najmanji treptaj, slabost ni pokajanje. Sebe vidi kao sitnu, mračnu, onu koja je rasla opkoljena zemljom. Jan je u njenim očima taj koji joj je pored svega preoteo i majčinu ljubav. Kada se pojavi Marija, čije je srce čisto i plemenito, ona koja je želela da se Jan vrati porodici, saznaje od potpuno hladnokrvne i bezdušne Marte da je Jan mrtav. Ona se guši u suzama, ali sebi još uvek to ne priznaje kao istinu. Marta je ona koja ne shvata reči ljubav, bol i radost. Ona provocira i uživa u povređivanju i patnji drugih. Traži da joj Marija objasni šta je to ljubav. Kami u drami ispunjenoj mračnim požudama i osećanjima ipak ne izostavlja ljubav. Dijalog koji piše i reči koje koristi da bi je objasnio u skladu je sa bojom čitave drame.

Marija tako Marti ljubav objašnjava ovako:

Ona znači sve ono što me u ovom trenutku razdire i muči. Ovo ludilo koje pokreće moje ruke u zločin. Znači moju minulu radost i svežu bol koju mi nanosite. I da nije ovog tvrdoglavog neverovanja koje mi ostaje u srcu saznali biste šta znači, osetivši kako vam se lice cepa pod mojim noktima..

Marta i dalje igra ulogu žrtve oseća se opljačkanom, ona je ta čiji se ciljevi neće ostvariti. Međutim ništa je ne sprečava u konstantnom nanošenju zla nesretnoj Mariji. Ona je „teši“ govoreći joj da bude poput kamena, gluva za sve jauke…

Kami ostavlja Mariju uplakanu i slomljenu, kao najbespomoćnije biće koje traži spas u obraćanju bogu. Na njene vapaje dolazi do tada potpuno pasivan lik gotovo nem sluga koji naprasno postaje uslužan. Marija u svom očaju preklinje za pomoć, utehu, sažaljenje ali dobija jedno kameno „ne“ od sluge koji odlazi. Nakon ovog „ne“ Kami ostavlja čitaoca izranjavanog perom, koje je samo materijalizovalo najdublje i najmračnije porive ljudske duše.

Za P.U.L.S.E Ana Kršljanin

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Alber Kami, Ana Kršljanin, Filozofija, Književnost, Nesporazum