Rio de Žaneiro – plaže i Bossa Nova

Rio de Žaneiro – plaže, lagune i Bossa Nova Lepo je stanovati u blizini Kopakabane, pa makar to bilo i samo nekoliko dana. Prateći aveniju „Atlantica“, na jednom svom kraju Kopakabana se završava rtom iza koga se proteže druga plaža, Ipanema, do koje se zbog prirodne prepreke ne može doći istim pravcem, već je potrebno napraviti krug preko četvrti Leblon. Na drugom kraju Kopakabane je čuvena Glava šećera, prirodna stena neobičnog oblika koja je Riu donela svetsku slavu.

Rio de Žaneiro ima neverovatnu konfiguraciju zemljišta i fascinira svojim karakterističnim položajem, kakav ne verujem da ima ijedan grad na svetu. Ceo je u brdima koja štrče na sve strane presecajući avenije i naselja, čas zaklanjajući vidik, čas mameći da se na njih popnete i sagledate grad u jednoj potpuno novoj perspektivi, sa jezerom, pravom tropskom šumom u sred grada i okeanom, kao na dlanu.

Svoj današnji izgled Rio je dobio početkom 20.veka kada se pristupilo izgradnji širokih gradskih avenija i podizanju palata u maniru francuskog stila Bel Epok. Iako je od 1960, prestonica Brazila premeštena iz Ria u Braziliju, ovaj ogroman konglomerat kultura, rasa i nacija, spoj nespojivog, grad frenetičnog hedonizma i preterivanja u svemu, bio je i ostao kulturni epicentar zemlje. I pored neopisive gužve, sveprisutnog kriminala, sirotinjskih naselja koja niču kao pečurke, oronulih delova grada za koja niko ne mari, Rio je i dalje jedan od najprivlačnijih gradova sveta.

Brda raskošnog rastinja i netaknute obale zaliva Guanabara otkrila je prva portugalska ekspedicija predvođena Pedrom Alvaresom Cabralom još 1500, da bi u sledećem navratu portugalski navigatori, kojima je komandovao Gaspar de Lemos, bacili ovde svoja sidra, krstivši koloniju imenom Rio de Janeiro de Sao Sebastiao, verujući da su se iskrcali na ušće reke i to na dan Sv. Sebastijana koji pada u januaru, pa otuda ime „Januarska reka“. Tek tridesetak godina kasnije portugalski dvor šalje prve kolonizatore, sukobivši se sa Francuzima koji su naselili teritoriju današnjeg Rio de Žaneira još početkom veka i nisu pristali da je prepuste Portugalcima bez borbe, ali su do 1650. bili proterani.

Prve savete koje smo dobili kad smo kročili na tle Ria, bile su zabrane i upozorenja. Rio je grad velikih kontrasta i enormne socijalne raslojenosti, a samim tim i kriminala. Na jednom kraju se pruža blještava avenija sa stotinama preskupih hotela i restorana a na samo par stotina metara dalje, usidrene su sirotinjske favele, gde ne zalazi čak ni policija i gde je svaki odlazak stvar lične odgovornosti.

Ako se ipak dogodi da nesmotreno zalutate u kraj koji je isto tako mračan kao i njegova reputacija, može vas iznenaditi jedan nesvakidašnji običaj koji praktikuju stanovnici Ria. Kad primete da je grupa sa nečasnim namerama bacila oko na nekog turistu, momentalno će opkoliti stranca sa svih strana i nastaviti zajedno sa njim sve dok džeparoši ne shvate poruku i ne odustanu od svoje namere. U prvom momentu svakome će se od ove predstave odseći noge, ali će ubrzo shvatiti da je u pitanju neobična solidarnost koja nekad može da spase i život. Imajući ovo u vidu, rečeno nam je da poskidamo sve dragocenosti, čak i satove, ni na koji način ne pokazujemo da smo stranci, što je bilo suludo s obzirom na činjenicu da u prva tri sata šetnje na ulicama nismo sreli gotovo nijednog belog čoveka, da izbegavamo gradski saobraćaj i ni po koju cenu ne šetamo noću Kopakabanom.

Kad se približilo vreme večeri, vodič nam je spomenuo jedan fantastičan brazilski izum, što ranije nigde nismo viđali. Reč je o „restoranima na kilo“. Priznajem da sam bila malo skeptična, ali s obzirom na to da je već duže rominjala dosadna kišica preteći da će se svakog časa pretvori u tropski pljusak, Kopakabana delovala sablasno onako pusta i pritisnuta olovnim oblacima, a glad me glasno opominjala da više nema čekanja, restoran „na kilo“ je bio jedino rešenje.

Napolju je pritiskala ona teška zapara kad ne možete da odlepite majicu od tela, ulice bile zasute tolikim smećem kao da je neki tajfun poobarao sve korpe i kontejnere rasuvši njihov sadržaj po pločnicima, po kojima se vuklo suviše prosjaka i skitnica da biste mogli da ih ignorišete i koji se hvataju za prolaznike kao pijavice dok ovi očajnicki pokušavaju da ih se otarase. Cela ta bizarna scena učinila je da se osetim kao da sam greškom zalutala u neki kadar Dikensove mračne scenografije. Da čudo bude veće ovaj prizor se odvijao u neposrednoj blizini najpoznatije plaže na svetu. Tek sutradan, kad sam dobro proučila mapu, shvatila sam da je moju ulicu delilo samo par blokova od najbliže favele. I upravo u takvom dekoru , jedan do drugog nizali su se kiosci, kafei, marketi i restorani. Ušli smo u prvi.

Ono što smo ugledali bio je potpun kontrast neprivlačnom enterijeru i pre bi odgovaralo nekoj luksuznoj hotelskoj svečanosti. Na trenutak smo ostali potpuno zatečeni obiljem jela pažljivo postavljenim i dekorisanim. Kakvih je tu đakonija bilo! Hladnih predjela i salata u svim mogućim bojama, supa i čorbi, krompira spremljenog na bezbroj načina, kroketa, svih vrsta mesa, plave i bele ribe, fileta, dimljenog lososa, roštilja, sušija, brodeta, empanada sa raznim nadevima, sosova, testa, pečuraka, priloga od zelenog povrća, lokalnih specijaliteta, i ….mnogo oduševljenih osmeha. Sve što poželite poređate na velike plastične tanjire i odnesete na merenje. Cena je jedinstvena za sve vrste namirnica – 23 reala za 1kg, što je tada iznosilo 7,6 evra.

Posle večere u “restoranu na kilo”, vratilo mi se raspoloženje i odlučila sam da malo procunjam ulicom Avenida Nossa Senhora de Copacabana, prvom paralelnom sa avenijom Atlantica. Petorica lepuškastih policajaca natovarenih pancirima i sa vidno istaknutim automatima i dalje su stajali na istom ćošku. Nastavljajući dalje sa zanimanjem sam konstatovala da su sve banke i menjačnice opasane gvozdenim ogradama sa dobro opremljenom stražom, koje su nezgrapno štrčale u odnosu na fasade. Što sam više odmicala, kraj mi se sve manje dopadao i posle znatno kraće šetnje nego što sam planirala, nije mi preostalo ništa drugo nego da se vratim u hotel i sačekam novi dan.

Sledećeg jutra nije bilo ni traga od kiše i zapare, pločnici su bili potpuno suvi, a Rio umiven. Najlepši doživljaj kada se započne obilazak Ria je pogled sa njegova dva najpopularnija brda, gde je i sam uspon atrakcija. Prvo od njih je Korkovado, (“grbavac” na portugalskom) koje se sa svojih 710m ugnezdilo u sred najveće urbane šume na svetu – nacionalnog parka Tižuka. Ideja da se izgradi železnica sa uspinjačom rodila se vrlo rano, pa kako je Rio od svog postanka nosio epitet kulturne prestonice Brazila, uspinjača je otvorena već 1884. Pokreće se preko električnog pogona i samim tim ne zagađuje okolinu. Železnica se penje nekih dvadesetak minuta, brzinom ne većom od 15km na sat, čitavom trasom oivičena gustišem, osim na jednom mestu gde se samo u par sekundi otkriva parčence fantastičnog pejsaža, ukoliko ste zauzeli sedište na levoj strani vagona, dajući vam tek nagoveštaj šta vas čeka na vrhu.

Po izlasku iz voza, ulazi se u lift koji vodi do vidikovca. Na platou, zakrčenom stotinama turista sa svih meridijana, dočekuje vas snažan vetar, pogled od 360 stepeni i monumentalna statua Hrista Spasitelja, koja je fotografisana iz svih mogućih uglova, obišla svet i proslavila Rio. Statua je podignuta 1931, i visoka je 38 metara. Konstruisana je sa raširenim rukama kao da želi da prigrli grad, težina joj je preko hiljadu tona a može da izdrži udare vetra jačine do 200km na sat. Kad završite sa slikanjem, možete na miru sa potpunim uživanjem da se prepustite pogledu čija se lepota prostire u beskraj. Korkovado neprestano nadleće jato fregata, interesantnih ptica koje Karioke nazivaju čistačima okeana. Vidikovac je napravljen tako da možete idući u krug , pogledom da obuhvatite ceo grad, njegove zalive, uvale i lagune, da naslutite svih 80km njegovih plaža, među kojima su najpoznatije Ipanema, Kopakabana, Botafogo i Flamengo, most Niteroi koji spaja istoimeni deo grada sa Riom, lagunu Rodrigo de Freitas, botaničku baštu, stadion Marakanu, i pravu košnicu koja se komeša i ne posustaje 24 sata.

Sa Korkovada se pruža divan vidik i na ono drugo brdo, valjda najpoznatije na svetu. Glava šećera, simbol grada Ria, u stvari su dve formacije povezane žičarom. Uspon žičarom se sastoji iz dve etape, najpre na manje brdo “Morro da Urca” posle čega sledi presedanje i vožnja na ono veće “Pao de Acucar”. Kako se Glava šećera nadvila nad samim okeanom, pogled sa nje nudi jednu novu perspektivu , različitu od one koju ste imali na Korkovadu, ali podjednako uzbudljivu. Utisak je do te mere snažan da ga ne može pokvariti ni jednosatno čekanje u redu za žičaru na otvorenom suncu. I onda shvatite zašto Rio de Žaneiro nosi epitet “Cidade Maravilhosa” – veličanstvenog grada.

Kad se dobro premorite špartajući po Riu uzduž i popreko, odlična ideja je da se uz kafu i kolač, predahne u najpoznatijoj kafeteriji brazilske prestornice „ Colombo“, u istorijskom centru grada. Ovo mesto je izuzetno popularno, pa je potrebno strpljivo sačekati slobodan sto. Kafe je otvoren 1894, u doba Bel Epoka sa prostranim glavnim holom u stilu Art Nuvoa, oivičenim ogledalima u kovanom gvožđu i portugalskim pločicama na podu. Širini prostora doprinosi i galerija koja služi za ručavanje, sa koje se pruža dobar pogled na dešavanja u prizemlju a istovremeno zadržava osećaj intimnosti. Nalazi se u srcu trgovačke zone i nosi duh nekih prošlih vremena kada je izlazak na čaj bio društveni događaj.

I naravno, svi koji se nađu u Riu jedva čekaju da osete atmosferu i dodir peska pod tabanima najčuvenije plaže sveta, dok iz poprečnih ulica naviru negovana ženska tela koja na sebi nose samo kupaće kostime i slivaju se ka Kopakabani, kojom već uveliko paradiraju i nadmeću se bicepsi svih boja i nijansi. Kad se spomene Kopakabana, prve asocijacije su prelepo izvajane Brazilke koje kao delfini zaranjaju u talase Atlantika, simpatična lica tamnopute dece koja nesebično nude svoje osmehe kamerama, odbojka na pesku, high-class kafei duž plaže, parada lepotana na četiri točka čije gume za tili čas savladavaju četiri kilometra avenije „ Atlantica“, mnogo poznatih fizionomija i glamura, uz sveprisutne brazilske ritmove.

Svaka plaža u Riu se prepoznaje po različitoj šari na trotoarima pa je tako Kopakabana poznata po talasastom mozaiku svojih pločnika, a njima pored šetača i svakojakih ekscentrika, bez prestanka jure razni roleri, bicikli i džogeri. No, na pesku Kopakabane sreću se uglavnom tamnoputi stanovnici afro brazilskog porekla, najverovatnije iz obližnjih favela. Tek u smiraj dana, kad plaža opusti, na ovim istim pločnicima nići će tezge sa šarenom robom, bljesnuti improvizovano osvetljenje i nagrnuti silan svet privučen svakakvim đinđuvama i drangulijama.

Zbog stalno prisutnih talasa i snažnih struja, na koje će vas upozoriti svaki stanovnik Ria, zaboravite na plivanje u vodama Atlantika. Odlazak na Kopakabanu će se svesti pre na brčkanje u plićaku ako ne mislite da sebe dovodite u opasnost. I ono čega se svako pridržava kao nepisanog pravila jeste da se na plažu ne nosi ništa sa sobom. Plaže Botafoga i Flamenga odavno nisu za kupanje zbog zagađenosti.

Ali zato, ukoliko ste željni lenstvovanja na pesku sa dozom šika i stila, Karioke će vam preporučiti odlazak na Ipanemu. Ipanema je znatno bezbednija za strance, mirnija i intimnija, a u njenoj neposrednoj blizini, odvojen kanalom je otmeni deo grada Leblon, sa lepim kućama, uređenim vrtovima, čistim ulicama i drugačijim komšilukom, tako da se na trenutak pitate da li ste uopšte više u Riu. Za razliku od Zone Sul, ovde nema ogromnih šoping molova i masovne potrošačke groznice, već prevladavaju manji i skupi butici smešteni u prijatnoj hladovini pod arkadama.

Dobrim delom Ipaneme i četvrti Leblon proteže se “Laguna Rodrigo de Freitas” koja je poznata po tome što se na njenoj površini svake godine postavlja ogromna novogodišnja jelka sa fantastičnim svetlosnim efektima. Za novogodišnju noć na ulice Ria sjati se i do dva miliona duša jer radi podsećanja, januar je na južnoj polulopti letnji mesec, a glavna zabava uz muziku, vatromet i svakakve druge ludorije, pored Kopakabane, je upravo ovde gde se kaleidoskopi raznobojnog svetla na džinovskoj jelci neprestano smenjuju bez ijednog ponavljanja sve do prvog svitanja.

U neposrednoj blizini Leblona prostire se fascinantna botanička bašta “Jardim Botanico”, još jedno čudo Rio de Žaneira, koja je toliko velika da se turistima ne preporučuje njen obilazak bez pratnje vodiča jer je bilo slučajeva da se u njoj izgube. Botaničku baštu je osnovao portugalski kralj Žoao VI 1808. godine, za vreme svog izgnanstva u Brazilu. Tokom godina, broj posađenih vrsta polako se povećavao i dostigao cifru od 5000 primeraka tropskog i subtropskog rastinja, među kojima je najimpresivniji drvored od 134 kraljevske palme. Ali, Ipanema je poznata još po nečemu. Vratimo se na trenutak u prošlost.

Kad se ukaže prva prilika da se malo opustite, put vas neminovno vodi do nekog od mnogobrojnih barova sa muzikom gde ćete se susresti sa nečim čega nema kod kuće. Zvuk koji momentalno asocira na Brazil, sporijeg ritma i romantičnijeg vokalnog izraza od sambe je Bossa Nova koja se prvi put pojavila pedesetih godina prošlog veka, kao obeležje onog rafiniranijeg Brazila koji je iznedrio nežniju pesmu nego što je bio slučaj do tada. Najveći poklonici ovog stila, kompozitor Tom Žobim ( odn. Antonio Carlos Žobim) i tekstopisac Moraiš, komponovali su čuvenu pesmicu „Devojka sa Ipaneme“ (Garota de Ipanema), inspirisani lepom učenicom i njenim gracioznim hodom, koja je svakog dana prolazila pored kafea u kome su ova dvojica rado provodila trenutke dokolice. Kafe je poneo ime „Garota de Ipanema“ po pesmi koja je neočekivano postala svetski hit, donevši slavu svojim autorima, kafiću i čitavom kraju. Pored Žobima i Moraiša , Bonfa i Žoao Gilberto takođe su doprineli popularnosti ovog muzičkog stila.

Bossa Nova, u prevodu novi talas ili trend, dobro se uklapala između ostalog, i sa modernim džezom, što je dovelo do saradnje sa američkim saksofonistom Stanom Gecom koji je snimio više albuma sa Žobimom, Gilbertom i ostalim brazilskim umetnicima i uveo zvuk Bossa Nove u meinstrim američkog džeza. Zajednički album koji su snimili Gec i Gilberto 1964, doživeo je vrtoglavi uspeh, osvojio nekoliko Gremija i popeo se na drugo mesto top liste, odmah iza Bitlsa, gde se zadržao 96 nedelja. Među ostalim numerama našla se i „Devojka sa Ipaneme“, koja se i danas nostalgično izvodi u kafeima Ipaneme i može se kupiti u svim muzičkim prodavnicama u Riu. Šezdesetih godina, Bossa Nova doživljava bum i ulazi u standardni repertoar gotovo svih džez muzičara onog vremena. No vreme nosi svoje i sa pojavom novih stilova pala je u zaborav, ali se njen zvuk ponovo vraća na scenu posle gotovo tri decenije, kada postaje žiža interesovanja nekih novih generacija Brazilaca.

Bossa Nova je i danas je veoma omiljen muzički žanr Rio de Žaneira i tamošnji muzičari je neguju sa ponosom. Kao što je karneval nezamisliv bez sambe, tako je uživanje u toplom sumraku, uz neki lokalni koktel, meze i dobro društvance, nemoguć bez umirujućih i relaksirajućih tonova Bossa Nove. Za razliku od sambe, čiji neprestan zvuk udaraljki i bubnjeva jakog ritma počinje da biva monoton posle dužeg vremena, Bossa Nova može da se sluša celu noć, a da nijednog trena ne osetite dosadu. Užitak je još veći ako se izvodi uz akustične gitare, a dovoljne su samo dve da vam podignu raspoloženje, što garantuje da ćete te noći zaboraviti na spavanje, naročito ako su izvođači raspoloženi za improvizacije i povremeno ćaskanje sa publikom. Uvućiće vam se pod kožu i dugo ćete još nositi njene tonove u sebi i potpuno nesvesni, pevušiti ih dokle god špartate pločnicima Ria. A kad dođete kući i pustite onaj CD koji ste kupili u muzičkoj prodavnici „Arlequim“ , tonovi Bossa Nove će vam nepogrešivo birati u sećanju najlepše slike i mirise i ponovo vraćati u grad koji vas je na samom početku istovremeno i šokirao i zadivio, ali sigurno potpuno osvojio.