Печат преваре на филму 2013. – Живимо у добу када један екран уз неколико слова може да без и мало труда свакодневно однесе сате људског живота. И чини се као да то нико не примећује. Овај метод времеубиства сада је толико снажан да је постао подразумеван: када се одмара, човек прелистава фејсбук странице својих пријатеља, или у „бољој“ варијанти, прелистава текстове на сајтовима које је случајним избором навикао да посећује. Али кључно је, прелистава. Окружени смо мноштвом информација. Појединачне ствари све су мање вредне и опажане. Питам се колико људи зна број степеника који води до љиховог стана. Је ли тај број заиста мањи од броја оних који знају када је рођендан Никол Кидман или какву фризуру (можда и у центиметрима дужине косе) носи Џенифер Лоренс. А у међувремену, у градском превозу, те исте странице као да се читају у очима свих путника. Целокупно друштво изгледа као да је увежбано ушло у симфонију фолирања, у којој је инстинкт, обликован потребом за преживљавањем, једино што води људске радње. А у зависности од природе тог инстинкта, те навике која тако успешно мења потребу да се размишља или осећа, људе делимо на возаче, уличе свираче, понављаче, а на жалост, сада и научнике и уметнике, који би требало да су они који увиђају и покушавају нешто да промене.
Ипак, чини се да неко примећује. А тај неко су филмски режисери. Можда и не постоји бољи медијум да се прикаже разноликост маски које људи носе и њихов контраст са агонијом коју проживљавају. Користећи све могућности костима, шминке, говора, покрета, тако шароликих у савременом свету, а ипак заробљених у тако мали број основних елемената, филмски режисери су само током претходне године изнедрили ликове који су врхунски мајстори личне преваре: од професионалних превараната и зеленаша, преко легалних аристократа и богаташа, до обичних лекара смештених у необичне свемирске услове или девојака које постају нимфоманке или проститутке, галерија створених ликова представља својеврсну уметничку целину каква није дуго примећена у седмој уметности.
Пре него што започнем са приказом ове галерије, напоменућу да, иако су овакви ликови бројни у малим националним филмовима, овај текст превасходно говори о филмовима који су обележили годину, било у публици, критици или филским академским наградама, филмовима који превасходно обликују доживљај гледалаца западног света. Почећу са филмом ком овај текст делимично дугује наслов: Дејвид О. Раселова „Америчка превара“ (енг. “American hustle”). Четрнаест година након што је Сем Мендесова „Америчка лепота“ донела Оскара Кевину Спејсију за улогу Ластера Брнама, човека који у зрелом добу спознаје колико је година убио радњама којих се ни не сећа и који, покушавајући то да промени, фатално завршава осветом непоколебљивог друштва, пред екран долазе Кристијан Бејл и Ејми Адамс у улози пара врхунских превараната седамдесетих година. Напомињем да филм са „Америчком лепотом“ дели и потпуно одсуство корелације филма и трејлера, који у оба случаја најављује плиткоумни комерцијални хит Холивуда. А заправо, нисам сигуран да сам, икада гледао филм у којем је више аспеката подређено освовном утиску: гламурозне шминка и костими Мајкла Вилкинсона („300“, „Човек од челика“), раскалашна кафанско-плесна музика, лажни акценат главне глумице и крајње убедљива глума свих глумаца представљају нам групу људи који толико добро бивају неко други да публика током целог филма остаје збуњена о њиховом стварном идентитету. Све је маска. „Била сам сломљена, неустрашива, ни са чим што бих могла изгубути, и мој једини сан, више од било чега, био је да постанем неко други, ма ко други осим оне особе која сам била“, реченица је која уводи лик Сидни Пропер у филм. И да, она успева да постане неко други. Али у сцени у којој, након што човек којег је завела истрчава из ВЦ кабине урлајући „Желим да будем стваран!“ она остаје на ВЦ шољи и вришти гледајући у камеру, након чега се камера удаљава и долази пред распеване људе који пијанче уз „Дилајлу“ Тома Џонса, доживљавамо контраст какав је ретко постигнут у филму. И поред свих превара које чини на друштвеном и личном плану, Сидни постаје највећа жртва коју не можемо, заједно са нама самима, да не сажаљевамо и поштујемо у исто време. „Морамо да се ратосиљамо свих ових људи“, изговара Сидни много касније, при крају филма. И то јесте можда њена највећа одлука: када је реч о јефтиним новинама или игрању онлајн игрица снажном вољом можда можемо нешто да променимо, али изаћи из опасног круга људи који су толико увежбани да једно другом бацају конфете у очи и који не жели да им и један члан побегне сасвим је друга прича. Режисер, као и у досадашњим делима, бира оптимистичан крај уз спасење главних ликова. Ипак, завршава реченицом „Уметност преваре је прича која се никад не завршава.“ Дакако, то овим филмом и показује.
Интересантно је да Вудија Алена већина људи доживљава као неозбиљног комичара који кроз шалу представља ликове којима је једино битно сексуалност и забава. Ипак, ја нисам погледао ни један његов филм који је имао ову атмосферу. Сви његови ликови (осим можда Гил Пендер у „Поноћи у Паризу“), за разлику од О. Раселових, у тамници су из које не могу побећи, колико год се трудили. У најбољем приказу овог стања још од „Љубави у Барселони“, Вуди ствара два женска лика, наизглед различита, али заједничка у својој беспомоћности у свом последњем остварењу „Несрећна Џезмин“ (енг. “Blue Jasmin”). Кејт Бланшет приказује Џезмин, сетну плавушу која целоживотно машта о успешном животу крај богатог супруга, док њену сестру Џинџр, жену која верује у лепоту обичног живота, једнако добро износи Сели Хокинс. На друштвеним мрежама и гифовима толико цитирана реченица „Заиста морам да учим“ можда је реченица која заиста најбоље одређује Џезмин. Она стално мора, а никад не дела. Поражавајуће је што људи објављују овакве гифове и потом коментаришу са пријатељима сатима одговорима „Хахаха XD“, „Недостајееш <3“, „Ко нам се пронашао?“ и сл, не увиђајући да их баш ти гифови упозоравају да то не чине. „Анксиозност, ноћне море и нервни слом, толико је траума које особа може поднети пре него што је вриштећи изведу да улицу“, говори лирски субјект филма. За разлику од Сидни, Џезмин не завришти, она се и даље нада промени. Нада се.
Највећи контраст несрећној Џезмин несумњиво је приказао Џим Џармуш у филму „Само љубавници опстају“ (енг. “Only lovers left alive”). Главни ликови филма, Адам и Ева (изнети од стране Тилде Свинтон и Тома Хидлстона) су фантастични. Очигледан разлог томе јесте што су вампири. То на страну, основни разлог је заправо обрнут: они живе не глумећи. Џармуш представља идеју о групи људи који живе значајно дуже од осталих, кроз векове (научницима и уметницима енциклопедијских знања и ванредних умећа), али због осуде друштва морају да остану скривени и анонимни раштркани по свету. Цитат: „Зомбији… Убијају ме“ паралела је модернистичким песницима, албатросима заробљених у мреже нормалаца („зомбија“). Јасно је да Адам и Ева (као и Марло, који је заправо и Шекспир и Пруст, тумачен од стране Ијана Харта) нису обични, савремени научници, који раде на институтима производећи оптималне бактерије за рециклажу ђубрета. Они су међу онима који увиђају, како значење, али пре њега лепоту. „Тамо негде је дијамант величине планете. Он емитује музику огромног гонга“, говори Ева показујући у звездано небо. Вечна лепота у истини стално провејава кроз филм. Када види мухару, Amanita muscaria (L) Lam, Ева је одушевљено показује Адаму. „Не би требало да будеш ту у ово доба.“ „Немамо благе везе о гљивама“, добацује Адам. Фасцинантно је да Џармуш, толики странац науци, тако смело изјављује ову реченицу, која је заиста, са биолошког становишта, сасвим тачна. Ово је једна од карика које убеђују гледаоца да можда заиста постоје вампири који проживљавају досадашње човеково искуство и да је један од њих баш режисер филма, који ову реплику убацује свестан да је критика неће разумети. А ко зна, можда сисају крв и неки од његових гледалаца. “Само љубавници опстају” неоспорно је филм који може да оджи у животу човека који сумња у постојање трагова искрености и смисла, а пре свега посебности, поред пружања оштрог визуелног ужитка карактеристичног за Џармушове филмове.
Концептуално слична ситуација среће се у „најбољем европском филму године“ по одлуци Европске филмске академије, „Великој лепоти“ Паола Сорентина (ита. “La grande bellezza”). Главни лик је измишљени италијански писац Џеп Гарбандела (Тони Сервиљо), који, након успеха дела помпезног назива „Људски апарат“, како га карактерише Џепова пријатељица, не чини ништа четрдесет година, осим што влада аристократским друштвом Рима. Као и Џармуш, Сорентино својим делом неизмерне визуелне лепоте камере Луке Бигација (Сорентинов филм „Ово мора да је то место“, „Хлеб и лале“), звука и текста приказује управо супротно: лицемерје аристократије Рима утпљене у кич и „најлепше возиће у Риму, баш из разлога јер никуд не иду“ која се проводи у клубовима, а на сахранама „најзначајнијим друштвеним догађајима“ изјављује лажна саучешћа. Лепота филма лежи у ставу главног лика, који успева да користи бљутави живот својих „пријатеља и колега“ да прикаже лепоту која је изван њихових појединачних превара. Овај став, којим се у инат безличној стварности она приказује на посебан, леп и вечан начин, као да је усађена у дух италијанског филма, од Фелинија (пре свега „Осам и по“, где се угледни режисер тако пријатно дави у учмалости пре свега себе, па остатка друштва), преко Белокија („Успавана лепота“, у којој се наркоманка убија на визуелно беспрекорном екрану), до браће Тавијани („Цезар мора умрети“, у којој осуђеници за највеће злочине успевају да оживе у затвору захваљујући уметности), Моретија („Имамо папу“, једна од мени најдражих комедија, у којој осушени старци уживају играјући одбојку и први пут у годинама бивају истински срећни) и других.
Још један италијански филм обележио је годину ушавши у историју као први документарац одликован главном наградом једног од најпрестижнијих светских фестивала, Златним лавом . Свети ГРА (ита. “Sacro GRA”) је филм ком сам пришао са највише скепсе од свих о којима овде говорим: са стилски крајње одбојним трејлером без и мало специфичности духа, сумњам да бих икад погледао остварење Ђанфранка Росија да није најавио посету пројекцији у Београду на отварању Фестивала ауторског филма. Ипак, резултат је сасвим супротан, а чињеница да је реч о документарном филму само додаје тежину истини коју представља. Крећући се по ауто-путу Свети ГРА око Рима, режисер снима људе у својим свакодневним активностима: проституцији, ћаскању, давању хитне помоћи, а мени у најзанимљивијем случају, спасавању палми оближње оазе. Научник, који је цео живот посветио овом подухвату, говори: „Црвени палмин жижак: прави непријатељ палме. Имају савршено организовану друштвену структуру… Они [жишци] похрле ка индивидуи [палми] и почињу, након оргија, да је колонизују. Хране се њоме до њеног краха, и нису заинтересовани за остале индивидуе пре него што је претходно потпуно не униште. Те циклус почне поново. И то је лоше! Лоше је за свет палминих дрвета, и симболично, за свет људи, јер палмино дрво има облик људске душе.“ Он овим само препричава шта се око њега дешава са остатком друштва. Најочигледнији пример су унука и деда који, живећи заједно у стану, једино говоре о девојчиној новој потреби: новим рачунаром, уз сасвим функционалан претходни. Али њена душа већ је заражена жишком. А за истребљење жишка из једне палме није довољан ни цео животни век посвећеног научника.
Док је Роси возио две године аутомобил по Светом ГРА, докторка Рајан Стоун возила је улицама родног града. Постојао је конфликт са којим није могла да се суочи: смрт ћерке. И није морала, могла је без проблема возити годинама по улицама примајући стално нове визуелне сигнале и никада се не засићујући. Али онда је „Гравитација“ (енг. “Gravity”) учинила своје и вратила је на Земљу. Многи људи завиде онима који су путовањима обишли свет. Други, попут Бјорк у фон Трировом „Плесу у тами“ одговарају: „Све сам то видела, видела сам таму, видела сам и једну искру светлости…“ Алфонсо Хуарон приказује један велики преображај из друге особе у прву. Докторка Стоун, иако лети по свемиру гледајући целу планету са висина, не осећа ништа. Када је колега пита шта ради у ово доба када је на Земљи од како је сазнала за смрт своје ћерке, она одговара једноставно: „Ја возим.“
Посебно је поражавајуће што је она свесна те чињенице, али ништа не чини да то промени. Чак не уочава да човек који све време путује са њом покушава да успостави некакав контакт изнова причајући приче из свог живота. Међутим, његова смрт (или боље, нестанак у вакууму универзума), мењају стање. „Желим да чујем твоју причу“, каже докторка Ничему. На крају успоставља контакт са човеком, Кинезом чији језик ни не познаје и комуницира са њим лавежом уз његовог пса на самрти. Кроз ту сцену спознаје и она, а и ми, колико су други људи важни за испољавање наше личности. Пас у позадини као да поручује: живите уз друга бића као што она сада живи уз мене, и не умирите као што је годинама умирала окружена људима. Сличан, и можда још снажнији ефекат има жаба која се појављује на крају филма, а која својом лакоћом постојања открива лакоћу и лепоту једноставног живљења.
Интересантан је и кратки филм, својеврсна допуна „Гравитацији“ режисеровог сина и сценаристе „Гравитације“, Јонаса Хуарона. Именован „Анигак“, по Кинезу који успоставља контакт са докторком Стоун, овај филм је „савршен комад усамљености“, како га описује Сандра Булок. Усамљеност, друго лице преваре, још је један од мотива „Гравитације“, за који до краја филма не знамо да ли је пренебрегнут.
Још два женска лика, који за Разлику од докторке Стоун и преваранткиње Сидни, покушавају да опстану под маском сексуалности су Изабел и Џо. Изабел, главна јунакиња „Младе и лепе“ (фра. “Jeune & jolie”) Франсоа Озона je седамнаестогодишња проститутка. Како је P.U.L.S.E већ објавио чланак посвећен овом филму, нећу много дужити, осим коментара са аспекта који у чланку није помињан. Јасно је да Изабел није имала оправдан разлог да почне да се бави проституцијом. Многи ово тумаче као отворено питање „али зашто је онда почела то да ради?“ Ја бих пре питао „Како је баш то одлучила да ради?“ Забога, имала је толике друге изборе: могла је бити позната манекенка или глумица, или је пак време могла потрошити на триста епизода јефтине ТВ серије коју лако може скинути са интернета. Али од свих активности, бира проституцију. „Да ли је ово лошије од онога што ви радите?“, можда нас пита режисер. Један од споредних ликова одговара Изабел, након што га задовољи и каже да ово ради само привремено: „Једном курва, увек курва.“ Није ли то само један од симптома болести којом жишци исисавају живот палми у периферији Рима? Крај филма наговештава да јесте, и не само то, него да је неизлечива. Изабел, и поред свих терапија и свађа, не размишљајући укључује свој стари телефон. И циклус поново креће.
Поред свега, Златна маска за најбољу превару уз једнако снажан преображај за 2013. годину припада улози Шарлоте Гејнзбур у „Нимфоманци“ (енг. “Nymphomaniac”) Ларса фон Трира. Одмах да напоменем, не мислим да филм треба гледати из два дела, који су један без другог потпуно бесмислени. Континуирано зачињен филм, са много мање секса и простаклука него што се из промотивног материјала закључује, своју кулминацију доживљава тек у последњој сцени изазивајући утисак коме је целокупна дотадашња радња подређена. Као и код ранијих филмова, фон Трир не бриљира естетском јединственошћу нити допадљивошћу. Међутим, радња филма коју приказује кроз своје ликове носи сасвим довољну тежину да „Нимфоманка“ остане један од најупечатљивијих филмова године. Џо себе описује овако: „Мислим да је једина разлика између мене и осталих људи то што сам одувек очекивала више од заласка сунца, спектакуларније боје када сунце зађе за хоризонт. То је, можда, мој једини грех.“ И како филм тече, а посебно након што се заврши, гледалац не може да се одупре утиску да то јесте тако. Џо не може да поднесе глуму свакодневнице, ни нимфоманија, коју толико потенцира, није довољна да учини да заборави да нешто све време недостаје. А то што недостаје је, пре свега, међуљудско разумевање. Салигман (Стелен Сказгар) привидно постаје човек који је не осуђује и слуша целу њену животну причу. Али на крају, само једном реченицом, последњом у филму, руши целу завесу коју је поставио. Нико ко је разумео Џо не осуђује је, не само за нимфоманију, него и за убиство. Оно што можда није успео са „Догвилом“, фон Трир убедљиво чини „Нимфоманком“ – убеђује гледаоца да помисли: „Да, и ја бих то урадио“, иако Салигман са правне стране није учинио ништа чиме је завредио смрт, ова мисао уверава гледаоца да је режисер учинио велику промену у његовом систему вредности и морала. ”Али јебала си хиљаде мушкараца“ одзвања далеко снажније од пуцња ма ког пиштоља, док гледалац, излазећи из сале може да мисли само: „Да, морам нешто да променим.“ Нимфоманка, на крају, за разлику од проститутке успева да се промени, што је још један контраст два слична лика у описаним филмовима.
Завршићу поменом филма Александроса Арванаса, „Мис Вајоленс“ (иако грчки филм, носи оригинални назив енг. “Miss Violence”). Изузетно стилизовано остварење, ауторски филм младог Грка засигурно је обезбедио место у националној, али и европској кинематографији. Описан као „ремек-дело уврнутог филма“ на памфлету недеље грчког филма, „Мис Вајоленс“ приказује бели свет иза затворених врата, са породицом коју води наизглед брижни дека својих четворо унучади. Како одмиче филм, осећај да нешто није у реду снажно се појачава, да би у разрешењу смакао маску са једног од најнасилнијих ликова године. Лажна сталоженост и белина породице не само да је једног од њених чланова одвела у превремену смрт, него је и нас препала, показујући колико затварање врата може учинити становнике стана другачијима него што се на улици чини. „Скочила је јер сам јој све испричала. Сада ми је жао што и сама то нисам учинила“, изјављује девојчица свом оцу. И док Коен пева „Отплеши ме својој лепоти када сведока нема“ девојчице плешу свој живот без наде за изласком. Нема ништа страшније од зла него зло под велом наивности. И што је вело уверљивије, могућност избављања остаје све мања. Последња реченица, изговорена таман након привида да је лажима дошао крај, обара сву наду: „Елени, затвори врата“. И Елени то чини, предата и без снаге за борбу.
Дакако, наведени филмови нису једини са темом самопреваре снимљени током последњих годину дана. Али за мене свакако једу најзначајнији. Такође, не носе овај печат сви филмови године: „Плаво је најврелија боја“ и „Дванаест година ропства“, добитници две најпрестижније награде, имају ликове који одишу вером у посебност човека и вредност појединачних живота. Ипак, награде нису све, и опште стање у запаженим филмовима остаје обојено шареним сликама ликова који су све осим оног што би били да живе изоловани од осталих, чак и од себе, без потребе да не мисле о проблемима или глуме пред другима, држећи очи широм затворене.
.
За P.U.L.S.E: Игор Асановић
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Печат преваре на филму 2013. added by Igor Asanović on
View all posts by Igor Asanović →