„Online građanin“: izazov građanstva u neoliberalnom postdigitalnom svetu

Šta tačno znači biti građanin? Ideja „građanstva“ se može pratiti još od antičke Grčke, ali se, sasvim očekivano, dosta menjala kroz vekove i milenijume. Zapravo, jedina stvar koja se nije promenila je osnova ovog koncepta – to da građanstvo podrazumeva članstvo u političkoj zajednici koju ujedinjuju zajednička pravila. Sve ostalo, poput toga kakva prava, obaveze, pa čak i način života podrazumeva „građanstvo“, se menjalo tokom vremena, u skladu sa kulturno-istorijskim okolnostima; od ideje „slobodnog čoveka“ u srednjem veku koji je živeo u gradu, ali nije imao status građanina niti neka posebna prava, preko pojavljivanja i uvođenja savremene ideje o pravima građana tokom Prosvetiteljstva, sve do upotrebe građanstva u procesu izgradnje nacionalnih država tokom 19. i 20. veka. Bez ikakve sumnje, naše viđenje građanstva bi delovalo gotovo nezamislivo jednom Atinjaninu iz 5. veka pre nove ere. Građanstvo se, jednostavno, previše promenilo tokom vekova, a neki autori smatraju da se ponovo menja, kao i samo državljanstvo.

Usled ogromnih društvenih i političkih promena koje su započete krajem 20. veka, mnogi društveni teoretičari i politikolozi počinju da preispituju koncept građanstva u 21. veku i šta ono tačno znači danas. Uostalom, građanstvo je već decenijama blisko povezano sa državljanstvom, ali ovaj model postaje sve nestabilniji usled globalizacije i migracija. Tako je danas sasvim normalno i prihvatljivo da neko poseduje dvojno državljanstvo. Recimo, da Mađar koji je rođen u Vojvodini poseduje i mađarsko i srpsko državljanstvo, ili da imigrant koji već nekoliko godina stanuje u nekoj državi poseduje i njeno državljanstvo, i državljanstvo zemlje u kojoj je rođen. Međutim, dvojno državljanstvo je bilo praktično nezamislivo sve do druge polovine 20. veka. Kome bi bio lojalan građanin sa dvojnim državljanstvom? U kojoj zajednici treba biti aktivan član? Može li imati pravo glasa u obe države? Sa jedne strane, reklo bi se da može, ali sa druge strane ovo stvara paradokse. Vodeći se tim principom, imigrant iz Turske u Nemačkoj bi mogao da glasa na izborima u Turskoj iako ne živi tamo i nije najbolje upućen u posledice političkih odluka, ali i na lokalnim, državnim, pa čak i evropskim izborima kao stanovnik Nemačke; odnosno, glasao bi za predstavnika u Evropskom parlamentu uprkos tome što Turska, odakle dolaze i čije državljanstvo ima, nije članica EU.

Ovakvi problemi i izazovi navode pojedine istraživače do zaključka da, ne samo da se građanstvo i državljanstvo menjaju kao koncepti, već da je potrebno izaći iz dosadašnjih okvira u potpunosti. Oni smatraju da je vreme da ostavimo po strani viđenje toga šta znači biti „građanin“ i „državljanin“ jer naše društvo postaje postnacionalno, te da je vreme da se razmatra denacionalizovano građanstvo. No, dok se ovakva viđenja možda čine pomalo ekstremnim, činjenica je da postoje brojni argumenti koji im idu u prilog.

Naime, jedan od glavnih izazova nacionalnim državama danas je globalizacija koja narušava odnos države i ekonomije. Taj odnos je počeo da se narušava još sa pojavljivanjem velikih međunarodnih kompanija, ali je dodatno ubrzan 1980-ih godina usled usvajanja neoliberalizma, po kom ovakvim kompanijama treba olakšati poslovanje jer će svima biti bolje ukoliko one stvaraju veći profit. Međutim, jasno je da takva liberalizacija tržišta praktično uništava ideju o nacionalnoj ekonomiji budući da države gube svoju suverenost; one više nisu aktivno uključene u odluke o svojoj privredi, jer njom dominira strani kapital i, samim tim, su međunarodne kopanije značajniji akteri od vlasti države. Jasno je da takva praksa ima velike posledice po društvene i političke institucije, poput nacionalnih država koje gube integritet i postaju potčinjene bogatim kompanijama i pojedincima do te mere da se i njihovo državljanstvo može kupiti.

Brojne države su počele doslovno da prodaju svoje državljanstvo u proteklih nekoliko decenija. Razlog zašto ovo rade je to što ovim činom privlače strane investitore da ulože novac u njih, a investitori dobijaju nov pasoš kojim mogu da putuju u države u koje do tada nisu mogli i državljanstvo koje bi im značilo u slučaju da moraju da napuste svoju državu usled problema. Ova praksa je započeta 1980-ih i 90-ih godina, ali, dok su tada svoje državljanstvo prodavale male i nerazvijene države koje nisu imale resurse, poput Sent Kits i Nevis koja je prva uvela investitorsko državljanstvo 1984. godine i Dominike koja ga je uvela 1993. godine, danas države širom sveta prodaju svoje državljanstvo za različite sume. U nekim slučajevima se državljanstvo može kupiti za sto hiljada američkih dolara (jeftinije je od prosečnog stana u centru Beograda), dok u drugim slučajevima košta više miliona, ali se samo državljanstvo dobija na različite načine – negde može da se donira novac državi u zamenu za njeno državljanstvo koje dobijate na licu mesta, negde mora da se uloži novac čime se osigurava dobijanje  „investitorske vize“ sa kojom možete boraviti u državi, da bi nakon nekoliko godina postali naturalizovani državljani, a negde je dovoljno da kupite nekretninu i automatski dobijate državljanstvo; doslovno kupite stan i dobijete „gratis“ novo državljanstvo.

Sasvim očekivano, mnogi kritikuju ovu praksu kupovine drugog državljanstva. Jasno je i zašto; ovim procesom se samo članstvo u zajednici prodaje i dovodi se u pitanje vrednost državljanstva jer ono postaje roba kojom se trguje, a ne nešto što ujedinjuje ljude. I zaista, čini se da prodajom državljanstva nacionalne države i nacionalni identiteti efektivno gube na značaju zato što postaju još jedna vrsta robe na tržištu. Međutim, promene u načinu poslovanja u poslednjih nekoliko decenija su stvorile još jedan način prodavanja pripadanja zajednici po kom čak nije ni potrebno izdvojiti veliku količinu novca.

Krajem 2014. godine, Estonija je postala prva država na svetu koja je uvela e-Residency program. U pitanju je revolucionarni program „elektronskog stanovanja“ koji omogućava ljudima koji nisu državljani ili građani Estonije da pristupe uslugama poput elektronskog potpisivanja dokumenata, otvaranja računa u bankama i otvaranja kompanija. Odnosno, putem e-Residency programa, ljudi mogu da osnoju kompaniju i plaćaju poreze u ovoj državi putem eletronske identifikacione kartice koju im izdaje Estonija, bez obzira gde žive. A, kako je Estonija članica Evropske unije, osnivanje kopanije u njoj je primamljiva ponuda i zato su se mnogi opredelili da postanu „e-stanovnici“ Estonije.

No, iako ovaj program pomaže državi koja je putem njega povećala svoj budžet jer su osnovane brojne nove kompanije koje plaćaju poreze, kao i ljudima koji se odluče za njega jer bez napora i uz veliku slobodu osnivaju svoje kompanije u Evropskoj uniji, on ipak izaziva tradicionalno razumevanje boravka u državi, državljanstva, teritorijalnosti, pa čak i građanstva usled svojih mnogobrojnih implikacija. Recimo, iako neko može osnovati kompaniju u Estoniji putem e-Residency programa, on njime ne dobija vizu za boravak i rad u ovoj državi. Samim tim, jasno je da osoba koja postane „e-stanovnik“ ne može da učestvuje u političkom životu Estonije jer nije ni državljanin, ni građanin ove zemlje. I, na prvi pogled, ovo deluje sasvim jednostavno i prihvatljivo. Uostalom, preduzetnici koji se odluče da postanu „e-stanovnici“ ne moraju da znaju ništa o Estoniji. Osim plaćanja poreza, oni nisu ništa dužni državi, niti je ona njima, a čak ne moraju nikada ni da dođu u Estoniju – ne moraju imati bilo kakav kontakt sa državom, uprkos tome što posluju iz nje, te su virtuelno „prisutni“ u njoj. Ali, upravo u tome i leži problem.

Već nekoliko godina živimo u postdigitalnom svetu. Odnosno, živimo u svetu koji više nije podeljen na „stvarno“ i „digitalno“, jer je sve digitalno. Prodavci mogu da posluju putem interneta bez da imaju prodavnicu, čitave živote prikazujemo drugima na društvenim mrežama, plaćamo usluge online, imamo čitave kriptovalute koje ne postoje u stvarnom svetu, ali ipak poseduju vrednost… Mi ne provodimo vreme u digitalnom svetu, mi živimo u njemu. To je način života u 21. veku i zato dolazimo do problema kada pokušamo da napravimo razliku između „e-stanovnika“ koji posluje iz Estonije i „pravog stanovnika“ koji se doselio u Estoniju i otvorio kompaniju u njoj.

Dok klasično prodavanje državljanstva dovodi u pitanje vrednost građanstva i državljanstva, ovaj vid svojevrsnog „online stanovanja“ u državi dovodi u pitanje i vrednost građanstva i državljanstva, ali i to šta tačno znači biti građanin/državljanin. Naravno, kako je program nastao pre par godina, jasno je da se e-residency tek razvija kao koncept. Međutim, uprkos tome što su ovo njegovi rani dani, ovaj program nam pokazuje kako će, možda, izgledati građanstvo u digitalno-povezanom postnacionalnom svetu, jer pokazuje da se pod pritiskom privlačenja kapitala i usled uticaja digitalnih tehnologija menja sama paradigma građanstva i državljanstva. Naposletku, već duže vreme vlada viđenje da ako građanstvo podrazumeva članstvo u političkoj zajednici koja odlučuje o sebi, onda svi na koje će uticati buduće odluke te zajednice trebaju biti građani; ideja poznata kao stakeholder citizenship. Vodeći se njime, jasno je da bi onda i „e-stanovnici“ neke države trebali da budu prihvaćeni kao građani budući da su osnovali kompanije u datoj državi i zbog toga će odluke koje ta politička zajednica donositi neminovno uticati na njih.

Ovo je pogotovo tačno ukoliko imamo na umu da se plaćanje poreza obično smatra osnovnom obavezom jednog građanina, a, ukoliko ljudi osnivaju kompanije, pospešuju lokalnu privredu i direktno donose prihod samoj državi, onda je sasvim opravdano pitanje zašto su isključeni iz zajednice kojoj doprinose i u kojoj „stanuju“ virtuelno. „E-stanovnici“ imaju identifikaciju koju im je izdala država, račun u banci, registrovanu kompaniju i posluju iz te države, baš kao i „pravi stanovnici“ koji su se doselili. „E-stanovnici“ imaju svoj virtuelni trag i po skoro svim parametrima su prisutni u državi, osim što se ne nalaze fizički u njoj, te su odvojeni od njene svakodnevnice, iako ne i od političkih prilika budući da će skoro sve odluke države uticati na njih i na njihovo poslovanje. Ali, ipak, time što su odvojeni od života u Estoniji je ujedno i opravdano njihovo isključivanje iz procesa donošenja odluka budući da oni nemaju nikakvu obavezu prema državi, niti moraju da imaju ikakav kontakt sa njom – ne moraju da poznaju jezik i kulturu, služe u vojsci u slučaju rata, podnose zahteve za dokumenta i sl.

No, dok se ovo možda čini kao izolovan slučaj i zanimljiv kuriozitet koji je pogodan za pokretanje diskusije o tome šta znači biti građanin, činjenica je da ovaj program polako postaje popularan. Sledeći primer Estonije koja je svojim programom privukla 75.000 novih „e-stanovnika“, koji su samo do decembra 2020. godine osnovali skoro 15.000 kompanija, Azerbejdžan je 2018. godine uveo svoj e-Residency program, a i Litvanija je najavila da će uvesti e-Residency program tokom 2021. godine. Samim tim, pitanje „online građanstva“ putem e-residency programa postepeno prerasta iz jednog teorijskog razmatranja građanstva u digitalnoj sfere u krajnje praktično pitanje, budući da se desetine hiljada ljudi već odlučilo za njega i da sve više država ovo nudi kao opciju – za sada su u pitanju samo one države koje nisu toliko razvijene i koje tim putem pokušavaju da ostvare dodatne prihode, ali i prodaja državljanstva je tako počela 80-ih godina, dok danas i razvijenije države poput Grčke nude „zlatne vize“ putem kojih investitori mogu da dobiju status građanina Evropske unije i državljanstvo Grčke, pa čak i bogate države, poput Ujedinjenog Kraljevstva gde zlatna viza košta 2 miliona britanskih funti.

Iako se ideja e-residency programa tek širi i razvija, ovi programi već počinju da dovode u pitanje šta građanstvo i državljanstvo znače u savremenom postdigitalnom svetu. Naravno, ne može se izbeći ni pitanje budućnosti ovakvih programa ukoliko imamo na umu trenutnu situaciju u svetu. Naime, pandemija koronavirusa je uticala na naše živote na mnogo načina, uključujući i promovisanje rada na daljinu i ograničavanje putovanja jer države moraju da biraju kome će dozvoliti ulazak i pod kojim uslovom. Neki autori predviđaju da iako pandemija neće ukinuti prodaju državljanstva, ona će svakako uticati na dalji razvoj ove prakse, ne toliko zbog toga što se manje putuje trenutno, već zbog „tereta građanstva“; odnosno, zbog toga što nas je pandemija podsetila da države imaju obaveze prema svojim državljanima u inostranstvu i građanima koji žive u njoj.

No, pandemija će neminovno uticati i na e-residency zato što je pokazala da je rad na daljinu za mnoge opcija, pogotovo za preduzetnike koji posluju putem internet. Samim tim je pokazala vrednost e-residency programa, jer je pokazala da fizičko prisustvo nije toliko bitno u savremenoj ekonomiji, te da preduzetnici koji otvaraju manje i srednje kompanije mogu da dobiju različite benefite putem e-Residency programa; od otvaranja kompanije u drugom delu sveta kako bi plaćali manje poreza, do toga da mogu da ih otvore u drugoj državi iz koje mogu bezbednije i bolje da posluju, poput Estonije koja donosi pogodnosti toga što je članica Evropske unije. A, kako program donosi dodatne prihode od poreza državi koja ga uvede, i to uz minimalna sredstva potrebna za njegovo pokretanje, sasvim je razumno očekivati da će se program dalje razvijati i da će druge države pokrenuti svoje e–residency programe, iako oni predstavljaju veliki izazov građanstvu, i teraju nas da preispitamo šta to tačno znači biti građanin jedne države u postdigitalnom svetu.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  Društvo, Ekonomija, Internat, Miloš Todorović, Politika, tehnologija