Oksfordska istorija islama

Jedan od nesumnjivo najuglednijih i najuticajnijih islamologa današnjice, američki naučnik Džon Espozito nije nepoznat onom, sve brojnijem i zahtevnijem, delu naše naučne i kulturne javnosti koji se zanima za islamske teme i, u širem smislu, problematiku civilizacijskog susretanja, prožimanja i sukobljavanja, s njihovom minulom i aktualnom političkom, događajnom pojavnošću.

U izdanju beogradske Prosvete, 1994. godine pojavio se prevod važne knjige ovog profesora „religije i međunarodnih odnosa“ na Univerzitetu u Džordžtaunu, Islamska pretnja – mit ili stvarnost. U teorijsko-metodološkom pogledu, rečena Espozitova studija može se smatrati, istovremeno, i programskom i sintetičkom, jer je nastala posle već zavidnog niza autorovih publikacija, rađenih samostalno ili u koautorstvu (što je omiljen način rada ovog veoma plodnog islamologa), u kojima je iznosio i proveravao svoje teze, a saopštena je u trenutku kad su to učinili poželjnim i unutrašnji, naučni i spoljašnji, epohalni i vannaučni, ali bar podjednako bitni razlozi. U zaključku svoje veoma podsticajne knjige, odgovarajući na pitanje postavljeno njenim naslovom, Espozito ono što se često oseća i naziva „islamskom pretnjom“ odbija da odredi u terminima binarne opozicije mit – stvarnost, već predlaže da se realnost savremenog islama prihvati kao izazov. U ovom stavu sadržana je i uporišna misaona, ali i vrednosna i moralna tačka ukupnog njegovog islamološkog projekta, koji, zajedno s grupom istomišljenika i islamologa sličnih uverenja, a različitih provenijencija, dosledno i uspešno ostvaruje tokom poslednjih dveju decenija. Čitalac će u bogatom naučnom aparatu koji, kao jednu od svojih značajnih vrlina, sadrži ovo izdanje, naći podatke o pojedinim etapama i rezultatima dosadašnjeg Espozitovog sistematičnog islamološkog Tour d’Islama, a za nas će, s obzirom na prirodu i namenu našeg osvrta, najzanimljivija biti četvorotomna Oksfordska enciklopedija modernog islamskog sveta (Njujork – Oksford, 1995), kao kolektivni islamološki pokušaj odgovora na izazov savremenog islama, rađen delom svakako istovremeno i paralelno sOksfordskom istorijom islama – jer, reč je o dugoročnim projektima – a objavljen nešto ranije.

U Espozitovom predgovoru oksfordske enciklopedije, prethodnice knjige koja se sad pojavljuje i na srpskom jeziku, na način izričitiji i jasniji no što je to učinjeno u predgovoru pisanom za ovu, iznete su neke ocene i predočena teorijska i metodološka načela od ključnog značaja za razumevanje idejnog plana na kome je podignuta u svakom pogledu impozantna građevina Oksfordske istorije islama. Espozito u tom predgovoru saopštava nameru i želju da Oksfordska enciklopedija modernog islamskog sveta popuni prazninu u islamološkoj literaturi koja se odnosi na „prisutnost i uticaj islama na globalnom planu“ u moderno doba i da posluži kao zamašniji priručnik koji će korisniku omogućiti neposredan pristup pouzdanim i svežim naučnim saznanjima o jednoj kompleksnoj makrotemi od najveće moguće aktualnosti. Autor, takođe, zapaža da je nedostatak ovakvog izvora obaveštenja naročito jasno uočen posle Islamske revolucije u Iranu (1979), koju određuje kao „vododelnicu, ne samo u bliskoistočnoj politici, već i u proučavanju islama i muslimanskih društava“. O tome da je, politički, simbolički i epistemološki, Islamska revolucija bila prelomni događaj koji je dramatično skrenuo pažnju na proces koji Espozito definiše kao „veliku i svestranu afirmaciju islama od šezdesetih godina“ postoji puna saglasnost među islamolozima, čak i onima koji na ovaj fenomen ne gledaju jednako i različito ga tumače. Verujem da nije (samo) plod inercije trenutka i priključivanja svetskom medijsko-publicističkom horu, ako se već sada pretpostavi da bi 11. septembar 2001. godine mogao biti nova „vododelnica“, opet i politička, i simbolička, i epistemološka. Iako će pouzdani sud o tome moći da se uobliči tek nakon više godina, kao, uostalom, i onaj prethodni o Islamskoj revoluciji, za osnovanu pretpostavku o dalekosežnom značenju i značaju 11. septembra već sad ima više nego dovoljno elemenata. Uostalom, nije li iskusni istoričar Erik Hobsbaum svoje opredeljenje da u studiji Doba krajnosti (The Age of Extremes) dvadeseti vek nazove „kratkim“ ili „skraćenim“ (jer je, po njemu, počeo „sa zakašnjenjem, 1914, a završio se pre kalendarskog kraja, raspadom SSSR, 1991“), u jednom naknadnom razgovoru relativizovao, ukazavši na, ipak, konvencionalnu prirodu svih periodizacija (Intervista sul nuovo secolo, Bari, 2001). Ono što, međutim, nije ni sporno ni konvencionalno, jeste nesumnjivo „ubrzavanje i zgušnjavanje istorije“, pa je, tako, moguće znatno skraćivanje perioda između događaja i datuma koji u pojedinim ravnima posmatranja predstavljaju „vododelnice“.

Činjenica da objavljivanje dveju islamoloških sinteza (a srećom i prevođenje jedne od njih na srpski jezik), kojima su Espozito i njegovi saradnici pokušali da zaokruže jedan mogući naučni odgovor naizazov savremenog islama, pada upravo u vreme nemilosrdnog pobadanja nove krvave zastave, oznake nove deonice u istorijskom suočavanju islama i neislama, nikako nije neutralna za recepciju i kritički odziv na njih. Neizbežno sagledavanje u horizontu transistorijske dinamike te civilizacijske interakcije i njenog epohalnog manifestovanja ne može ništa oduzeti nesporno visokoj, inherentnoj naučnoj vrednosti ostvarenja kao što suOksfordska enciklopedija modernog islama i Oksfordska istorija islama, ali će svakako doprineti osnovanijem prepoznavanju njihovog mesta u epistemološkim koordinatama savremene islamologije, a i šire, tokovima ideja u društvenim i humanističkim naukama današnjice. Ovo tim više što Espozito i njegovi saradnici nastupaju s neskrivenim, naučno sasvim legitimnim ambicijama dovođenja u pitanje nekih temeljnih postavki „klasične islamologije“.

U predgovoru prethodnoj Enciklopediji, Espozito izričito saopštava da pristup za koji su se on i njegovi saradnici opredelili u ponečemu, zapravo predstavlja „izazov prošloj mudrosti“ („the wisdom of the past“). Za razliku od njenih aksioma, „nova mudrost“ zastupala bi, na primer, stav da „modernizacija i versko samopotvrđivanje nisu nužno inkompatibilni i da sekularizacija društva nije preduslov za društvene, ekonomske i političke promene i razvoj“. Identičnu formulaciju čitamo već na prvoj stranici „Uvoda“ uOksfordskoj istoriji islama, što svedoči da je reč o jednoj od temeljnih teorijskih postavki „nove mudrosti“, kao i da između dvaju segmenata ovog islamološkog projekta, enciklopedijskog i istorijsko-sintetičkog, postoji puno organsko jedinstvo. Iako su mnoge pojedinačne studije, kako kaže DŽ. Espozito, bitno doprinele „ispravljanju konvencionalne mudrosti“, osećala se preka potreba za priručnikom „usredsređenim na moderno doba“, koji bi, polazeći od novih teorijsko-metodoloških uvida, obradio islamski svet „na sveobuhvatan, uporedan i sistematičan način“. Kao glavne odlike metode primenjene u pisanju članaka za Oksfordsku enciklopediju modernog islamskog sveta, Espozito navodi

(1) težište na modernom dobu,

(2) oslanjanje na metodologiju društvenih nauka i

(3) „uravnoteženje esencijalističkog pristupa empirijskim realnostima islamskog sveta“, pored ostalog i kroz komparativnu analizu.

Ako se, po prirodi stvari, a s obzirom na nepodudarni vremensko-predmetni zahvat dvaju izdanja, zanemari prvo koncepcijsko svojstvo, za ostala dva može se reći da su u punoj meri primenjena i u Oksfordskoj istoriji islama, premda to u „Uvodu“ nije tako izričito saopšteno. „Oslanjanje na metodologiju društvenih nauka“, kojim se verovatno želelo distancirati od dominantno filološkog i pozitivističkog pristupa tradicionalne (islamološke) orijentalistike, nije nešto metodološki novo ili revolucionarno, jer već odavno nema ozbiljnih proučavalaca raznih aspekata islamske civilizacije, uključujući verski, istorijski i kulturni, koji zanemaruju metodologiju i dostignuća društvenih nauka. Najzanimljivije je, svakako, treće određenje. Ono je, reklo bi se, ključno. Uzdržanom i opreznom formulacijom o tome da se nastojalo, predočavanjem i tumačenjem iskustvene stvarnosti islamskog sveta (odnosno različitih konkretnih manifestacija te stvarnosti) uravnotežiti („balance“) esencijalistički pristup, sugeriše se da je upravo prekomerni, pa i isključivi esencijalizam neprihvatljiva karakteristika konvencionalne islamološke mudrosti, koja bi trebalo da pripadne prošlosti. I, tu smo u samoj matici spora između, uslovno rečeno, stare i nove islamologije (orijentalistike), sporenja koje se za napredak ove izrazito interdisciplinarne/multidisciplinarne naučne oblasti tokom poslednjih nekoliko decenija pokazalo kao neslućeno plodonosno, o čemu najubedljivije svedoči i Oksfordska istorija islama, kao i njena enciklopedijska prethodnica.

Reč je, dakle, o naučno artikulisanom, svestrano osmišljenom i u dobroj meri zaokruženom saopštavanju stava koji pripada jednoj liniji u nikako novom disputu unutar orijentalističkog esnafa, uz povremeno, a poslednjih godina sve glasnije i nametljivije uključivanje novokomponovanih medijskih „eksperata“ koji toj naučnoj porodici ni po čemu ne mogu istinski pripadati. Da je tako, i da je profesor Espozito toga potpuno svestan, govori i njegovo osećanje potrebe da istakne jednu odliku svog saradničkog tima koja bi, strogo naučno posmatrano, trebalo da je irelevantna. On, naime, naglašava da obrađivači 750 enciklopedijskih odrednica „predstavljaju ne samo različite disciplinarne perspektive (…), već i različite nacionalne i religijske tradicije“, objasnivši potom da „uključivanje značajnog broja naučnika stasalih u raznim muslimanskim sredinama odražava širinu i složenost ’posmatranog islama’ i štiti od potencijalnih zamki orijentalizma“. S obzirom na to da je u pisanju Oksfordske istorije islama učestvovao ne samo u ishodišnom smislu etno-konfesionalno podjednako mešovit naučnički sastav, već delimično i isti islamolozi, jasno je da je i na nju primenjen opisani zaštitni mehanizam protiv iskušenja „orijentalizma“.

Sve šire uključivanje „domorodaca“ u proučavanje, opisivanje i tumačenje vlastitih društava i njihovih istorija pozitivna je tendencija koja se prirodno javila u postkolonijalno doba, kroz demokratizaciju obrazovanja, a pogotovo u uslovima objektivne komunikacijske, informacijske i obrazovne globalizacije. Uzgred, možemo biti više nego zadovoljni time što je pisanje enciklopedijskog članka o islamu u balkanskim državama Dž. Espozito poverio svakako jednom od najboljih poznavalaca te problematike u svetu, francuskom orijentalisti Aleksandru Popoviću, ali svakako ne prvenstveno zato što je rođeni Beograđanin. Štaviše, pokloniti, u datom slučaju, poverenje nekom rođenom ili pridošlom Beograđaninu moglo bi se pokazati kao velika greška. Na isti način, sama činjenica da je neko ponikao u muslimanskoj sredini nije nikakva garancija da će njegovi islamistički prilozi biti kvalitetniji i/ili objektivniji. Ako ne usvoji naučni pogled na svet, ne interiorizuje proverene i stabilizovane segmente „objektivnog znanja“ i ne ovlada tajnama struke i orijentalističkog zanata, uključujući veći broj stranih jezika, sve može ostati samo na razini komparativno boljih izvornih predispozicija, dok rezultati po pravilu bivaju saznajno bezvredni, a često i nekritički tendenciozni. „Zar bi bilo umesno da se savremeni Grci pobune zbog toga što se i pripadnici drugih naroda danas bave proučavanjem klasične helenske kulture“, upitao je, retorički, svojevremeno ostrašćene orijentalne kritičare navodnog „orijentalizma“ zapadne orijentalistike jedan od najprokaženijih korifeja „stare škole“, veliki islamolog Bernard Luis. Sve ovo, naravno, dobro zna i tako izvrstan naučnik kao što je Espozito, ali ipak nalazi za shodno da se pohvali nacionalno i verski mešovitim sastavom svoga tima, kao „antidotom“ protiv orijentalizma. To je jamačno krajnje indikativno.

Da bi se razumela idejna pozadina celokupnog Espozitovog islamološkog projekta, a samim tim i Oksfordska istorija islamasmestila u odgovarajući pretinac epistemološkog „periodnog sistema“, važno je podsetiti da je ovaj naučnik ponikao iz sastava jezuitskog američkog Univerziteta „Svetog krsta“, a da je u Džordžtaunu osnovao Centar za muslimansko-hrišćansko razumevanje, kojim i danas rukovodi. Njegova ideja-vodilja je uspostavljanje i unapređivanje muslimansko-hrišćanskog dijaloga, za šta je pretpostavka bolje uzajamno upoznavanje, otklanjanje neznanja, poluistina i predrasuda, priznavanje i uvažavanje različitosti, davanje dostojanstva i glasa svima, prevazilaženje stega svakog etnocentrizma, kulturocentrizma, religiocentrizma, a na prvom mestu, kad je o (hrišćanskom) Zapadu reč, evropocentrizma, kome u specifičnijem vidu pripada i tzv. „orijentalizam“… Sve su to ciljevi i zahtevi kojima se nema šta zameriti i čije bi dosledno sprovođenje zasigurno udaljilo čovečanstvo od ivice provalije blizu koje se, svim prividima uprkos, praktično stalno nalazi, a povremeno i srlja ka njoj. Ali, teško je, ako ne i nemoguće, do kraja ravnopravno istrajati kao zatočnik nauke i kao čovek misije. Ma koliko misija plemenita bila… A Džon Espozito je i jedno i drugo, i to na način koji se po unutrašnjem skladu graniči s najvišim ljudski ostvarljivim dometom, kakvih je istorija orijentalistike zapamtila možda samo nekoliko. Blagodareći tom njegovom jedinstvenom podvigu, islamološke studije koje piše ili čijim sastavljanjem rukovodi toliko su uspele i naučno vredne, a i misija u isti mah delotvorna. Odjek njegovih radova i izdanja snažan je i u sekularnim, i u hrišćanskim, i u muslimanskim sredinama, a čitalački odziv (zli jezici kažu, i „petrodolarski“) znatan. Ostvaruje i nesumnjiv društveni i politički upliv, pa je jedno vreme bio i savetnik za islam pri američkom Stejt Dipartmentu, što bi značilo da su osnovne linije njegovog relativizujućeg, „dijaloškog“ pristupa „stvarnosti, a ne fikciji islama“ bile usvojene kao doktrinarni orijentir u glavnom centru svetske moći. Samim tim, postao je implicitna mera „političke korektnosti“. Espozito u svom pristupu islamu nikako nije usamljen. Pre bi se moglo reći da on, zapravo, na najparadigmatičniji, najcelovitiji i najuticajniji način reprezentuje zalaganje za uobličavanje i afirmisanje jednog izmenjenog, tolerantnog i (ekumenski ili globalistički) otvorenog nastupanja prema islamu i muslimanima u savremenom svetu, uz veće razumevanje za njihovu egzistenciju, a izvesnu prećutnu evazivnost pred esencijom. Dve poslednje decenije svetske islamologije i tematski srodnih disciplina obeležene su nizom zapaženih ličnosti i radova, koji su opisani misaono-analitički model učinili dominantnim, potiskujući većma „esencijalističke“ glasove kao nemoderne, prevaziđene, uskogrude, pa i rasističke. Dobronamerno, ali i kratkovido, zanemarivana su podjednako dobronamerna, no dalekovida, upozorenja da bi proces uzajamnog otvaranja i upoznavanja, da bi doneo zdrave i trajne plodove, morao biti dvosmeran. Predstavljajući knjigu Islam i hrišćanstvo (Rim, 1993) jednog od najusrdnijih „apostola“ hrišćansko-islamskog dijaloga, redovnika Morisa Bormansa, mudri nestor italijanskih orijentalista Frančesko Gabrijeli, i sam svojevremeno meta antievropocentričnih dijatriba, blago je izneo „lični utisak“ da se susret između dveju velikih avramovskih religija ne događa baš uvek „na pola puta“, s podjednakim ulaganjem napora obeju strana da dođe do zbližavanja. Činilo mu se da je hrišćanska strana ipak nešto aktivnija i da je prešla neuporedivo duži put… Oksfordska istorija islama vredan je civilizacijski i naučni beleg na dostignutoj tački te duže deonice puta i, kao takva, nije samo dragoceni izvor uzorno obrađenih i predočenih činjenica o povesti i savremenosti islama, već nosi i dostojanstvo trajnog dokumenta ljudske potrebe i nastojanja, do žrtve, da se razume Drugi, jer bez Drugog ne može biti ni Mene, a ni sveta, kao Promisli Jednoga i Jedinoga, biblijskog ili kuranskog, svejedno…

Na prostoru idejno i vrednosno definisanom dubinskom misijskom motivacijom, Oksfordska istorija islama uspeva ne samo da bude vrhunsko delo kolektivnog naučnog znanja i pameti, već povremeno čak i izlazi van predela zadatog pogleda na svet, produktivno se otvarajući za izazovna pitanja koja u vezi s islamom u svetu savremenost nameće, a budućnost traži odgovore. Nije, svakako, stvar kurtoazije zapažanje jednog od prvih prikazivača ove knjige u stručnoj javnosti, poznatog nemačkog orijentaliste Vernera Endea (Die Welt des Islams, 42,1, 2002, 126–127). Ende, naime, primećuje da je delo posvećeno dvojici promotora muslimansko-hrišćanskog zbližavanja, „graditelju mostova od čelika i od uzajamnog razumevanja“, Hasibu Sabagu, i „naučniku i pioniru u muslimansko-hrišćanskom dijalogu“, Ismailu al Farukiju, a podseća i na to da je Džon Espozito direktor Centra za muslimansko-hrišćansko razumevanje, da bi diskretno izneo utisak kako je u pojedinim autorskim prilozimaprimetan odraz želje da se doprinese unapređivanju muslimansko-hrišćanskog dijaloga. Odličan poznavalac i pronicljivi analitičar prilika u savremenom islamskom svetu, V. Ende ne propušta da svoje meritorno zapažanje o dimenziji „dijaloške“, metanaučne svrhovitosti projekta Džona Espozita i saradnika hitro snabde ogradom, da njeno postojanje nikako ne dovodi u pitanje naučno dostojanstvo i pozitivnu ocenu izdanja. Ako se tako može reći, Oksfordska istorija islama jeste „knjiga s tezom“, ali bez bilo kakvog traga nametljive tendencioznosti, a još manje eventualnih posledica podleganja izazovima proizvoljne selektivnosti u predstavljanju pojedinih aspekata opsežne i složene tematike kojoj je posvećena. Uostalom, svaki pažljivi čitalac u to će se i sam lako uveriti. A čitaocu ova sadržajna sinteza dostignutog stepena naučnog znanja o islamskoj istoriji i civilizaciji pruža, odista, mnogo.

S obzirom na to kako je zamišljena, koncepcijski široko postavljena i timski skladno realizovana, Oksfordska istorija islama mogla je s punim pravom, i možda tačnije, biti naslovljena, recimo, „Oksfordska istorija islamske civilizacije“, ali to je već deo stare orijentalističke (i ne samo orijentalističke) raspre o najprimerenijem naslovljavanju ovakvih sveobuhvatnih pregleda istovremeno istorijskog puta i geografski razuđenog „cvetanja islama i kao vere i kao civilizacije“, kako se u „Uvodu“ izražava sâm Espozito. To nije neko veštačko akademsko pitanje ili cepidlačenje, već je u najtešnjoj vezi s određenim kategorijalnim, teorijskim, pa i filozofskim pitanjima disciplinarne samorefleksije, ali i spolja upućivane kritike. U njegovo razmatranje ovde, dakako, nije umesno upuštati se, ali je potrebno napomenuti da islamološka sklonost ka sinkretičnosti, žestoko osporavana u vreme uzleta uske i rigorozne „specijalističke naučnosti“, a reafirmisana ulaženjem u razdoblje „postteorijske“ težnje (i potrebe) za celovitim (pre)osmišljavanjem sveta i odnosa u njemu, nije primarno bila posledica nekakve ateoričnosti ili metodološkog konzervativizma, premda je bivalo i toga, već je ishodila iz kompleksnosti i sinkretičnosti predmeta kojim se islamološka orijentalistika istraživački bavila. Nije bez interesa napomenuti da su se i dvoje uglednih sastavljača odličnog Istorijskog rečnika islama (Dictionnaire Historique de l’Islam, Pariz, 1996), Žanin i Dominik Surdel dvoumili oko naslova svoga dela, prvobitno namerni da ga krste jednostavno „Rečnik islama“. Na kraju su se, ipak, na način uvrežen u orijentalističkoj tradiciji, skromno privoleli staroj dobroj istoriji, i sami svesni da njihov sadržajni priručnik daleko prevazilazi granice njenog tradicionalnog poimanja. Ali to se, danas, verovatno već i podrazumeva.

Objašnjavajući, u „Predgovoru“Oksfordskoj enciklopediji modernog islamskog sveta, zašto je odabran atribut „islamski“, a ne „muslimanski“ („Muslim World“), Džon Espozito je, uz naučnu argumentaciju u prilog usvojenog rešenja, sasvim zdravorazumski i nadasve tačno primetio da kolegijalna javnost nikad ne bi bila do kraja zadovoljna, ma koja varijanta da je primenjena. Pred naslovnom „kvadraturom kruga“, ista logika može se primeniti i na Oksfordsku istoriju islama. Bitnije je, ipak, bogatstvo koje se unutar njenih korica nudi, ali i krije.^[1] Konstatacijom da se krije želi se skrenuti pažnja na potrebu da se ova knjiga čita pažljivo, s punom koncentracijom. Ona to zaslužuje, ali i iziskuje. Espozito u „Uvodu“ naglašava da je Oksfordska istorija islama pisana za običnog čitaoca, ali da se obraća i stručnjacima, a da je namera sastavljača bila da se u njoj „najbolja naučnost predstavi čitkim stilom“, upotpunjenim širokom zastupljenošću ilustracija. Što se ilustrativnog materijala tiče, koji je iz objektivnih razloga u izdanju na srpskom jeziku mogao biti samo delimično reprodukovan, postignut je pun pogodak i on zaista prevazilazi nivo ilustrativnosti, funkcionalno urastajući u organsko jedinstvo informativne i saznajne delotvornosti teksta. Valja reći da je i na planu čitljivosti i razumljivosti islamološkog diskursa, namenjenog širokom krugu čitalaca, ostvareni rezultat pretežno u skladu sa urednikovim željama. Ipak, nije na odmet dodatno podstaći čitaočevu pažnju, jer je velikim delom reč o tematici i pojmovnom aparatu, koji našem prosečno, pa i natprosečno obaveštenom čoveku nisu naročito bliski, a ima i važnih oblasti saznanja (npr. o islamu u Kini, Jugoistočnoj Aziji, u Africi) koje se na sistematski način prvi put uvode u njegov intelektualni vidokrug. Višenacionalni sastav autorskog kolektiva, kojim se, kao što je pomenuto, Espozito diči, i koji je stručno nesumnjivo ujednačeno kompetentan, na planu izražavanja engleskim jezikom iskazuje određenu meru ideolekatske raznolikosti. Ispoljavanje individualnih jezičko-stilskih osobenosti razumljivo je, neizbežno, a samim tim i očekivano u svakom kolektivnom izdanju, čak i kad je svim autorima maternji, odnosno prvi jezik (u ovom slučaju engleski) zajednički. Kod pojedinih naučnika, međutim, koji etno-jezički ishode iz neengleskih/neameričkih sredina, uprkos suverenom ovladavanju engleskim kroz proces obrazovanja i naučnog rada, pa i stalnog nastanjivanja u anglofonim zemljama, ispoljava se karakteristična sklonost komplikovanijim konstrukcijama od uobičajenih u engleskom opštem, pa i stručnom jeziku, pogotovo kad nastoje da što vernije opišu pojave iz njima izvorno, iskustveno bliskog sistema islamskih predstava o svetu i društvenih institucija. Ovo nastojanje pokatkad, naročito u domenu terminologije, ide do kovanja neologizama neoverenih engleskom jezičkom, a i orijentalističkom stručnom praksom, što pred posebne teškoće stavlja prevodioca. U engleskom se motivisanost ovakvih termina može „unutarsistemski“ dokučiti, a nijansa njihovog smisla razumeti, dok je to u prevodu neuporedivo teže, i formalno i smisaono, postići. Prevodilac i redaktor prevoda uložili su znatan trud da se čitalac na našem jeziku u ovom pogledu do najveće moguće mere poštedi ozbiljnijih iskušenja, ali nema sumnje da će i on morati da priloži svoj obol pažnje i truda, kao, uostalom, pri čitanju svake ozbiljne, naučno utemeljene knjige. Sigurno je da će mu trud biti višestruko nagrađen.

Iako je uobičajeno tvrditi i slušati da se „kod nas malo zna o islamu“ i da zainteresovanima na raspolaganju ne stoji dovoljno pouzdanih izvora podataka i saznanja o najmlađoj monoteističkoj religiji, njenim pripadnicima, istoriji i savremenosti, to je samo delimično i relativno tačno. Kao prvo, postoji li išta o čemu se na nivou prosečno obaveštenog građanina, odnosno najšire javnosti, dovoljno zna? Naravno da ne. Znanja, pogotovo onog na činjenicama i objektivnim naučnim saznanjima zasnovanog, nikad nije dovoljno, a kamoli previše. U tom smislu, ni o islamu se, dakako, ne zna onoliko koliko bi bilo poželjno. Ne zna se, po svoj prilici, ni onoliko koliko bi bilo moguće, ako bi se (pro)čitala raspoloživa islamološka i srodna literatura koja već postoji na našem jeziku. Treba samo imati, odnosno steći i negovati autentičnu intelektualnu radoznalost i naviku čitanja, što nije mala stvar. Svesno je ovde uz jezik upotrebljeno nespecifično određenje „naš“, jer dobar deo postojeće literature o islamu i muslimanima potiče iz ne tako davnog vremena prethodne Jugoslavije, kad je taj nesumnjivo zajednički (i isti) jezik bar zvanično nosio i jedno (doduše već tada dvodelno i osporavano) ime. To što je ovaj jezik danas državno-nacionalno, i u tom horizontu sasvim legitimno, oficijelno postao troimen, ne umanjuje njegovu razumljivost, a samim tim i upotrebljivost njime pisane i na njega prevedene islamološke, i ine, literature. Daleko bi nas odvelo i ne bi imalo nikakvog smisla nizanje naslova knjiga i napisa u časopisima na našem jeziku, koji se na ovaj ili onaj način odnose na neki aspekt islamskog fenomena. Podatke o nekima od njih čitalac će naći i u ovom izdanju. Ima ih, svakako, poprilično. I pored toga, pojava Oksfordske istorije islama ima sasvim poseban značaj, i to iz više jakih razloga, od kojih su dva suštinska.

Prvi razlog koji, sred islamološke literature, i to ne samo na jugoslovenskom, već i na svetskom planu, Oksfordsku istoriju islama čini izuzetnom jeste njena već istaknuta naučna vrednost. Ona se ogleda u brojnim odlikama, a pre svega u sveobuhvatnosti, modernosti koncepcije i zasnovanosti na najnovijim dostignućima većeg broja naučnih disciplina. Za našu sredinu, više od jedne decenije svakovrsnim spoljašnjim i unutrašnjim ograničenjima i zabranama odvajanju od naučnih i, šire, intelektualnih tokova u svetu, Oksfordska istorija islama dolazi kao dragocena spona, kao najproverenijim i vrhunski obrađenim prilozima islamološkog znanja popločana prečica ka dostignućima i otvorenim pitanjima, koja obeležavaju aktualno stanje nauke u ovoj multidisciplinarnoj oblasti. Ne potcenjujući, već, naprotiv, preporučujući postojeću islamološku literaturu u nas, bez ustezanja se može reći da, i u sinoptičkom pogledu, a i pojedinim parcijalnim uvidima koje omogućava, Oksfordska istorija islama prevazilazi sve što čitaocima na srpskom jeziku, u domenu kome pripada, stoji na raspolaganju. Kao što je već istaknuto, knjiga sadrži posebna tematska poglavlja o islamu u Srednjoj, Južnoj i Jugoistočnoj Aziji, zatim u Kini i Africi, kao i o živo aktualnom islamu na Zapadu, o čemu u nas ima sasvim malo sređenih i konzistentnih naučnih informacija, a mnogo naslućivanja da je reč o pitanjima i oblastima u vezi s kojima se i u kojima se dobrim delom rešava o tome kojim će putem krenuti budućnost naše planete. Značajan prostor koji je u Oksfordskoj istoriji islama posvećen rečenim tematskim krugovima svedoči koliki je napredak tokom poslednjih decenija učinjen u proučavanjima tzv. „perifernog islama“, koji je već odavno većinski i najdinamičniji deo svetske zajednice muslimana (ar. umma), a kome je, sem kao „kolonijalna nauka“, tradicionalna orijentalistika posvećivala tek marginalnu pažnju. Pored tog otvaranja novih saznajnih horizonata, gotovo sve priloge u Oksfordskoj istoriji islama krase i originalnost i svežina u problemskom i misaono angažovanom tretiranju, uslovno rečeno, klasičnih islamoloških tema, kao i interdisciplinarna organičnost, primerena unutrašnjem jedinstvu proučavanih pojava, uz, tu i tamo, samo minimalna, svakako neizbežna preklapanja u izlaganju. Celokupan autorski kolektiv, a i svaki saradnik pojedinčano, ispoljavajući uzornu obaveštenost, uspeli su da sintetički valorizuju rezultate čitavog niza novijih i najnovijih parcijalnih, tematski uže usredsređenih naučnih istraživanja, čime celina stiče kvalitet verodostojnog pregleda i preseka trenutnog stanja islamoloških/orijentalističkih studija u svetu. To je, pored ostalog, važno i zato što se, osobito u poslednje vreme, kad je zanimanje za islam opet silno podstaknuto fenomenom globalnog islamističkog terorizma, zaoštravanjem izraelsko-palestinskog sukoba i usložnjavanjem imigrantske problematike na Zapadu, zakonito javila prava poplava knjiga o islamu, od kojih su mnoge, najblaže rečeno, krajnje sumnjive vrednosti, a neke i direktno štetne. Zapljusnut tom mutnom izdavačkom plimom, zbunjeni čitalac se s pouzdanjem može osloniti na Oksfordsku istoriju islama, kao putokaz i korektiv. Potkrepljivanje iznetih ocena navođenjem konkretnih primera iz petnaest promišljeno raspoređenih poglavlja knjige daleko bi nas odvelo, jer ih je stvarno mnogo. A, uostalom, treba imati poverenja u čitaoca, i obzira prema njemu… Evo, stoga, tek nekoliko ilustracija:

U koncepcijski moderno postavljenom i pregnantno napisanom prvom poglavlju o „klasičnom islamu“, pažnju privlači, recimo, uverljivost argumentacije i formulacije u definisanju odlučujuće uloge koju je dinastija Omajada imala u uspostavljanju muslimanskog identiteta umme, kao i one, docnije, berberskih dinastija Almoravida i Almohada u stvaranju Magreba, kao političke celine i zasebnog regiona islamskog sveta. I u jednom i u drugom slučaju, reč je o pitanjima koja su dugo i žustro raspravljana u istoriografskim i islamološkim krugovima. Teorijski je od dalekosežnog hermeneutičkog značaja prividno jednostavna i samorazumljiva tvrdnja iz zaključnog dela istog poglavlja, da se zrelost formativnog perioda „klasičnog islama“, a istovremeno i njegov kraj, prepoznaje u činjenici trajnoga važenja, da se islamska zajednica više ne može određivati isključivo u terminima i parametrima političkih granica i odnosa dominacije i podređenosti, već i kroz zajednički set religijskih verovanja, razrađen sistem verskog prava i prakse, kao i drugih elemenata islamske kulture. Svedočeći o usaglašenosti islamoloških vizija pisaca priloga za ovu knjigu, na navedenu konstataciju se već u narednom poglavlju, posvećenom odnosu vere i znanja u islamu, nadovezuje i otvara je ka predelima viših civilizacijskih sfera lucidno zapažanje da je kulturna transcendentnost nužna za svaku religiju koja pretenduje na univerzalno važenje. Kamo sreće da su toga svesni pojedini islamski apologeti koji, dogmatski mu sužavajući duhovne granice, zapravo neovlašćeno govore o islamu i u njegovo ime! Odlično je i precizno objašnjen odnos između šerijata i fikha u islamu, što je, inače, priličan problem za početnike u upoznavanju s prirodom islamskog prava i funkcionisanjem pravnog poretka u muslimanskim društvima. U poglavlju o umetnosti i arhitekturi bez okolišenja i sasvim jasno je predočenokako odista stoje stvari u pogledu „zabrane“ prikazivanja živih bića u islamskoj umetnosti, što je takođe pitanje koje izaziva mnogo zanimanja, ali i nedoumica. Naš ugledni lingvista i semiolog Milka Ivić sigurno bi bila srećna da joj je, u vreme dok je pasionirano istraživala neke slojeve simboličkog značenja boja, moglo biti pristupačno ono nekoliko redova posvećenih ovoj temi u istom odeljku Oksfordske istorije islama…Najpouzdaniji rezultati čitavih decenija proučavanja islamske umetnosti reči na nekoliko jezika i tomovi spisa, umnožavani još od vremena srednjovekovnih komentara i poetičkih traktata, pa sve do savremenih ingardenovskih studija, sažeti su u kratku tvrdnju o namernoj dvosmislenosti, kao bitnom svojstvu toga stvaralaštva. Do te sigurne jednostavnosti trebalo je preći dug put!

^[1] Na to da ovde (a i uopšte) pitanje terminološke konvencije može, kao indikator, imati suštinski značaj i da ga nauka ne bi smela olako zanemarivati i svoditi na puku formalnost, potpisnik ovih redova pokušao je 1991. da pokaže saopštenjem „Islamska ili muslimanska kultura u Bosni?“, pripremljenim za naučni skup u Sarajevu „Širenje islama i islamska kultura u bosanskom ejaletu?“ (videti Prilozi za orijentalnu filologiju, 41, 1991, 291–302 i D. T., Islam i mi (drugo izdanje, Beograd, 2002, 5–23). Događaji koji su usledili u BiH potvrdili su, nažalost, i to ne na naučnom terenu, da je upozorenje bilo umesno.

S razlogom se, inače, može pretpostaviti da je pri opredeljivanju za naslov Oksfordska istorija islama možda i presudnu ulogu odigrala jedna „vannaučna“ činjenica, odnosno njeno objavljivanje u poznatoj bibloteci „oksfordskih istorija“, kao i to što će ona, i u nauci, ali i na tržištu, odmeniti već srazmerno staru dvotomnu „rivalsku“ Kembričku istoriju islama (The Cambridge History of Islam, 1970). Ista univerzitetska izdavačka kuća izdala je u međuvremenu (1998) korisnu Ilustrovanu istoriju islamskog sveta (The Cambridge Ilustrated History of the Islamic World).

Darko Tanasković
Iz pogovora za knjigu Oksfrodska istorija islama (drugo izdanje)

Izvor

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

  Darko Tanasković, Društvo, Islam, Oksfordska istorija, Religija