“Poslednja priča” Milorada Pavića

“Poslednja priča” Milorada Pavića

Neobjavljeni tekst Milorada Pavića koji se ovde donosi posthumno, kao odlomak, nosi naziv “Posle svega” i sastoji se od “Poslednje priče” i “Poslednjih pesama”. Dakle, od prozno-poetskog teksta. Pisan je poslednjih meseci Pavićevog života, tokom 2009. godine. Odlomak koji sledi je iz celine nazvane “Poslednja priča”.

Ustupam ovaj odlomak “Novostima” zbog činjenice da je Milorad Pavić prvi dobitnik ugledne nagrade “Meša Selimović” koju dodeljuje ova novinska kuća.

Jasmina Mihajlović, književnica

(Odlomak)

Zalazio sam u osamdesetu godinu života, a to se navršavalo s prvom decenijom XXI veka. Kompjuter sam palio nogom da se ne bih poginjao jer mi je poginjanje pričinjavalo bol. Svoj najnoviji roman, dao sam u štampu i više nisam imao nameru da pišem prozu. Tad se desila ta stvar. Ili, bolje reći, taj zvuk.

Dremao sam, čini mi se, na divanu, u radnoj sobi, kad se oglasio telefon. Osim Leksije, retko ko se javljao. Ali ovo nije bila ni njena SMS poruka, ni poziv s mobilnog. Kao da je dolazio iz fiksnog telefona. Ili iz jedne od dve slušalice daljinca. Glas mi je odnekud bio poznat, ali rekao je ne predstavljajući se samo dve reči:

“Hoću priču!”…

Da li sam već nekad čuo taj glas ne znam, ali sam skočio i proverio na telefonu da li još imam vezu sa nepoznatim, ali, poziv je bio prekinut. Pritisnuo sam dugme za preslušavanje poruka i oglasio se ponovo isti meni odnekud poznat glas. Sa istim zahtevom. Ali posle poruke nije bilo ni reči ko poruku šalje. Zatim sam obratio pažnju na neke pojedinosti koje nisu imale veze sa tehničkim pitanjima. Pokušavao sam da se setim ko bi to mogao biti, i otkud mi je taj muški glas tako poznato zvučao. Ali se nisam mogao setiti. U jednom trenutku pao mi je na pamet neko meni dobro poznat, ali potom sam se upitao da li ja to ludim. I tako sam mislio da se ta stvar završila.

Ali, nije. Jednoga jutra probudio me je onaj isti muški glas. Iz telefona je došao već poznati zahtev: Hoću priču! Tada nisam znao ni ko je to ni zašto on to tako odlučno traži, ni odakle. Kao da mu je odnekud bila neophodna moja priča. Počeo sam da se raspitujem. Doznao sam od mojih prijatelja koji su u toj oblasti stručni, da se poruka može snimiti i postaviti tako da se oglasi u određenim vremenskim razmacima. Sve je, uostalom, u DžDžI veku bilo mogućno.

Tada sam, pošto u tom pravcu nije dobijeno ništa opipljivo, rešio da krenem drugim putem. Potražio sam broj telefona jednog mog druga iz škole, jednog od onih čiji sam glas mislio da sam prepoznao u onom pozivu. Javio se, proćaskali smo malo, nisam otkrivao karte i nisam ga ništa pitao o onom zahtevu za priču. Bilo je očigledno da to nije bio on. Nije mu ni na um padalo, to sam mogao znati i bez poziva.

Jedne večeri kada se stvar potpuno zaglibila, spremajući se da izađem sa Leksijom, u ormanu mi pogled pade na par belih rukavica. I odmah sam se po njima setio čiji se ono glas javljao sa neobičnim zahtevom. Prepoznao sam najzad glas i skamenio se. Po rukavicama? Da, po belim rukavicama. Takve iste kupio sam u Parizu jednom prijatelju, pesniku, i kada je taj moj prijatelj sahranjivan pre godinu dana ili manje, ja sam bolovao i nisam išao na pogreb, ali čuo sam da je neka ženska osoba bacila onaj njegov par belih rukavica kraj kovčega u grob. I one su sahranjene sa njime. Njegov glas, u to sada nije moglo biti nikakve sumnje, prepoznao sam u onim rečima: Hoću priču. Nije nikada krio da voli moje priče, a glas je stvarno imao razaznatljiv. Glas nekoga za koga su žene znale da je bio najlepši čovek od svih koje su volele, iako nije umeo da se ljubi, a muškarci da je bio najpametniji od svih koje mrze, iako su znali da je on “tuđa sreća”, to jest da je bio svakome bolji no sebi. Bio je to čovek sa najvećom količinom dobrote od svih koje smo poznavali. Njegova dobrota bila je ravna njegovom pesničkom daru. Tri puta se ženio i tri puta su ga žene ostavljale, pa se razvodio. Od svake svoje žene načinio je odličnog romansijera. Pošto bi se to ostvarilo, žene su zaključile da on smeta njihovom daljem životu i njihovoj budućnosti i odlazile su iz tog braka, nadajući se da će bez njega i njegove slave imati više prostora i uspeha. Poslednjih godina živeo je i umro kao samac…

Ali, tek sada ništa nije bilo jasno. Zato sam se i pitao ono u početku kada mi je on na um padao, da li ludim. Kako mogu mrtvi da naručuju telefonom da im se napiše priča kao da traže da im se dostave potrepštine iz samoposluge? Možda i mogu, možda neko živ može da zna šta bi oni želeli, pomislio sam i pozvao sekretaricu časopisa koji je pokojnik uređivao. Pretpostavljao sam da bi njoj možda nešto moglo biti poznato o onom pozivu. Nisam je znao lično, jer je tamo bila odskora, ali se mogao zakazati razgovor uz doručak.

Pojavila se brzim hodom na štiklama raznobojnih potpetica, plava i visoka, trepavice su joj dodirivale obrve, a usne su joj bile narumenjene u vidu riba koje se ljube. Jela je salatu od rukole i pila kafu. Bila je luda za pokojnikovim pesmama, neke je znala napamet, ali od moje proze gotovo nikad ništa nije čitala i stvar o kojoj sam pokušavao da je pitam nije uopšte mogla da primi u glavu. Odustao sam i bilo je očigledno da lepa plavuša zaljubljena u pokojnog pesnika nije mogla imati bilo kakav dodir sa onom porukom. Za bele rukavice nisam je ni pitao, jer tek to ne bi nikud odvelo razgovor. Kada smo se pri odlasku pozdravili ne znam ko se od nas dvoje više čudio tom doručku i svemu što je na njemu rečeno i nije rečeno.

Na kraju sam odustao od daljeg traganja i shvatio poruku kao da mi je neko stvarno naručio da napišem poslednju priču. Nisam baš tačno znao kakva je to priča trebalo da bude i kuda će voditi, ali to je bilo dobro, jer priče koje ne iznenade svog pisca, neće iznenaditi ni čitaoca.

Evo, dakle, priče. Desila se nekome ko više takođe nije među živima, pa će iščeznuti ako je ja ne ispričam…

Izvor: Večernje Novosti