Однос материјалне и духовне стране у западним, односно источним културама – 2. део

Психоанализа и јога

Није прошло тако дуго времена од када се на За паду, у научном свету, први пут чуло за реч “психоанализа”. Захваљујући изузетно продорној моћи њеног творца, Сигмунда Фројда, који је у своме емпиријском истраживању психе достигао дубину неких њених слојева испод прага свести (о којима су раније говорили и писали само уметници, филозофи и понекад поремећени људи), ова нова психолошко-психијатријска дисциплина брзо се раширила свуда по свету, па је тако доспела и до Индије и Јапана, у којима данас има и психоаналитичких практичара.

За јогу се каже да је стара колико и Брама. Више не изгледа фантастична претпоставка да су легендарни риши, први учитељи у Индији који су овде доспели из непознатог правца пре више од шест хиљада година, мудрост јоге пренели као усмену традицију од неке много старије цивилизације која је неповратно пропала у једној од цикличних катастрофа које се изгледа неминовно понављају и које уништавају простране делове наше земље. Сигурно је већ Буда примењивао јогу, док је Патанђалијево дело Јога сутра, (400-500 н.е) прво систематски написано дело о јоги.

Биће занимљиво да изведемо поређење између ове две психолошко- физиолошке дисциплине, једне за коју би се рекло да је типична творевина европског ума, и друге која као да је могла понићи и оволико дуго цветати само на Истоку. Не изгледа, у први мах, једноставно пронаћи неку везу или чак можда и сличност између психоанализе и јоге, па ипак овај напор се данас чини, додуше много више на Западу, него у Индији, што нам може бити лако схватљиво. Ако је за готово сва индијска филозофска учења “корен свега греха и патње у одвојености, разједињености и отуђености”, онда је овај процес на Западу, у току последњих две хиљаде година, услед сасвим специфичног развоја европских народа у овом периоду, далеко више напредовао и озбиљно угрозио психофизичко и душевно-духовно јединство ових народа, него што је то био случај са народима у Азији. Рано делећи “небо” од “земље” на свој, људски начин, па онда све више и “земаљско” од “небеског царства”, европски човек је још пре више од хиљаду година доспео у расцеп личности који се временом само продубљивао да би на крају завршио са оштром поделом и завадом емоција са разумом, разума са умом, несвесног са свесним, свега ирационалног са оним хипертрофисаним рационалним у човеку, који је онда морао да изводи погибељне вратоломије играча на жици како би сачувао увек изнова угрожену равнотежу јединственог бића.

У Индији је читав процес развоја текао обратним смером. Јер, док је европски човек све више “излазио из себе” а окрећући се спољашњем свету и природи, грабећи од ње тајне и насилно јој отимајући снагу, индијски човек је, уз помоћ јогиног метода, све више “улазио у себе” и из преображеног Себе извлачио на видело дана, за наше рационално поимање невероватне силе са којима је био у стању да се супротстави и закону каузалитета и закону гравитације. Потекли из исте основе, “западни” и “источни човек развијали су се више од две хиљаде година у супротном смеру – да би тек у нашем веку почели са и ликим приближавањем које треба да изврши корекцију једностраног развоја на обема странама, корекцију која, плашим се, мора бити радикалнија за западноевропског човека.

Није случајно што је управо човек Запада на известан начин пренут и психоанализом и јогом. Пошто је осетио да не може и да не треба да мимоиђе упознавање ове две значајне тековине људског ума, од којих га обе воде у непознате дубине сопственог бића, човек западне културе ипак неће бити на исти начин погођен открићем психоанализе и јоге. Неће, наиме, бити свеједно за оваквог човека да ли ће он, најпре, озбиљно упознати (то може бити ствар среће или случаја) психоанализу или јогу. У првом случају, који је, разумљиво, чешћи на Западу, потребан је после овог упознавања приличан напор воље и да се од учења Фројда, преко Јунга “сиђе” у дубине у којима га чека осмострука стаза јога са њеним трима фазама (психолошка и физиолошка припрема, интеграциона фаза и просветљење), од којих свака траје по неколико година. У другом случају, који је чешћи на Истоку, јога је у тој мери била довољна да одговори на бројна питања о јединственом бићу човека, о његовом несвесном и свесном животу, да упознавање једног школованог јоге са психоанализом, (што се на индијским Универзитетима све чешће догађа), не оставља на овога никакав упадљив траг. Овакав човек доживљава себе помало као учитеља према ђаку који је тек почео да открива нека слова азбуке, још не уживајући у песми сроченој из целе азбуке.

Сагледали бисмо сада неке сличности и разлике између психоанализе и учења јоге, као и међусобне примедбе и допуне. Један од основних појмова индијског модела људске психе јесте ћита, која је први производ пракрти; она укључује у себе и разум и нагон, прима облике предмета који јој се пружају, али не може да појми оно што види, пошто је по својој природи несвесна. Са нешто више слободе ћита би највише одговарала психоаналитичком појму Id-а који треба да представља елементарне нагоне организма. И ћита као и Id повезани су са телесним органима, а испољавају се час у телесном час у душевном виду, као бол, задовољство, агресија итд. Пуруша (свест о себи) помоћу ћите разазнаје предмете и успоставља везу са светом. Само, док за Индусе ћита са свим својим манифестацијама не представља природно стање душе, већ постоји ради Пуруше, који је дубље него мисао, осећање и врља, ћита је, укратко, ту да буде снагом Пуруше преображена, а њена енергија искоришћена у више циљеве, све манифестације Id -а, за психоанализу, природна су и непроменљива стања, која, додуше, снаге Еgа треба да упознају и њима овладају, али са унапред горким сазнањем да је свака победа над снагама Id -а Пирова победа. Побеђени или, још горе, потиснути нагони (сексуални и агресивни) осветиће нам се кад-тад. И док Фројд песимистички и детерминистички сагледава читав људски живот као трагично клаћење између непресушне потребе за срећом и задовољством, као изразито егоистичним тежњама, и потребе да овладамо реалношћу и сјединимо се са другим и друштвом, као тежњама алтруистичким, али млађим, каснијим и наученим, па зато немоћнијим и слабијим, дотле ћита за Индусе (као и за Јунга) садржи у своме корену, осим егоистичких и алтруистичке тежње, подједнако старе, подједнако јаке и при томе она сама тежи (уз помоћ Пуруше, јер је без њега ништа), своме преображају. Живот отуд добија изванредан, смисао, јер му је циљ преображај ћите; овај преображај, даље, ослобађа врло јаке, дотле спутане или у погрешном правцу управљене снаге, са којима се онда заиста чине “чуда”.

Психоаналитички процес који траје неколико година, свеједно да ли је отпочео из дидактичких или терапеутских разлога, може да се упореди са процесом медитирања код јога. Неопходан је и у једном и у другом процесу гуру, учитељ, мајстор. Стара је истина да се нико не спасава сам и да се не можемо, као Минхаузен, извући из блата подижући се сопственим перчином. Овај гуру је неопходан и због тога што су у фази регресије, која се неминовно дешава у обадва процеса, могућна, чак и честа, психотична стања са којима треба умети поступати и из њих извући корист за даља напредовања. Има и других сличности у стањима психоаналитичаревог и јогиног ученика на којима се овде не можемо задржавати.

Велика расправа се распламсала о суштини доживљаја екстазе у јогијском путу ка просветљењу, доживљају самадхиа који је претходник врхунске чистоте, Мокша-стању. Још је Фројд био релативно уздржљив у категоричком тумачењу ових стања поредећи их са “океанским осећањем” код малог детета. Можда је тој релативној уздржљивости допринело и плодно дописивање са Ромен Роланом, великим познаваоцем индијске мистике. Многи психоаналитичари после Фројда, као и многи превише рационални мислиоци на Западу, били су склони да свако мистично стање екстазе олако прогласе за чисту душевну патологију. Неке примедбе уздржанијих психоаналитичара остају, међутим, и данас вредне полемисања, мада опет само за оне европске људе који нису сами имали никаквих искустава у медитативно-контемплативној области. Тако се, на пример, доживљај самадхи пореди са стањем деперсонализације, у коме се индивидуа самој себи чини нестварна, јер су поремећена и субјективна осећања времена и телесна шема, затим са стањем примарног нарцизма одојчета, симболичком формом дечје психозе или са враћањем из аутономног функционисања Еgа на недиференцирану основу Еgo-Id. Па, ипак, према већини извештаја објективних посматрача овог стања, самадхи се не може уврстити ни у једну нама познату психопатолошку категорију у којој би се спољашњи свет доживљавао као потпуно субјективни феномен у смислу халуцинација или суманутих престава схизофреније болесника. Познати швајцарски професор психијатрије Медард Бос, који је провео неко време у Индији проучавајући јогијске методе и њихове представнике, написао је следеће: “Никада нисам ни на Западу ни на Истоку стајао пред свеснијим, зрелијим, трезвенијим и при томе снажнијим личностима од оних међу најбољим индијским јогима које сам могао да сретнем”. Ако се Европљанин налази на врхунцу својих научних открића, он је тек на почетку откривања свога стварног психолошког бића. Психоанализа је учинила тек први корак у овом откривању.

Слика о човеку према тибетанско-ламаистичкој медицини

Сходно митолошко-астролошкој представи о човеку, која је нешто касније добила и своју религиозну, а затим и рану филозофску подлогу, човек као микрокосмос стоји у сталном и зависном односу према макрокосмосу, па га у првом реду ваља посматрати конституисног одозго надоле, а не одоздо нагоре.

Комбинујући “вертикалну” са “хоризонталном” трочланом поделом човека, која је била добро позната још у староиндијској Самкија- филозофији, и тибетанско-ламаистичка медицина, стара и сама неколико хиљада година, сва физиолошка и патофизиолошка збивања у људском телу и његовим органима подређивала је религиозно-апстрактној спекулацији о тријадном јединству макрокосмоса са микрокосмосом.

Идеја о трихотомији људског бића била је, уосталом, широко распрострањена, готово универзално, у античком свету. Слично врло старој подели античког Запада, који је у основи светског збивања стављао тројство: Pontus – Terra – Aethera, и Далеког истока, који је између Неба и Земље уметао као посредника Светски стуб, стари Грци су успоставили поделу, која нам је остала до данас позната, из хипократске медицине на: Pneuma – Psycha – Soma, па су чак и стари Јевреји знали за ово тројство спомињући осим Тела, још и животну душу “Нефеш” и дух “Руах”.

Читавој овој универзалистичкој тријадној концепцији, која се завршила са библијско-павловском поделом на Дух, Душу и Тело, супротстављала се једино аристотеловска двочлана подела на Душу и Тело, која је касније, преко Томе Аквинског, не само прихваћена у званичној црквеној теологији, све више одбацујући трочлану поделу као јеретичку, већ је овај сепаратни Аристотелов дух послужио, још касније, као основа за развој науке све до њеног позног материјалистичко-позитивистичког тока који кулминира у нашем духу.

Пораст интересовања за стару медицину и медицинску антропологију, у првом реду ону која се практично неизмењена и недодирнута страним утицајима понајбоље сачувала у Азији, можда чак више у Тибету него у Индији, последица је не само продора универзалистичко-хуманистичке идеје о суштинској повезаности и блискости свих људи на земљи, која је идеја нарочито добила у снази распрострањеношћу средстава комуникације и етнолошко- социолошко-антрополошким студијама последњих деценија, већ и све већим незадовољством једностраним развојем медицине на Западу.

Без обзира на значајан продор идеја које заступа психосоматска медицина у последњим годинама, а која наглашава јединствено и паралелно деловање тела и психе, још је увек званична и школска медицина на читавом Западу фиксирана на емпиријска изучавања поремећаја функције појединих органа, узимајући у обзир реаговање психе тек као узгредних секундарних феномена од мањег значаја. Оваква своје становиште званична медицина доследно заступа како у дијагностици, тако и у прогнози и у терапији. Резултат оваквог погледа на развој болести, јесте једнострано сагледавање како узрока настанка неке болести тако и терапије која се не спроводи индивидуално, већ шематски.

Иако нисмо уверени да би се хиљадугодишње тековине и континуирано одржавање, у коме није било никаквог битног развоја, конкретно тибетанско-ламаистичке медицине, могло једноставно и са позитивним последицама пренети на европску медицину која се вековима развијала и при томе поникла, такорећи, на супротним теоријским концепцијама, сматрамо корисним и пожељним да у овом нашем излагању следимо све живље интересовање, све бројнијих европских медицинских стручњака који одлазе у Азију и остају у њој, често и по неколико година. Они испитују и тумаче основе једне друге врсте антрополошки конципиране медицине за коју се никако не би могло рећи да није имала, и да још нема, у Азији своју сасвим видљиву практичну примену у дијагностиковању и лечењу разноврсних болести, подједнако познатих и распрострањених и у Азији и у Европи.

Да видимо, најпре, шта лежи у корену трочлане поделе човековог бића према принципима тибетанско-ламаистичке медицине. Можда и није потребно поновити да је, према дубоком убеђењу ове медицине, последњи узрок сваке телесне болести у поремећају душевно-духовне равнотеже.

Први од три универзална принципа делатна у сваком човеку, назван Светска Идеја, означен је симболично као “духовни и ваздушни принцип”; други, Светска Снага или Енергија, је “ватрени, очински, жучни” принцип и трећи, Светска Супстанција, описан је као “течни, земаљски, мајчински” принцип. Сходно овој метафизичкој, трочланој подели принципа, подељена је и читава соматска сфера људског организма, са свима његовим огранима, на три дела, који сасвим добро одговарају представи наше медицине о ембрионалном развоју органа из егзо, мезо и ендодерма. Само у хармоничном међусобном дејству сва три принципа, који би грубо одговарали духу, души и телу, при чему се ниједан не би смео једнострано да развије, на рачун осталих, можемо очекивати психички уравнотеженог и телесно здравог човека. Шта бива, међутим, у знатно бројнијим случајевима, када дође до поремећаја у активностима трију принципа, и шта се може учинити да се првобитна равнотежа поврати?

Дисхармонија у активности првог принципа, према тибетанско-ламаистичкој медицини, води човека обољевању ектодермалног апарата, док се у психичкој сфери овакав човек показује као тип претерано раздражљивог, сувише покретљивог, саркастичног, једностраног интелектуалца. Овакав тип човека означен је као “сан”, па се у терапији, о којој овде не може да буде опширније говора, одређују биљни чајеви и слатко-пикантна исхрана која треба да ублажи једнострани развој само једног принципа. Поремећаји у деловању другог принципа доводе до обољевања мезодермалног апарата, а овакав човек открива се пажљивом посматрању тибетанског лекара као тип једностраног волунтаристе, који нагиње недовољно мотивисаним изливима беса, објективно необразложеним антипатијама према појединим људима, као и претераном узимању хране. Ово је човек, познат заиста из свакодневног искуства, вечито “гладан”, незадовољан, са комплексом ниже вредности, стањима страха, колеричан и често деструктиван за своју околину. Њега тибетанска медицина зове “горки” човек.

Најзад, у случају претеране активности трећег принципа, телесне болести настају у сфери ендодерма, док је у психичком смислу овакав човек претерано осетљив, попустљив, мекан у опхођењу са људима, сентименталан и “душеван”, са добротом која је често некорисна, склон пасивности, тромости и гојењу. Јасно је да се овакав човек може означити само као “сладак”. Терапија и у овом, као и у претходном случају, мора бити таква да му активира друга два ослабела принципа, односно ослаби дејство оног који је постао превише активан.

Наша намера није била да износимо врлине једне и критикујемо мане друге врсте медицине, јер је довољно јасно да и европска и тибетанско-ламаистичка медицина имају и врлина и мана које није потребно супротстављати једне другима. Док је о неким једностраностима европске медицине већ било речи, што се тиче тибетанске медицине треба споменути да нам ни она не објашњава стварни узрок настанка поремећаја у равнотежи трију главних принципа, да у терапији прелази преко вероватно одлучне сугестивне улоге врача, да свесно остаје конзервативна овековечујући метафизичке принципе као једном заувек дате, али да јој се, с друге стране, мора признати да на целовит и синтетички начин повезује свако телесно збивање са оним психичким, доводећи обадва ова збивања у логичку и интелигентно замишљену везу с основном конституцијом, односно темпераментом сваког индивидуалног пацијента, одређујући му онда мање шематски замишљену терапију.

Враћајући се, на крају, на трочлану поделу људског бића, која је, као што смо видели, преко Истока и Јевреја допрла и до хришћанског погледа на свет, па се преко хришћанског Тројства уселила и у двехиљадугодишњу психу европског човека, завршавамо ово излагање реченицом једног значајног представника индијско-тибетанског погледа на свет, у којој нам је заиста показана парадоксалност практичног и теоријског европског ума:

“Ви, хришћани имате у вашој религији објављеног тројединственогБога; у вашој филозофији, међутим, ви се држите дуалистичког Аристотеловог мишљења. Ваша филозофија није никакав одраз тринитета! Ми, Азијци, не познајемо никаквог личног бога, још мање божанско тројство хришћана, али наша слика о човеку и свету, читава наша теорија изграђена је тријадски. Тако изгледа да се наша азијска тријадска теорија много боље уклапа у вашу тринитарну религију него ваша сопствена дуалистичка филозофија.”

Владета Јеротић

“Човек и његов идентитет”

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Psihoanaliza, Psihologija, Tibet, Vladeta Jerotić