Од Суматре до Лондона – Милош Црњански

Егзили и уточишта јунака Милоша Црњанског

Стваралаштво Милоша Црњанског кроз које као црвена нит пролази тема сеоба, пружа више слика исхода, изгнанства, прогонства. На путу од првог романа, Дневника о Чарнојевићу, све до Романа о Лондону срешћемо дугачак низ јунака који се потуцају светом, тражећи свако свој азил према звезди у бескрајном плавом кругу, загледани у своје небо и свесни свог пакла. Дугачак поетски пут од Дневника о себи као другом до Романа о другом као о себи укључује и тешко искуство емиграције и повратка у земљу која више није иста.

Читав животни пут Милоша Црњанског заправо пролази под знаком сеоба. Чонград (садашња Мађарска), Темишвар (садашња Румунија), младост проведена по градовима Аустроугарског царства, од Беча до Ријеке и Новог Сада… Од детињства писац се нашао у неком културном калеидоскопу, чија су се стаклашца размештала сваки пут другачије, творећи његову националну слику света. Рат у којем се распала држава чији је војник био, болно искуство галицијског ратишта… Дефетиста и песник Лирике Итаке, коме је суштински припадао? Шта је егзил за ратника монархије која више не постоји? Шта је егзил за некога ко се није идентификовао са државом за коју је принуђен да ратује? Ако додамо године које је Црњански провео у дипломатији, испадне да је велики српски писац најмање живео управо у Србији – и онда кад није био емигрант. Егзил за њега није могао да значи само промену места боравка, измештеност из граница своје државе (питање је да ли је боравећи у Лондону сматрао својом државом послератну социјалистичку Југославију). Мада не сумњамо да га је истински болела измештеност из граница српске културе као последица вишегодишњег лондонског изгнанства.

Јунаци свих великих романа Милоша Црњанског – ратници, официри, егзиланти – сви су одреда амблеми суштинске неприпадности. Ратује за туђе интересе Вук Исакович, из једне туђине у другу прелази Павле Исакович, Николај Рјепнин је странац за Енглезе и страни човек за Русе, било за беле, било за црвене. Стално се враћају мислима у прошло време и места која више нису иста, маштају о простору који није онакав каквим га замишљају, заљубљују се у жене тек кад их неповратно изгубе. То су јунаци који чезну за недостижним. Сви ти ликови имају још једну заједничку црту – сви они немају своју државу из које би могли бити прогнани. А ипак су егзиланти.

Већ први роман Милоша Црњанског може се сматрати парадигмом егзила. Чарнојевић, носилац имена вође велике Сеобе, нигде није код куће, свуда је странац – у завичају, у краковској болници, у галицијским шумама. Духовни егзил представља животни избор јунака романа, Чарнојевића по имену и духу. Његове сеобе почињу много пре момента од којег почиње роман, али путовања за која сазнајемо из његових фрагментарних сећања, нису била егзилантска, већ студијска, излетничка, путовања из љубави… Егзил јунака почиње оног јуна, кад се „Беч расељавао у купатила“ (Crnjanski 1983D: 8). Од тог тренутка мења се смисао путовања бившег студента који је до тада играо танго у Бечу, мамио уздахе провинцијских удавача, читао и маштао. У том тренутку укрштају се путеви његове судбине и његове лектире – читалац Каторге Достојевског налази се у затвору. У тој тачки рађа се и сам роман – јунак нас обавештава да пише своје успомене поносно, као Казанова. Подсетићемо се на чињеницу да је за живота славног авантуристе од његових мемоара био објављен само фрагменат о тамновању и бекству из затвора. За остале делове постоји сумња да их је написао неко други (на пример, Стендал (Stendhal), чије је уметничко име састaвљено од истих слова као и племићко име каваљера де Сенгала (Chevalier De Seingalt))1. Причом о тамници почиње и роман о Чарнојевићу.

Јунак Дневника о Чарнојевићу од детињства много путује („Ох, селили смо се често“ (Crnjanski 1983D: 11). Слика првог његовог путовања (на крштење) подсећа на бајку: завејани путем снегови, опасности попут вукова, прштања леда. Јунак путује у рат, путује са својим драганама (вози се фијакером у шуму са Лусјом, предузима путовање са Пољакињом), на путовању среће Марију и Изабелу. Само његова жена Маца не путује. Мада је везана за завичај и кућу, она за јунака ипак не значи дом. Кад се Чарнојевић враћа дома, она станује „недалеко“. „Станује преко пута“ (Crnjanski 1983D: 90) − то јест са оне друге стране. Поред бројних путовања која јунак предузима својом вољом или на која бива принуђен, његова главна путовања одвијају се у имагинацији, у сновима, на граници јаве и сна, јаве и читалачке маште. Духовни пут који јунак пролази у роману, није одређен хоризонталним правцима кретања, већ вертикалом. Његове очи у потрази за утехом, за уточиштем, гледају горе. На почетку – крошње руменог галицијског дрвећа, а на крају – у небо изнад његовог завичаја.

Јунак овог романа доживљава највећу могућу измештеност – он је измештен из имена, а самим тим – из јединственог тела које се са тим именом асоцира. Он је „прогнан“ из „куће своје егзистенције“, удвојен, подељен и наново спојен. На почетку Дневника читалац нема проблема са идентификацијом јунака, верујући да је ја-приповедач – јединствен и целовит. Проблем настаје тек када се јавља тај који је „више него брат“, „један једини човек“. Приповедање чини обрт, стављајући испред приповедача једно специфично огледало (до одређеног тренутка невидљиво за читаоца). Од тог тренутка ја-приповедач говориће о свом другом ја, о себи као о другом (није роман узалуд насловљен Дневник о Чарнојевићу). Овај поступак и није толико неочекиван узмемо ли у обзир одушевљење његовог писца Флоберовим Новембром. Управо у тој књизи долази до сличног заокрета. Ја-приповедач одједном постаје писац рукописа који се налази у рукама једног другог ја-приповедача. И тај други наратор сведочи о њему као о свом познанику и јунаку своје приче… Из Аркадије целовитости ја Чарнојевић је прогнан у расцеп између себе и себе, између тог који станује на мансарди и оног ко му је дошао у госте. Аутор дневника описује лик непознатог Далматинца, његову одећу, преноси његове речи „ви личите на мене, да нисте и ви на путу“ (Crnjanski 1983D: 53), које читалац не може да провери јер скоро ништа не зна о изгледу протагонисте. Али зна да је тај заиста на путу… Али, у тој чудној ноћи првог априла са свим асоцијацијама и конотацијама које иду уз овај датум, Чарнојевић ће видети „као у неком огледалу“ над својом главом своје лице – лице онога ко је за њега био „више него брат“. Далматинчева мајка личи на његову, а отац је весео човек, као и Чарнојевићев.

„Целе те ноћи сећам се само као кроз сан, ма да ме то боли, а много ме више не боли драги мој. Па ипак тај човек ми је постао више него брат, ето тако, као у сну.“ (Crnjanski 1983D: 55)

У том сну-јави мешају се ја, он, ми, долази до спајања јунака у један лик. Прича бившег поморског официра претвара се у причу наратора који почиње да говори ми. Суматраиста учи из Чарнојевићевих књига које се на чудесан начин налазе код њега. Омиљена тема сина дрвара (коринтски ступови) постаје опсесија сина писара на фару. Из чијег се сна буди Чарнојевић, из оног где у собу са огледалима долази Шаљапин са разбијеним лонцем на глави, или оног где се воде борбе на галицијском фронту? Или из оба? И ко је тај човек који хода као да не дотиче земљу? Тај који одводи поглед јунака у висине и открива везе дотад невиђене, дарује му утеху, тај чија прича долази после тајанствене најаве на црној табли:2 hou art hearing – Ти сада чујеш.

Стално понављање „не знам“, стална негација малопре изреченог могу да се протумаче управо истом подвојеношћу, постојањем два ја, немогућношћу јунака да се „састави“ која обележава све средишње делове Дневника. Међутим, на почетку и на крају романа ситуација ја-приповедача је другачија. Јесен, годишње доба којим почиње и дневник Флоберовог јунака, не дарујући смисао животу јунака Црњанског, дарује смисао његовом приповедању. Живот је без смисла. Писање, изгледа, није. Оно враћа јунака у стање целовитости – Мацин муж и суматраиста постају једно. Оне друге јесени, на крају романа, након његовог повратка кући, њему се враћају румене, благе пруге на небу.

Али, док дође до тога, јунак Црњанског пролази кроз многе егзиле, и многе азиле покушаће да нађе у њима. Чарнојевић је војник: „о, нико не зна, шта то значи.“ (Crnjanski 1983D: 7) Бити војник значи (и) бити далеко од куће, далеко од завичаја, далеко од уобичајеног живота. Као једна од врста егзила јављају се у роману снови у којима се чује гроктање митраљеза. Сан може да буде прогнанство из јаве, која је у моменту кад јунак бележи своје ноћне море ипак лепша од сновиђења. У фрагменту који је био својевремено објављен под насловом Сан, у складу са логиком подвојености на којој се темељи роман, сан се јавља као азил, као један од простора среће о којима је писао Петар Џаџић (Џаџић 1993). Понекад је сан непријављен, и тек пажљиво ослушкивање гласа приповедача може да роди сумњу да ли се ради о јави. У такве спада и онај једини фрагменат где се јављају име и презиме на таблици изнад болничког кревета и који почиње речима које дочаравају ситуацију сна: „Тешко и лагано3 су ме носили уз степенице.“ (Crnjanski 1983D: 50) Ако верујемо да је то јава и да се јунак зове Петар Рајић и никако друкчије, онда треба да верујемо и да су аустроугарске власти имале обичај да додељују чин „топовско месо“ и да уписују реч „цареубица“ као занимање .

Као азил показује се и краковски егзил јунака романа. Пут у болничку собу повезан је са успињањем – њега носе уз степенице, горе. Ближе небу, утехи његовој. Тамо, у болничку собу, долазиће она која би хтела да буде „висока жена“, читатељка Ничеа, лепа мајка једног сина. Болест (а болести су увек биле јунакови „најлепши доживљаји“) уместо да буде стање у које је прогнан, постаје стање-уточиште.

Јунак напушта своје родно место, своју кућу за коју га након мајчиног одласка ништа не везује. Где креће након тога? Временске и просторне (ако нису суматраистичке!) везе у роману-дневнику су испрекидане. На крају Чарнојевић се поново враћа кући, враћа се узавичај. Али да ли се заиста враћа дома? Јунак бира унутрашњи егзил, а заправо азил који пружа суматраизам као његова једина вера.

Како долази до сазнања о суматраизму писац дневничких записа? Речи „ја сам суматраиста“ светски путник, његово „друго ја“, изговара у тренутку кад је физички нападнут: „Сви су викали, ругали му се и ударали га, питали су га је ли синдикалиста, је ли платониста или анархиста, нихилиста, нешто је морао бити […]. Тада га притиснуше о једно стакло и почеше га ударати, а он рашири руке и рече ’ја сам суматраиста’“ (Crnjanski 1983D: 54). Поновићемо: нешто је морао бити. Припадност је императив времена и друштва.

Чарнојевић се не идентификује са државом чију је униформу носио, за њега као за „топовско месо“ и „цареубицу“4 нису важне особине које су дате рођењем, већ оне које бира сам. За разлику од животног пута, суматраизам је његов избор. Рат и женидба нису. Држава га шаље на ратиште, породица га жени. Јунак, равнодушан и пасиван, прихвата своју улогу на позорници. Фрајле у завичају кажу да је туњав (последица његовог незаинтересованог понашања). Али дају му при томе надимак Сањин, алудирајући на јунака М. Арцибашева, ничеанско-дионизијски тип интелектуалца који плаши провинцијске умове смелим идејама.

Од две сестре у Пунту јунак се опредељује за Марију, али одлучује Изабелин избор. Кад је у питању Ерос, само једном звучи: „Изабрах једну. Ту ћу“ (Crnjanski 1983D: 22). За разлику од свих других јунакиња са којима га везује телесна љубав (Маца, Пољакиња, Изабела), Лусја је његов и бор. Као и место где ће водити љубав – шума, повлашћени предео јунака. „Лишће је падало на нас, а месечина румена лила међу дрвећем и доводила до суза до нежности болне: љубио сам је, као да никог немам свога на свету целом осим ње“ (Crnjanski 1983D: 23). Овде, у црној шуми са руменим врховима, испод неба које је те вечери било чудно, долази до стапања узвишене љубави према природи и еротског набоја. То се збило у јесен, а цео роман је смештен између две јесени: јесени у крвавим пољским шумама, где се изгубио живот, и јесени коју јунак дочекује погледом у небо и осмехом.

Епизода са Лусјом је изузетак, јер је и овај јунак Црњанског заљубљен у недостижно и недосежно. Али, Чарнојевић увек бира сам место својих најлепших доживљаја, своју паралелну стварност – књиге.

Кад неко пише свој дневник поносно, као Казанова, онда се вероватно сећа и улоге књига у Казановином животу. Како је читање добрих књига у затвору било услов његовог здравља, и како је доспео на слободу захваљујући књизи. Јунак понавља у себи („хладне, раскошне“) латинске речи, у болници чита Тибула. У роману који лебди између жанрова, чији јунак исписује стање између да и не (у ствари, стање истовременог избора обе могућности), позицију (само)порицања и ситуацију немогућности да се определи за једну истину (чак и о себи), ироничан однос дотиче и књижевно наслеђе, пре свега романе. Из тих дела црпе своју „животну мудрост“ и „љубавно искуство“ његова Маца која и сама подсећа на хероину каквог егзотичног романа (њене очи и коса, рамена и врат подсећају јунака „на неки харем у роману једном“).

Девојке из његовог завичаја уздишу за Сањином, док руски официри траже у болници Онеове романе. Мода диктира читање Ничеа и Бергсона, и Пољакиња је следи непогрешиво. Ми не знамо шта све чита јунак, али сестра прети да ће га због тих „лудих књига“ тужити лекару. Сазнајемо и да му сан односи неки глас, који му у уво шапуће Микеланђелову Ноћ. Изгледа да јунак заиста пуно чита. И визије, које га воде за собом, визије беле и луде, кад му душом пролази Лакомислени Балзак, књижевне су природе. Нису оне плод само Чарнојевићеве маште: о сличним сликама говори Црњански у есеју о Флоберу. Према аутору Новембра писац дневника нема ироничне дистанце, као што је нема Црњански. У времену које протиче без обележавања датума, свако одступање од тог правила привлачи пажњу: љубавна прича која заузима средишње место у Дневнику, романса са анонимном Пољакињом, почиње у новембру, Флоберовом месецу.ž

Књиге верно прате јунака, пружајући му подршку и утеху, обележавајући његове љубавне везе и снове. Да би га придобиле, јунакиње читају. Маца кад жели да уђе у живот свог мужа, узима његове књиге – у њима Чарнојевић налази њене власи. Путовања у егзотичне земље, приче о страсти… зар не подсећа та „паралелна биографија“ пуна авантура на извештај са читања? Тешко је разлучити у јунаковој причи „проживљено“ од „доживљеног“ кроз читање. Зато је и могуће у Дневнику о Чарнојевићу постојање гробља старих романа. То може да значи да су некад стари романи били живи. Да су се живели. У роману Црњанског нема јасних разграничења измећу све три стварности – доживљене, одсањане, прочитане. Све три су подједнако присутне у самом дневнику јунака – амалгаму живота, сна, књижевности. „Мемоари су увек били најбољи део књижевности, особито кад нису дословце верни“ − рекао је за Флоберов Новембар М. Црњански (Crnjanski 1983Е: 240). И Дневник као лирски роман нуди сјајан пример прожимања реалног и фиктивног у тексту. Његова фрагментаристичка структура сведочи како о доживљавању света као хаоса, тако и о стварању услова за слободно протицање књижевне грађе која реално претвара у књижевно, а књижевном даје статус реалног. Тако чита књиге и сам Чарнојевић.

Дневник подразумева исповест, записи о другом – одређену дистанцу која може да буде изузетно повољна ако писац, ставивши маску наратора, проговара о себи. Или кад проговара о делима која сматра блиским, и то на начин као да представља свој credo у књижевности: „Сензације Новембра нису оне сцене које гомила тако радо чита, оне су оне стране где се, у крпама, по странама простире раскидана гола душа Флоберова. Никада се у XIX столећу није овако дубоко осетила велика и бескрајна веза између болова и патњи целог света… Никада се у XIX веку, није овако осетило, да је гола душа оно што је најдрагоценије у књижевности.“ (Crnjanski 1983Е: 239) Раскидана гола душа, измучена патњама целог света – зар ово није душа јунака Дневника о Чарнојевићу у ХХ веку? Подсетимо се:

„Младић тај, чији дневник сачињава књигу, осећа љубав према свим животима историје.“ (Crnjanski 1983Е: 239)

„И те растргнуте мисли младости нижу се у речима тврдим као ножеви који пробадају и одузимају смисао животу. Ова књига одводи у сан“ (Crnjanski 1983Е: 239).

„Како је лако разумети сад оног усамљеног, разбарушеног човека, са неизрецивом досадом у погледу, који годинама живи, лутајући у јесен ћутке по вртовима и пољима.“ (Crnjanski 1983Е: 240)

„Бол његов везан је за све патње у свету… Осетивши путовање и море, он зна да ни закони, ни границе, ни растојања не могу да препрече пут суморној магли која се шири у свему што је људско. Рад, све струке, јава, живот, све то губи смисао и снагу пред једном тајанственом тугом, која је у природи, вечна и неизбежна.“ (Crnjanski 1983Е: 240-241)

Све ово могло би да буде записано о Дневнику, а представља запажања Црњанског поводом Флоберовог Новембра. Црњански је аутопоетички отворен и у приказу књиге свог пријатеља Иве Андрића кад каже:

„Узалуд он верује, хоће да верује свом силом напаћеног срца, и ума, он ипак не види то покољење, тај нови сјајни свет, он горко осећа само, да његову душу желе нека бића, која зависе од његових снова, а да ли су та бића на Калемегдану или у Полинезији, јесу ли та бића људи или грање, или река каква, он то у свом напаћеном болном осмеху туге не пита.“ (Crnjanski 1983Е: 95) Као да поново пише о Чарнојевићу…

Све је у вези. Експлозија вулкана на Суматри пре 73000 година изазвала је, како се претпоставља, ледени период на Земљи. Пепео и врућа прашина донеле су снег и лед. Бура је завртела мозак свету… а јунак Дневника о Чарнојевићу је постао хладан, миран. Као да је његово ледено доба равнодушности парадоксалан резултат експлозије огромног вулкана историје.

Све је у вези. Кад је писац Дневника о Чарнојевићу забележио на његовом почетку речи „eх, киленц, с нама је Енглеска“ (Crnjanski 1983D: 9), није ни слутио шта ће оне значити за јунака његовог Романа о Лондону.

Ако је у Дневнику о Чарнојевићу Црњански дао аутобиографију која није дословце верна, онда је у Роману о Лондону дао слику егзила као таквог, ослањајући се на сопствено искуство, које задобија универзални карактер. Ово је роман чији је јунак расељено лице, и његово неприпадање мотивисано је управо том чињеницом. Енглези га сматрају Пољаком, јер је за њих тек део масе егзиланата које одређује тај статус.

Војника поражене државе Чарнојевића смењује официр поражене војске Николај Рјепнин. Ако је Чарнојевић – синоним за сеобе, Рјепнин (преко асоцијације на Аникиту Рјепнина) – синоним је победника5. Међутим, његово име у Лондону ником ништа не значи. Не значи, уопште. Као контраст јављају се јунаци – носиоци презимена „са значењем“: господин Божић, господин Зелени. А презиме овог човека нити ишта значи на енглеском, нити се може изговорити. И тако, за разлику од јунака првог романа, чије име и презиме можемо покушати да дедукујемо, јунак Романа о Лондону губи овде своје презиме. Рјепнин постаје Риепејн, Џејпин, … Николај постаје Нико.

Нико је једно од имена Одисеја, као што је Рјепнин један од Уликса којих има више у делима М. Црњанског. То је Одисеј који се никад није вратио на Итаку. Његова Пенелопа Нађа (пуним именом Надежда-Нада) пролази са њим тешка искуства егзила. Кад га напушта (мислећи да је то привремено), јунак, некадашњи храбри војник (у роману са повређеном Ахиловом тетивом) одузима себи живот. Мада Роман о Лондону није обележен литературоцентризмом, посебан значај на крају добија једна књига. „Та књига, са сликама о Петрограду, у Лондону, била је последња радост коју је имао у животу.“ (Crnjanski 1983RII: 355)

Пут Чарнојевића кроз Дневник води у висине, у небо. Животна путања Рјепнина у Роману о Лондону води доле, у морску пучину, у бездан који је мамио јунака Флоберовог Новембра. Роман о Лондону почиње сликом спуштања под земљу,   метро, где протагонист романа виче и шапуће приповедачу своје болне истине. Тамо је Рјепнин окружен мноштвом, а бескрајно сам. На крају романа, у возу којим иде на свој последњи излет, Рјепнин је сам у својој самоћи, у празном вагону, са једном женом која седи окренута леђима. Он је тада Нико, невидљив.

Ако погледамо карту Рјепнинових сеоба, његов пут за Лондон, видећемо да јунак увек бира пут горе, са југа на север. Његов егзил почиње у Керчу, на Црном мору, да би се наставио у Прагу, Паризу, Лондону. Тај пут на север није случајан, и на крају ће показати сву своју фаталност за јунака. Рјепнин покушава (свесно или не) да се врати у прошлост која је прошла у северној Палмири, Санкт-Петерсбургу. Лондон их је прво разочарао својом топлом зимом – Рјепнин и Нађа су очекивали снег (који је био „једино добро у животу“ за јунака Дневника о Чарнојевићу). Рјепнинова жена прави лутке Ескима, народа који насељава крајњи север Русије. И мада јунаци живе у Мил Хилу, и то у једној уличици где се мора пењати према њиховој кући, овај пут горе није знак среће. Није ни знак (духовне) изабраности, као што је било становање на горњим спратовима у Дневнику (тамо горе је становао и Чарнојевићев Далматинац). Најважнији Рјепнинови потези диктирани су том жељом за повратком која га води крају. Млада леди Парк подсећа га на Нађу у младости, и та романса није знак жеље јунака за променом, већ за понављањем оног што је већ било. У Корнуалији се рађа помисао на самоубиство6, али ће га Рјепнин извршити негде другде. Обавестивши службеника америчке амбасаде да иде у Париз  (враћа се тамо где је већ био!), Рјепнин креће у том правцу – назад, у прошлост. Спуштање под земљу на почетку романа било је почетак једног путовања које се настављало на земљи (у аутобусима, или пешке, код Рјепнина). Путовање возом на крају романа завршава се (претпостављеним) падом у воду – и „нестанком у зеленило, у мраку“ (Crnjanski 1983RII: 358).

Рјепнинов егзил је дупли: напустивши Русију у којој су на власт дошли бољшевици, кнез се повлачи у унутрашњи егзил у Лондону, где се не слаже са руским емигрантским круговима. Мотив Тристана који се варира у роману, појављује се у још једном аспекту. Николај Родионович није само човек једне жене, већ и официр једне армије. Кад кнез говори американском чиновнику да „кад би могао, сутра би се, у Русију, вратио“ (Crnjanski 1983RII: 355), у томе, осим Рјепниновог пркоса, велику улогу има победа совјетске војске, чији корак јунак препознаје као стари, руски. У оспоравању Наполеона – такође егзиланта, прогнаног на Свету Јелену! – немалу улогу игра чињеница да је француски војсковођа ушао у Москву (што му Рјепнин никад није опростио). Међутим, да би се „вратио“ из Лондона, кнез иде у Фоукстон, одакле се „кад је дан ведар, или ноћ ведра, може догледати, чак до обале Француске“ (Crnjanski 1983RII: 358).

Повратка нема, зна то и сам Рјепнин. Зато оставља кључеве у лондонском стану, а кофер у вагону. Нема повратка у Лондон. Али за њега има једног другог повратка. Зато и креће оним путем којим је дошао. А пре тога Рјепнин чује шапат покојног Барлова

„Нека иду без трага, књаз, сви ти, са њиховим тражењем напретка човечанства и боље Русије! [курзив – А. Т.] Ми се, после наше смрти, враћамо. Шагом марш, князь! Тако, тако, сви се, тамо, враћамо.“ (Crnjanski 1983RII: 355) За ове егзиланте нема пута напред, има само повратка.

Николај Рјепнин извршава војничку наредбу, изречену на руском: „Шагом марш, князь!“ Он креће. Враћа се.

Има сеоба, смрти нема – јер, упркос свему, нема леша руског књаза, нити доказа да се убио. Има звезде на коју указује зрак фара који спаја земљу са небом:

„само је са светионика, на висини те велике стене, којом се парк завршавао, треперила нека светлост. Целе ноћи, неким трепетом, као да, ту, земља показује неку звезду.“ (Crnjanski 1983RII: 358)

Пут Рјепнина, као и пут Чарнојевића – ипак! – води горе.

Алла Л. ТАТАРЕНКО

Универзитет „Иван Франко“ у Лавову
Филолошки факултет Катедра за славистику

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

1 Кад су Казанови покушавали да забране да користи ово име које је дао себи сам, бранио се аргументом да су слова свачија и да има право да их склопи по својој жељи, ако нико други нема претензија на исто име. Мемоари славног италијанског љубавника и филозофа су писани на француском језику, док је натпис на гробу славног француског писца, према његовој жељи, урађен на италијанском.

2 „која се као из земље изненада створила преда мном“ (Crnjanski 1983D: 55).

3 Подвукла А.Т.

4 Вероватно, најтачније према Црњанском, одређење народности јунака за европско јавно мњење након Принциповог атентата

5 Као и име историјског Николаја Рјепнина, руског војсковође и успешног дипломате, последњег представника мушке линије овог рода који се угасио са његовом смрћу 1801.

6 У просторима овог дела то је крај првог дела Романа. Замисао се реализује на крају другог дела Романа. Ово је роман који имплицитно садржи причу о својој поетици („више није реч о поетици прозе, него о поетици у прози“ (Jerkov 1991: 164), зато оваква реприза не изгледа као случајна).

ЛИТЕРАТУРА
Џаџић 1993: П. Џаџић, Повлашћени простори Милоша Црњанског, Београд:
Просвета.
Crnjanski 1983 D: M. Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću i druga proza, Beograd: Nolit.
Crnjanski 1983 E: M. Crnjanski, Eseji, Beograd: Nolit.
Crnjanski 1983 P: M. Crnjanski, Pesme, Beograd: Nolit.
Crnjanski 1983 RI: M. Crnjanski Roman o Londonu, knj. I, Beograd: Nolit .
Crnjanski 1983 RII: M. Crnjanski Roman o Londonu, knj.II, Beograd: Nolit.
Jerkov 1991: A. Jerkov Od modernizma do postmoderne: pripovedač i poetika, priča i smrt,
Priština: Jedinstvo ; Gornji Milanovac: Dečje novine.

  Ala tatarenko, egzil, Književnost, london, Miloš Crnjanski, Sumatra