Poslednji ples – Italija 1990.

Posle neuspeha u Španiji, reprezentacija Jugoslavije je nastavila sa skromnim rezultatima kroz cele osamdesete, i tek je u Italiji 1990. uspela da se vrati na stare staze uspeha. Bila je to decenija koja je obležena ne samo lošim rezultatima državnog tima, već i velikim problemima u državnom prvenstvu, koje su potresali skandali sa registracijama igrača (“slučaj Zjajo”) i nameštanjima utakmica (“skandal Šajber”). U prvoj polovini te decenije klupski fudbal je donekle spavašavao čast u evropskim takmičenjima (i to uglavnom manji klubovi), a u drugoj je i to izostalo. Plasman i igre državnog tima na SP u Italiji 1990. je došao kao melem na sve rane iz osamdesetih, iako je zemlja već dobrano krenula putem “bez povratka”. Ipak, dve jugoslovenske selekcije iz osamdesetih godina zaslužuju da se pomenu kao svetle tačke, iako to nisu bili tzv. “A” timovi. Prvo je olimpijska reprezentacija osvojila bronzanu medalju na Olimpijadi u Los Anđelesu 1984. , a posebnu radost naciji donela je mlada reprezentacija, koja je osvojila Svetsko prvenstvo za reprezentacije do 20 godina, u Čileu 1987.

Posle debakla u Španiji reprezentaciju preuzima Todor Veselinović, a gotovo potpuno promenjena ekipa ulazi u novi ciklus kvalifikacija za EURO 1984 u Francuskoj. Protivnici u grupi bili su Vels, Bugarska i Norveška. Pred Jugoslavijom su bile još jedne “hičkokovske” kvalifikacije. Počelo je noćnom morom u Norveškoj, gde smo od njihovih “konobara” izgubili 1:3 (strelac Dušan Savić). Zatim je pobeđena Bugarska u Sofiji sa 1:0, golom Nenada Stojkovića. Usledio je šokantni meč u tadašnjem Titogradu protiv Velsa, rezultat 4:4. Strelci za naš tim bili su Zvjezdan Cvetković, Živković, Kranjčar i Ješić. Zatim je priređen revanš Norvežanima (2:1) i ponovo remi u Velsu, ovog puta 1:1. Pred poslednji meč u grupi, i Bugari i Velšani i Jugosloveni su bili u igri za prolaz. Taj poslednji meč igrao se u Splitu, između Jugoslavije i Bugarske. Obe ekipe su tražile pobedu za prolaz, a Velšani su priželjkivali remi. I bilo je 2:2 kada je istekao 90. minut. “Četrdeset pet, trideset osam…” – vikao je Mladen Delić “…nema više vremena za bilo što”. Ali, bilo je vremena još taman toliko da Sušić dobaci do Zlatka Vujovića na levom krilu, ovaj da centrira u srce bugarskog kaznenog prostora, a Ljubomir Radanović da iznikne iz trave i glavom ubaci loptu u mrežu, a Mladena Delića i celu zemlju u trans. “Ljudi moji, je li to moguće!? Ludnica, šta je ovo….Radanović…Radanović…” – takva je bila reakcija čuvenog reportera. I tako je Jugoslavija kroz iglene uši otišla u Francusku…a kako je tamo prošla, bolje da nije ni išla.

Grupa je bila teška, preteška. Domaćini Francuzi, Danci i Belgijanci očitali su lekciju našem timu i dodatno produbili krizu reprezentativnog fudbala. Prvo smo od Belgije izgubili 0:2 u Lansu, zatim je Toza Veselinović pretumbao sastav za meč sa Dancima, ali ni to nije pomoglo da se izbegne prava katastrofa od nadahnutih danskih internacionalaca – 0:5. Tek u poslednjem meču sa Francuskom, u Sent-Etjenu, prikazali smo kakvu-takvu igru. Poveli smo golom Šestića, ali je onda Platini uzeo stvari u svoje ruke i sa tri gola potpuno preokrenuo rezultat. Tačku na naše učestovanje stavila je mlada nada niškog Radničkog, Dragan Stojković, sa bele tačke. Bio je to njegov šesti meč u “A” timu. Taj meč će se pamtiti i po tome što je lekar naše reprezentacije, Božidar Milenović, preminuo tokom meca, od srčanog udara. Francuzi su kasnije nadmoćno osvojili šampionat, a naši su se vratili kući pognutih glava. Opet.

Razočarenje je u avgustu te godine ublažila olimpijska reprezentacija, koja je osvojila bronzu na fudbalskom turniru OI u Los Anđelesu. Bio je to veoma jak tim, a mnogi igrači su imali već dobar broj nastupa u seniorskom timu. Stojković, Baždarević, Milko Ðurovski, Radanović, Gračan, Katanec, Deverić, Boro Cvetković i ostali, pružili su nekoliko sjajnih partija i da su imali više sreće možda su mogli i do sjajnije medalje. Posle lake tri pobede u grupi, usledilo je četvrt-finale sa Nemačkom. Očekivala se teška utakmica, kao i uvek sa Nemcima, ali naš tim je zablistao u tom meču, a posebno trostruki strelac Boro Cvetković, pa je Nemačka razbijena kao retko kada – 5:2. Golove su dali još Gračan i Radanović. U polufinalu su nas čekali Francuzi, koji su već posle 15 minuta igre imali dva gola prednosti. Jugoslavija se konsolidovala u drugom poluvremenu, pa je preko Cvetkovića i Deverića stigla do 2:2, i meč je otišao u produžetke. Ipak, u produžecima su Francuzi postigli još dva pogotka, i naš tim je morao da se zadovolji mečom za bronzu, protiv jakog tima Italije. I opet smo gubili na poluvremenu, ovog puta sa 0:1. Kao i protiv Francuske, uspeli smo da se trgnemo u drugom poluvremenu i sa dva gola, preko Baljića i Deverića, stignemo do bronze, prve fudbalske medalje još od Rima 1960. Cvetković i Deverić su sa Francuzom Xuerebom podelili titulu najboljeg strelca turnira, sa 5 datih golova.

U međuvremenu, novi selektor postao je Miloš Milutinović. Sledile su kvalifikacije za SP u Meksiku 1986, a grupa je bila prilično teška. U konkurenciji favorizovanih Francuza, zatim Bugara, Istočnih Nemaca i Luksemburga, valjalo je osvojiti jedno od prva dva mesta. Već na startu, videlo se da zadatak neće biti lak. Tvrdi Bugari osvojili su bod u Beogradu, bilo je 0:0. Ipak, posle pobede u Lajpcigu od 3:2, činilio se da smo na dobrom putu. Strelci su bili Baždarević, Vokri i Šestić. Ponovo smo remizirali sa Francuskom, ovog puta na Koševu (0:0), i izvojevali smo dve preteške pobede nad Luksemburgom, obe minimalnim rezultatom – 1:0. U Zenici gol je dao Gudelj, a u Luksemburgu Vokri, i to u poslednjem minutu. Sledile su poslednje tri utakmice, koje su trebale da odluče ko će proći na SP. I sva tri meča Jugoslavija je izgubila. Prvi poraz desio se u Bugarskoj, 1:2, a strelac je bio Milko Ðurovski. Zatim je izgubljen i meč u Beogradu protiv D.R.Nemačke 1:2, strelac za Jugoslaviju bio je Škoro. Na kraju, izgubili smo i u Parizu, rezultatom 2:0, i završili kvalifikacije tek na 4. mestu u grupi. Na SP su otišli Francuzi i Bugari. Ako se zna da je Milutinović u ovim kvalifikacijama pozivao 40-ak igrača, da su čak petnaestorica od njih bili debitanti, onda je jasno da selektor nije imao jasnu koncepciju tima, i da bolji rezultat nismo mogli ni očekivati.

Logično, Milutinović je ubrzo napustio kormilo državnog tima, a šansu je dobio dotadašnji trener Željezničara, Ivica Osim. Ni sa novim selektorom u početku nisu cvetale ruže. U kvalifikacijama za EP 1988 u Nemačkoj, Jugoslavija se našla u grupi sa Engleskom, Severnom Irskom i Turskom, a samo pobednik grupe sticao je pravo da se plasira na finalni turnir. Sa Ircima i Turcima nije bilo problema, tu su izvojevane 4 pobede bez većih problema, ali su naš tim zaustavili Englezi. Poraz sa starta kvalifikacija u Engleskoj (0:2) mogao je biti anuliran na kraju, u Beogradu. U toj najbitnijoj utakmici naš tim je doživeo pravi debakl. Za samo 24 minuta Englezi su postigli 4 gola, i do kraja je samo Katanec uspeo da postigne počasni pogodak. Tragičar je bio golman “plavih” Mauro Ravnić, koji je čak bio zamenjen na poluvremenu Vladanom Radačom. Iako Osim nije uspeo da se plasira na EP, savez je prepoznao da je ovaj vrsni stručnjak stvorio solidan temelj za buduća iskušenja, tako da mu je pružio novu šansu, u kvalifikacijama za SP u Italiji.

Za to vreme, selektor mlade reprezentacije, Mirko Jozić, stvarao je novi naraštaj budućih reprezentativaca, koji je na SP za mlade u Čileu 1987. ispunio celu zemlju zadovoljstvom i ponosom. Padali su redom svi protivnici u grupi, Čile, Australija, i Togo, zatim je u četvrt-finalu pobeđen Brazil sa 2:1, posle 0:1 na poluvremenu, a u polufinalu i Istočni Nemci, istim rezultatom. Finale sa Zapadnom Nemačkom završeno je 1:1 u regularnom toku, a posle odlučujućeg penala Zvonimira Bobana, Jugoslavija je odnela veliku pobedu. Bila je to sjajna generacija sa kojom je državni tim čekala lepa budućnost. Doduše, mnogi od njih su kasnije zastali u razvoju, ponajviše zbog stvari koje su bile van njihove kontrole, ali zaslužuju ipak svi da se još jednom pomenu.

Selektor je bio Mirko Jozić, a “Čileanci” su bili (po rednim brojevima): 1. Dragoje Leković (Budućnost), 2. Branko Brnović (Budućnost), 3. Robert Jarni (Hajduk), 4. Dubravko Pavličić (Dinamo Zg.), 5. Slavoljub Janković (C.Zvezda), 6. Igor Štimac (Hajduk, u to vreme na kaljenju u Dinamu Vk.), 7. Zoran Mijucić (Vojvodina), 8. Zvonimir Boban (Dinamo Zg.), 9. Robert Prosinečki (C.Zvezda), 10. Milan Pavlović (Željezničar), 11. Predrag Mijatović (Budućnost), 12. Tomislav Piplica (Iskra Bugojno), 13. Davor Šuker (Osijek), 14. Gordan Petrić (OFK Beograd), 15. Pero Škorić (Vojvodina), 16. Dejan Antonić (C.Zvezda), 17. Slaviša Ðurković (Sutjeska) i 18. Ranko Zirojević (Sutjeska).

Robert Prosinečki, koji zbog parnih kartona nije igrao u finalnom meču, bio je najbolji igrač prvenstva. Davor Šuker je bio drugi strelac takmičenja sa 6 golova. Jugoslavija je na tom turniru postigla 2.44 gola po meču, što je i danas rekord Mundijala u tom uzrastu.

Za kraj, podsećanje da je nedavno preminuo i prvi od “Čileanaca” , Zoran Mijucić (1968-2009), koji je bio velika nada novosadske Vojvodine, ali se brzo izgubio sa velike scene. Živeo je na jednom salašu u Vojvodini, na ivici egzistencije, a malo je poznato da mu je finansijski pomagao drug iz nekadašnje omladinske reprezentacije – Davor Šuker.

Konačno, dolazimo do kvaklifikacija za SP u Italiji 1990. Sa već oformljenim kosturom tima, kojima su pridodavani probrani mladi igrači, Osim je krenuo u novu avanturu. Vraćen je iz zaborava Safet Sušić, glavnu ulogu su dobili Stojković i Baždarević, na gol je vraćen i Tomislav Ivković, kapiten je bio veteran Zlatko Vujović, u odbrani su gospodarili iskusni Hadžibegić i Davor Jozić, a šansu su dobile i neke nove zvezde, kao što su Darko Pančev i Dejan Savićević. Pored Jugoslavije, u kvalifikacionoj grupi bili su još Škoti, Francuzi, Kiprani i Norvežani, a prve dve ekipe su obezbeđivale plasman na SP. Počelo je remijem u Škotskoj (1:1, Katanec), a zatim je u Beogradu, na stadionu JNA, odigrana možda i ključna utakmica celih kvalifikacija – protiv Francuske. Sve do 69. minuta Francuzi su vodili 2:1 a naš tim je delovao prilično bledo, i činilo se da ćemo nastaviti očajan kvalifikacioni niz i u ovom duelu. Već desetak minuta su sa tribina dolazili povici publike “Dejo, Dejo!”, a kulminirali su u 68. minutu, kada su Francuzi postigli drugi gol. Već u sledećem minutu, Osim je odlučio da se nema više šta čekati i uveo u igru Savićevića, umesto Bore Cvetkovića. Cvetković je ovom izmenom definitivno otpao iz ekipe, a Dejo je postao heroj. Savićevićevim ulaskom živnula je igra našeg tima, probijao je Francuze po bokovima i nameštao saigračima izgledne prilike. Već u 75. minutu Dejo je odigrao dupli pas sa Sušićem, a ovaj je sjajnim udarcem doneo izjednačenje. Zatim je u 83. minutu Savićević napravio sjajan prodor po levoj strani, centrirao u poslednjem momentu na drugu stativu francuskog gola, tamo je bio usamljeni Stojković, koji je fantastičnim udarcem “iz prve” zaparao mrežu Žoela Batsa, i bio je to verovatno i ključni gol kvalifikacija. Jer, ne samo da su čudesnim preokretom protiv favorita grupe osvojeni važni bodovi, već je i u psihološkom smilsu ta pobeda imala veliki značaj u nastavku takmičenja. Usledila je laka pobeda protiv Kipra (4:0, Savićević 3, Hadžibegić), a onda i vrlo bitnih 0:0 u Parizu. U poslednja 4 meča ostvarene su 4 pobede i Jugoslavija se, lakše nego što se očekivalo, plasirala na Mundijal kao prva u grupi. U Norveškoj je ostvarena pobeda rezultatom 2:1 (Stojković, Vujović), zatim je pobeđena Škotska 3:1 (Katanec, Nicol a.g. , Vujović), pa opet Norveška sa 1:0 (Hadžibegić) i na kraju ponovo Kipar 2:1 (Stanojković, Pančev). Da sve ne bude idealno potrudio se Baždarević, koji je u meču sa Norveškom zaradio crveni karton, pa zatim i pljunuo turskog sudiju, i tako dobio suspenziju zbog koje je morao da propusti Mundijal.

Osim je u ovim kvalifikacijama oformio jezgro od petnestak iskusnih igrača, koji su trebali da iznesu teret igara na Mundijalu, a ekipa je popunjena talentovanim mladim igračima, od kojih su neki skrenuli pažnju još na gorepomenutom SP za mlade. Bio je to skoro savršen spoj mladosti i iskustva, a celokupna fudbalska javnost je ponovo sa visokim očekivanjima ispratila reprezentaciju na SP. Dobro, ne baš celokupna. Samo dan pred polazak u Italiju, državni tim je igrao prijateljsku utakmicu u Zagrebu protiv Holandije. Izgubljen je taj meč sa 0:2, međutim ono što je obeležilo ovaj susret bio je izrazito neprijateljski odnos domaće publike prema igračima, a posebno je bolelo zviždanje državnoj himni. Zemlja je, dakle, već uveliko bila u fazi raspadanja, a “plavi” su sumornih lica otišli da odigraju poslednji ples jugoslovenske reprezentacije.

Osim je na Mundijal poveo sledeća 22 igrača (po brojevima): 1. Tomislav Ivković (Sporting), 2. Vujadin Stanojković (Partizan), 3. Predrag Spasić (Partizan), 4. Zoran Vulić (Majorka), 5. Faruk Hadžibegić (Sošo), 6. Davor Jozić (Ćezena), 7. Dragoljub Brnović (Mec), 8. Safet Sušić (PSŽ), 9. Darko Pančev (C.Zvezda), 10. Dragan Stojković (C.Zvezda), 11. kapiten Zlatko Vujović (PSŽ), 12. Fahrudin Omerović (Partizan), 13. Srećko Katanec (Sampdorija), 14. Alen Bokšić (Hajduk), 15. Robert Prosinečki (C.Zvezda), 16. Refik Šabanadžović (C.Zvezda), 17. Robert Jarni (Hajduk), 18. Mirsad Baljić (Sion), 19. Dejan Savićević (C.Zvezda), 20. Davor Šuker (Dinamo), 21. Andrej Panadić (Dinamo) i Dragoje Leković (Budućnost).

A u Italiji, naš tim je čekala grupa sa Nemačkom, Kolumbijom i Emiratima. Prvi meč igrali smo sa starim rivalima, Nemcima, 10.06. u Milanu. Očekivala se teška utakmica, ali niko nije mogao predvideti debakl kakav smo doživeli u tom meču. Sevalo je po našem golu svih 90 minuta, odbrana je bila u rasulu, Ivković sam na vetrometini, a Nemci razgoropađeni, rešeni da posle dva izgubljena finala konačno osvoje titulu. Mateus je leteo po terenu, davao je golove i razigravao saigrače. Poluvreme je završeno rezultatom 2:0, strelci su bili Mateus i Klinsman. Početkom drugog poluvremena pojavio se tračak nade za naš tim, kada je Davor Jozić iskoristio sjajno izveden slobodni udarac Stojkovića i glavom loptu smestio iza Ilgnera – 1:2. Nije dugo trajala nada naših igrača, u 65. minutu Mateus je uzeo loptu na svojoj polovini, sprintao sa njom do nekih 20 metara od našeg gola i topovskim udarcem savladao usnulog Ivkovića – 3:1. Samo pet minta kasnije, Rudi Feler je zapečatio našu sudbinu – 4:1. Inače, bila je to utakmica kojoj je prisustvovalo najviše gledalaca na celom turniru (75.000).

Bilo je to jako loše izdanje našeg tima, ali nije bilo mnogo vremena za tugovanje, čekao nas je naredni rival – Kolumbija. “Plavi” ne samo da su morali da zaborave na lošu igru protiv Nemačke, već su morali i da se izbore i sa pravom lavinom nezadovoljstva domaće štampe. Pisalo se sve svašta posle poraza od Nemačke, da igrači brukaju zemlju, da su u svađi, da se u stručnom štabu preko svake mere troše alkoholna pića…Valjalo je sve to prevazići i pobediti neugodne Južnoamerikance. Bio je to još jedan težak meč, odigran na velikoj vrulini, u Bolonji, a granica strpljenja navijača bila je dovedena do krajnje tačke. Mučili su se naši, i, iako nisu igrali loše, lopta nije htela u gol, sve do 75. minuta, kada je Sušić ugledao Jozića u protivničkom šesnaestercu, poslao mu “kao rukom” jednu visoku loptu, a Jozić, kao da je odrastao na Kopakabani, lepi tu loptu za grudi, spušta je na volej i zakucava iza nemoćnog Igite – 1:0! Veliki je kamen pao sa grudi naših igrača, pa su nastavili da napadaju, i pred kraj meča Hadžibegić dobija šansu da sa bele tačke postigne i drugi gol. Na žalost, iskusni centarhalf je poslao mlak udarac, koji je kolumbijski golman lako odbranio. Ostalo je 1:0, a posle prebrodenog velikog iskušenja, naš tim je počeo rapidno da diže formu iz meča u meč.

U poslednjem meču, protiv Ujedinjenih Arapskih Emirata, nije bilo problema za naš tim, slavili smo laganu i ubedljivu pobedu – 4:1. Strelci su bili Sušić, Pančev 2 i Prosinečki. Sušićev gol bio je i najbrži gol turnira (4′). Kao drugoplasirani u grupi “D” ušli smo u osminu finala, a tamo nas je čekao najbolji tim iz grupe “E”. Gledali smo odlučujući meč u toj grupi, između Španije i Belgije, i nekako se nadali Belgijancima, ali Španija je dobila tu utakmicu (2:1) i tako nam zakazala novi sastanak, 26.06. u Veroni. Utakmica je došla u momentu kada je veliko rivalstvo sa kraja 70-ih i početka 80-ih već počelo da jenjava, ali Španci su svakako još uvek pamtili onu flašu sa Marakane, a mi smo se i dalje sećali sudije Sorensena. Bile su to dve prilično izjednačene ekipe, i duel ova dva tima je obećavao velika uzbuđenja. Tako je i bilo. Od starta su obe ekipe krenule rezervisano, misleči više o svom golu, ali je ipak bilo lepih šansi na obe strane. No, rezultat sa početka meča nije se menjao, i kada se vec činilo da utakmica ide u produžetke, počela su uzbuđenja. Iz jednog naizgled bezopasnog napada izrodilo se naše vođstvo. Igrao se 78. minut kada se Zlatko Vujović mucio sa jednim Špancem po levoj strani našeg napada, pokušavao je da driblingom uđe u kazneni prostor protivnika, ali mu to Španac nije dozvolio. Ipak, u jednom momentu ugrabio je šansu za centaršut i uputio loptu u šesnaesterac, pravo na glavu Katanecu, koji je bio u lošem položaju i preostalo mu je samo da odmah glavom prebaci loptu na drugu stativu. Tamo se neočekivano našao Stojković, na samo 7-8 metara od gola, Vaskez je poleteo da izblokira udarac, ali Piksi je napravio varku telom i poslao Vaskeza, kako je sam kasnije rekao, “po novine”, i onda rutinski zakucao loptu iza nemoćnog Zubizarete – 1:0! Euforija je zavladala širom Jugoslavije, ali izgleda i među igračima, pa su Španci došli do izjednačenja samo pet minuta kasnije. Bio je to jedna zalutala lopta koja je išla kroz naš šesnaesterac, bežala od svih naših igrača, a sustigao ju je Salinas na drugoj stativi, i sa samo dva metra lako ubacio u mrežu – 1:1, produžeci. Čim je počeo prvi produžetak, Jugoslavija je pokazala da ipak ove dve ekipe nisu potpuno izjednačene, tj. da ima u svojim redovima taj teg koji će pretegnuti na njenu stranu. A to je naravno bio Piksi Stojković. Već u drugom minutu produžetka Savićević, koji je ušao sa klupe još početkom drugog poluvremena umesto Sušića, krenuoje u jedan od karakterističnih prodora kroz španski srednji red, a na dvadesetak metara od gola ga je oborio Roberto, i sudija Šmidhuber je dosudio slobodan udarac. Piksi je izveo slobodnjak za udžbenike, lopta je zaobišla loše postavljeni živi zid, i završila u levom uglu – 2:1! Još uvek se pamti ekstatični glas komentatora Milorada Ðurkovića “Stojkoviiiić…po drugi puuuut…pa to bi mogao biti gol odluke”. I bio je to zaista gol odluke, Španci su pokušavali da stignu do izjednačenja, ali je naša odbrana odigrala bez većih grešaka do kraja meča. Vratili smo tako Špancima dug iz ’82, i okrenuli se zatim meču koji nas je čekao u cetvrt-finalu, prvom još od Čilea 1962.

Bio je to najvažniji meč koji je reprezentacija igrala još od tog čileanskog polufinala, a protivnik je bio aktuelni Svetski šampion, Argentina, predvođen maestralnim Dijegom Maradonom. Meč je odigran 30.06. u Firenci, i iako nije bilo golova, obilovao je uzbuđenjima. Osim je odlučio da pokuša da zaustavi Maradonu tako što će mu “zalepiti flaster”, a tu ulogu u je dobio Refik Šabanadžović. Koliko je to težak posao videlo se već posle pola časa igre. Šabanadžović je za tih 30 minuta uspeo dva puta da dobije žuti karton, tako da smo do kraja meča igrali sa 10 igrača. Međutim, to se na terenu nije videlo. Igrao je naš tim odlično i sa igračem manje, i propustio nekoliko izvanrednih prilika. Stojković, Sušić, Vujović i Savićević imali su prilike da postanu heroji dana, ali ih na žalost nisu iskoristili. S druge strane, posle isključenja Šabanadžovića, Dragoljub Brnović je preuzeo “starateljstvo” nad Maradonom, i taj zadatak je odlično obavio. Nisu Argentinci imali previše prilika da ugroze naš gol i uopšte nisu na ovom meču opravdali renome Svetskog prvaka. Ipak, meč je završen rezultatom 0:0, a ostaće veliki žal za poslednjom prilikom u drugom produžetku, kada je Savićević sa samo par metara prebacio čitav gol. Usledila je penal-drama. Sreća je u tih pet serija šuteva čak tri puta menjala stranu, a skala na meračima pritiska je kod mnogih dostizala granične podeoke. Počelo je pogotkom Serizuele, i udarcem Stojkovića u prečku – 0:1. U drugoj seriji, i Buručaga i Prosinečki pogađaju mrežu, rezultat je 1:2. Zatim sreća okreće leđa Argentincima. Lopti prilazi Maradona, na golu ga čeka Ivković, čovek koji je nekoliko meseci ranije već odbranio penal Dijegu, u susretu njihovih timova u Kupu Uefa. Maradona šutira u desnu stranu, ali Ivković stiže tamo poput munje i hvata živu loptu. Savićević je siguran – 2:2. U četvrtoj seriji, nastavlja se agonija Argentine, Troljo pogađa stativu, a Dragoljub Brnović ima šansu da dovede naš tim pred vrata raja. I ne koristi je. Izuzetno loš šut Brnovića lako brani Serđo Goikočea, ostaje 2:2. U poslednjoj seriji Dezoti vara Ivkovića, a Hadžibegić omogućava Goikočei da još jednom sjajnom odbranom izraste u junaka meča – 2:3, Argentina je u polufinalu.

Čini se da je trebalo da prođe nekoliko dana da postanemo svesni kakvu smo priliku tada propustili. Svakako da smo bili zadovoljni i plasmanom u četvrt-finale, posebno mečevima protiv Španije i Argentine, i posebno ako znamo na koji su način reprezentativci ispraćeni na Mundijal, ali onakva prilika, kakva se ukazala Brnoviću u četvrtoj seriji, morala je biti iskorišćena. Ipak, tim koji je na prvenstvo ispraćen zvižducima, koji je posle poraza od Nemačke doživeo svakakve pogredne reči u domaćoj štampi, vratio se u zemlju ovenčan slavom. I svetska fudbalska javnost je pisala u superlativima o nastupu našeg tima, posebno pri tom izdvajajući igre Dragana Stojkovića, tvrdeći da je svetski fudbal dobio novu zvezdu sa Balkana. I tako je završeno i poslednje veliko takmičenje one stare, velike Jugoslavije. Kakvu su štetu zbog raspada zemlje doživeli ovi momci videlo se već u kvalifikacijama za Euro 92 u Švedskoj, kada je reprezentacija, iako je ostala u međuvremenu bez igrača iz Hrvatske i Slovenije furiozno prošla kroz kvalifikacionu grupu, i došla na EP kao jedan od favorita za titulu.

Svetski prvaci u Italiji bili su Nemci, koji su tada imali jedan od najboljih sastava u istoriji. Predvođeni paklenim Interovim triom Breme – Mateus – Klinsman, Nemci su pregazili sve pred sobom, i zalečili rane iz ’82 i ’86, osvojivši titulu u finalu protiv Argentine.

Bio je ovo izuzetno neefikasan Mundijal, sa rekordno malim prosekom golova, samo 2.21 po mecu. Senzacije turnira bili su Kamerunci i Toto Skilaći. Kamerun je, predvođen veteranom Rožeom Milom, izašao “živ” iz izuzetno jake grupe, sa Rumunijom, SSSR-om i Argentinom, i stigao cak do četvrt-finala, gde ih je izbacila Engleska, tek posle produžetaka, sa dva pomalo sumnjiva penala, a pri tom su Kamerunci igrali veliki deo tog meča sa dva igrača manje! Malo poznati Sicilijanac, Salvatore – Toto Skilaći, ugurao se u selekciju Italije kao 22. igrač, a zvaršio je turnir kao najbolji strelac sa 6 postignutih golova. Italija je, kao domaćin, imala velike ambicije, ali je zaustavljena u polufinalu od Argentine, posle penala. Još jedan favorit, Brazil, ispao je već u osmini finala, takođe od Argentine – 0:1. Engleska je imala sjajnu generaciju, ali ni oni nisu mogli preko Nemačke, ispali su u polufinalu, opet posle penala. Aktuelni Evropski prvaci, Holanđani, nisu imali sreće sa žrebom. Već u osmini finala naišli su možda i na jedinu bolju reprezentaciju, Nemačku, i izgubili 1:2. U sećanju ostaju Rajkard i Feler, i njihovo međusobno pljuvanje i crveni kartoni. Svoj drugi Mundijal igrao je Bora Milutinović, ovoga puta sa Kostarikom, i opet je prošao u drugi krug, gde nije mogao dalje preko Čehoslovaka, koji su, kao i mi, imali svoju labudovu pesmu. Bio je to poslednji Mundijal na kome se za pobedu dodeljivalo 2 boda, a već sledeći u Americi, pokazao je da se u fudbalu događaju bitne promene. No, o tome ćemo u “sledećem broju”.

U drugom delu teksta pojedinačno su predstavljeni svi igrači koji su branili boje Jugoslavije na SP u Italiji.

Za P.U.L.S.E. Simić Mihajlo

Svetska prvenstva u fudbalu na portalu P.U.L.S.E

  Feljtoni, Italija, Moca, Poslednji ples, Sport, Svetska prvenstva u fudbalu