Постwww друштво – Културом су одувек људи остваривали заједништво кроз  размену вредности, језика, ритуала и симбола. Сајберкултура се односи на концепт групе или група људи који заједништво остварују путем  информације [i]. Информација је важна роба ако не и најважнија у савременој култури у целини, о чему сведоче сталне анкете које нам се нуде на телевизијама, у часописима или пак на интернету. Када се  говори о информационом друштву ,сајберкултури[ii], заправо говоримо парадигми, историјском преокрету друштва, које је тренутно у свом повоју.

Вилијам Форд Гибсон, писац научне фантастике, у Неуромансер‐у(1984) је предвидео садашње стање ствари, описавши овај виртуелни простор у којем обитавамо као : ,,Договорна халуцинација, коју свакога дана доживљавају билиони законитих оператера свих нација… Графичка репрезентација података извучених из складишта сваког компјутера интегрисаног у људски систем.  Незамислива сложеност.  Линије светлости поређане по непростору ума…”

Манифестације сајберкултуре обухватају различите људске интеракције посредством рачунарских мрежа. Оне могу бити активности, потрагами, игре, места и метафоре, те обухватају широк основ апликација. Неке су подржане од стране специјализованог софтвера и раде на општеприхваћеним веб протоколима. Примери укључују, али се не ограничавају на[iii]:

Задржаћемо се на на појму интернет „meme“ (чита се мим од грчког μίμημα  сто значи опонашати, имитирати[iv]). Интернет  мим, (Human Genome Project), настао  по аналогији гена који се репликују, стварајући  нову јединку. На исти начин се и виртуелни садржај шири од корисника до корисника, али у варијацијама неког основног концепта.  Свима су познате различите  манифестације интернет мимова, које иду од обраде истог шаблона  слике па до видео рада.

Мимови се шире мрежама вирусном прогресијом. Једна слика може бити вирусно преносива, инспиришући стварање многих њених деривата, када се мим реализује у разноликом скупу случајева. Треба истаћи значај мима у ширењу линкова, који указују назад на порекло оргинала, у смислу комерцијализације матичних адреса са којих је потеко мим[v].

Такође, постоје и вирусни видео мимови, који настају поновним објављивањем видео снимка. Видео снимак се шири jeρ инспирише гледаоца да га деле. Сваки репост се онда сматра инстанца мима. Сваки мим мора да се шири вирусно, али нису сви вирусни видео снимци  мимови. У циљу да се идентификује мим, морате бити у стању да се уђете  у траг пут ширења.

Неки од вирусних видео мимова су нпр. Гангам стил, видео  песма аутора, који се  легитимише са ПСY. Она припада потпуно новом таласу популарне културе, али и сајберкултуре која се означава још са К-поп. Њу карактеришу сатирични текстови и  готово субверзивно ругање, игром.

Америчка музичка  популарна сцена била је изненађена популарношћу Гангамстил –а схвативши да има конкурента на глобалном тржишту. Будући да је Јужна Кореја једна од водећих земаља у технолошком развоју, не зачуђује чињеница да је глобално-вирусно ширење видео-музичких хитова, увеликом потпомогнуто  напредном технологијом јужнокорејског полуострва.

Обзиром да се вирусима не можемо својевољно одупрети, инфицирани, оболевамо, али и истовремено преносимо инфекцију.

Да би потврдили  зараженост технолошком или сајберкултуром, у репродукцији оваквих хитова  желе да се искажу како анонимуси тако и људи који су у центру медијске позорнице на пр. Бан Ки Мун или пак наш Новак Ђоковић.

Америчка музичка продукција као одговор на Гангам стил пушта у мрежу нови хит Харлем Схаке. Овај хит  је интернет мим у облику видео спота, у ком група људи игра у пратњи кратког одломка из песме Харлем Схаке. Као и сваки други мим, видео се реплицира од стране многих људи, користећи исти концепт. Харлем Схаке је  достигао  милионе претрага на Јутјубу и тај број се сваког дана увећава[vi].  И сам Баууер[vii] је био изненађен брзином популарности коју  је преко ноћи стекао.

Наступ почиње речма: ,, Ла терориста”, у наредних 30-секунди једна особа – која  обично носи бизарну маску или костим, плеше незапажено од осталих, када бас линија пада, видео изненада показује групу  људи који се дивље и хаотично забављају.

Крик ,, Ла терориста” као и Мунков експресионистички крик модерне, који је био израз усамљености и стаха друштва, се  усваја и преноси у друштво сајберкултуре. Овако друштво са кулминациом  отуђености, почиње да живи у новооткривеном свету, виртуелним заједницама. Егзстенција се одвија на два нивоа[viii], Сартр би рекао дереализација[ix], реалном у ком је појединац немоћан да било шта мења и виртуелном ,  који му омогућава буде онакав какав би желио да је и у реалном свету.  Кријући се иза аватара, слобода која му је дата анонимношћу, говори нам да у његовом бићу постоји несклад између онога шта он јесте, какав би желио да буде и какав све може да буде.

Да се вратимо Гангам стил-уи његовој субверзвној, али ипак кореографски дотераном, у Харлем Схаке-у имамо површност и одсуство стваралачке дубине. Око посматрача је збуњено, имамо групу људи која наступа, сви су заједно али и појединачно, утисак који се ствара на први поглед позитиван, као еуфорија високог интезитета, али на крају остаје само узнемиреност и празнина.

У трагању за савременом парадигмом, уколико посматрамо феномене из области популарне културе, уочљиво је да се карактеристике модерног и постмодерног друштва задржавају,  као да се живот данас отима се из овоземаљских ланаца и ослобађа се у један нови свет,  у ком је слободан да самостално гради слику о себи и свету око њега. Поставља се питања да ли је то повратак ка првобитним заједницама, овог пута на виртуелном нивоу?

Аутор текста: Марија Поповић

  Društvo, Internet, Marija Popović, Sajber kultura