Od nacionalizma do patriotizma

Poslednje predavanje Zorana Đinđića, održano studentima banjalučkog univerziteta 21.02.2003, datuma koji pamtimo po pokušaju atentata kod hale Limes.

Ovo nije predavanje u naučnom smislu, nije ni govor u tradicionalnom smislu, nego je naprosto pokušaj da se jedna tema osvetli sa jedne možda neobične strane i dopuni argumentima. Banski Dvori u Banjaluci su dobro mesto da se pokrene proces razmišljanja koji će možda nekima od vas doneti pomak u razumevanju stvari bitnih za vaš život.

Suština svih organizovanih sistema, bilo da su pojedinačna živa bića ili zajednice, države ili društva, je to da se nalaze u nekom okruženju koje na bitan način utiče na sudbinu, opstanak, uspešnost tog organizma. Veoma je važno za taj organizam ili organizaciju da razume svoje okruženje, da, ako je moguće, ustanovi neke pravilnosti u ponašanju tog svog okruženja i da mu se prilagodi.

Naravno, postoje retki izuzeci, kada je organizam u stanju da toliko utiče na svoje okruženje da mu uopšte nije važno šta se u tom okruženju dešava, jer ga on definiše. Primer je Amerika danas, organizam koji smatra da uopšte nije bitno šta se događa u svetu, koji je prirodno okruženje te zemlje, nego smatra da je ta zemlja toliko moćna da može oblikovati i dizajnirati svoje vlastito okruženje.

U istoriji su se nekoliko puta pojavili takvi primeri, koji su vodili sudaru sa realnošću. Ispostavilo se da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontroliše svoje okruženje. Svako ko je to pokušao, na kraju je propao, od Rimskog carstva do danas. Još je Čarls Darvin kao veliko saznanje formulisao: “U surovoj borbi za opstanak uspevaju, ne ni najveći ni najjači ni najpametniji, nego oni koji se najbrže prilagođavaju promenama u svom okruženju”. To je formula uspeha.

Onaj ko misli da je njegovo okruženje samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena on se sudara sa posledicama svoje arogancije i na kraju strada. Znači, suština je u tome da svaka zajednica realistično shvati svoje mesto u jednom mnogo većem sistemu koncentričnih krugova: tu je najpre njegov region, zatim šira zajednica, kontinent, pa potom celo čovečanstvo. Važno je pokušati da se otkrije koje su ravnomernosti i zakonomernosti u ponašanju tog okruženja i iskoristiti ih za svoj interes. Treba naći svoje mesto. Onaj ko se tome slepo suprotstavlja, na kraju strada kao Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama.

Nije dobro ni kada zajednica naprosto parazitira na logici svog okruženja. Ona treba da živi svoj individualni život, ali tako da izbegne opasnosti koje ne može da savlada. Neizbežno je da ona ponekad dobije i poneki udarac, jer se ne može sve predvideti i često se dešavaju neočekivane stvari.

To je neka opšta teorija društva i koliko god izgledala trivijalno, vrlo je poučna, jer smo je mi kao narod često zanemarivali i tražili opravdanje u tome da mi nismo ovde, u ovome svetu, jer smo nebeski narod i za nas pravila ovoga sveta ne važe. I tako smo plaćali ovozemaljsku cenu za teoriju kojom smo želeli da pokažemo da mi nismo ovozemaljski. Uvek je merodavna ona rampa, na kojoj vam naplate cenu. Ako se ona nalazi na zemlji, onda ste vi zemaljski putnik. Ako letite po nebu kao anđeo, onda ne plaćate putarinu i u principu nemate troškova. Čim postoje troškovi, to znači da ste vi ste uključeni u jedan materijalni sistem, a to znači da morate da predviđate da li su troškovi putovanja previsoki.

Okruženje u kojem živimo ima neke svoje pravilnosti, koje su se formirale kroz vekove. To nije haos sa kojim se mi svakoga dana susrećemo. Svako okruženje poseduje određene zakonomernosti koje, ako ih pratite i pažljivo studirate, mogu da vam pomognu da se orijentišete i da predvidite šta će se događati. Znači, 89-e godine nije bilo teško predvideti propast komunističke ideologije u svim njenim elementima, i ekonomskom, i političkom, i ideološkom i nije bilo teško tada shvatiti šta će dominirati poslednjom decenijom 20. veka i kako će se težište svetskih događaja pomeriti sa sukoba velikih ideologija i blokova na globalnu konkurenciju i na ekonomiju zasnovanu na informatičkoj tehnologiji.

To nije bilo teško predvideti, ali mnogi ljudi koji su vodili narode nisu to predvideli i zbog toga su mnogi narodi stradali, jer su bili vođeni starim idejama i pretpostavkom da svetom još uvek vladaju stare zakonomernosti. To je kao da imate mapu grada na kojoj su ucrtane sve ulice, ali je to mapa arheoloških iskopina grada koji je tu postojao pre hiljadu godina. Kada se sa tom mapom u rukama vozite gradom koji je na tom mestu danas, logično je da ćete skrenuti u pogrešne ulice, da ćete zalutati i da nećete stići na cilj.

Tako želim da obrazložim stav da postoje određeni trendovi u nečemu što se zove svet, u nečemu što se zove čovečanstvo i da je za svaki narod i za svaku naciju koja želi da uspe u tom okuženju važno da razume te trendove. Ako nije dovoljno jaka da se tome suprotstavi, da promeni i nametne svoje trendove, mora da razmišlja o tome kako da se prilagodi i kako da ih iskoristi za svoje interese – svoje male interese u velikom svetu.

U poslednjih sto ili dvesta godina mogu se primetiti trendovi koji su u nauci analizirani i istraživani, koji su bitni i obuhvatni, toliko da se mogu nazvati megatrendovima, nečim što zaista utiče na sudbinu celog čovečanstva i što menja i redizajnira oblik društva na zemaljskoj kugli. Znači, to nije nešto sitno, prolazno, nego nešto što zaista menja faze razvoja ljudskoga roda.

U 19. veku se desio prelazak od agrarnog ka industrijskom, u 20. veku od industrijskog ka informatičkom društvu. To izaziva ogromne promene u mentalitetu, načinu ponašanja i razmišljanja ljudi. Menjaju se instrumenti i oruđa kojima se služe da bi zadovoljili svoje potrebe i menjaju se kvalifikacije neophodne da bi u tome bili uspešni. Ono što je nacije i pojedince činilo uspešnim u industrijskom društvu, nije dovoljno za njihov uspeh u informatičkom društvu.

Drugi veliki megatrend je takođe u oblasti ekonomije – prelazak sa proizvodne ekonomije na ekonomiju usluga, koji izaziva velike promene u strukturi društva. Postoji možda desetak karakterističnih tendencija koje menjaju strukturu društva, strukturu institucija i strukturu svesti i naravno, iziskuju drugačiji način ponašanja da bi društvo bilo uspešno. Recimo, nužan je prelazak od nacionalne ekonomije ka svetskoj, od zatvorenih malih tržišta ka konkurenciji u jednom svetu u kojem na svakom mestu na zemaljskoj kugli ljudi danas mogu da proizvedu šta žele.

Znači, više nema privilegije ni za jedan deo sveta, ni za jedan narod, ni za jednu ekonomiju. Svaka ekonomija danas na svetu može da proizvodi iste stvari. Sada se postavlja pitanje šta možemo mi da proizvedemo bolje, uspešnije, brže, kvalitetnije, jeftinije, da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi u Kini, Rusiji, Brazilu ili Evopskoj Uniji. To je nešto sasvim novo, stvara ogroman pritisak svetske konkurencije i iziskuje pripremu vlastitih kapaciteta i potencijala za oštru međunarodnu konkurenciju.

Zamislite da vaši fudbalski klubovi igraju u ligi u kojoj su Manchester United, Sao Paolo, Milan i svi svetski klubovi. Ako želite da dobijete utakmicu, to iziskuje ogromne pripreme, trening i sasvim drugi pristup igri. Znači, lako je biti prvi u seoskoj ligi, ali postavlja se pitanje da li će u 21. veku seoske lige uopšte postojati ili će sve biti jedna liga u kojoj možete biti ili među najboljima ili na začelju. Ili ste najbolji ili ste najgori, postoje samo uspešni i neuspešni.

Više ne postoji istok-zapad, komunisti-kapitalisti, katolici-pravoslavni, ovi ili oni. Postoje uspešni ili neuspešni. I to je svetska liga 21. veka. Pre svega u ekonomiji, a onda naravno i u idejama, u inovacijama, u kvalitetu institucija i u svemu drugome što prati taj trend. Takođe postoji i trend od centralizacije ka decentralizaciji, od toga da su se odluke ranije donosile na hijerarhizovan način, u jednom centru, i da su ih onda drugi nivoi organizacije društva samo sprovodili, ka tome da se one delegiraju, da dolazi do decentralizuje i da se odluke donose na nivou društva blizu građanima, koji mogu da ih kontrolišu i da ponašanje tih organa tretiraju kao servis koji služi građanima, a ne kao sprovođenje neke volje vlasti.

Ako pogledate ovo o čemu ja sada govorim, videćete da se zapravo radi o promeni nečega što je bilo statično ka nečemu što je fleksibilno, pokretno i što počiva na komunikaciji, na brzini, na snalaženju, nečemu što bismo mogli da nazovemo procedura umesto supstance.

Naravno, postavlja se pitanje šta se u tom procesu događa sa narodima i nacijama. Očigledno je da se ono što smo preneli iz evropske i svetske prošlosti, a to su čvrsto definisani suvereniteti, države sa svojim vladama, sa svojim nadležnostima, postepeno utapa u ovaj jedan drugačiji opšti trend.

Na ekonomiju jedne zemlje danas više uticaja imaju MMF i Svetska banka ili američke federalne rezerve, nego što ima ekonomska politika jedne zemlje, jer sve što se događa na svetskom finansijskom tržištu dugoročno više utiče na ekonomsku politiku jedne zemlje od uticaja jedne njene vlade. Znači, više nema ekonomskog suvereniteta jedne zemlje. Slično je i sa politikom.

Udruživanje u Evropsku uniju praktično vodi odricanju od velikog dela državnog suvereniteta pojedinih država. One su se udružile, taj proces integracije obuhvata sve veći broj država, sa krajnjim rezultatom da će za dvadeset, trideset ili pedeset godina postojati svetska vlada, koja će se bazirati na dobrovoljnom odustajanju od državnih suvereniteta stotina država. Ali bila bi velika iluzija iz toga zaključiti da time nacionalni interesi i države nestaju. Ne, one se samo transformišu i prilagođavaju ovim trendovima koje sam opisao, ali neće doći do onoga o čemu je Kant sanjao u svom eseju o večnom miru ili o čemu je Marks sanjao – proleteri svih zemalja, ujedinite se.

Svi smo isti, nema granica, nema nacija, nema država, čovečanstvo je jedna nacija. Ne, mislim da će u narednih sto godina nosioci i glavna pravna lica i entiteti ipak biti države i nacije koje su organizovane u te države. Ako je megatrend u poslednjih sto godina bio u rastakanju onoga što je bilo stabilno, čvrsto, statično, postavlja se pitanje kolektivnog identiteta. Šta se događa sa nacionalnim identitetom unutar jedne države, koji se definiše kao interes koji na tom svetskom tržištu mora da bude branjen, štićen?

Ja mislim da se to može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu, pri čemu je nacionalizam izraz kolektivnog identiteta u jednom relativno statičnom društvu. Mislim da je pogrešno smatrati da razvoj u domenu modernizacije od nacionalizma vodi ka internacionalizmu. Znači, pandan nacionalizmu nije internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog i u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. Internacionalizam je na potpuno drugom koloseku. On funkcionalno ne zadovoljava potrebu za identitetom, koji je zadovoljavao nacionalizam u jednom drugom tipu društva. Mislim da je pravi pandan nacionalizmu – patriotizam.

Ako obratimo pažnju na strukturu koja je prisutna u svim ovim procesima, ako želimo da je prenesemo na proces formiranja kolektivne svesti, karakteristika nacionalizma, njegova supstancijalnost je da se on odnosi na etničku ili neku drugu pripadnost. On je statičan, on polarizuje, nije komunikativan, ne može da se uključi u konkurenciju, u razmenu, što je uslov za uspeh u modernom društvu. On je karakterističan za zauzimanje pozicija i busija u statičnim društvima.

Taj vid kolektivne svesti zaista postoji samo u onim društvima koja su zaustavljena u svom razvoju. Ona postoje u regijama u kojima se proces modernizacije nije normalno odvijao, nego je imao određene istorijske blokade i zastoje. Kao posledicu toga imamo društvenu strukturu, koja kao svoj kolektivni identitet proizvodi jedno statičko osećanje, kao što je osećanje nacionalizma.

Druga stvar koja je tu bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice. I to je osnovna razlika takođe između tradicionalnih i modernih društava. Znači, imate istorijske primere nacionalizama koji su želeći da je unaprede – uništili svoju naciju. Ali to im nije mana. U toj slici sveta najvažnije je bilo da li su oni imali nameru da pomognu svoju naciju. Ako su oni imali nameru i mogu da dokažu da su je imali, oni su našli svoje opravdanje. Oni kažu – mi smo iskreno hteli sve najbolje, ali na kraju se sve završilo loše za našu naciju, ali nismo mi krivi nego su krive okolnosti.

Ako se setite početka ove priče, okolnosti su takođe deo planiranja. Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da postojite samo vi, onda ste vi Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji okruženje u kojem morate da planirate svoju strategiju, i ako to okruženje na kraju odbije vašu strategiju i dovede vas do neuspeha, onda ste krivi vi, a nije kriv taj svet. Znači, ako ne uspete da se snađete u jednom okruženju, za to nije kriva priroda. A međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje, tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu postoje odnosi snaga, sila i vi to treba da razumete i kroz sve to nekako da prođete, a da ne nastradate. Onaj ko moralizuje tu situaciju, na kraju dobije po glavi. On je ili naivan ili nesposoban.

To je, zapravo, karakteristika tih tradicionalnih društava, u kojima se ono što je upravljanje društvom moralizuje ili ideologizuje. I u kojima se kaže – mi želimo nešto, mi imamo dobre namere, mi imamo dobre motive, a da li ćemo uspeti, to ne zavisi od nas, to zavisi od nečega drugog. Pa ako ne uspemo, onda kažemo – verovatno postoji neka svetska zavera, koja je naumila da sve naše namere osujeti. I onda smo mirni, jer smo našli obrazloženje zašto nikada ne uspevamo.

Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na jednom modernom obliku, kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etike namera imati etiku odgovornosti. Umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli i zašto su rezultati takvi kakvi su, umesto da držimo moralne govore o tome kako smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršićemo detaljne analize svojih šansi da ono što želimo uspe. Bićemo odgovorni za posledice, a ne tražiti opravdanje za motive. I to je ta ogromna razlika. Na toj razlici se lomi pitanje da li mi kao srpski narod možemo da uđemo u 21. vek sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta. Da li ćemo pokušati da izgradimo neke mehanizme modernih društava u industriji, u privredi, u institucijama, a u svojoj svesti ćemo zadržati jedan arhaični vid kolektivnog identiteta, koji će se bazirati na tom moralističkom pristupu, gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju, koje možda neće prihvatiti tu aktivnost nego će je odbiti.

Znači, jako je važno da se nekom refleksijom naše istorije vidi koji su to razlozi zbog kojih smo često doživljavali neuspehe. Ako mislimo da su nam drugi krivi za sve, to je pozicija koja u priličnoj meri garantuje da ćemo u budućnosti doživljavati ono što smo doživljavali u prošlosti. Ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat koji ste dobijali i ranije. Ako je taj rezultat bio loš, menjajte pristup. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati iste rezultate.

Ako želimo da budemo uspešniji u 21. veku nego što smo bili u 20. veku, mi moramo da redefinišemo svoj odnos prema sebi i prema svom okruženju analizom trendova koji se događaju u svetu.

Stepen demokratičnosti u smislu učešća i participacije građana u donošenju odluka nikada nije bio veći u istoriji čovečanstva nego što je danas. To su neke realne činjenice. Ponekad to smetnemo sa uma, jer imamo puno primera zloupotreba, ali u relativnom smislu, danas se vlast manje zloupotrebljava nego ikada u istoriji. I imidž vlasti je danas gori nego ikada u istoriji, zbog toga što postoji jedna demokratska svest koja ne toleriše ni namanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama, što ne znači da nema zemalja u kojima postoje velike zloupotrebe i što ne znači da se ovo što govorim odnosi baš na sve zemlje. Ali mislim da ne treba biti pesimista, jer je politika ipak nešto plemenito.

Najveća opasnost od pesimističkog opisivanja politike je u tome da pošteni i časni ljudi ne žele da se bave politikom, jer je politika nešto loše i kroz medije je prikazana kao nešto loše u svakoj zemlji, ne samo u našoj. Onda se događa jedna dobrovoljna negativna selekcija i oni koji imaju dobro mišljenje o sebi i o svom moralu kažu – neću da se bavim politikom, jer su političari korumpirani, političari su lopovi, političari su prevaranti. Onda na kraju zaista nema dovoljno dobrih ljudi koji bi preuzeli odgovornost za nešto što je najvažnije, a to je opšte dobro.

Tako da se može desiti da kroz tu kampanju koja se spontano vodi, na kraju politika zaista postane ono za šta važi u medijima, a to je – delatnost koja prlja ljude. Mislim da je potrebno i u nacionalnom interesu da se rahabilituje pozitivan pojam politike i da se shvati da ne možete dopustiti lošim ljudima da vode državu u kojoj živite vi i u kojoj će da žive vaša deca. Morate da se potrudite da na važne položaje dođu dobri ljudi, jer ništa vam ne vredi što nešto radite i privređujete, ako on na kraju sve to upropasti. I može vas milion takvih da bude dobro koliko god hoćete. Ako na kraju neko u vaše ime to upropasti, onda bolje da ni vi niste privređivali – bolje da ste spavali ili da ste pecali.

Znači, politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu, bez koga ne može ništa da se uradi. Danas nema ni jednog društva bez politike i oni koji pričaju o tome da je potrebno da te poslove obavljaju eksperti, hoće da vas prevare.

Mora se priznati činjenica da su u modernim društvima političke institucije jedini instrument koji može da posluži za obavljanje velikih društvenih projekata. Društvo mora da kontorliše taj instrument i svaki pojedinac mora da bude zainteresovan za kvalitet tog instrumenta, jer od kvaliteta politike zavisi njegova bezbednost, njegov život i njegova budućnost. Najbolji način je uključiti se u to, jer je participacija takođe megatrend prelaska od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji, znači od toga da glasate jednom u četiri godine do toga da svakoga dana u svojoj lokalnoj zajednici ili kroz različite građanske inicijative vršite pritisak i utičete na dnevno donošenje odluka koje su važne za vas. To je nešto što daje kvalitet jednom društvu.

Ne znam koliko ste vi zainteresovani i motivisani za to, ali ako niste, onda nemojte posle da se ljutite što će u vaše ime biti donešene odluke koje će biti na vašu štetu.

Mi u svetu nemamo prijatelje. To je loša vest. Mnogo manje loša vest je da niko u svetu nema dobrih prijatelja i da u svetu niko nikoga ne voli. Postoje samo protokoli. Postoji diplomatija koja sve to prikazuje na lepši način. Svako brani svoj interes i svako voli nekoga drugoga u sklopu svog interesa. Ako se negde pojavi neka gužva, onda nastrada onaj slabiji. Ako voziš fiću na autoputu, po kojem se pretiču šleperi i cisterne, nemoj da se trpaš, jer ćeš da nastradaš. To da li je on prešao na levu stranu će kasnije sveti Petar da raspetljava, ali ćeš ti biti na nebu. Znači proceni svoju situaciju, svoje mogućnosti, proceni putanju tih šlepera, to jest Amerike ili Rusije ili Kine i vidi kako da se udeneš u to i da na kraju stigneš na svoj cilj. U principu, taj autoput je dovoljno širok. Ako si vešt vozač, autoput je dovoljno širok da svako može da stigne na svoj cilj.

Neki mi kažu – mi smo pravoslavni narod i zbog toga nemamo šansu. Grci su pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku, pa su se priključili nekom konvoju, idu na njegovom zaleđu i to vrlo uspešno. Pre trideset godina smo mi za Grke bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika. Grčka ima veliki bruto društveni proizvod. Grčka proizvede godišnje više nego 50 miliona nas koji živimo ovde: Hrvatska, Bosna, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija, Rumunija, Moldavija, Bugarska. Svi zajedno manje proizvedemo nego Grčka koja ima devet miliona stanovnika. To je posledica njihovog prilagođavanja i toga što su jednog trenutka shvatili gde se kreće svet i rekli – hajde i mi da budemo sa tim svetom, a ne protiv njega, ali i da se ne utopimo u njemu. Oni imaju vrlo jasan svoj nacionalni interes – oni će staviti veto u Evropskoj Uniji da Turska ne može da uđe u Evropsku Uniju.

Nema trajnih prijateljstava i nema trajnih neprijateljstava u međunarodnoj politici. Uvek treba proceniti koliki je rizik. Ako je rizik suviše veliki, treba se sklanjati. Mi u Beogradu to nismo bili u stanju da procenimo. Vi ovde ste kolateralna šteta loše procene u Beogradu, jer u Beogradu u tom trenutku nisu odlučivali ljudi koji su mogli da razumeju šta se događa u svetu. Oni su mislili da je pad Berlinskog zida jedan incident i da će duplo veći Berlinski zid biti izgrađen devedesetih godina. 1989. je greškom srušen, ali će 1992, 1993, 1994. tu biti prenet Kineski zid. Naravno, to je bilo glupo.

Bilo je jasno da pravac svetkih događaja ide u tom smeru, da je socijalizam i kao ekonomija, i kao ideologija i kao sistem poražen, da se raspada i da treba tražiti budućnost na nekoj drugoj strani. I mi smo platili tu cenu. Velika bi greška bila platiti tu cenu još jednom, a to nam se može dogoditi, jer svoju budućnost stvaramo obnavljanjem kosovskog poraza. Jednom smo poraženi, a onda kroz celu istoriju od toga pravimo mit. Naravno da mi to možemo da prikažemo kao svoju pobedu. Ali jasno je da je to bio poraz. Ali ako vi od poraza napravite pobedu, onda vi praktično slavite svoj poraz. Umesto da kažemo, tako je bilo, to se desilo, analizirajmo zašto se to desilo, bili smo nejedinstveni, nismo dovoljno razumeli situaciju.

Hajde da nešto uradimo da to ispravimo i da u sledećoj situaciji budemo na strani pobednika. Mislim da je to moguće. Ali da biste bili igrač po pravilima svetske igre, morate da ispunite određene minimalne uslove da biste bili prihvaćeni kao igrač. Ako stalno remetite pravila i stalno kažete – ja neću ovo, ja neću ono, ja hoću samo ono što se meni sviđa – oni vas isključe i kažu – izađi na klupu, pa tamo igraj po svojim pravilima. Znači tu mora da se nađe jedna mera poštovanja pravila i fauliranja, a da sudija ne primeti ili raznih kombinacija koje vas vode tome da postignete gol i da na kraju pobedite.

Mislim da mi kao narod imamo problem sa time što su naši lideri suviše egocentrični i samozaljubljeni i misle da sve postoji samo zbog njih. Na zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava, lider je postao činovnik naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred i u onoj meri u kojoj ima plan uspeha svoje nacije na tom putu. On može da pogreši, ali onoga trenutka kada svoj interes stavi iznad interesa nacije i kaže – mada sam postao problem, ja neću da se sklonim, jer ljudi me podržavaju – tog trenutka on gubi kredibilitet.

I samo još nešto da kažem na jednu bolnu temu za nas. Zbog čega je na Balkanu politika mnogo više mitologizovana nego u klasičnoj centralnoj Evropi. Zbog toga što smo mi imali problem sa nacionalnim državama. Mi smo bili narodi u stranim državama. Imali smo Austrougarsku i Tursku imperiju i u tim imperijama smo imali neki svoj položaj, ali nismo imali svoju državu. I onda se taj kolektivni identitet ostvarivao kroz etnički identitet, jer nije mogao da se ostvaruje kroz političke institucije. Taj kolektivni identitet se izražavao kroz jezik, kulturu i veru, jer su to bili jedini atributi za prepoznavanje zajednice. Nije bilo države, nego je popstojala zajednica.

Najbolji stručnjaci za jezik, kulturu, veru – pisci, pesnici, popovi – nisu baš najbolji predstavnici jednog modernog identiteta. Zašto? Zato što oni teže preterivanjima, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednjih sto-dvesta godina, vi ćete videti da u njoj ima više propovedi nego političkih programa. To se prikazuje kao politički program. Ali kada to pročitate, vidite da se tu nude neproverljive stvari, razne priče iz prošlosti, razni simboli, sve ono što nije loše kao deo neke opšte političke kulture, ali je vrlo loše ako treba da bude deo jedne operativne politike, u kojoj vam treba jasan plan, srategija, proverljiv plan.

Vi treba da naprivite jednu ekipu i kažete – molim te, napravi nekoliko scenarija na osnovu onoga šta sve može da se desi. Vrlo malo srpskih političkih programa počiva na tom modernom konceptu politike, ali imate mnogo, mnogo onih koji počivaju na kombinaciji poezije i verskih propovedi i zbog toga mi nismo baš bili preterano uspešni, jer jedno je držati zapaljive govore i obaraćati se emocijama, a drugo je planirati jednu ozbiljnu državnu politiku.

Ako pogledate Francusku, Englesku, Nemačku, Austriju, vi ćete videti veći stepen nacionalizma nego kod nas. Ali to tamo nije prepoznato kao nacionalizam. To je patriotizam. To što su Amerikanci uradili u Vijetnamu, to nije bio nacionalizam, to je bio patriotizam zasnovan na pogrešnim pretpostavkama, ali na kraju se to izračuna i kaže se – to je bila greška. Hoću da kažem da je naš hendikep delimično u tome što mi svoj nacionalni interes izražavamo na pogrešan način vezujući ga za etničku pripadnost pre svega, za etničku razliku i jednu statičnu poziciju, koja je dovela do određenih neuspeha. To ne znači da sada treba da odbacimo nacionalni interes i kažemo – alternativa je internacionalizam, neka svet radi šta hoće, a mi ćemo to da sledimo. Ne. Mi moramo da redifinšemo način ispoljavavanja svog kolektivnog identiteta, na sličan način na koji su to uradile nacije koje su uspešne u odbrani svojih nacionalnih interesa.

Sve zemlje koje sam pomenuo vrlo jasno definišu šta je to njihov nacionalni interes i brane ga, ali nisu optužene za nacionalizam. Neko će reći – oni rade isto što i mi, samo oni su jači, pa kažu da to nije nacionalizam. Ne. Tu zaista postoje razlike u formiranju kolektivnog identiteta. Smatram da treba da se odvojimo od nacionalizma kao jedne etničke pristrasnosti i stalnog insistiranja na tradicionalnim simbolima i vrednostima, a da istovremeno ne izgubimo nacionalni interes, koji možemo da definišemo kao patriotizam.

Ali ne samo nosioci vlasti, nego i svi građani koji žive u jednoj formaciji kao što je Republika Srpska, kao što je Srbija, Srbija i Crna Gora, mogu da ono što je bitno za unapređenje njihove zemlje vrlo lako izraze u kategorijama patriotizma. Time oni ništa ne bi izgubili na efikasnosti, a ne bi bili izloženi opravdanoj kritici da je to nešto primitivno, arhaično i da to ne može da se komunicira na svetskom nivou, jer nacionalizam kao poruka, kao ideologija nije komunikativan. Vi sa tim ne možete stići nigde, osim u tim nekim zemljama gde postoje verski sukobi i gde naravno postoje slične emocije – oni razumeju o čemu mi pričamo, ali to nije teren na kojem se takmičimo.

Govorim samo o svetskim odnosima i to je ta utakmica u kojoj mi moramo da poštujemo pravila kao što ih svi drugi poštuju. Naravno, ako možemo da ostvarimo neki svoj cilj sa nekim drugim mehanizmima kao što i svi drugi to rade, to treba da uradimo. Ali ne u smislu kršenja osnovnih pravila. U principu, izvrdavaju svi gde god mogu, ali kada pogledate prosečno, videćete da se svetska pravila poštuju. To je neki svetski saobraćaj, gde se krši ograničenje brzine, zabrana preticanja, ali to su više izuzeci nego pravila i mi moramo da shvatimo da i mi moramo da poštujemo svetska pravila i da je to dobro za nas, jer time ostajemo u svetskome saobraćaju.

Razlika između etike i morala je vrlo bitna. Ono što je dobro za jedan narod je etika. Moral je pitanje namera, da ja kažem – ja mislim da je to dobro i ja ću to da radim, jer su moji motivi dobri. Za to što će se na kraju desiti katastrofa, ja nisam kriv, ja sam to uradio iz dobrih namera. Ja to prezirem. Mislim da je to izgovor slabijih. Mene ne interesuju namere. Mene interesuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Ja nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama. Podrazumevam da svako ima dobre namere. Ali to je toliko trivijalno, da me ne interesuje. Mene interesuje šta sledi iz toga. Ako ne sledi neka posledica koja je korisna za mene, dobre namere me ne interesuju.

U javnom životu mene interesuju posledice koje su dobre za tu zajednici u kojoj se taj javni život sprovodi. Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li su one zasnovane na ili na nekoj drugoj pravdi ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice.

Ništa ne može da se sprovede bez tehnologije. I namere bez instrumenata su lepe želje. I, naravno, instrumenti bez etike mogu da budu užas, jer i Auschwitz je savršenstvo tehnologije, ali da bi se ostvario zao projekat. Znači, jedna zajednica neprekidno mora da diskutuje o tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga. I utoliko je jedna rasprava o vrednostima i ciljevima za svaku ljudsku zajednicu neizbežna. I nikada politika neće postati tehnologija, jer se uvek postavlja pitanje: a čemu to služi. Ako to ne služi ljudima koji u toj zajednici žive, onda je to jedna otuđena moć koju ljudi treba da sruše. I naravno da će oni da je sruše, jer zašto bi davali svoje živote da bi neko drugi u njihovo ime sprovodio svoje ciljeve.

Ja mislim da je u 20. veku došlo do jedne male deformacije, jer je u tom procesu tehnologizovanja svih odnosa pomalo stvoreno jedno uverenje da je ljudska zajednica kao preduzeće ili kao neka ekonomska kategorija, pa se posmatra kroz korist i cenu. U ljudskoj zajednici će uvek ostati komonenta vrednosti, morala. Znači, nečega što je nekome važno. I mislim da će u ljudskoj zajednici uvek ostati komponenta pravde. Znači ljudska zajednica bez komponente pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše, jer je osnovni atribut ljudske ličnosti za razliku od životinja, da čovek želi da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke svoje potencijale – i to je pojam pravde.

Zajednica koja to ne omogućava ne može da bude uspešna, jer ljudi bojkotuju takvu zajednicu i ne žele da učestvuju u povećanju njene moći i njenog bogatstva. Čim postavite pitanje pravde, pošto razni ljudi misle da zaslužuju razne stvari, već morate da imate pitanje demokratije, što znači mogućnost da se o tome diskutuje javno i da se utvrde prioriteti u društvu. Pošto ne mogu svi zahtevi svih pojedinca da budu ispunjeni, onda se postavlja pitanje – a šta je za društvo bolje: da li da se izgradi autoput ili da se da kredit seljacima? Pošto su sredstva ograničena, a svi žele nešto, mora da se napravi jedna demokratska struktura, u koju će biti ulagani društveni potencijali i te demokratske strukture treba o tome da odluče.

To je jedan uzbuljivi posao, koji je osnovni atribut ljudskih društava – rasprava o tome šta je pravda i pokušaj da svaka generacija definiše svoj način kako da se ostvaruje pravda.

Izvor: BUKA

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Đinđić, Politika