Da mi je neko pre par godina kazao kako ću ja biti ta koja će stati u odbranu kiča kazala bih mu da je lud. Od sebe sam očekivala da ću braniti Crnjanskog, Bergmana ili nekog trećeg umetnika. Ali Crnjanskog i Bergmana niko ne napada, šta više, mnogi ih hvale, a malo njih ih odistinski izučava i razume. Ova dva umetnika su postala deo mentalnog inventara kvaziintelektualaca, baš kao i uzrečica prosto naprosto. Te tako sam primetila da mnogi vole da istaknu svoj dobar ukus i to kako vole određene umetnike, jer tako je poželjno u određenim krugovima.

Kvaziintelektualac smatra da je ljubav prema Andriću i mržnja prema Ceci i Jeci (kako on sublimira estradu) sigurno polje njegovog ugleda u krugu i zapada u lanac sastavljen od opštih mesta. Lament počne sa pravim vrednostima, nastavi se sa zadnjim vremenima i dobrim ukusom i završi se sa polusvetom. Jer on, kvaziintelektualac, konstatovaće kako se ne poštuju prave vrednosti (a prava vrednost je baš on), kako su došla zadnja vremena (kada je nastao vodvilj?), kako eto baš on ima istančan ukus i voli Crnjanskog i Bergmana (a pri tome je pročitao Dnevnik o Čarnojeviću i to na ljutu muku i odgledao Personu sa sedam pauza) i na kraju će se u kreščendu tugovanke obrušiti na estradu, rijalitije i polusvet, jer, naravno, on, kvaziintelektualac je svet, on neće da nosi silikone i da se prostituiše i on je zato principijelan.

Milomir Marić je rekao da je na početku svog urednikovanja na Happy televiziji emitovao Felinijeve i Bergmanove filmove, ali da su piplmetri pokazali gotovo zanemarljivu gledanost pa se opravdano zapitao gde je ta kulturna Srbija željna visoke kulture koja neguje dobar ukus, a prezire rijalitije.

Ono što raduje kvaziintelektualca je što je iako neshvaćen video pandu. Naime, u poslednje vreme na portalima dnevnih novina su učestali testovi-potvrde genijalnosti gde se objavi enigmatski test „Ko otkrije pandu u prvih pet sekundi na slici taj je genijalan“ i onda masa krene ponosno da ističe kako su eto, baš oni videli pandu. Jer, naravno, pored dobrog ukusa, fašisoidne podele ljudi na svet i polusvet, mržnje prema estradi potvrda da ste baš vi genijalni i vredni pažnje je to što ste videli pandu na slici. Nikako vaša dela, trud, duša i duh. Panda je viđena i eto potvrde.

Rasprave o imanju i nemanju ukusa su mi veoma odbojne zato što počivaju na lošim temeljima. Ukus nije nematerijalna imovina pa da ga posedujemo, on je više stanje i reakcija. Pitanje je samo koliko smo iskreni prema sebi i tim stanjima. Baš kao što su (trenutno) stanje bol, svrab, osećaj da nam je toplo… Ti procesi se obavljaju mimo svesti i tu nikako nije mesto kategorijama dobro i loše. Kvaziintelektualac prvo čeka potvrdu da je nešto dobro i vredno pa onda to zavoli. S tim u vezi uvek se setim koliko je Nabokov (priznat i poznat) omalovažavao Dostojevskog (priznat i poznat). Ovakvi kritički promašaji učvršćuju moje uverenje da je vreme jedini odistinski kritičar. Zato ne treba da se opterećujemo sa tim šta je vredno, a šta ne, već da uživamo u različitim aspektima stvarnosti. Jer i mi imamo različite aspekte nas samih.

Posebna priča su oni koji duhovnu vrednost izjednačavaju sa materijalnom pa nečiji uspeh mere prema zarađenom novcu – knjiga koja se prodaje je vredna, što je apsurdno. Setila sam se poznanika koji mi je pričao o tome kako je bio kod jednog poznatog umetnika u stanu i kako se zapanjio da eto, taj njegov domaćin, umetnik, je zapravo jedan foler jer glumi nekog umetnika sa dobrim ukusom, a na zidovima nema ni trista evra. Mislim da je sa tom konstatacijom kazao više o sebi nego o svom domaćinu.

Godine  2004. TV B92 producirala je emisiju Sav taj folk gde je grupa elitista objašnjavala fenomen turbo folka povezujući ga sa ratovima devedesetih i sankcijama dajući izvođačima veću odgovornost nego što oni zaslužuju. Nije estrada vodila rat i naoružavala usijane glave. Kockice su se poklopile da u datom vremenu oni pevaju i imaju novca, ali to ne znači da je odgovornost na njima zbog ratova i sankcija. Svako se snalazio na svoj način i to što je profesor u školi 1993. imao platu 3 marke nije krivica nekoga ko drži mikrofon u ruci. Nisam sentimentalna prema tim izvođačima ni najmanje, ali me nervira transpozicija odgovornosti gde nas zamena teza dovodi na krivi trag. Nisu estradne zvezde i zvezdice ti koji su rasturili ovu državu,privredu i sve ostalo. Ovu zemlju pod svim njenim imenima sistematski su pljačkali i slabili ljudi koji su prošli besposledično – uvek na funkciji, uvek sa debelim džepom i dobrim ukusom,nekad stranačke, nekad nestranačke ličnosti, ali uvek blizu politike, novca i moći. Jedan nepismeni poslanik opasniji je za ovo društvo nego sto nepismenih estradnih izvođača.

Ne postoji kič samo u Srbiji i Balkanu, kič i estrada su deo svake kulture. To je antikultura. I pogrešno je isključivo ih vezivati uz narodnu muziku. Estrada je površna i kao takva bezazlena. Ne mislim da može pokvariti omladinu, jer neko ko je samosvestan i otvoren istražiće razne emanacije sebe. Ludvig Vitgenštajn je bio veliki poklonik američkih mjuzikla. Dramski pisac Aleksandar Popović bio je fasciniran Nadom Topčagić. Svako ko je intelektualno pošten neće se odreći ni svoje kič strane, jer čovek ima glavu, ali ima i zadnjicu. Tako je i u duhovnom smislu.

Više cenim i najkičastijeg izvođača ukoliko je uverljiv u tome što radi nego mlakog i blaziranog rokera. Konkretno, više cenim Stoju nego Dejana Cukića, jer ona kao turbo folk pevačica ipak donosi nešto autentično i duh ovoga prostora (mi nismo Južni Jorkšir već jugo-zapadni Balkan) za razliku od Dejana Cukića kojeg doživljavam kao mlakog i neautentičnog.  Bolja je i autentična ružnoća nego lažna lepota. Ovaj prostor (Srbija) gravitira od ruralnog ka urbanom i nazad, od istoka ka zapadu, od Egzita do Guče preko Nišvila… Prostor koji nema stabilno ime, a kamo li šta drugo. Od Knez Mihailove do Lastine stanice u Beogradu nema ni tri kilometra razdaljine, ali to su dva sveta. A turbo folk kao jedna hibridna tvorevina samo je odraz hibridne politike, istorije oko koje se ne možemo dogovoriti, neuspelih revolucija, Beograđana koji ne vole provincijalce, provincijalaca koji ne vole Beograđane, nogu ličkih i cipela bečkih. A kad smo kod blaziranih rokera da se osvrnem na još jednog poznanika zakletog rokera koji govori o svom dobrom ukusu, a u kompjuteru čuva Cecinu plejlistu. Kaže mi da je on roker, sa dobrim ukusom, razume se, ali da eto ponekad sluša Cecu. Što ne bi bio problem da to ne radi skriveno. Kao i sijaset rokera koji tajno sarađuju sa narodnjacima. To me je podsetilo na ljude koji su po danu fini porodični ljudi, a noću konzumenti usluga prostitutki.

Postoje i oni koji estradu prihvataju u zavisnosti od političkih stavova pa konformistička desnica može da „proguta“ Cecu, a verbalno se obruši na Jecu, a, pak, liberali, obratno, „progutaju“ Jecu, a pljunu Cecu.

U devetnaestom veku smo mrzeli Turke, Posle Drugog svetskog rata strane plaćenike i domaće izdajnike, devedesetih Hrvate i Bošnjake, na početku dvadeset i prvog veka Miloševića, a nakon 2010. turbo folk, rijalitije i starlete. Da nam naša mržnja i dobar ukus pokažu kako smo superiorni. Još da vidimo pandu i potvrda genijalnosti je zagarantovana.

Za P.U.L.S.E Aleksandra M. Lalić

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Aleksandra M. Lalić, Društvo, kultura