Облици од Скалина

Сети се, душо, шта су виделе наше очи… […]

Сваки је чилео облик у сновиђења права, /

к’о скица нејасна на неком / старом платну…

(Ш. Бодлер, Стрвина)

… све што се догађа данас / догодило се јуче

/ бесконачно / у свим световима / у свим

/ сновима / у свим огледалима / понавља се

(Саша Скалушевић, Curriculum Vitae)

Подучавати како треба читати јалова је работа, каже Милер Хилис у свом омањем спису О књижевности. Још је јаловији, чини ми се, труд препоручивати и шта читати у овом узорно безукусном добу. Свако од нас надолази из своје приче започете пре рођења тела. Њу је започео неко други, а ми је само настављамо и довршавамо. Шта је реч коју нам упућује Саша Скалушевић? За песника све почиње, што је потпуно природно, светим простором рођења, тачно омеђеним поднебљем древно заснованог завичаја (Неповратна је повест та сада / ено града повикаше какав сањамо / градитељи његови неимари га под Златним брдом / откопаше – Зидање Неготина).

Традиција је нужни услов за раст изнутра, али и за иновативна стремљења духа и језика (културе уопште)1 . На почетку беше мит. Потом дође град да замени стари сан. Поезија се креће од наслага колективног ка плодовима појединачног. Ту, у њој, човек се среће са собом. Мит није праисторија: то је безвременска стварност која се понавља у историји. (Ернст Јингер, Одметник)

Све је настањено у Скалушевићевим стиховима – мит, историја, политика, екологија, естетика презреног, градски пејзаж, одбачени и скрајнути човек, традиција, модернизам, примарна психологија, немир и равнодушност, побуна и послушност – заправо сав паноптикон света. Да, сва скала човековог сна на земљи је ту, у поезији неготинског минезенгера. Свет треба уредити тако да га у сваком тренутку препознаш као свој, уредити тако да изгледа као да улазиш у своју родну кућу. Или би требало уредити човека (самог себе)? Или обоје? Не знам, ваљда Бог и песник знају. Да ли смо се одмакли даље од Речи пророка који казује да је његово лудило: пророчко / проклето визионарско и племенско / изникло из крви мојих предака / […] / погубно као скривено знање / страшна и тешка тајна […]? Скалушевићу, имаш ли одговор?

Песничко уверење пред нама врло је блиско идејама најпре животно раздраганог природњака-трансценденталисте из Вест Хилса и његовог доцнијег сабрата Луа Рида, али те слике непојамно брзо бивају замењене осећањем дубоког разочарања америчке поратне изгубљене генерације, генерације битника, џез-отпадника, Гинзбергових протува, џанкија које јуре љути фикс по авенијама и доковима Њујорка, поражених јунака песниковог одрастања, а сада само чемерних сподоба којима је још једино остао Урлик ума, јер је све остало враг однео и грубо стрпао себи у врећу бесмисла: Нема Урлика, La Americe, Влати Траве / нема гласноговорника, покајника / Гинзберга, Морисона, Витмена… […] касно је да одустанем / дигнем руке од свега / превише сам дуго у рову / да бих се сада повлачио. (Арттерориста)

Нема више сневане Америке, утихнуо је Морисон. Зато се мора бити терориста путем уметности. Зар не? Једино нам то, борба из рова, преостаје. Песник само изоштрава препознате вредности које други виде, али не изговарају. Некадашњи устаници против одмазде безличног усуда остављају нам овакво Ратничко завештање: Шта вреди признање / Покајање / Мајци остају само кости / Сестри остаје прах / Потомцима својим / Завештали смо огроман страх. Добри Боже, каква поетика! Где нам се изгубила утеха, Скалушевићу, где смо то после свега? Говори!

Најважнија ствар ма које поезије јесте казивање (свеједно да ли путем чисте фонетике или слика /једноставних или сложених/, појмовних или симболичних кодова језика, јасних или само слућених формула певања, римованих образаца или слободног стиха, строфичног поретка или наративног тока обликовања говора), вербална манифестација животног искуства у његовој пуноћи или његовој испразности, а све чешће и истинској одсутности. Овај свет се преобратио у кошмар, он више није чак ни онај допадљиви Бодлеров Преображај вампира, он је у опскурном војном ријалитију у којем: били су и други / инсекти гуштери змије / црви пацови дивљи пси / било је свега / убиства линча земљотреса / сабласне деце гонореје куге / људи што плешу по поломљеним костима […] / пренос апокалипсе уживо / управо почиње. (Live Streaming Apocalypse).

Скалушевићу, знам да је обезнађеном и обезумљеном човеку битан овај пренос уживо. А теби? Свет се састоји од небитних битности, од онога што нам је Петровић показао у роману Људи говоре, а поезија је „лов“ управо на те детаље који измичу грандиозности опажања. Скалушевићева перцепција управо циља на оно што имамо као наслеђе поетика XIX и XX столећа – ништа више није презрено за поетски чин и све може да уђе у опсег (о)певања (ма какав пејзаж, акт, поступак, мисао, идеја…).

Модеран човек више нема идолопоклонство према речима. Оне губе своју светост оностраног. Нажалост, језик постаје десакрализован и окренут скоро искључиво техничкој метастази. То је оно што застрашује. Али, то је истински проблем који се само назире кроз језик који проговара о дубљим несагласностима и замкама унутарњег постојања. Шта не ваља са светом, како се питао Честертон, шта је његов проблем и којим то смицалицама одрубљује човечије главе? Овај свет је змијињи накот, апорија безнађа, једна збуњеност и беспомоћност историје сласти рођене из обрнуте слободе која не нуди ништа друго до Рецепт за бол: Измузите змију / исцедите све из ње / стегните је рукама / снажно / што снажније / тако да више ништа / не остане у њој / даће вам / со / сузе / отров / даће вам све / крв /млеко / знање / само не срећу / само не срећу.

Да ли су окусио превару света, Скалушевићу? Да ли си увидео обману човекову? Твоја поетика вели да јеси. А ти? Песник је изнад обичног човека, иако и сам свакидашња утвара, који надограђује сопствено невидљиво биће, али, чини ми се и биће свакога од нас. Његов говор чини нас другачијима и узвишенијима него што одиста јесмо. Његово посланство не подразумева јалову тираду резервисану за исту такву политичку делатност, оно је сабраност говора у скоро па пословични облик. Чини нам се да песништво грца и муца, да се са муком пробија до жељене фразе (речи), када се појављује пред читаоца. То је тежња поезије претходног века (барем њеног главног тока развоја, част изузецима) почев већ од експресионистичке и футуристичке поетике, колико год се лично са тим не слагао или, неретко, чак и презирао.

Жеља за постојањем и уређењем бића највећа је тајна коју човек држи у рукама. Но, то је тајна која није наш изум, али је наш жељени полуплод. Друга половина је божанска. Њу покушавамо да досегнемо кроз побуну против нижег дела наше природе (платонистичко учење занавек остаје примамљиво свеже) која у игру света уводи рат: (Твој отац је Хрон / зато мислиш да имаш све време / овог света у пламену […] / управо у часу када си / кренуо да планираш / почела је титаномахија – Титаномахија). Увек се нешто руши, увек племенски поглавар буде свргнут од племенског сина.

Скалушевићев глас је вазда свежа побуна против аутократије времена и завршетка човека. Човек обликује свет према потребама свога духа. Несагласност са тим духом рађа побуну у којој су Сви против свих, голи човек наспрам голог човека. Некад је барем било извесније: јер тада је било лако / само ми и они / ми са једне стране / и они са оне друге / класичан однос црно-бело. Али Хронос који прождире своју децу учинио је своје: ломача је изгорела / вешала су пала / браве су се закључале / сада смо сви против свих. Време се променило, дух његов, јер то му је у природи. Или је оно, као историјска нужност, од памтивека исто са својом незаситом утробом коју ревносно попуњавају Каинови изданци (Мој брат живи у горњем Граду / доле је Ад / рат кључало уље / искривљене телесине без душе / које чекају на васкрсење / Доњи Град прети горњем / сенка светлости / брат брату – Претња)?

А шта смо ми учинили? Има ли у данашњем добу одметника за човеколикост насупрот поменутом том духу времена? Има – скривени су по унутрашњостима несветског духа. Скалушевић је један од пробране песничке браће који стоји на уласку у шуму или пустињу, небитно је, јер је на оба места избављење од бездана. Важно је да поседује храброст супротстављања. Варам ли и тебе и себе, сине човеков? Ускачем ли у лаж које се страши Петровић на крају своје Пробуђене свести, а коју јасно одређује као стање света Јозеф К. на крају сопственог процеса у катедрали? Оба краја су истоветна. Шта велиш, Скалушевићу? Шта каже твоја песничка реч – где смо то данас? Имаш ли одгонетку будућег бивства на тлу ове урушене утрине зване наш дом (ако га буде)? Имаш. Чекају нас (и већ су ту) Слепило и грозница: … нико не зна / шта ће се ускоро догодити […] … очигледне поремећености / једне замућености / о могућој апокалипси / не васкрслих већ полуделих […] / нико не зна / каква нас насилна симетрија злочина чека.

Боље да те нисам ни питао. Твој је говор непоткупиво чист, један огранак твоје поетике је недвосмислено упутство за читање земаљског инферна. Не морамо уопште призивати Дантеа – он је ту, тежи него икад, јер се све пред нашим лицем, пресликано из његовог подземља, бескрајно умножено догађа Увек изнова: Док седимо за овом раскошном трпезом / изнад нас Дамоклов мач виси. / Домаћин нас тера да се рукујемо / проверавајући држимо ли бодеж. […] Изјутра када се увере / да смо још живи и здрави, / већ уморни од нас / бацају нас гладним лавовима / и другим зверима / увек изнова.

Валери у својим Свескама наводи врло занимљиву, али надасве тачну тврдњу: Мој живот нема ничег изузетног. Али мој начин мишљења га преображава. Спољашња догађајна изузетност ретко кад је близанац уметничком стварању. Уметност граби ка унутра, у надстварност која превазилази дату и усмерава се ка задатој егзистенцији, ономе што ће доћи, ка данима који тек стасавају, премда се некада чини да све стоји у месту, да је Преображај раван чистом привиду: Гледам како се мењаш / сви аспекти преображаја / превише су болни за мене / ако протичу заједно / […] / Волим досадне ствари / и волим кад ствари остају изнова непромењене. Рационализација надахнућа је њено друго тело, а само надахнуће њен први извор.

Поезија увек открива неки други смисао, назваћемо га заборављени првобитни дух, који је намерно и смишљено покривен људском цивилизацијом. Она је стварност која тежи да досања саму себе, она је наговор слободне воље. Божански занос или ђавоља работа? Једино дете увиђа лажно уверење света, једино оно се без бојазни носи са сазнањем да Парадокс кола људском свешћу као једино мерило извесности: Кажу да деца могу видети / прошлост других […] / међутим немају снаге да им саопште / живот је ироничан и диван / он измиче и бежи / ма колико га јако вукли за рукав.

Скалушевићу, знам да знаш детињу природу, но имаш ли снаге да то признаш пред лицем одраслих? Твоја поезија то покушава. Успеваш ли ти у томе, пријатељу? Песничко средиште је у самој песми, а не у свету у којем она постоји али се не поклапа са њим, иако је сам песник који је твори утемељен у том свету. Нажалост, и једно и друго и треће (песма – песник – свет) су пролазни. Па ипак, наше сведочанство о њему, ма какво да је, чини да смо и ми и он постојећи. Наративно, језичким минимализмом скоро па гномско песничко казивање Скалушевићево (није наодмет присетити се Миљковићевих по обиму кратких, али по значењском досегу обимних философема-афоризама као примене хајдегеровске везе између певања и мишљења) понекад пре наличи свакодневном говорењу него надсвакодневном певању.

Да ли је то заправо песникова свесна стратегија или данак савременим говорним тежњама пренетим у песништво? И то смо, додуше, баштинили, од песничког искуства XX столећа. Његова поетика стоји на трагу модерних авангардних замисли (поглавито импресионистичких, футуристичких и супрематистичких) о деконструкцији слике света удруженој са распадом слике свести и знања, заправо целокупне душе, или уклањања јасно читљивих и одмах разумљивих поетских образаца казивања (исту идеју срећемо у ликовним поступцима Маљевича и Кандинског или музичким иновацијама Шенберга и Стравинског). Различити значењски планови, различити доживљајни тренуци, заправо су, филмским језиком речено, различити кадрови исте сцене, а она је ништа друго до живот сам, живот онога који га пропевава.

У есеју Азбука читања Езра Паунд сјајно уочава „да постоји говорни језик и писани језик и да има две врсте писаног језика: један је заснован на звуку, а други на слици“. У поезији пред нама превагу односи овај други вид казивања значењски постављен на сликовитости говора, а не на његовој фонетској варијанти. У то нас свом силином уверава песма О успону и паду: Прича креће отприлике овако / неки човек не баш залудан / планинари / пење се и пење / дуго заиста корача / јер успон је то / дуга и уска стаза сазнања / краткодахи корак / врло пажљивих потеза / грчи се / стење и бори / са природом и собом / свим оним што / још увек не познаје / док напокон озарен стиже / тако близу врха / застаје да се одмори / и предахне / тек покоји гутаљ драгоцене текућине / скида рукавице и капу / заштитне / наочаре / мери пулс / опипава груди и лице / а онда га заскочи пума.

Међутим, она открива још један вид модерне поетике, налик старој зен-причици, с тим да је код Скалушевића посреди иронизација славодобитног живота чији је кључни постулат брижљива организација бесмисла оличена у здрављу организма која учи да су границе мога тела (или разума, потпуно свеједно) истовремено и границе мога смисла. Пред нама је наличје медицинско-научне „победе“ над пролазношћу. Један сељак је мирно обрађивао своју ораницу када се изненада пред њим појави тигар. Застрашен дивљином животиње, сељак поче да бежи, све док није стигао до краја земљаног пута. Пред њим се указа стрма литица по којој се пружала дугачка врежа јагода. Сељак, видевши да је тигар тик до њега, ступи ногом на ивицу амбиса, очекујући најгоре. Поклиза се и свим својим телом паде наузнак обронка, али се некако руком закачи за танку врежу црвеног плода и оста тако да виси. Али, тежина тела поче да чини своје. Погледавши доле, сељак угледа реку из које је вирила разјапљена чељуст изгладнелог алигатора. Погледа још једном горе и виде раширену губицу снажне немани. Онда погледа на црвене јагоде, о чије је танко тело био чврсто прионуо, па помисли: Како су слатке зреле јагоде!

Унутарња небеса увек су јача од спољашње јаве. Упркос недостатку формалних доказа, и те како верујем у то. Па ипак, са друге стране живљења, на реверсу историје и логике, на наличју кованице времена, нема ублажења, изостаје мелем за задобијене ране, јер нас, како каже аутор ове књиге, на крају чека изнадповесна, надразумска и металогична немоћ бића пред окончањем бивања. Овде нема места самоподсмеху: Пред њим је постројен / мрачни стрељачки вод / поред њега лево и десно / везани као пси уз дирек / са црним повезом преко очију / стоје његови несретни другари / сва тројица ће ускоро / богу на истину / Он не жели / да му прекрију очи / то не приличи једном ратнику / дуван међутим неће одбити / избија густе колутове дима / уморно гледа ужарени врх цигарете / када она догори / угасиће се његов живот / ничега више за њега неће бити / остаће само недовршена историја. (Он) Реч коју нам доноси неготинска вагабунда је двосмерна – иронијска и мајеутичка. Али, то је добит праве поезије, господо. Ваља понекад бити Сократ.

Скалушевић своје певање помера са поља пуке књижевне естетике у раван приватног система значења. Сопствени живот је претежнији од јавног иако се управо у том јавном остварује. За разлику од обилате распричаности, говорне поплаве чудесног Витмена (посебно у Песми о мени), Скалушевић је редукован до крајње огољености исказа. Језички „систем“ који користи помало је, али смишљено, афективан, а уместо целовите класичне синтезе света преовладава његова колажна перцепција која, уз експлицитност значења речи, и сама представља једну од темељних премиса његове поетике. Дискурзивна „нарација“ чини да овај песнички дијалект буде најприближнији некаквој врсти јасно дефинисаног идеограма сећања.

Гле, какви дарови стижу до нас! Поезија је, по ко зна који пут, настањена обновљеним пророштвом. У овој песничкој књизи налазимо сећање тела на детињство, на топониме носталгије, сећање на стари свет обасјан новом светлошћу зрелог човека или, још боље, старца. То је с једне стране. А са друге? Солипсизам и декаденција, атомизам и илузија, мноштвеност и механицизам – ево новог света на помолу. Но, није више реч о помаљању (камо среће!), већ о темељном установљавању ових категорија као непобитних основа новог човека који поседује исконски нагон ка танатолошком одевању целокупне, не само своје, егзистенције: Мрави из нашег стана су нестали / приметили смо то тек када смо се / пробудили из наших памучних снова […] / истина је да им нисмо задали / никакав ударац ништа што би их / попут леденог таласа одбацило / тамо откуда су дошли / или су они одувек били овде […] / гњечили бисмо их равнодушно прстом / нисмо били од оних што ни мрава / не би никад згазили / можда су нас зато и напустили. (Мрави)

Но, после овога, као додатно антрополошко освешћење, требало би погледати писмо Бориса Суварина које Киш наводи као post scriptum за причу Симон чудотворац у збирци Енциклопедија мртвих, па видети истинско лице фамозног Новог човека.    Аутоматизам и идеологија доминирају овим светом као суштинске вредности. Скалушевић их разлаже (колико је то могуће, па ако хоћете, и потребно), „ратнички“ побија на првој линији битке за смисао. Његова реч је помирење вере и сумње. Сећање и предвиђање две су руке једног истог тела. Песник и песништво упозоравају. Има ли кога да чује?

Поезија је пре логике, она је и после ње. Први и последњи кôд припадају њој. Зато се човек грчевито држи њених скутова, јер зна да је она најинтимнији детаљ духа. Певање и фрагмент постављени су као пролог и епилог, улазни и излазни праг света – они криомице сабирају сазнање и увиђање у једно. Систематизовање живота, његово коначно дефинисање, неретко бива чиста смрт истог тог живота. Замор од свеприсутног пораза и бесплодне утробе човечанства осећају сви, али га само одабрани прозиру и „напуштају“ зарад више стварности, па била она макар и привидна. Понекад чак и обмана лечи. Доста је начина како превазићи или одустати од оваквог (до)траја(ва)ња. Певање је један од њих. Оно је најчистије предвиђање последица свих наших сабласти, наших авети трајања у телу и фантома ума, његов смисао је да покуша да нас уразуми пре него што Други пад дође по своје: Када Одоакар са трупама својим / буде умарширао у Рим / а биће то […] ни велике борбе ни великог насиља / пљачке палежи рушења и силовања / неће бити / јер ни тог Града / ни тог Света / више бити неће. / Уместо у Град / Одоакар онако сјајан у оклопу / ујахаће само у његову сенку.

Поетика неготинског барда који је окусио сенке историје зна и за овај наук. Али, чему? Може ли се човек ичему научити, може ли се на било шта упозорити? Како на ово одговараш, Скалушевићу? И ту смо на међи идеје и језика, умних представа и видљивих слика. Поезија је покушај образлагања недохватне светиње дубине постојања. Она је, поготово у речима овог Нитогенца (Неготинца), виталистички крик пред поразом истог тог витализма. Контрадикција као пркос пред лицем логике вазда је била оруђе скривеног смисла. Песник …и у делу и у животу чини видљивом огромну надмоћ света муза над техничким светом. Он човеку помаже да се врати самом себи: песник је Одметник. (Е. Јингер, Одметник) А песништво и јесте одбеглиштво у сунчану нигдину.

Боље је не читати уопште него читати све. Поезија Саше Скалушевића? Тачно на размеђи близине и даљине човечијег срца. Вратио сам се (барем на трен, али и то је довољно) у детињство певања. А тамо сретох старог знанца који ми у пролазу, тек овлашно додирнувши сећање, после толико година одсуства, откри песникову мисао: Still waiting for my saviour, / storms tear me limb from limb; / my fingers feel like seaweed… / I’m so far out I’m too far in. A Plague of Lighthouse Keepers: Eyewitness (Pawn Heart, Van der Graaf – Peter Hammill)

„Војник и човек од акције више је волео митраизам, култ иранског порекла, обожавање Аполона,“ Непокореног сунца“, како наводи Стивен Рансиман у књизи „Византијска цивилизација“ говорећи о нескладу између источних (палестинско-јудејских и персијских) и западних (махом античких грчких) идеја које се срећу у одлазећем римском и долазећем византијском концепту ствари. Рат против стања ствари и тражење нових (заправо, само заборављених старих) унутарњих обала сушто је начело поетике Саше Скалушевића. Да ли смо ишта научили од превртљиве историје или нам од ње остају једино Прљавштине прошлости: Данас живимо да бисмо живели / готово спокојни за оне друге, / који ће доћи након нас / Не знајући за наше грешке / за наше чађи.)?

         Уверен сам да је песник (који нам је и те како потребан) новог кова на прагу језичке борбености људског откровења-сећања. Макар то. Нека и песник и читалац приме своју плату од ове поезије, макар она значила и изгнанство једног пустињака или свесног Робинсона, али нека она барем буде због честитости непристајања на свет, а не због неборбене предаје подлим непријатељима и крвопијама духа. И то је обол достојан жртве наспрам срамне казне бескрајног ишчезнућа.

Однекуд ми, из наслага модрог ноћног часа, дође мисао Еуђена Симиона: Уморан је демон теорије. Сагласих се са њим, без остатка. Теорија није више саобразна мери хеленског духа који је хтео да сагледава божанско у његовој дохвативој појавности. Чему ће нам онда? И заћутах. Хвала ти, певање човечије, што ме покриваш тишином. Нама је потребан живот, не мртвило тумачења! Скала вредности поново је рођена. Морамо је чврсто пригрлити или ништа од нас.

Слободан Николић

1 Није наодмет подсетити се гласовитог есеја Т. С. Елиота Традиција и индивидуални таленат из 1919. године.     

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Priče i pesme, Saša Skalušević, Slobodan Nikolić