Saramago – „Nisam rođen za svu ovu slavu“

Čuveni portugalski pisac Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1998 godine.

Žoze Saramago je odrastao u siromašnoj seljačkoj porodici, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad mu je bilo dve godine. Teška materijalna situacija prinudila ga je da promeni niz zanimanja.

Radio je kao auto-mehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika “Diário de Notícias” smenjen je posle vojnog puča 1975. i od tada se potpuno posvetio književnosti.

Oženio se Ildom Reiš 1944, s kojom je dobio ćerku Violante 1947. Od 1988. do smrti živeo je sa drugom ženom, Pilar del Rio, španskom novinarkom koja je bila i zvanični prevodilac njegovih dela na španski jezik.

„Bio je strastveni čitalac i proždrljiv intelektualac“, rekao je Helder Macedo, profesor portugalske književnosti na Kings koledžu u Londonu.

Saramago je napisao svoj prvi roman kada je imao 20 godina, ali ga je mrzeo i napustio je fikciju na dugi niz godina. Rekao je tada da nema šta da napiše.

Najpoznatiji njegovi romani su: “Priručnik o slikanju i pisanju” (1977), “Stoleće u Alentežu” (1980), “Godina smrti Rikarda Reiša” (1984), “Kameni splav” (1986), “Povest o opsadi Lisabona” (1989), “Jevanđelje po Isusu Hristu” (1991), “Slepilo” (1995), “Sva imena” (1997), “Pećina” (2000), “Udvojeni čovek” (2003), “Zapis o pronicljivosti” (2004), “Smrt i njeni hirovi” (2005), “Putovanje jednog slona” (2008) i “Kain” (2009).

Saramago je imao sve što piscu treba da bi bio veliki: talenat za pisanje, zaigranu maštu, fascinantnu inteligenciju i dubinsko razumevanje čoveka. Pripadao je i dugoj tradiciji pisaca uverenih da je dužnost knbjiževnika da ukazuju na društvene anomalije i da koriste uticaj da bi se izborili za pravedniji svet.

Saramago se dugi niz godina pominjao kao kandidat za Nobelovu nagradu za književnost, ali bilo je i drugih pisaca na portugalskom jeziku, poput Brazilca Horhea Amada, koji su se tada činili verovatnijim dobitnicima. U oktobru 1998. Saramago se spremao da odleti iz Nemačke posle sajma knjiga u Frankfurtu kada mu je rečeno da se ne ukrcava u avion, jer je upravo dobio nagradu. Bio je uzbuđen.

„Vratio se na sajam knjiga u Frankfurtu, koji je bio kao Grand Central Station u špicu. Mesto je poludelo“, priseća se Kristofer Meklihos, bivši izdavač “Harvil presa” u Engleskoj, koji je pomogao da se sa Saramagovim romanima upoznaju čitaoci na engleskom jeziku.

Zeferino Koeljo, Saramagov portugalski urednik, seća se Saramagove prigušene reakcije: „Kada je dobio Nobelovu nagradu, Saramago mi je rekao: ‘Nisam rođen za svu ovu slavu.’ Rekao sam mu, ‘Možda ti nisi, ali ja jesam!’ “

Saramago je od tada svoju književnu slavu smatrao uglavnom sredstvom za širenje svojih političkih ubeđenja, piše u jednom tekstu “Njujork tajms”. Provodio je veliki deo svog vremena na međunarodnim forumima, gde je imao tendenciju da drži prilično pedantne govore osuđujući Evropsku uniju ili Međunarodni monetarni fond. Od 1969. godine bio je član portugalske tvrdokorne Komunističke partije.

„Saramagovi romani su beskrajno inventivni, beskrajno dobroćudni, beskrajno vešti, ali me zbunjuje zašto čovek ne može politički da odraste“, rekao je književni kritičar Harold Blum.

Saramago je imao reputaciju sa pomešanim osećanjima u svojoj rodnoj zemlji. Kada je dobio Nobelovu nagradu, portugalski čitaoci su se osećali zahvalno što je jedan od njihovih zemljaka konačno dobio ovu visoku čast. Koeljo, njegov urednik, rekao je da je od oktobra do novembra 1998. štampano 400.000 primeraka njegove najnovije knjige.

“Sve u svemu, prodali smo 2 miliona primeraka Saramagovih dela — ovo je, u zemlji od 10 miliona ljudi, mnogo.“

Ipak, čini se da se Saramago nije dopadao svima. Delimično je reč o Saramagovoj nezgodnoj ličnosti. Ljudi su ga u Lisabonu opisivali kao „hladnog“, „arogantnog“, „bezosaoćajnog“.

U inostranstvu, čak i Saramagovi obožavaoci priznavali su da je on pomalo nezgodan karakter.

„Saramago je jedan od najgracioznijih muškaraca koje sam ikada sreo, ali je prilično tvrdoglav. Do međunarodnog priznanja stigao je relativno kasno u životu, nakon što je dugo bio veliki trn u oku portugalske vlade, i on je u velikoj meri bio svoj čovek“, rekao je izdavač Meklihos.

Roman „Jevanđelje po Isusu Hristu” je naišao na žestoke osude Katoličke crkve zbog toga što je ocenjen kao „jeretičko tumačenje Hristovog života i stradanja”.

„To su tipične reakcije crkve kada se dodirne doktrina koju oni smatraju nedodirljivom”, govorio je Saramago.

Žoze Saramago i Fidel Kastro 1988, na sastanku koji je organizovan uz nak protesta protiv međunarodne blokade Kube, Foto:EPA PHOTO LUSA/Joao MIRANDA

Sledeće godine, portugalska vlada ga je povukla iz takmičenja za književnu nagradu. Saramago je optužio vladu za cenzuru i preselio se na Kanarska ostrva.

„On je pisac koji deli ljude“, kaže Margaret Jul Kosta, koja je prevela mnoge Saramagove romane i dodaje:

Portugalski nobelovac oštro se protivio bombardovanju Jugoslavije 1999, ali nije hteo da dođe u Beograd da režim Slobodana Miloševića to ne bi pripisao sebi u korist.

„Male narode niko ne sluša, to nije paranoja, več istorijska činjenica”, napisao je u romanu “Kameni splav”.

Autor:Bratislav Nikolić

Izvor: Danas

Dabas online, Književnost, Žoze Saramago