Intro: Vezivno tkivo…opet

Šilinhot je trenutno oveći grad u Unutrašnjoj Mongoliji i figurira kao centar Šilingol Područja. Ima oko 350.000 stanovnika, što ga čini nešto većim od recimo Varne u Bugarskoj, a nešto manje od Skoplja u Makedoniji. I premda je ovo mesto mahom naseljeno Mongolima, ima svoje mesto u istoriji Kine podjednako koliko i Mongolije, a donekle i Japana – a ako računamo strip, odnedavno i Makedonije.

Znate šta sledi – nastavak Takamacu-sensejeve priče i njegova avantura na putu za Šilinhot. Idemo!

Radnja stripa ukratko

Učitelj Lian i Đutaro, budući Takamacu, pričaju jednog dana o važnom zadatku. Naime, Takamacu mora da odnese poruku u Beizi hram u Šilinhotu guverneru Liu-u ondašnje provincije Čahar. To pismo sadrži imena mongolskih velikaša koji spremaju pobunu. Samim tim, od izričitog je značaja da pismo dođe do guvernera bezbedno, ali da se ne zna ko ga šalje. Toga je Takamacu i te kako svestan, a svestan je i opasnosti koja tu sleduje.

Naravno, tokom svog putovanja, Takamacu će morati da se suoči sa vrsnim mongolskim ratnicima, ali pak najveći podvig tokom ovog putešestvija je njegov sukob sa velikim mongolskim ratnim psom rase Banhar. Naravno da će Takamacu sve ove probleme prevazići, ali je sam način prevazilaženja istih ono što ga ističe kao majstora svog zanata i kao ratnika vrednog istorijskog pomena.

Znak kvaliteta

Ovo je drugi tom makedonske mange „Takamacu u Kini“, i kao takav sa sobom donosi niz napredaka. Naime, ovde su se i Dovezenski i Gakovski poboljšali u odnosu na prethodni tom. Dovezenski sada vodi priču sa većom lakoćom, isplaniranu od početka do kraja, i pojedina pripovedačka rešenja na koja se odlučio su u najmanju ruku izvanredna. Primera radi, ovde imamo jedan prilično veliki preokret koji vam uopšte ne odajem. Toliki preokret da je čak i sam Takamacu iznenađen istim. Sem toga, treba istaći i jedan jako lep detalj. Naime, u ovom broju se nalazi i par portreta samog Takamacua koje je crtao Igorov sin Petar. Smatram da je to bio jako lep gest, što prema Petru, što prema samom Takamacu-senseju.

Istaći ću 64. tablu u ovoj mangi, gde Takamacu juriša ka čitaocu. Ovu tablu ističem jer se po njoj tačno vidi domet Gakovskog kao crtača. Predani rad na ovom serijalu mu je poboljšao stil, te sada vizuelno pripoveda bolje nego ikad. Kinetika mu je pogotovo jača strana ovde, ali treba istaći i to da se crna boja ovde mnogo više odomaćila. Mongolske pustinje nisu prijatno područje, i vizuelno to predstaviti nije lako. Ali je Gakovskom uspelo da napravi taj blend turobne atmosfere i jednog akcionog filma sa borilačkim veštinama.

Mesto za napredak

Za razliku od prvog toma, ovde ima manje začkoljica, ali mesta za poboljšanje svakako još ima. Primera radi, Dovezenski još uvek u pojedinim naracijama dodaje više ekspozicije nego što je potrebno. Njegove najbolje table u ovom broju su one sa minimalnim dijalogom, gde sami vizuelni elementi diktiraju šta se dešava. Dobra stvar je što su tekstovi svedeni, ali još uvek ih ima malo više nego što bi trebalo.

Kod Gakovskog su prepone iz prethodnog broja i dalje tu, ali u manjoj meri. Recimo, i dalje je potreban rad na anatomiji, a donekle i vežba oko draperija. Crtači će neretko istaći da su neki od najtežih elemenata za crtanje prvo šake i stopala, potom pogađanje skraćenja u prostoru, i potom prirodno crtanje draperija. Tkanina se haotično kreće, te samim tim nije lako pogoditi nabore, prevoje i slične elemente, a pogotovo ukomponovati ih odnosom svetlo-senka kako treba. Gakovski je na dobrom putu da ovo prevaziđe, ali će biti potrebno još vežbe. Ponavljam – ovo nisu laki elementi za crtanje i zahtevaju dosta truda i marljivog rada.

„Takamatsu in China: The Mission in Xilinhot“: Prikladni pledoaje

U odnosu na prethodni tom, „Misija u Šilinhotu“ je definitivno naprednije i kvalitetnije štivo, kako pripovedački tako i crtački. Dovezenski i Gakovski polako rade na trećem tomu, i samo je pitanje vremena kada će proći štampu i ugledati svetlost dana. Onda ćemo saznati gde je put dalje naneo našeg omiljenog majstora borilačkih veština, i usput upoznati jedan deo istorije Kine, a i Japana, koji je Balkanu uopšte i dalje umnogome nepoznat. Svaka čast za autore – da postoje crni pojasevi u stripu, urgirao bih da vam se obojici jedan dodeli već danas!

Pogledajte i: Poglavlje 02: “Takamatsu in China”, prvi tom, Poglavlje 01: „Substitute Mage“; Manga i Zapadni Balkan: Druga generacija

Za P.U.L.S.E Ivan Veljković, 06. oktobar 2024.

  Igor Dovezenski, manga, Mission in Xilinhot, Takamatsu in China, Taki Gakovski