Oskar Nimajer– arhitekta iz Rija

Belmondo trči. Za petama su mu „nevaljali momci“. Pokušava da im umakne probijajući se kroz grandiozne, još nedovršene građevine sa upečatljivo izvajanim betonskim lukovima. Film „Čovek iz Rija“, snimljen 1964. godine. Nedovršene građevine, poprište avantura Žan-Pol Belmonda su aktuelna tvorevina svetski poznatog arhitekte Oskara Nimajera.

Oskar Nimajer (1907-2012), brazilski arhitekta, tvorac je preko 500 građevina razastrtih na tri različita kontinenta: njegovi radovi se mogu sresti na američkom kontinentu, na tlu Evrope i u Africi. Umetnički stil ovog arhitekte prepoznatljiv je po nežnim oblinama – robusnog betona. Životni stil ovog čoveka prepoznatljiv je po humanom opredeljenju, a u vezi sa tim, komunizmom, ali i po poštovanju ženske lepote i uopšte hedonizmu.

Oskar je završio studije Arhitekture u okviru Naciolnalne škole lepih umetnosti Brazila u Rio de Žaneiru 1934. godine. Još za vreme studija, 1932. priključuje se timu Lusio Koste. Kada je Brazil, zemlja u ekspanziji, pojačao svoju izgradnju, najveće svetske arhitekte pozvane su kao saradnici. Među njima je bio i Le Korbizje. Svestan svog radnog neiskustva, Oskar se na svoje sopstveno uporno insistiranje priključuje Korbizjeovom timu, tragajući za svojim ličnim umetničim izrazom. Koliki su veliki Oskarov talenat i upornost bili svedoči i činjenica da je u Korbizjeov tim ušao kao obićni tehnički crtač, a da je naposletku, 1939. imenovan za glavnog arhitektu projekta izgradnje zgrade Ministarstva obrazovanja i zdravstva. Iako je njegov uzor Le Korbizje bio pristalica strogih ugaonih formi, Oskar razvija sopstveni stil krivina i oblih prelaza. Ovo je stil koji je doneo nove revolucionarne standarde u upotrebi prenapregnutog betona, a svom tvorcu, svetsku slavu.

Zanimljiva priča o prijateljstvu i profesionalnoj etici prati izgradnju Brazilskog paviljona na Njujorškom svetskom sajmu 1939. godine. Naime, na konkursu za izgradnju Brazilskog pavijona, pobedio je Lusio Kosta sa svojim projektom. Oskarov projekat je zauzeo drugo mesto. Lusio Kosta, videvši dizajn svog kolege i shvativši njegove prednosti, nesebično urgira kod komisije da se napusti realizacija njegovog sopstvenog prvonagrađenog projekta i pristupi izgradnji po Oskarovom nacrtu, što biva i prihvaćeno. Još jedan kuriozitet je vezan za ovaj događaj. Izgled paviljona je toliko oduševio tadašnjeg gradonačelnika Njujorka, Fiorella La Guardiu, da on Oskara proglašava počasnim građaninom Njujorka.

Pampulha kompleks, četvrt u Belo Horizonteu, čija je gradnja započeta 1940. je prvi njegov projekat na kome je zaista mogao da iskaže svoje umeće, a koji se sastoji od restorana/diskoteke, golf kluba, jahting kluba, kazina i crkve. Ibirapuera park u Sao Paulu projektuje 1950. godine, za proslavu četrdesetogodišnjice grada. Tim arhitekata, a među njima i Oskar, bio je zadužen za izgradnju sedišta Ujedinjenih nacija u Njujorku, no u osnovi je projekat izgrađen i završen po Oskarovom nacrtu, 1952. godine.

Kada Žuselino Kubiček biva izabran za predsednika Brazila, dolazi do realizacije ideje da se usred nenaseljenog područja, izgradi moderna prestonica Brazila, Brazilija. Izgraditi ceo jedan grad od nule, to je san svakog arhitekte. Oskar je bio zadužen da dizajnira zgrade u Braziliji, a po urbanističkom planu Lusio Koste. Tako nastaju zvanična predsednička rezidencija – palata Alvorada,

sedište Vlade – palata Planalto,

zgrada Vrhovnog suda – palata Justica,

Ministarstvo spoljnih poslova- Itamaraty.

Kontraverza prati izgradnju Brazilije. Ideja je bila da se grad naseli običnim narodom i tako, postajući utočište za mnoge, oživi. Oskarovom komunističkom duhu, takva ideja je godila.

„Uloga arhitekte je da se bori za bolji svet u kome će on moći da stvara dela koja su u službi svima, a ne samo nekolicini privilegovanih“, reći će jednom prilikom.

Na kraju, Brazilija nažalost nije uspela da dostigne svoj cilj. Ostala je do današnjeg dana isključivo administrativno sedište Brazila, potpuno nepopularna za stanovanje. Oskar o tome ima svoje mišljenje:

„Braziliju možete voleti ii ne, ali morate priznati da nikada do sada niste videli ništa slično“.

Pa ipak, sam ovaj projekat podizanja celog jednog grada u roku od samo nekoliko godina, od 1956-1960. gde se skoro sav građevinski materijal transportovao avionima, jer u oblasti Podamazonije tada nije bilo izgrađenih puteva, poduhvat je koji je do današnjeg dana ostao vredan divljenja.

Čitajući raznorazne priče vezane za život ovog arhitekte, stiče se utisak da je na njegov moralni i poslovni razvoj, a možda i na formiranje jasnih komunističkih stavova, jedan čovek ostvario najveći uticaj, a to je Oskarov deda, koji je radio u Vrhovnom sudu, veoma poštovan i cenjen u svojoj sredini, koji je uprkos tome, umro u siromaštvu. Za njega Oskar kaže:

„Deda me je naučio šta je to ljudskost…Ali i koliko je bitno nikada se ne obogatiiti.“

Otvoreni komunistički stavovi doneće mu poslove poput izgradnje sedišta Komunističke partije Francuske (1967-1972) godine, ali će dovesti i do nepravednih gubitaka poslova, poput nemogućnosti da kao profesor predaje na Univerzitetima SAD-a, zbog neizdavanja vize.

Kada politika desnog opredeljenja 1964. godine, dolazi na vlast u Brazilu, zbog svojih poznatih levičarskih stavova, Oskar biva prinuđen na dobrovoljno izgnanstvo, koje sa prekidima traje sve do 1985. godine, kada dolazi do promene političke klime u njegovoj otadžbini. U periodu izgnanstva, utočište nalazi u Francuskoj i Alžiru. Ne prekida sa radom. Tako nastaju: Univerzitet u Konstantinu – Alžir (1968); Zgrada izdavačke kuće Mondadori kod Milana (1968); Zgrada kulture u Avru – Francuska (1972), a realizuje i mnoge druge projekte. Za vreme izgnanstva, pri boravku u Parizu, sa svojom ćerkom Ana Marijom posvećuje se i dizajnu nameštaja, pa tako nastaju stolice, obične i duge, obeležene prepoznatljivim Oskarovim prevojima.

Po povratku u Brazil i svoj voljeni Rio, nastavlja sa radom. Poznat je projekat za Muzej savremene umetnosti u Niteroju, koji je otvoren 1996. godine, a koji je, od do tada siromašnog, nezanimljivog mesta, stvorio turističku atrakciju. Ovakve situacije uspevaju da objedine ono za čim je Oskar u svom životu i radu uvek težioda objedine grandiozno sa funkcionalnim, da ne zanemare lepotu, a donesu praktičnu dobrobit lokalnom stanovništvu. Oskar izjavljuje(1997):

„Moj rad ne sledi floskulu – forma sledi funkciju; nego forma sledi lepotu ili još bolje, forma sledi ženstvenost.“

Krivine u Oskarovom arhitektonskom izrazu, iako njegov zaštitni znak, uvek su bile kontraverzne, pa se enterijer ovog muzeja smatra najteže iskoristivim prostorom za izlaganje umetničkih dela, baš zbog karakterističnog položaja prozora i nagiba zidova.

„Arhitektura je bio moj način da izrazim svoje ideje, da budem jednostavan, da stvorim svet jednak za sve, da posmatram ljude sa optimizmom, da svako ima ponešto“, kaže Oskar.

Oskar arhitekturu idilično shvata kao „otvoreni trg širom sveta, mesto za edukacuju, kulturu i mir.“ Takav je i dizajn Internacionalnog kulturnog centra Nemeyer u lučkom gradu Aviles u severnoj Španiji, (2011). Projektovao je Sambadrom u Rio de Žaneiru (1985), Galerija Serpentine – letnji paviljon u Kensington Gardens-London (2003). Neke njegove građevine, iako impresivnog spoljašnjeg izgleda su prozivane kao neudobne i nefunkcionalne za život. Jedna od njih je i Edificoi Kopan, zgrada visoka 38 spratova, čija je gradnja započeta 1957. godine u Sao Paulu. To je soliter prelepog prepoznatljivog zatalasanog oblik , ali kako kažu, veoma neudoban za stanovanje.

Nije sve u životu velikih ljudi, uspeh. Zbog finansijskih problema, ratova, neki projekti nikad nisu realizovani do kraja. Takav je i projekat izgradnje sajamskog i konferencijskog centra regije u Libanu, južno od Tripolija. Projekat je zbog izbijanja građanskog rata 1975. obustavljen. Iako je ovaj kompleks 2006. godine na listi The Watch (WMF) Svetskog fonda spomenika, proglašen ugroženim svetskim kulturnim nasleđem, do danas nije završen i propada služeći jedino lokalnim klincima kao poligon za igru.

Oskarov rad je cenjen od kolega. Arhitekta Norman Foster okarakterisaće lepotu građevina Brazilije:

„Braziija nije jednostavno dizajnirana, već ona pleše po sopstvenoj koreografiji“.

Brazilija je 1987. proglašena svetskom kulturnom baštinom UNESCO-a. Nimajer je dobitnik prestižne Pritzkerove nagrade (1988), koja je u nivou Nobelove nagrade u oblasti arhitekture. Zbog svojeg komunističkog opredeljenja i čestih boravka u Sovjetskom Savezu, kao i prijateljstva sa ruskim narodom, odlikovan je u dva navrata: Lenjinovom nagradom za mir (1963), kao i Ordenom ruskog prijateljstva (2007). Nagrađen je i od Britanskog kraljevskog instituta za arhitekturu Kraljevskom zlatnom medaljom (1998), kao i nebrojenim drugim priznanjima u oblasti arhitekture. A narod Brazila odaje mu posebnu počast kada mu se sa dubokim poštovanjem obraća sa „Doutor Oskar“ (Doktor Oskar).

Prepoznatljiv stil ovog umetnika pun krivina i oblina, on sam najbolje objašnjava u svojim memoarima „Krivine vremena“ (2000):

„Ne privlače me pravi uglovi ili prave linije, čvrste i nefleksibilne, stvorene čovečjom rukom. Privlače me senzualne krive linije. Linije koje vidim u planinskim vencima svoje zemlje, u krivudavim rekama, talasima okeana i na telima prelepih žena. Krivudave linije od kojih je satkan univerzum.“

Tajna dugovečnosti Oskar Ribeiro de Almeida Niemeyer Soares Filhoa, koji je doživeo 104 godine, možda leži u činjenici da je život ovog arhitekte bio život ispunjen humanošču, lepotom, radom.

za P.U.L.S.E Marina Krstić

  Arhitektura, Brazilija, Marina Krstić, Oskar Nimajer