O prirodnom poretku stvari

U grčkoj kosmologiji, univerzum (cosmos), svako biće i stvar sadržali su sopstvenu jedinstvenu prirodu koja im daruje ispravan cilj. Priroda i svrha hrastovog žira sastoji se u tome da postane zrelo hrastovo drvo koje obezbeđuje najbolji hlad, dok su priroda i cilj muške bebe bili da ona odraste i postane pravedan čovek, a obućara da proizvodi najbolje moguće sandale.

Osoba je dobra ukoliko teži usavršavanju u skladu sa vlastitom prirodom. Ljudsko usavršavanje moglo se realizovati jedino politički, u polisu (grad) i saradnji sa ostalim građanima. Pravedni polis obezbeđuje ljudima uslove za potpuni razvitak njihove prirode, odnosno grad je pravedan ukoliko njegovi građani mogu živeti u njemu u skladu sa svojom prirodom i usavršavati sebe. Univerzum je moralni poredak, pošto svako živo biće i neživa stvar daju svoj doprinos ličnom usavršavanju i dovršavanju.

Pretvaranje prirode u normu bio je najveći rani civilizacijski korak, ali ujedno i lukavi trik usmeren protiv sveštenika i vladara. Kada se znanje i um podvrgavaju autoritetu, nazivaju se teologijom ili pravnim učenjem, ali oni ne mogu biti filozofija koju su praktikovali Grci. Priroda (najviše korišćeni pojam), ideja dobra i politička filozofija, nastali su kao posledica pobune. Priroda je, tokom istorije, ostala kritički standard zahvaljujući kojem se od vlasti zahtevalo da bude razložna i odgovorna, čak i onda kada se služi religijom, državom i ideologijom. Prirodni poredak stvari obavezivao je, Polinikovu sestru, Antigonu, da prkosi poretku svog ujaka, kralja Kreona, i da izvodi krvave rituale za brata. Polinik je ubijen dok je napadao svoju Tebu, pošto ga je Kreon ostavio izvan gradskih zidina, protivno religijskim zakonima i porodičnim običajima, kako bi ga rastrgle životinje grabljivice. Za svoju neposlušnost Antigona je kažnjena tako što je živa sahranjena. Ali, božanski poredak osvetio se racionalističkom kralju: zbog svoje arogancije bio je proklet, a njegova porodica uništena. U tom prvobitnom sukobljavanju državnog prava i poretka stvari, muškog uma i proračunatosti i emotivnosti žene i njene spremnosti da se žrtvuje za sakralne i porodične dužnosti, rođen je prvi i najveći simbol otpora protiv nepravednog zakona.

Od te prirodne kosmologije do uverenosti da postoje zajednički opštemoralni principi kratak je korak. Oni zavise od prirode kosmosa i međusobno povezanih svrha bića, a mogu se otkriti umom. U pravnom sporu iskusni sudija, koji je tokom dugog i mudrog života upoznao prirodni poredak stvari, otkloniće poremećeni odnos i učiniti ponovo harmoničnim. Njegov sud biće ispravan sa stanovišta poretka stvari, ali i sa stanovišta onoga što zahteva zakon. Zaista, i Grci i Rimljani upotrebljavali su istu reč (dikaion, jus) da bi označili zakonito i pravedno stanje stvari. Za klasike priroda svakog bića je različita: ona je elastična, prilagođava se lokalnim uslovima i njeno otkriće podvrgava se racionalnoj argumentaciji i retoričkoj raspravi. Filozofska škola stoika, aktivna u III i II veku pre nove ere, počela je da menja taj pristup. Stoici su dokazivali da svi ljudi imaju umnu sposobnost i da moralni sudovi imaju racionalni temelj, čime priroda od načina argumentovanja postaje izvor pravila i normi. Novi prirodni zakon bio je univerzalan, čak božanski, i postao jedini kriterijum za ispravan zakon. Takva, od Boga data večna i apsolutna priroda, bila je temelj zakona i institucija, a otkrivena je umom. Rimski političar i filozof Ciceron iskazao je tu promenu kada je napisao da je „istiniti zakon, kao zakon uma, u skladu sa prirodom znanom nama svima, nepromenljiv i neugroziv“. Prirodno pravo shvatalo se kao stvar iskustvene opservacije, racionalne kontemplacije i dijalektičke konfrontacije da bi potom postalo stvar introspekcije i otkrivanja. Pojam univerzalnog čovečanstva, cosmo polites (građanin sveta) zasnovan na racionalnoj suštini čoveka, značio je drastičan raskid sa poretkom grčkog sveta.

Hristijanizacija rimskog prava

Ovaj pojam otpočeo je svoj život oštrom kritikom zalazeće civilizacije helenističkih gradova, ali ga je Rimsko carstvo ubrzo prilagodilo svojim potrebama. Na taj način je kosmopolitizam od kritike moći i nejednakosti u poznoj antici preinačen u opravdavanje imperijalne moći.

Međutim, glavna sila koja je pravo gurala ka teoriji prirodnih prava bila je njegova postepena hristijanizacija. U jevrejskoj kosmologiji univerzum je bio tvorevina svemoćnog Boga, dok je hrišćanstvo postavilo pojedinca i njegovu dušu u centar univerzuma. Rezultat takvog stava je gubljenje svrhovitog karaktera prirode i njeno pretvaranje u neduhovni prirodni svet modernosti. Stav svetog Pavla da je Bog stavio prirodni zakon u naše srce (Rom. 11 – 15) zamenio je klasični prirodni zakon. Judeohrišćanski Bog je čisti zakonodavac, a u skladu sa tim rimska ideja prava ili jus poprimila je oblik skupa zapovesti ili normi koji se može naći u svetim spisima i usađen je u savest. U srednjem veku kosmologija je pretvorena u glavno oruđe crkve. Ključna veza u hristijanizaciji rimskog prava mora se tražiti u teologiji Avgustina i Tome Akvinskog. Akvinski je razlikovao četiri tipa zakona: večni, prirodni, božanski i ljudski. Zakon je izgubio kosmičku elastičnost koju je imao u klasičnoj tradiciji i postao definitivan, izvestan i jednostavan, a njegove glavne karakteristike formulisao je Bog u svojih deset božjih zapovesti. Na taj način se izvor prirodnog zakona sa racionalnog moraliteta preneo na božansku zapovest: postoji viši zakon sačinjen od malog broja apstraktnih ideala i vrednosti. Ti principi označeni su kao nešto što je nadređeno državnom zakonu koji treba da ih sledi, jer će, u protivnom, izgubiti pravo da zahteva od građana lojalnost. U isto vreme na istorijsku scenu stupila je jednakost, koja je svoj izraz dobila u stavu svetog Pavla da u očima Hrista „nema ni Grka ni Jevrejina, ni slobodnjaka ni roba“. U početku, jednakost je imala duhovni, a ne politički karakter, jer je data svim ljudima na osnovu duše i njihove participacije u Hristovom planu spasenja.

Ranohrišćansko insistiranje na sukobu sekularnog i višeg božanskog zakona sadržavalo je revolucionarni potencijal. Ali, kada je jednom obezbeđena nadmoć crkve nad sekularnim autoritetima, prirodno pravo je postalo doktrina opravdavanja državne vlasti, te je vernicima govoreno da poštuju sekularne vladare i da im se pokoravaju. Revolucionarni potencijal prirode morao je da sačeka na sledeći veliki zaokret u istoriji ideja, od prirodnog zakona do prirodnih prava. Ta radikalna transformacija bila je pripremljena u spisima srednjovekovnih teologa, da bi potom sazrela u delima liberalnih filozofa XVII i XVIII veka. Tradiciju prirodnih prava utemeljili su franjevački nominalisti Duns Skot i Viljem Okam, koji su u XIV veku tvrdili da je najviši izraz stvaranja individualiteta prisutan u istorijskoj inkarnaciji Hrista. Saznanje tog događaja ima primat nad saznanjem univerzalnih formi klasika. Apstraktni pojmovi kao što su pravo, pravda ili grad ne predstavljaju realne entitete, već svoju egzistenciju duguju lingvističkim praksama, te nemaju ontološku težinu ili empirijsku vrednost. Termin grad, na primer, odnosi se na ukupan broj individualnih građana, a ne na sklop aktivnosti, ciljeva i odnosa, dok je termin zakon samo reč bez ikakvog referenta ili nezavisnog značenja. Društvo, kako bi to rekla gospođa Tačer, savremeni nominalist, ne postoji, već samo pojedinci i porodice.

Viljem je smatrao da je kontrola koju pojedinci uspostavljaju nad svojim životom i telom slična kontroli nad dominium-om ili svojinom. Ta prirodna svojina je božji dar i osnovna činjenica ljudskog života. Dakle, pravo i moral delo su božanskog zakonodavca čija je volja apsolutna i obavezujuća per se, a ne zato što se ona slaže sa prirodom i umom. Prema mišljenju Dunsa Skota, božja volja ima prednost nad umom: dobro postoji zato što ga je svemoćni ustanovio, a ne na osnovu nekog drugog nezavisnog kvaliteta. Na ovaj način počeli su da se menjaju izvor i metod zakona. Priklanjajući se ovakvom pristupu, koji će politički filozofi ponoviti, franjevci su kombinovali apsolutnu zakonodavnu volju sa nominalističkim stavom da samo pojedici egzistiraju.

Prirodni zakon postaje individualno pravo

Odvajanje Boga od prirode i slavljenje svemoćne i nesumnjive volje pripremiće teren za konačno uklanjanje Boga iz sfere zemaljskih stvari i utemeljenje sekularnog sveta.

Pravni pozitivizam i državni autoritarizam našli su svoje preteče u ovim posvećenim braniocima božje moći. Pretvaranje objektivnog prirodnog zakona u subjektivna individualna prava predstavljalo je kopernikanski obrt, saznanju, filozofsku i, napokon, političku revoluciju. Od tog momenta pravna i politička misao stavila je u centar svoje pažnje suverena i pojedinca, kao osobe koje se međusobno izoštravaju suprotnim karakteristikama, sa odgovarajućim pravima i ovlašćenjima.

Tomas Hobs, Džon Lok, Žan Žak Ruso i Tom Pejn tvrdili su na različite načine da prirodni zakon nije više apstraktan princip državne organizacije i odnosa između države i crkve, većsistem individualnih prava koja pripadaju građanima zato što se tiču njihove prirode. Pomenuti filozofi zahtevali su da se pravo usaglasi sa racionalnom prirodom čoveka kako bi se pripremio temelj za napuštanje klasičnog i hrišćanskog prirodnog zakona. Priroda, posmatrana kao fizički univerzum, radikalno se odvaja od čovečanstva i na taj način oslobađa od svrha klasika i srednjovekovnog animizma, a bez smisla i duha, postaje zastrašujuća snaga podobna za eksploatisanje u ljudske svrhe. Pravo, koje više nije objektivno dato u prirodi ili zapovestima božje volje, sledi ljudski um i postaje subjektivno i racionalno, odnosno ono što je bilo pravo u skladu sa umom ili Bogom pretvara se u modernost i individualna prava u skladu sa zakonom. Liberalni filozofi smatrali su da su ljudi, pre nego što su stupili u društvo, živeli u prirodnom stanju u kojem su uživali neograničenu slobodu. Međutim, rizici i nepovoljnosti takvog života vodili su te plemenite divljake ka tome da ograniče prirodne slobode sklapanjem ugovora kojim će uspostaviti društvo i političku organizaciju. Tim društvenim ugovorom prenet je veliki deo njihovih sloboda na vlast u zamenu za zaštitu i bezbednost. Ali, ugovarači su zadržali određena važna ovlašćenja koja se uobičajeno nazivaju prava na život, slobodu i svojinu.

Metod liberalnih filozofa sastojao se u posmatranju ljudi u društvu, izvođenju njihovih osnovnih potreba i težnji i da se one potom uspostave kao temeljne karakteristike ljudske prirode, koje su tretirane kao nešto što je u saglasnosti sa umom i što, kao takvo, treba štititi od države institucijama prava. Prema Hobsovom mišljenju, koji je pisao u vreme građanskog rata, ljudska priroda sklona je sukobu i, zbog bezbednosti, tu čovekovu najveću potrebu mora jemčiti svemoćna država. S druge strane Lok, koji je živeo u relativno mirnom vremenu, smatrao je da je čovek po prirodi dobar, te država ne sme da se meša u prirodna prava, jer ukoliko ih državni zakoni krše onda su nevalidni, a time otpor protiv nepravedne vlasti postaje opravdan. Ruso je bio miljenik francuskih revolucionara koji su se pobunili protiv društvenog i ekonomski statičnog feudalnog ancien regime. Prvi akt uspešne revolucije predstavljalo je usvajanje Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Slično tome, Pejnova Prava čoveka značajno su uticala na američke revolucionare u borbi protiv kolonijalne vlasti.

Američka Deklaracija o nezavisnosti i Akt o pravima pisani su pod velikim uticajem teorije o prirodnim pravima.

Revolucionarnom potencijalu tih principa nisu mogli da odole ni sami revolucionari, a kao što se često dešava uspešni revolucionari, kada dođu na vlast, mogu postati represivniji od svojih prethodnika. Centralizovane zapadne države, nastale iz velikih buržoaskih država, ubrzo su napustile i osudile teoriju prirodnih prava, usvojivši pravni pozitivizam. Prema shvatanju pozitivista, jedini zakon vredan tog imena jeste zakon koji postavlja država. Jasna razlika odvaja zakon od morala, te pozivanje na viši zakon, prava i diktate savesti gubi značaj u očima vlasti. Devetnaesti vek bio je epoha društvenog inženjeringa u metropolskim državama i izgradnje imperije i kolonijalizma na periferiji. Zakon je smatran sredstvom u rukama tvoraca institucija i reformi; prizivanje viših principa ili individualnih prava tretirano je kao prepreka progresu. Kao što je utilitarni filozof Džeremi Bentam isticao, priča o prirodnim pravima je „nonsens, šepureći nonsens, to je verovanje u čarobnjake, jer nema tog prava koje, ukoliko je njegovo ukidanje poželjno sa stanovišta društva, ne bi trebalo ukinuti“.

Suđenje bez presedana

Stvaranje teorije velikih brojeva u sociologiji, ekonomiji i psihologiji, kao i uspon masovnih političkih partija, ubzao je opadanje pozivanja na prirodna prava. Verovanje da je političko društvo stvoreno sredstvima društvenog ugovora počelo se tretirati kao mit, dok je tvrdnja da su izvesna prava večna, neotuđiva i apsolutna, doživela radikalnu kritiku u delima osnivača sociologije Emila Dirkema i Maksa Vebera i utemeljivača socijalizma Karla Marksa.

Polovinom XX veka teorija prirodnih prava bila je diskreditovana i smatrala se zastarelom konzervativnom tradicijom u akademskim spisima, odnosno davnom prošlošću istorije ideja.

Rehabilitacija prirodnih prava u novom obliku datira od Nirnberškog procesa nacističkim ratnim zločincima posle Drugog svetskog rata. Ipak, ovo suđenje, koje je drastično promenilo međunarodno pravo i politiku, moglo je i da se ne održi. Nirnberški princip suđenja državnim liderima za zločine protiv mira i čovečnosti bio je bez presedana. Britansko ministarstvo spoljnih poslova smatralo je 1942. godine da su zločini toliko veliki da obični sudski postupci ne mogu izaći na kraj sa njima, te je stoga predložilo kažnjavanje po kratkom postupku. Međutim, američki Sekreterijat za rat snažno je podržavao ideju o tribunalu kao obliku demonstriranja superiornosti vladavine prava, a podrška je neočekivano došla i od Staljina. Moskovski procesi tridesetih godina XX veka uverili su ruske pravnike da pravda treba da bude javna i obnarodovana da bi se obezbedile dokazane presude i kazne. Pošto je američko-sovjetska argumentacija pobedila, tribunal je ustanovljen 1945. godine.

Robert Džekson, glavni američki tužilac, imao je pokretačku ulogu u procesu usaglašavanja razlika između britanskih, sovjetskih i francuskih advokata, a najveći problem predstavljalo je uobličavanje optužbe. Odgovornost za ratne zločine postojala je u predratnom međunarodnom pravu i za nju je bilo najlakše načiniti optužnicu, ali za zločin za vođenje agresivnog rata nije postojala odgovarajuća pravna definicija, te se njome nisu mogle pokriti svireposti protiv nemačkog naroda ni ubijanje civila zbog rase ili ideologije. Prvi problem bio je u vezi sa pravnim postupkom za tužbu okrivljenih za konspiraciju zbog pokretanja i vođenja rata, a poslednji se ticao stvaranja nove pravne kategorije – zločina protiv čovečnosti. Odbrana optuženih napadala je vanredni karakter suđenja, tvrdeći da je posredi jasan slučaj pravde koju oblikuje pobednik, a dovodila je u pitanje i nadležnost tribunala, izuzev u slučaju ratnih zločina, i osporavala retroaktivnu primenu krivičnog zakona, insistirajući da pojam zločina protiv čovečnosti znači da okrivljeni nisu mogli znati za principe koje su navodno prekršili. Pomenuti prigovori često su odbacivani slabim pravnim argumentima.

Tribunal je jasno pokazao da se datim suđenjem stvara novi tip posleratnog normativnog poretka. Glavni argument odbrane bio je tipično pozitivistički: izvršavajući zapovesti i primenjujući zakone nacističke države, okrivljeni su delali unutar granica državnog legaliteta, te ne treba da budu kažnjeni zato što su izvršavali svoju dužnost prema zakonu. Da bi odgovorio na taj prigovor, sud je isticao da se činjenica da su nacisti sistematski ubijali Jevreje, komuniste, homoseksualce, Rome i druge, kosi sa običajnim pravom civilizovanih nacija, koje je iznad nacionalnog prava. Postupajući na taj način, tribunal je ponovio glavna načela prirodnog prava. Izvesni postupci su u toj meri gnusni zločini da su zabranjeni univerzalnim principima humanosti. Dvanaest optuženih, uključujući Geringa i Ribentropa, bilo je osuđeno na smrt. Hes je bio osuđen na doživotnu robiju, njih šest na različite zatvorske kazne, dok su trojica okrivljena oslobođeni. Nirnberški proces bio je prekretnica u međunarodnom pravu. Naime, uvodeći individualnu krivičnu odgovornost političkih i vojnih lidera, on je otvorio put slabljenju državnog suvereniteta i stvaranju univerzalne jurisdikcije. Međunarodni krivični sud ustanovljen 2002. jeste dete Nirnberga. Međutim, iskustvo pokazuje da zakon i krivična odgovornost ne mogu sami po sebi sprečiti svireposti.

Autor: Kostas Duzinas

“Danas”

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Feljtoni, Kostas Duzinas, Politika