Intro: Vezivno tkivo

Tema ovog članka je manga. Manga iz Makedonije, preciznije rečeno. Međutim, pre toga, dozvolićete mi jedan interesantan ekskurs.

U utorak, 20. avgusta, imao sam čast da prisustvujem jednom jako lepom događaju. Naime, tokom recentno organizovanog Urusai-Con-a, saznao sam za postojanje udruženja pod sveobuhvatnim imenom „Zajednica kulture Japana i Azije“. Članovi iste su pretežno ruski ekspatrijati u Beogradu, ali imaju pretenzija da uključe što više novih članova, što više narodnosti. Dobio sam, samim tim, pozivnicu da prisustvujem njihovom javnom predavanju o poeziji Japana, koju je održao Anton Zolotov, prevodilac po profesiji sa diplomom Instituta za afričke i azijske studije na Moskovskom državnom univerzitetu M. V. Lomonosov.

Samo predavanje je bilo krcato novim informacijama, ali dovoljno zanimljivo da održi pažnju posetiocima, kojih je bilo 24-oro. Služio se taijaki i senća čaj, a ljudi su mogli da prilože novčanu donaciju u iznosu po njihovoj želji. Posle predavanja (zaključenim jednim interesantnim takmičenjem), Kristina, jedna od čeonih osoba iza udruženja, je istakla prisutnima da sleduje neformalno druženje i upoznavanje sa ostalim članovima. Atmosfera je vrlo brzo postala još opuštenija, i nije bilo te osobe koja nije napustila prostoriju sa osmehom na licu.

Strpite se, dolazim polako do poente – pustite me da kuvam.

Naime, pre odlaska, načuo sam jednu posetiteljku kako je pričala sa Kristinom o budućim aktivnostima. Plan je da događaji budu vezani za kulturu uopšte, i cilj Zajednice je da se naizmenično rotiraju opšta kultura (umetnost, poezija, kaligrafija, itd.) i pop-kultura (manga, anime, video igre, kosplej, itd.). Sudeći po reakciji njene konkretne sagovornice, ona (sagovornica, ne Kristina) je više bila zainteresovana za ovaj drugi deo, dok je možda nešto veći fokus Zajednice na ovom prvom. Ali ne sumnjam da će se naći idealni balans.

E, ovde uvodimo drugu varijablu priče. Posmatrajući ovu sinergiju Antona, Kristine i gostiju, video sam da ljudi poreklom Srbi, Rusi, Francuzi, itd. (bilo ih je od sorte u prostoriji) svi dele istu strast koja je potpuno van njihove matične kulture. A onda sam to povezao sa našim južnim, vardarskim susedima – dakako treba istaći trud koji udruženje „Pagoda“ i suosnivačica istog Irma Bašeska Ristovska ulažu u promovisanju azijske kulture u Makedoniji. A ne treba zaobići ni činjenicu da se Buđinkan dođo nalazi u Skoplju i da on promoviše drugi aspekt japanske kulture u Makedoniji – aspekt koji su Igor Dovezenski i Taki Gakovski spojili sa strašću prema stripovima da stvore nešto prelepo.

Posvećeni učenici tzv. „modernog ninđucua“, Dovezenski i Gakovski, inače učitelj i učenik, su autori makedonske mange o „poslednjem Šinobiju“, čoveku bez koga Buđinkan ne bi ni postojao. U pitanju je neprevaziđeni Tošicugu Takamacu . Poznat i kao Mongolski Tigar, ovaj majstor borilačkih veština je proputovao Mongoliju i Kinu, gde je osnovao dođo i učestvovao u nizu borbi koje je uglavnom dobijao. Čitava radnja stripa Dovezenskog i Gakovskog se upravo ovim periodom bavi.

Radnja stripa ukratko

U prvom tomu mange „Takamatsu in China“, sa podnaslovom „The Fight with Cho Shiryu“ („Borba sa Ćo Širjuom“) pratimo mladog Takamacua na početku svog uspona. Iako je već etabliran kao dobar borac, i premda ima simpatije učitelja Liana, koji je inače rod poslednjeg kineskog cara, cara Pujia, još uvek nije dostigao status legende.

Ovo će dostići nakon borbe sa Šaolin borcem Ćo Širjuom, na kineskom poznatijeg kao Žang Ži Long, tj. „leptir koji postaje zmaj“. Oba borca imaju svoje kvalitete; Takamacu je okretan, brz, izdržljiv i strpljiv, dok je Ćo Širju krupan, čvrst, stamen i neoboriv. Pritom, oba majstora su posvećena treningu i unapređenju, a iza sebe imaju armiju učenika koji ih obožavaju. Takamacuovi učenici su međunarodni, dok su učenici Šaolin borca uglavnom Kinezi.

Bitka između ova dva čoveka se očekuje sa nestrpljenjem. Roditelji Ćo Širjua strepe od rezultata, dok Takamacua napadaju noćne more iz kojih izvlači strategiju o poražavanju protivnika. Nijedan od njih dvojice neće ustuknuti, to je tačno. Rivalitet postoji. Ali postoji li animozitet?

Borba može da počne.

Znak kvaliteta

Podelimo ovaj segment na dva dela: komentarisanje scenarija i komentarisanje crteža.

Scenarista ove mange, Dovezenski, svoj posao obavlja podjednako posvećeno koliko i sve ostale delatnosti vezane za njegovu glavnu strast, i.e. Buđinkan. Kako navodi u uvodniku stripa, Dovezenski je imao tu privilegiju da dosta putuje po Aziji, te je svoje vreme posvetio proučavanju istorijata Buđinkana. Na hiljade i hiljade pročitanih strana o istoriji Takamacua u Kini i šire mu je dalo pozamašnu sliku informacija za manevrisanje. Svaki detalj je prostudiran u molekul, do te mere da materiju ima u malom prstu.

Uz to, treba istaći da je Dovezenski dosta ispratio i duh pripovedanja na prostoru Azije. Razlog zašto sam pomenuo rivalitet i animozitet je sledeći – nakon borbe, Takamacu i Ćo Širju postaju prijatelji koji se međusobno poštuju. Ovo je tzv. „nakama“ koncept, gde poraženi protivnici polako postaju saveznici, a popularizovan je putem sad već klasičnog dela „Putovanje na Zapad“. Primenjuje se u maltene svim mangama, filmovima, romanima i serijama koji se bave bitkama, borilačkim veštinama i sl. (primera je previše za navesti; predlažem da uposlite Gugl). Dovezenski, kao poznavalac istočnih kultura, i te kako je upoznat sa ovim konceptom, te ne čudi što se ovde javlja.

Kad smo kod crteža, Taki Gakovski uspeva da napravi blend realizma i šonen manga estetike svojim kadriranjem, odabirom kinetike kretanja likova i sličnim elementima. Pritom, poput ilustracije na strani 145, on pokazuje visoki nivo veštine po pitanju građenja napetosti, ilustrativnog prikazivanja emocija na likovima. Pritom, iako je ovo njegova prva saradnja sa Dovezenskim, zasigurno mu nije prva manga (no o tome možemo da pričamo nešto kasnije). Ukratko, Gakovski obožava šonene, borba mu nije strana, a istorija ga živo interesuje. Pritom je i ispraksovani weeb, što se vidi po njegovoj svesnoj odluci da car Puji ima karakterističan izgled. Namerno ne odajem o čemu je reč.

Mesto za napredak

Kritika ne sme da izostane, prema tome, šta bi moglo da se doradi u prvom tomu mange „Takamatsu in China“? Pa, kao i u prethodnom delu, krenućemo od scenarija i nastaviti ka crtežu.

Dovezenski, kao što istakoh, je čovek koji predano i u detalj istražuje, koji sve elemente voli da predstavi verodostojno. I premda je ovo odlična stvar za građenje svetova, ume da bude i kočnica. Prost primer jeste uvodnih 15 tabli, od kojih čak 8 (preciznije raspon tabli 8-15) odlazi na detaljni prikaz Takamacuovog treninga. Otvoreno rečeno, te table ne deluju kao prirodni proces pripovedanja priče, već kao vodič pokreta unutar priručnika za borilačke veštine. Ovo je savet za sve pripovedače u stripu – prve table su one koje moraju da uhvate pažnju čitaocu i da ga navedu da okrene stranu. Ove table, nažalost, to ne rade, i prava radnja kreće tek od trenutka kada učitelj Lian priđe Takamacuu.

Naravno, ovde se može oprostiti Dovezenskom, s obzirom da mu je ovo prvi put da piše jedno delo vizuelnog sekvencijalnog pripovedanja. Već u sledećem delu mange (a pričaćemo o tome) se pripovedanje fino izbrusilo i tu se vidi potencijal za nešto opširnije i veće. Isto se može reći i sa dijalozima. Ponekad su kratki, britki i svrsishodno iskorišćeni, ali ponekad deluju kao previše ekspozicije u jednom kadru – štono bi Anglosaksonci rekli, info-dump.

Red je na Gakovskog. Tokom naše prepiske, otvoreno mi je rekao da mu je rad u prvoj mangi znatno nižeg kvaliteta od onog prisutnog u „Takamatsu in China“ serijalu. I premda se sa tom izjavom slažem, treba i ovde istaći par stavaka. Naime, Gakovski, poput velikog broja novih autora na balkanskoj manga sceni, treba da poradi još na anatomiji. Konkretno je perspektiva u ovom broju to što pomanjkava; skraćenja na par mesta nisu idealna, proporcije se ne uklapaju, a kinetika malo odskače. Uz nešto dodatnog marljivog rada, Gakovski sve ovo može prevazići i u narednim tomovima nam dati jednu još kvalitetniju završnicu storije o Takamacuu. A znam da će mu to poći za rukom – Gakovski je vanklasno vredni crtač koji u svoj zanat, bio on vezan za trening ili crtež, ulaže sve i daje sebe celog.

„Takamatsu in China: The Fight with Cho Shiryu“: Prikladni pledoaje

Za zvanično drugu makedonsku mangu, i za sada jedinu koja se radi aktivno u nastavcima, „Takamatsu in China“ je jedan veliki poduhvat. Dovezenski i Gakovski imaju prostora za napredak, naravno, ali čak i ako ovaj tom sam za sebe uzmemo u obzir, možemo zaključiti da je delo koje treba da posedujete. Tu je veliki broj detalja koje sam namerno izostavio, poput uvodnih tekstova i detaljnih priloga koji govore o Takamacuu, te njegovom učeniku i kreatoru Buđinkana Masaakiju Hacumiju (koji je još živ, inače! Ima malo preko 90 godina i uglavnom se kloni javnih nastupa). Ako se nađete u prilici da posetite Buđinkan dođo u Skoplju ili da se sretnete sa Gakovskim, odnosno Dovezenskim, obavezno išacujte primerak prvog, a i drugog, toma mange „Takamatsu in China“. Pogledajte u kom pravcu se manga stvaralaštvo u Makedoniji kreće i zašto ga treba podržati svim raspoloživim sredstvima.

Pogledajte i: Poglavlje 01: „Substitute Mage“; Manga i Zapadni Balkan: Druga generacija 

Za P.U.L.S.E Ivan Veljković, 28. avgust 2024.

  Igor Dovezenski, Ivan Veljković, manga, Takamatsu in China, Taki Gakovski