Poreklo čovekovog osećanja ugroženosti

Komunikacija u civilizaciji se zasniva na usaglašavanjima osećanja ugroženosti između pojedinca i pojedinca, između pojedinca i grupe; takođe se zasniva i na postepenoj eliminaciji, to jest na istiskivanju superiornijeg.

Jedan od glavnih uzroka sukoba u društvenoj komunikaciji svakako je osećanje ugroženosti. Ili možemo reći da je to nedostatak samopouzdanja, nedostatak iskustva i nedostatak znanja, ali ako je čitava društvena grupa tako kulturološki orijentisana da karakteriše određene atribute kao nepotrebne za njihovo životno funkcionisanje, sa pojavom superiornije figure – veoma često dolazi do ove klasične pojave društvenog konflikta. Dodatni začin čitavoj situaciji bi bila i privlačnost, atraktivan izgled, seksipil, jer ako u čitavu jednačinu ubacimo još i seksualnu ugroženost sukob skoro postaje neminovan. Posmatramo mesto gde prioriteti grupe počinju da izgledaju kao nevažni, a usled već naučenog straha od klasno superiornijeg, plamen se pali sa “Ti misliš da si pametniji od svih nas!” i klupko ostaje zauvek zamršeno.
Hajde da objasnimo to slikovitije. Smanjimo skalu na osnovni stepen i pogledajmo jednostavnu društvenu sitauciju u sadašnjosti.

Razmislimo, šta je ono što nam se ne sviđa kod neke osobe, a ne možemo da to definišemo isprva? Šta je ono što ne možemo da dotaknemo u nečijem umu u nečijem ponašanju što nam govori da je ta osoba nepredvidiva za nas? Da li su to one iste iskre plamena koje nesvesno privlače i suprotni pol? Navikli smo da kada nekoga upoznamo ta osoba nam se otvori i mi shvatimo da njegove okvire poznajemo, da su ti okviri slični našim i mi zaključujemo da je to dobar čovek jer i “ja” sam dobar čovek naravno. Ali ako ta osoba ne odgovara na naša pitanja kako očekujemo, ako shvatimo da misli da su naša pitanja nebitna, ako zauzima opušten stav kao da mu je prijatno u novom društvu a tek nas je upoznao, još ako ga naš(a) drugarica/drug zagleda ispod obrva i osmehuje se… Želećemo da spustimo tu osobu “gde joj je mesto”, zar ne? Vrebaćemo svaku priliku da mu dokažemo da nije u pravu, da smo jači od nje fizički, intelektualno i psihološki… Pitanje koje treba sada da postavimo jeste, da li je moguće da čitavo jedno društvo patološki potisne deo ličnosti i tako ugrozi dalji sopstveni razvoj? Na žalost istorija je prepuna primera kada čitave nacije podlegnu liniji manjeg otpora i prihvate glorifikovan ali potpuno isprazan patern, tako da primer u manjoj skali je i više nego moguć. Možemo reći čak i opšteprihvaćen kao normalna pojava u sociološkom poretku.

Vratimo se na odmeravanje snaga. Fizički, intelektualno i psihološki. Prva dva okvira su nam svima već jasna, neko ko je sposoban fizički da nam nanese povrede i sputa nas u našim namerama a pri tom zna da razmišlja, ali psihološki? Ova zona jednostvno nije dovoljno osvetljena većini ljudi a predstavlja iskustvo i primenu znanja sa sopstvenim emocijama kao i sagledavanje emocija sagovornika. Ako sretnemo osobu koja ne reaguje na naše provokacije kao što reaguje većina sigurno da ćemo biti uznemireni.

Hajde da ispratimo tu uznemirenost sada do prvog, iskonskog korena. Verovatno već se može naslutiti da je reč o borbi za opstanak, i svako ko je bio jači od nas mora da bude savladan. I pozivamo se na to da naš um evoluira tako da nalazimo što efikasnije načine da ta pretnja bude savladana.
Zato je neminovno da ćemo mi prvo pomisliti da treba da uklonimo takvu osobu a ono što bi u stvari bilo logično jeste da mi treba da je poštujemo, da je volimo, da želimo naučimo nešto od nje. Ljubaznost, primernost i zdrav razum u komunikaciji nekako padaju u drugi plan. Zašto? Da li inteligentna, iskusna i savesna osoba mora spuštene glave da uđe u društvo i da prikriva svoje kvalitete samo da bi bila prihvaćena?

Sukobi su nastanjivali naše istorijske udžbenike mnogo više nego išta drugo, a pre njih, pre civilizacije, pre svrsishodne ljudske zajednice, pre komunikacije i umnih nadmetanja, pre našeg sad već naučenog straha od diktatora i manipulacije – čovek je krenuo u pokoravanje prirode. Zauzdao je divljinu da bi sagradio civilzaciju. Zbog toga on je morao da koristi svoje nejako telo i nejaka tela svojih drugova, da zajedničkim naporima smisle kako da savladaju životinje koje su jače od njih, da iskoristi prirodu koja je bila neprijateljska prema njemu kao što je i prema svakom nejakom biću, da je iskoristi kako on želi, kako on misli da treba. Tu nije bilo časti i pravila. Nije bilo igre tada u kojoj se dolazi do pobede tako što se poštuje protivnik, pobediti tada značilo je UZETI sve što pripada protivniku. Čak i život. A bez pravila i poštovanja načini su varirali od podmuklih do organizovanih sabotaža.

Koga danas poraziti? Koga danas iskoristiti? Koga danas ukrotiti? Da li smo onda pre nego što je sve počelo učili od tih životinja koje su bile veće i jače od nas? Da li smo tada učili od prirode ili smo je samo halapljivo iskorištavali? Da li danas kada naletimo na nekoga ko može nečemu da nas nauči, da li ćemo učiti od njega ili ćemo ga udruženim snagama uništiti jer se čitav kolektiv oseća ugroženim?

Primerno vaspitanje je u sukobu sa prećutnim zakonom preživljavanja.

Kako vaspitati dete a objasniti mu sve ovo? Možemo reći da čovek ima u sebi težnju da stvori situaciju u kojoj bi se nedostaci njegovog položaja mogli poravnati. Adler recimo navodi “potrebna je sposobnost da se sprovede prilagođenje i obezbeđenje”. Iskrivljenje koje je ta sposobnost doživela u socijalnom okruženju bez opravdanih sukoba je vidljiva kao gore navedeni društveni konflikt. Čovek je socijalno biće, dakle uči da poseduje mehanizme koji mu omogućavaju da opstane u svojoj socijalnoj grupi. Ako je svrha grupe konzervativan, unazađujući stav koji ne koristi njegom individualnom napretku stvara se vidljiv problem. Sa druge strane ako mehanizmi ne funkcionišu – grupa odbacuje jedinku. Ako su mehanizmi u redu individua je pošteđena od konstantnih sukoba i intriga.

“Svaki čovek ima prirodnu potrebu za socijalnim potvrđivanjem i dostojinim socijalnim statusom.” (Kurpatov, “Konflikti i kompleksi”).

Ono što ovde navodimo definiše se kao “grupni instinkt samoodržanja”. Ali zašto opstajati u grupi koja nas individualno unazađuje?

Izučimo još malo poreklo ovog fenomena. Sledeća teza ove iskre vodi nas do simboličke perspektive u prošlosti gde razlikujemo “Nas” i “Druge”. Naime smatra se da bi primitivno društvo nestalo ako bi se poništila ova razlika. (Pjer Klastr “Arheologija nasija”) Ovo je sociološka logika koja nam govori da svaka zajednica, da bi mogla o sebi misliti kao takvoj (kao jedinstvenoj celini), ima potrebu za suprostavljenom figurom stranca ili neprijatelja, tako da je mogućnost samog sukoba unapred ispisana. Sukob, konflikt, rat je struktura primitivnog društva. Neprijatelj na neki način DEFINIŠE postojanje suprostavljenog društva. Kada bi se konflikt razrešio struktura društva bi se možda raspala. Kada neprijatelj ne bi bio “neprijatelj” možda bi neki prešli na drugu stranu i društvo bi izgubilo na snazi.

Ovo nas vodi i do sledećeg pretpostavljenog stanja koje je ucrtano u čoveku možda – odbijanje promene. Konzervatizam, svesna volja da se ostane nepodeljeno “Mi”. Primitivan čovek je znao da bi bilo koja promena njihovog društvenog života za njih mogla da znači cepanje jedinstva u zajednici a ako nisu zajedno i ako nemaju brojčanu udruženu snagu onda su podložni grabljivicama izvan granice utvrđenog konfora. A da li je tako danas? Naravno da i danas postoje opasnosti, ali put u nepoznato je oduvek bio simbol individualnog sazrevanja. Možda danas treba sebe da preispitamo koliko je zaista pametno ne širiti okvirne granice naših pogleda na svet. Kako nam je sada život ugrožen, čime je ugrožen, kada nema ratova i životinja većih i opasnijih od nas? Šta mi to gubimo ako izađemo u nepoznato?

Treba spomenuti i to kako nas kultura oblikuje, prikaz možda malo drugačiji od Frojdovog. Malo prošireniji, možda čak i inteligentniji pristup: svrha kulture, ne u tome da nas pripitomi, već možda da ograniči štetu koju nam nanosi pripitomljavanje tako što kanališe instinkte u kolektivno dobro. Na primer, odbrana porodice postaje odbrana države -žrtvovanje za veću zajednicu, za “veću porodicu”. Dakle od kulture dobijamo moralne kodekse i društvene običaje čija je jedna od namena da možda “naše instinkte zameni kolektivnim htenjima.” (K.Koker “Filozofi varvari”) Ratnici su još uvek među našim moralnim herojima, žrtve koje najviše cenimo su žrtve koje su podnete u borbi.

Ali tim ratnicima nije mesto u društvenoj komunikaciji. Rat je završen u civilizovanom odnosu gde su na ceni znanje i iskustvo koje se tiču razumnog napretka. Nije bitno ko je pobednik, nisu bitna nadmetanja. Ta nadmetanja se u civilizaciji rešavaju terapijom, ne glorifikuju se.

Takva odmeravanja snaga su počela u prvoj našoj društvenoj zajednici (što je uglavnom porodica) i tu ćemo pronaći situacije koje odgovaraju formi koju nesvesno primenjujemo u sadašnjosti. Ovde se prvenstveno naglavaša poredba odnosa prema autoritetima i odnosa prema roditeljima, odnos prema bratu ili sestri i odnos prema prijateljima… Nema baš neke glorifikacije ovde zar ne? A ako ne rešimo osnovna pitanja porekla ugroženosti čemu to vodi kasnije?

Setimo se, spomenuli smo glorifikaciju ispraznih paterna koji veličaju naše niske osobine i vremena kada se pronalazio razlog da se unize oni koji su sposobniji od većine. Nije tajna da, kroz istoriju, ugrožavamo one zbog kojih se osećamo ugroženo. U stvari primetićemo da ne smemo tako da razmišljamo. Pa pojedinac je oduvek bio ugnjetavan i iskorišćavan od strane onih koji su bili na vlasti zar ne? Nećemo valjda još da ga optužimo da je njegova krivica što se našao tu gde jeste? Greške i njihovo dejstvo na većinu su detaljnije objašnjene u tekstu “Živeti, preživljavati, životinja, destrukcija”, a mi ćemo da spomenemo i to da se “mitska konstrukcija može tumačiti kao odgovor na neku pretnju, ili kao gotovo NAGONSKA REAKCIJA NA OSEĆANJE UGROŽENOSTI.”(Politički mitovi i mitologije, R. Žirarde)

Koliko posebna jedna grupa ljudi mora biti da bi osuđivala druge, a svoje postupke ne bi sagledala ni izdaleka?
Dodatno, Dirkem navodi

“Kada je društvo bolesno i kada pati ono oseća potrebu da nađe nekoga koga može okriviti za svoju bolest i patnju, kome se može osvetiti za svoja razočarenja.”

Sada, bez gubljenja vremena, pogledajmo sledeći stepen razvoja: “Revolucije”. Ovo neminovno baca pojam revolucije u novo svetlo posmatranja. Bez obzira na to ko je na vlasti, većina neminovno greši, buni se, kao inekciju za opuštanje dobija revoluciju, smiruje se neko vreme mišlju da će biti bolje, ali krug se neminovno nastavlja i greške se ponavljaju. Zatim ponovo revolucija, strasti su uzburkane, sledi pražnjenje, zatim slavimo novi poredak, zatim zapadamo u isto raspoloženje gde nas greške vuku ka dnu, zatim se bunimo, nalazimo novog vođu, biće bolje ovaj put sigurno, revolucija, ispraznićemo bes koji smo skupljali sve ove godine… Ponovo i ponovo i ponovo i ponovo i ponovo… Ko je kriv na kraju?

U čuvenom filmu “Leopard” Princ Saline kaže da je došao do važnog političkog otkrića: “Znate li šta se trenutno dešava u našoj zemlji? Ništa. Jedva primetna smena vladajućih grupa. Srednja klasa ne želi da nas uništi već da zauzme naše mesto… A ostatak može da ostane kakav je i bio.”

… Leopold Sondi je izabrao jedno specifično ime da objasni onaj gore navedeni nagon:

“Kain” zahtev – akumulacija besa i osvete, nepravednosti, netolerancije (Sondijev sistem dijagnostike nagona). Zašto je Kain taj koji pobeđuje u komunikaciji, u povezanosti, u prenosu ili tačnije u stvaranju blokade koja sprečava prenos znanja?

Razmislimo. Pogledajmo repeticiju iz visine. Možda čovek nosi u sebi ožiljke istorije kao i sama usmerenja, možda su oni deo naše slagalice kada želimo da shvatimo zašto komunikacija nije uspela. U konfliktu ono što nas razlikuje od životnja i što nas odvodi iz životinjskog stanja postojanja jeste korišćenje razuma u delanju, smotrenost, hrabrost za individualne stavove, kao i ukazivanje milosti. Snaga koja postoji u tim ljudskim osobinama jeste snaga iz izvora koji nikada neće presušiti i niko ga ne može sputati i uništiti. Svaki čovek oseti taj izvor u sebi, pitanje je samo da li će odabrati njega ili svoje ožiljke… Ili je možda pravilnije se izraziti: Odabraće težnju da napravi još više ožiljaka. A posle izmučeno telo i um više neće znati kako da se sinhronizuju sa izvorom. Krčiće svoj put sa teretom na leđima.

Vodiće svoj život.

Nevezano za njih, izvor će ih čekati.

Čovekova problematika smisla će ukazati da je vreme da se granice prošire i da “neprijatelj” nije više ono što je nekad bio. Tražili smo ga u pojedincima koji su pametniji i sposobniji od nas samih, tražili smo ga u neukrotivoj prirodi, tražili smo ga u “nižoj rasi” a pritom smo sebe videli kao božanskog pravednika, tražili smo ga u onima koji žele da naruše naš komfor i naš “mir”, ratovali smo za taj “mir”, vaspitali smo decu da održavaju taj “mir”… Ponestaje nam izgovora. Razumna osoba će primetiti da ih je ostalo još samo par i da ti izgovori postaju sve besmisleniji kako vreme prolazi.

A mi još uvek izbegavamo da potražimo tog “neprijatelja” na najočiglednijem mestu…
Odgovorite sami koje je to mesto. Ako ne znate onda vama još uvek gospodari osećanje ugroženosti..

Za P.U.L.S.E: Juror 8

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Juror 8, sukob, ugroženost