Pedro Almodovar – Životu je potrebna fikcija da bi ga učinila podnošljivijim.

Jednoga dana, dok je kao devetogodišnjak živeo u ekstremadurskom gradiću od improvizovanih kuća od ćerpiča, strmih, prašnjavih ulica i skučenih horizonata, Pedro Almodovar uhvatio je svoju majku u laži.

Porodica se malo pre toga preselila iz La Manče, a Frančeska Kabaljero krpila je kraj s krajem čitajući i pišući pisma svojim nepismenim komšijama. Almodovar je, pošto je čitao vireći majci preko ramena, shvatio da se reči na papiru nisu poklapale sa onima koje je izgovarala.

“Improvizovala je i govorila stvari kakvih nije bilo u pismima”, kaže.

“Mama je poznavala sve komšije, znala je i bake i unuke, i znala je kako su se slagale. I tako je izmišljala stvari. Na primer, ako bi primetila da niko nije pitao za babu, rekla bi: ‘Nadam se da je baka dobro i da zna da mnogo mislim na nju’. Toga nije bilo u pismu”. Kad su otišli kući, pitao ju je zašto je izmislila spominjanje babe. Majka ga je pogledala i odgovorila: “Jesi video koliko ju je to usrećilo?”

Tada je Almodovar bio zapanjen takvim laganjem. Ali, kako su godine prolazile i počeo je da piše priče na olivetijevoj pisaćoj mašini koju mu je dala majka kad je napunio 10 godina, uspeo je da razume smisao njenog postupka. “Shvatio sam koliko veliku lekciju me je naučila: životu je potrebna fikcija da bi ga učinila podnošljivim. Potrebna nam je fikcija da bismo mogli da živimo bar malo bolje”.

Istina koju mu je majka prenela tog dana leži u srži knjige El último sueño, zbirke priča i sećanja objavljenih sad i na engleskom jeziku kao Poslednji san.

Almodovar (74) prešao je skoro pa nemerljiv put od kuće u Oreljana La Vijehi čiji su se zemljani podovi pretvarali u blato dok ih je majka mopovala. Na zidovima elegantnih kancelarija njegove produkcijske kuće u Madridu, smeštene u blizini studija za jogu i nedaleko od neomurovske raskoši Las Ventasa, gradske arene za borbu s bikovima, poređani su filmski plakati – Veži me!, Visoke potpetice, Živo meso, Sve o mojoj majci, Vrati se– koji pokazuju i da je jedinstveni režiser sada u šestoj deceniji svoje karijere.

Baš kao što su ti filmovi postali vremenske kapsule za njegov život i doba, tako i dvanaest priča koje čine Poslednji san (preveo ih je Frenk Vin) prikazuju njegov razvoj kao osobe, pisca i sineaste. Pošto mu manjka strpljenja, a i namere, da piše autobiografiju, Almodovar se umesto toga odlučio da čitaocima ponudi brzu, eklektičnu i ćudljivu turu kroz njegova sećanja i maštu.

To su maštovite priče o otpadnicima, autsajderima, glumcima i čudnom natprirodnom biću. Jedna govori o piscu koji svoj život živi unazad, počinje sa sahranom, a završava se tako što ga stavljaju među majčine noge da umre; druga govori o ranjenoj duši koja se sveti svešteniku koji je zlostavljao dečake; pa još jedna o vampiru umornom od života koji traži samoću u manastiru. Tu je i kultni filmski režiser u mukama i krizi, homoerotski susret Isusa i Varave koji menja Bibliju, zapis o Almodovarovom dragocenom prijateljstvu sa izuzetnom meksičkom pevačicom Čavelom Vargas i, u završnici knjige, melanholični osećaj da se režiser povlači od hedonizma i prijatnog haosa 1970-ih, 80-ih i 90-ih godina, onakvog kakav je zabeležen u njegovim ranim filmovima.

Priče su neizbežno španske kao i njihov tvorac: dečaku koga zlostavlja sveštenik daju turrón (nugat); bolnička kesica za drenažu sadrži “urin crven ko sangrija”; a režiser na ivici nervnog sloma ipak uspeva da stigne u lokalni kafe Vips, na dogovoreno mesto za odlazak kupovinu poklona.

Ova zbirka, spoj fikcije, posmatranja i autobiografije, postoji umnogome zahvaljujući brizi i efikasnosti Almodovarove dugogodišnje pomoćnice Lole Garsije, koja je decenijama marljivo grabila i slagala tekstove, čuvajući ih da se ne izgube u seljakanjima. Neke od njih Almodovar je napisao još kao tinejdžer i u svojim ranim dvadesetim, neke tokom prvih godina života u Madridu, a neke nedavno, prošle godine.

“Rešio sam da čitaoca uključim u ove priče koje, na neki način, opisuju moj početak i razvoj kao režisera i scenariste”, kaže Almodovar. “Kroz njih nekako možete da spoznate svet u kom živim, moj mentalitet i to kako izlazim na kraj sa određenim temama”.

Kako zbirka odmiče, skoro da možete da vidite kako se umetnik razvija: kič, buntovni i prestupnički rani radovi sklanjaju se pred onim donekle mirnijim, tužnijim i sve samorefleksivnijim. Tokom 211 strana, živahni nestašni dečko španskog filma sa kul frizurom postaje prosedi autor s kraja 1990-ih, a onda, konačno, zamišljeni, sedokosi mudrac koji sedi s druge strane stola jednog nemilosrdnog madridskog letnjeg popodneva i objašnjava, preko boce sa vodom, zašto 12 priča pričaju iskreniju priču nego što bi to uradili otvoreni memoari.

“Postoji biografska nit koja se provlači kroz njih, čak iako su neke od njih čista fikcija”, kaže. “One su način da se osvrnem na nešto što mi je bilo zanimljivo, pošto sam prepoznao sebe u svim tim pričama: čak iako su neke napisane kad sam imao 17 ili 18 godina, i dalje sam ista osoba. Da, stvari se menjaju, vreme prolazi i menjamo se biološki, tome ne možete ništa, ali sam ja sada upravo ista ona osoba koja sam bio kada sam došao u Madrid pre četrdeset i više godina”.

Pristup takođe priliči umetniku čija su dela nadahnuta drugim filmovima, njegovim reakcijama na te filmove, onim što je pročitao u novinama ili načuo u uzgrednim razgovorima. Uprkos tome što je Poslednji san mešavina imaginarnog, stvarnog i prizvanog u sećanje, autor kaže da je “ovo autobiografija u tom smislu da predstavlja različite faze mog života, i predstavlja ih na temeljan i ponekad tajanstven način. Nije to očigledno, ali svaka stranica, svaka rečenica govori o meni”.

Iako je Almodovar skroman kad je reč o njegovom književnom umeću, pisanje mu je bio početni poziv i nastavio je da ga sledi od rane mladosti, kad je kucao na olivetiju “pod vinovom lozom sa odranim zecom što visi sa žice poput neke od onih hvataljki za muve što se vrte”, do scenarija koje je pisao u potaji dok je radio za Telefoniku u Madridu.

“Od samog početka sam hteo da pišem i mislio sam da se posvetim književnosti, ali kada sam sa 18 ili 19 godina kupio super 8 kameru odmah sam sve te književne ideje pretvorio u slike”, kaže. “Otkrio sam takođe i da bolje pripovedam slikama nego rečima. Često se dešavalo da počnem da pišem priču, a ona se završi kao scenario za film”.

Kinematografija mu je dugo nudila beg od klaustrofobije i sputanog odrastanja u provinciji. “Život u malim zajednicama već me je bio naučio da sam drugačiji”, kaže. “Ljudi su me terali da vidim da sam drugačiji. Tamošnji život me je užasavao. Počeo sam da odlazim u bioskop dok sam bio u Oreljani i nastavio sam da odlazim kad smo se preselili u obližnje selo. Od trenutka kada sam otkrio kinematografiju, otkrio sam paralelnu stvarnost koja me je zanimala daleko više od svakodnevice”.

Po dolasku u Madrid počeo je da prepoznaje po čemu se razlikuju pisanje priče, romana i filmskog scenarija. Ovo poslednje obično ne nosi neku veliku književnu vrednost “jer bi uputstva koja dajete glumcima, ili liku, ili direktoru fotografije, o rasveti, ili kostimografkinji, u romanu bila opisana, ali opisana sa stilom. Ovde toga nema. Ovde prosto kažete:

‘Jednostavno si ušao u sobu kroz ona vrata i seo nasuprot mene. I počnemo da razgovaramo’. U romanu bi to skoro mogla da bude sama priča, zbog misli kakve imate od kad uđete na vrata do dolaska do stolice. Mogla bi da bude o tome o čemu razmišljate u vezi sa mnom ili o tome šta ja mislim o vama. Za mene je roman mnogo kompletniji od scenarija kad je u pitanju priča”.

Ali, iako Almodovar veruje da je pisanje romana teže, to što je neko veliki romanopisac ne garantuje mu da će biti i uspešan scenarista.

“Ima mnogo takvih primera, ali navešću vam Kormaka Makartija, koga jako volim. Pomislili biste, bar ja jesam, da će taj čovek da napiše dobar scenario jer jako dobro piše dijaloge, romani su mu zasnovani na dijalozima. Ali napisao je scenario, samostalno, za film Savetnik, režirao ga je Ridli Skot, a u njemu su Penelopa (Kruz) i Bred Pit. Bio je jako slab i film nije profunkcionisao. To su dve različite discipline”.

Nigde se u Poslednjem snu književnost i kinematografija ne prožimaju jasnije nego u „Poseti“, koju je Almodovar napisao malo nakon što je maturirao i koju će 40 godina kasnije pretvoriti u film Loše vaspitanje. Kratka priča, potekla iz revolta prema bolnom, duboko uticajnom religijskom obrazovanju u njegovoj „zatvor-školi koju su vodili salezijanci“, govori o žrtvi seksualnog zlostavljanja dece koja prati sveštenika odgovornog za to. Ali gnev koji je osećao dok je pisao „Posetu“ – svesni, besni pokušaj da „izokrene i problematizuje ono čemu su ga učili“ – evoluirao je narednih godina, a film Loše vaspitanje je na kraju postao „noar koji je kombinovao sa drugim stvarima koje su ga tada zanimale“.

Nemoguće je previše naglasiti uticaj koji su te salezijanske škole imale ranih 1960-ih. “U mom slučaju je to prilično slično nečemu iz knjiga”, kaže. “Mene je zarobila jedna laička sestra. Moja sestra išla je na časove šivenja kod te laičke sestre u selu, a ja sam išao po nju. Laička sestra vrebala je decu koja bi mogla da budu podesna za školovanje. Jednog dana kada sam otišao po sestru, ta žena rekla je za mene, a to citiram jer mi se zaista urezalo u pamćenje: ‘Ovo dete mora biti božje’”.

Laička sestra kontaktirala je sa jednim od sveštenika koji je tumarao tim regionom u potrazi za dečacima podesnim za obrazovanje, pa je mladom Almodovaru data stipendija i spakovan je za školu, gde je ubrzo savladavao lekcije iz preživljavanja i – socioekonomskih podela.

“Ideja je bila, a sve je to bilo jako čudno, da vam daju stipendiju da možete da se školujete da biste postali sveštenik. A opet, u istoj toj školi bilo je druge dece, klinaca sa kojima ste se igrali i učili zajedno, koji nisu imali stipendije jer su njihove porodice mogle da priušte da plate za njih. Ta deca nisu bila predodređena za sveštenike. Uz takvu stipendiju se u Španiji školovala većina ljudi”.

Dakle, njega su, protiv njegove volje, zgrabili lovci na duše? “Da! Kad ste mali i vidite sve to, vidite kako su vas odabrali i kako vas kvare, to je…” Baš čudno? Prebacuje se na engleski: “To je jezivo! Jezivo!”

Dve preostale komponente iz trojstva uticaja na Almodovara bili su seoska dvorišta iz njegovog ranog detinjstva i glasno i raskalašno igralište kakvo je Madrid bio krajem 1970-ih i početkom 1980-ih.

Kad je bio mali, a majka mu je bila suviše zauzeta da bi ga vodala naokolo sa sobom, ostavljala ga je kod komšinica u La Manči.

“To  je za nekoga ko će postati pripovedač bilo mesto nastanka priča”, kaže. “Te žene pričale su o svemu; često su govorile i užasne stvari. Nekada bi govorile o srećnim događajima, smejale se i pevale, ali bi ih ponekad razgovor naveo na priče o incestu, na primer, o ocu koji je silovao ćerku i ona je zatrudnela. Takva rodoskvrnuća bila su prilično česta u selu. Te žene nisu se ustezale da o svemu tome pričaju pred dečakom od šest, sedam godina”.

Priče su se Almodovaru urezale u pamćenje, a tema incesta na kraju se pojavila u njegovom filmu Vrati se iz 2006. “Priče koje pričam u Vrati se, iako su sve izmišljene, zasnovane su na pričama i stvarima koje sam slušao kao dete u onim dvorištima”, kaže. “To tada ne shvatate jer prosto živite kao dete”.

Dvadeset godina kasnije pojavila se La Movida Madrileña, dekadentna postfrankistička kulturna erupcija sa kojom Almodovar ostaje nerazmrsivo povezan. Te 1977, dve godine posle smrti diktatora, mlade Špance je napustio strah i oberučke su prigrlili svoje nove društvene, seksualne i umetničke slobode. Za Almodovara je to značilo žurkanje u klubu Rock-Ola i snimanje filmova kao što su Pepi, Luci, Bom i druge žene i njegovog nastavka Lavirint strasti iz 1982.

“Kada sam ih snimio (te filmove) nisam hteo da dopustim da diktatura baca senku na njih, čak ni da se u njima javlja sećanje na nju”, kaže. “Napisao sam ih kao da je nikada nije bilo. Mladi su tada uživali sve vrste sloboda, što je pre toga bilo nečuveno u ovoj zemlji”.

Ali, uprkos mitovima koji sve više obavijaju Movidu, Almodovar sumnjičavo gleda na njenu opipljivu zaostavštinu u kulturi i kaže da je većina onih koji su joj pripadali bila švorc da bi stvarala umetnost, osim ploča i andergraund stripova. U smislu kreativnih dometa, dodaje on, ona teško može da se poredi sa Generacijom 1898, čije su zvezde vodilje bila imena kao što su Migel de Unamuno, Ramon del Valja-Inklan i Antonio Mačado, ili sa Generacijom 1927 u kojoj su bili Federiko Garsija Lorka, Rafael Alberti, Visente Alešandre i Marija Teresa Leon.

“Ono što se dogodilo u Madridu nije bila generacijska stvar kao što je to kod generacija 1927. ili 1898. jer smo mi bili raznolika gomila ljudi”, priča Almodovar. “Nismo se okupljali, niti smo to proživljavali, kao generacijsku stvar. Movida je nešto što su izmislili mediji da bi govorili o stvarima koje su se dešavale u klubu Rock-Ola”.

Celonoćne žurke sa narkoticima iz tog vremena danas su za režisera stare, iako prijatne, uspomene. Priče koje je napisao i filmovi koje je snimio od kraja 1970-ih pa do sredine 1990-ih bili su inspirisani i ispunjeni “eksplozivnim” načinom života kakvim su živeli i on i ljudi oko njega.

U Poslednjem snu njihove ludorije i apetiti puštaju se s lanca u liku Pati Difuze, divlje, nesputane heroine “Ispovesti seks simbola”, priče o porno zvezdi koja šmrče drogu sa svojim oženjenim ljubavnikom katolikom dok on uživa u tome da “odaje počast trima najvažnijim otvorima na njenom organizmu. Neću vam reći kojim”.

Međutim, krajem prošlog veka Almodovar je odbacio droge i zaglavljivanja do sitnih sati pošto je shvatio da je došlo vreme da bira između uzbuđenja i sposobnosti da nastavi da piše i snima filmove. Tri decenije kasnije ističe da je ta odluka bila praktične prirode i da nema nikakve veze sa bilo kakvim iznenadnim uplivom vrline.

“Voleo bih da se vratim u one lude noći osamdesetih, ali bi mi sad bila potrebna cela nedelja da se oporavim”, kaže. “Ne želim da zvučim kao da je to stvar integriteta ili neki svešteni čin, uradio sam to jer sam tako hteo. Bilo je to zbog zadovoljstva pisanja i ogromnog zadovoljstva snimanja filmova”.

Napuštanje noćnih uživanja odražava se u “Ceremoniji ogledala”, bajci o vampiru koji menja svet tame za očiglednu čistotu manastira. Međutim, neumrli posetilac ubrzo baca čini na starešinu koji izdaje narečenu blagost zarad Monaha, gotičkog klasika Metjua Luisa.

Almodovar ističe da je Luis Bunjuel bio nadomak toga da prenese Monaha na veliki ekran, priznaje da se i sam poigravao sličnom idejom, a da je čak napravio i beleške o tome kako bi priča od 22 strane mogla da postane film.

“Razmišljao sam o tome da razvijem ’Ceremoniju ogledala’ tako da iskoristim starešinu, koji je ispovednik i duhovnik raznim kurtizanama, kao mogućnost da unesem neke delove Monaha”, kaže. “Možda jednog dana to i uradim”.

Almodovara je smrt njegove majke 1999. godine navela da baci pogled preko ramena i – u sebe. Okretanje ka ličnom i autobiografskom, što je očigledno u njegovim novijim filmovima – posebno u Bolu i slavi iz 2019. godine, koji govori o filmskom režiseru koji se suočava sa prošlošću – odražava se i u njegovim novijim pričama, punim neizvesnosti i samoće. Njegov novi film, u međuvremenu, Soba pored (The Room Next Door, nagrađen Zlatnim lavom na Venecijanskom festivalu, prim. prev) prvo je njegovo dugometražno ostvarenje na engleskom jeziku, a glavne uloge igraju Tilda Svinton i Džulijen Mur, kao dve stare prijateljice koje se bore sa bolestima, kajanjem, porodicama i smrtnošću.

“Moje polazne tačke i dalje stižu spolja, iz knjiga koje sam čitao ili razgovora koje sam načuo ili nečega što sam video na televiziji, ali u poslednjih nekoliko godina sve više pribegavam sebi kao inspiraciji”, kaže. “Dobro, možda ne kao inspiraciji, ali kao bazi podataka. Ono što najbolje poznajem sam ja sam; to je moj život i moja unutrašnjost”.

Taj jesenji, autobiografski pristup je najočigledniji u priči po kojoj je nazvana zbirka, u kojoj Almodovar nastoji da nađe smisao u životu i smrti svoje majke, kao i u epifaniji sadržanoj u njenom ulepšanom čitanju pisama. Poslednji san je takođe i pismo o ljubavi, zahvalnosti i zakasnelog pokušaja da se izmiri stari dug.

“Moja majka bi se jako uznemirila kada bi ljudi govorili o Pedru Almodovaru ili samo o Almodovaru”, seća se. “Govorila bi: ‘Ti si Pedro Almodavar Kabaljero jer sam ja ta koja te je rodila!‘ Htela je da koristim puno ime u filmovima, a ja bih joj govorio: ‚Ne, mama, ne mogu da se koriste tako duga imena‘. Ali jeste bila malo ozlojeđena time što nisam koristio njeno prezime“.

Bolje ikad nego nikad – šest stranica koje čine “Poslednji san“ potpisane su sa: Pedro Almodovar Kabaljero.

Piše: Sem Džouns
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Glif, Pedro Almodovar, Venecijanski festival