Однос материјалне и духовне стране у западним, односно источним културама – 3. део – Неурозе у учењу Зена

Термин зен јапански је превод кинеског чан-на, речи која долази из санскритског диана а означава у будистичкој медитацији смиривање свих немира мисли. Ширећи се из Индије у Кину, из Кине у Јапан, у раздобљу између шестог и дванаестог века, зен-будизам је освојио пространства једног огромног континента и у исто време пространства велике душе тог континента. Прошли су векови и он још траје, шири се не само на Истоку, и кажу да је данас животворан као ретко када раније. Какав то лук и какву стрелу имају зенисти?

Неоспоран ауторитет зен-будизма је Сузуки, Јапанац који нам сликовито, на начин оријенталског казивања мудрости, приказује зен – језиком зена. Ако узмемо као пример неки цвет, прича Сузуки, све што је до сада Запад радио са њим била је анализа тога цвета, сваковрсна анализа, изведена од разних стручњака, а резултат је био збир аналитички формулисаних апстракција, али не и сам цвет. Исток је радио обратно: за њега је спознати цвет значило постати цвет, бити цвет, цветати као цвет. Спознавши тако цвет, спознао сам и своје Ја.

Већ и у овој причици и поређењу можемо да наслутимо какви нас понори деле од тих чудних и неразумљивих људи са Истока који сасвим озбиљно и достојанствено саопштавају мисли за које не знамо у први мах заправо шта су: учтиво терање шеге са нашом аналитичношћу, објективношћу и научношћу, заосталост на једном ранијем, архајском и анимистичком начину мишљења у коме осећајни начин доживљавања има предност над рационалним, или нека истинска, далека мудрост коју још нисмо у стању да сагледамо и правилно разумемо.

Тек што смо се успели ослободити наше голе субјективности, тек што смо постали у стању да, понекад, објективно посматрамо збивања у природи, друштву и нама самима, тек што смо из религиозног начина мишљења прешли у онај научни – цео овај мучан процес напредовања једва да траје два или три века – а већ се појављује нека корњача или гавран са Истока који нас опомиње и плаши.

Наша аналитичност, тако нам тврди Сузуки, никада неће доспети ни до какве синтезе, јер нам од самог почетка рада недостаје идеја целине. Наша објективност је страшљива, цепидлачка и принудна, јер смо смртно уплашени од субјективности. Наша научност има вредности само за оне предмете посматрања за које је довољно остати напољу, као спољашњи посматрач, па ни тада не увек. Чим зажелимо, а морамо каткад зажелети, да нешто сазнамо и о самима себи, о законитостима или хаотичности емоција и мисли, наш објективан научни метод губи своју вредност. Јер наше Ја, кажу зенисти, мора спознати себе не излазећи из себе. Па и наша чувена индивидуалност, понос демократских земаља, за Сузукија и зен- будисте само је врста егоизма, спутавајуће осећање напетости без слободе и спонтаности.

Стрела из овако одапетог зеновог лука, мора се признати, уме да погоди циљ. “Неуротична личност нашег доба”, личност коју срећемо лагано све више, препознавајући је у себи и својој околини, личност која први пут у току последњих деценија долази до 1 свести о својој дефектности и зато први пут све више Ј тражи помоћ, и на Западу и на Истоку, последица је ланца збивања на која је уперена малочас поменута Сузукијева критика.

Али уместо наше објективности, аналитичности и индивидуализма, шта нам нуди овај чудан правац са Истока, према коме изгледа да су све мање глуви људи са Запада? Како они објашњавају неурозу и какав лек предлажу?

Смисао сваког сазревања, сви то добро знамо, јесте плод који се показује. Шта је плод људског сазревања? То је, за зен, човек који је у трансформацији. Све у човеку мора бити превазиђено или у напору превазилажења. Ако су, за зен-будисте, осећања у основи свих људских поступака, па према томе, најпре, долази психологија, потом логика и анализа, онда и ова психологија, која је нама позната, мора бити превазиђена да би се могло продрети у оно што Сузуки назива онтолошком несвесношћу.

Болест звана неуроза је и за зен-будисте, као и за неке западне психијатре и психоаналитичаре, криза сазревања. Кад год човек доспе, на своме путу индивидуације, у неки ћорсокак “окоштале позиције” и притом не препозна овај ћорсокак, већ, напротив, ужива у “освојеном врху”, он је већ опасно ушао у прву сферу неурозе у којој се индивидуа утапа у затворен рибњак у коме ће живот кад-тад морати да замре. Уопште, свако продужено човеково самозадовољство, његово упорно остајање у једном систему, идеји, начину размишљања или осећања, води принуди понављања која га временом чини све уплашенијим и ригиднијим, све мање способним за једино стање вредно човека: стање трансформације.

Човек је у неуротичном стању много више склон да неку идеју прогласи вечно важећом и не само да се ње круто држи већ и да тражи од других да и они препознају “свеспасавајуће” дејство овакве идеје за коју су сви други људи слепи, а само је он видовит. На овај начин се неуротичар постепено претвара не само у човека који пати већ и који захтева од других да заједно са њиме пате.

Не негирајући неопходност пролажења човековог, ово нарочито важи за западног човека, кроз фазу претеране бриге за своје Ја, значи ону форму индивидуализма која је још и егоизам, зен-будисти истичу да се не сме никако остати у овој фази. Јер све дотле док је ово наше ја предмет наше бриге и бојазни, не само што не можемо никада доспети до оног другог Ја већ ово ја аутоматски доводи до јачања не-ја, дакле до расцепа између субјекта и објекта, који такође мора бити једном савладан. Сваки расцеп и свака подела, супротстављање субјекта објекту и субјекта субјекту, повећава нашу нетолерантност, а она увећава не само јаз између људи него и јаз у души самог човека.

Бити благ и попустљив према другоме може се остварити само превазилажењем супротности у себи, “искуственом спознајом” која постиже савлађивање сваког дуализма и улажење у мир јединства и микромакрокосмичке хармоније. Начин како се долази до ове “искуствене спознаје” приказан је, у маломе, Сузукијевом причицом о цвету. Ваља још једном истаћи да ова врста спознаје, којој је циљ “апсолутна субјективност” (мада се и она мора да савлада), показује суштинско разликовање од већине или свих врста спознаје западне филозофске мисли.

Било би нетачно мислити да је зен-будизам само нека апстракција, плод аскетског изолационизма доконих људи. “Привилегија” је, нажалост, Запада у вештини цепања личности на део који поседује нека интелектуална размишљања и онај практичан део у коме се може и сасвим супротно понашати. И зен-будизам, као и многи други филозофско-религиозни правци из Азије, има спонтану потребу да себе опроба у животу. Тако је, на пример, у Јапану зен- будизам део нарочитог сликарства, сличног калиграфији, у коме се упадљиво истиче празнина на слици и у коме уметник никада не покушава да копира објективну стварност; он је део најсажетије поезије, песме од 17 слогова названа хаику, он је у мачевању, одапињању стреле, у џудоу, чајној церемонији, прављењу букета цвећа. Треба ли још доказа за његову практичност која није постала стврднут ритуал?

Желели смо да изнесемо и нека друга размишљања о човеку и неурози која потичу из једног краја света који нам се чини каткад да је даљи и неприступачнији домашају нашег разумевања него што је Месец. Изнели смо ова мишљења не да бисмо их подражавали (ово нам и онако ништа не би помогло), нити се на њих угледали (јер ми имамо у нашој култури друге идеале га које се можемо угледати), већ да бисмо увежбали ухо да чује још једну врсту музике чија је основна мелодија толеранција и трансформација.

Филозофски основи акупунктуре

Како је једна од најстаријих филозофија света поникла у Кини, није чудновато што и основу најстарије кинеске медицине сачињава филозофска доктрина. За ову филозофију један једини закон влада светом и свим наукама. То је закон Јин и Јанг, који објашњава феномен универзума помоћу двеју активности или супротних енергија. Бића као и сви феномени, од универзума до атома, подвргнути су закону Јин-Јанг, чије јединство сачињава космичку енергију. Ова два принципа налазе се свуда; њихова равнотежа омогућава здравље у организму и хармонију у универзуму. Али како су бића и феномени у основи динамичка равнотежа различитих форми, ништа није стабилно нити дефинисано. Све је у непрестаном покрету: Јин и Јанг непрестано привлаче један другог, њихове акције и мењања вечни су. Болест представља више или мање изражену неуравнотеженост између ових двеју енергија. Постоје, према томе, само две врсте болести: једне које су настале прекомерном делатношћу елемената Јина и друге неумереном активношћу елемената Јанга. Да би се прекинула ова неуравнотеженост, довољно је смањити претерану делатност једне или друге енергије или подстаћи њихово недовољно функционисање. Наравно да терапија почиње од момента када је постављена дијагноза оболелог органа. Ради тога су стари кинески лекари изванредно усавршили метод опипавања пулса, омогућивши себи овако задивљујуће прецизно постављање дијагнозе болести без помоћних техничких средстава којима данас располажемо.

Један од начина на који су стари Кинези лечили разне болести био је и метод који су Европљани, на почетку новог века, назвали акупунктура (од речи acus: шиљак, врх и puncutura: убод). Сматра се да је метод лечења иглама познат у Кини бар од времена првог открића бакра у овој земљи, дакле најмање од 3000. година пре наше ере. У Европи почињу за њу да се интересују средином XVII века, када је Теn-Rhyne 1683. у Лондону публиковао на латинском језику Dissertatio de Acupunctura. Године 1774. Дижарден (Dujardin) је помиње у својој историји хирургије, а 1811. др Берлиоз, отац познатог композитора, посвећује јој посебну пажњу.

У нашем веку интерес за овај начин лечења свестран је; постоје више уџбеника из ове области, а у свим већим метрополама Запада на десетине лекара се овим методом активно служе. У самој Кини она је надживела сва столећа и данас се успешно примењује упоредо са тековинама савремене медицине.

У чему је њена суштина? Кинески текстови једнодушно износе следеће правило: ако је неки орган болестан, осећаће се сензација бола или нека врста набоја на некој врло одређеној тачки тела; ова тачка често се налази на великој удаљености од органа првобитно оболелог. Тако, на пример, главне осетљиве тачке које одговарају некој болести јетре налазе се на стопалу и бутини. Број оваквих тачака на површини коже које одговарају појединим унутрашњим органима врло је велики, достиже 400. Стари Кинези израдили су због тога врло прецизну топографију ових тачака и представили их у разним уџбеницима и атласима акупунктуре исто онако брижљиво као што су у нашим анатомским атласима приказане путање појединих живаца или крвних судова.

Емпиријски је констатовано да свака прецизна акција изведена у некој осетљивој тачки на кожи (осетљивост ове тачке допушта да се постави и дијагноза оболелог органа), и то иглама, за ову сврху нарочито направљеним, може да олакша бол захваћеног органа или да га потпуно отклони понављањем ове акције убода. Убоди се изводе обично површно, допирући само до кожног, а не и до поткожног, односно ћелијског ткива. Време трајања убода варира од пола до пет минута, зависно од природе болести. Које болести могу да се лече овом чудном методом? Иако међу њеним поборницима има ентузијаста који прихватају врло широк спектар болести на које се може успешно да делује, други, опрезнији и критичнији, слажу се у томе да су то пре свега све функционалне болести, затим болести праћене боловима: неуралгичним, реуматичним итд.

Ако и примимо, најзад, релативну ефикасност овог метода код извесних ограничених и не сувише озбиљних обољења, остаје за лекара са Запада отворено и свакако за његов логички начин мишљења значајно питање начина дејства овог лечења.

И поред дванаест хипотетичних “меридијана” које су стари Кинези замислили, а који би на неки невидљив и енергетски начин спајали поједине тачке на кожи са органима – преко којих би се линија одигравао позитиван утицај лечења – није нам ни ова, као ни остале хипотезе, довољно убедљива да бисмо разумели шта се заправо одиграва. Једна друга хипотеза, коју су пружили западни научници који су се бавили овим питањем, изгледа нешто прихватљивија. По њој, болестан орган преко једне гранчице симпатичког нервног система достиже кичмену мождину у којој се врши зглобљавање са једном сензитивном граном која потиче из коже и која преко одређених, добро познатих путева доспева до мозга рађајући осећање бола. Трауматизам провоциран у нивоу коже иглом инхибирао би центар у кичменој мождини прекидајући можда капиларе судова коже. Постоји и хипотеза по којој локална иритација иглом ослобађа неке супстанције сличне хистамину, које онда позитивно делују на неуровегетативни систем и органе. Поставља се, најзад, несумњиво и питање – не заснива ли се читаво ово дејство на сугестији и аутосугестији? И није ли онда човек Истока подложнији овим утицајима него човек Запада,чиме би се и објаснио несумњиво постојећи успех овог метода нарочито на Истоку.

Уздржавајући се од било каквих категоричких одговора на сва ова питања о природи дејства акупунктуре, јер нам за ово пре свега недостају лична искуства, треба рећи да се лекари никада нису ни могли ни хтели одрећи и дејства сугестије, односно аутосугестије у лечењу својих пацијената.

Ако треба оставити одшкринута врата покушајима акупунктуре, уосталом најчешће безопасним, онда то није само због хиљадугодишњег потврђивања вредности овог метода већ и због тога што савремено медикаментозно лечење, ма колико било често врло ефикасно, није савршено и не оставља организам сасвим без последица. Мислимо у првом реду на распрострањену појаву смањивања природних одбрамбених снага организма код савременог човека под утицајем мноштва лекова, који се данас понекад и некритички преписују (наравно не само лекова). Са овом констатацијом изгледа да се сложила и француска медицинска академија када је одобрила употребу акупунктуре, али изричито лекарима.

Владета Јеротић

“Човек и његов идентитет”

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  akupunktura, Psihoanaliza, Psihologija, Vladeta Jerotić, zen budizam