Posvećenost i kapacitet za čudesno

Prodaj svoju pamet i kupi očaranost;
Pamet je samo gledište, očaranost je životni instinkt. – Rumi

Među instrumentima oslobođenja, vrhovni instrument je posvećenost. Kontemplacija pravog oblika istinskog Sopstva je posvećenost. – Shenkara, vedantski svetac i filozof

Svet koji smo poznavali kao deca je za nebrojenu većinu nepovratno iščezao. U tom kratkotrajnom periodu dremeža netaknute svesti, kada vreme nije tok jer su događaji i zbivanja lišeni šablona “uzrok-posledica”, potraga za čudesnim bila je raison d’etre i uvek se okončavala uspehom. Postoji jedan pomalo poetičan truizam u zapažanju da je novorođeni čovek star onoliko koliko je stara i istorija, “civilizacija”, ili makar njen sakralni aspekt. Onaj aspekt koji ispredao prve mitologije i ispovedao odanost čudu, kao čovekovu dužnost na putu etičkog savršenstva i uspostavljanju ravnoteže između saznajnog i verujućeg.

Po sazrevanju, pojedinci posebnog kova ne zaboravljaju ova nemapirana sazvežđa svoje davne prošlosti i održavaju sposobnosti za čudo i egzaltirano strahopoštovanje (eng. awe). Kao po nekom pravilu, ovi pojedinci ostvaruju se kroz umetničku egzistenciju – ne neophodno doslovnu, jer toliki su umetnički životi za artistički medijum imali “samo” blagovremenost prisustva i dela, namesto pribora, alatki i talenta za boje, oblike i reči.

Kapacitet za čudo, izrazito neistražen fenomen, verovatno zbog svoje samo-transcedentne prirode zavisne od unutarnjeg i vrlo ličnog sastava onog koji se sa čudesnim suočava. Kjerkegor svojom melanholičnom neurotičnošću ističe “teror i drhtanje” kao preovlađujuće stanje spram svog čuda; za Vladimira Solovjeva, namamljenog Bemeovim teološkim skriptama i otkrovenjima, njegove tri vizije Sofije kao otelovljenja Božanskog Ženskog donele su mu blaženstvo milosnog nadahnuća i agape-a – u knjizi “Smisao ljubavi”, Solovjev je elaborirao na doživljaj čudesnog zauzimajući se i za čisto humani faktor kao mogućeg izvorišta čuda za druge: “Potrebno je ne samo da postoje što različitiji tipovi ljudi, već i da na svet dolaze njihovi najbolji primerci, koji će biti vredni ne samo sami po sebi, kao individualni tipovi, već i po svom unapređujućem i oplemenjujućem delovanju na druge.”

Kada se kaže da je mogućnost čuđenja “samo-transcedentnog” kvaliteta, želi se reći da emocija koja pripada setu onih stanja koja eleviraju altruizam, saosećanje, zahvalnost i divljenje lišeno zavisti. Kapacitet za čudo navodi onoga ko ga poseduje da se izmakne iz vlastitog “ja” i bude osvešćen za nešto veće izvan sebe, nešto u isti mah i ljudske i božanske prirode. Da sa manje roptanja prihvati udeo humanog i transcedentnog kao ravnopravnih delaoca u krojenju totaliteta svoje stvarnosti. To je ishod susreta sa neshvatljivim, neizrecivim. Uzvišenim.

“Ne možemo sebi priuštiti da se krećemo slepi među čudima. Niti možemo sebe zaštititi od patnji. (…) Kada razmišljam o najmudrijim ljudima koje znam, zaključujem da svi oni dele jednu definišuću crtu: znatiželju. Oni se odvajaju od rutine svojih života – i pažnju posvećuju svetu oko njih. Motiviše ih želja da istraže nepoznato. Oni uživaju u iznenađenju.” – Dani Shapiro

Posvećenost i privrženost zahtevaju punu usmerenost i staloženost trijade emocije-intelekt-delovanje koja takvom fokusiranošću jeste u mimoilaženju sa transcedentnom prirodom doživljaja čuda. Bivajući u međuzavisnosti kauzalnosti – doživljaj čudesnog može usmeriti ličnost ka potpunoj predaji ka radu ili njegovoj spoznaji – čuđenje i posvećenost ostvaruju malo verovatnu vezu, jedinstvo dva polariteta.

Posvećenost kao primarni stub Rada Georgija I. Gurđijeva, sistema samorazvoja putem simultanog pospešenja triju potencijalnih svojstava tri tipa čoveka – uma (jogina), tela (fakira) i emocija (sveštenika) – preduslov je oslobađanja od kompromisa i potpune predaje dubokoj promeni i Radu kao jedinoj životnoj opciji. Biti posvećen je neodvojivo od kadrosti za samoposmatranje, ali takvo koje uključuje trajno održavanje pažnje na sebi, postati ogled samome sebi, subjekat i objekat se izjednačuju u stanju budnosti. Ovakav objedinjeni fokus, “stalna spremnost na Mudrost, Odlučnost i Hrabrost”, znači odupreti se ograničavajućem hipnotizmu života, ali i obujmiti ga na način na koji se pre posvećenja nije niti umelo niti moglo.

U stanju posvećenosti, čovek kategorički ne pristaje na divizije u unutarnji haos, te trubadure “terora situacije” (Gurđijev) i samo onda u sebi napipava principe Sjedinjenja – i sebe sa sobom i sa objektom devocije. Otvaranjem unutarnje svesti i budnosti, posvećujemo celo biće duhovnim silama i transformišemo poistovećenje sa sobom u otvoreni dijalog sa objektom, situacijom ili zbivanjem kojem se posvećujemo. Razbija se spirala sunovrata zvana pridavanje značaja, o čemu je sa autoritetom govorio Moris Nikol u svojim “Psihološkim komentarima na učenje Gurđijeva i Uspenskog”. Govoreći o identifikaciji kao pogubnom faktoru smetnje za pronalaženje pravog puta, Nikol poziva na osvešćivanje i trezveno sagledavanje procesa u kojem smo glavni akteri. Premda je teško razbiti kalup po kojem je indetifikacija nešto izrazito pozitivno u globalnom diskursu, ona je samo drugo ime za vezivanje koje prikiva za stanje  u kojem smo zatečeni.

Unutar ove harmonije, sve je bilo povezano mrežom međuodnosa. Takve su veze počivale na principu analogije. Stvari su odjekivale drugim stvarima, reflektujući druge stvari, odražavale druge stvari, podudarale se s drugim stvarima, odgovarale drugim stvarima.

Stvarnost je sadržavala zamršenu, neprekidno vibrirajuću i živu mrežu analogija. – M. Baigent i R. Leight – “Eliksir i kamen”

O putevima rasplinuća indentifikacije su posredno govorili i taoisti (Tao = Put), i među njima najveći, Lao Ce i Čuang Ce. Elementarna jednostavnost misli i života kojom taoizam odiše, bez pandana u povesti filozofije, višesmerno usmerava ka jednom cilju na kraju te staze – posvećenosti. Jednom kada nešto postigne svoju svrhu, to valja zaboraviti. Nikol zove na odbacivanje osećaja vlastitod značaja, dok Tao sugeriše zaborav mehanizama izražaja kao najelementarniji modus sopstva – reči. “Reči služe da sadrže ideje, ali kad čovek shvati ideju, nema potrebe da dalje misli o rečima. Kada bih samo mogao da nađem nekog ko je prestao da misli o rečima pa da sa njim razgovaram!”, kaže se u poglavlju knjige Čuang-Cu a što autor knjige “Istorija kineske filozofije”, Fung Ju-Lan, uspešno kalemi na priču o suštini kineske umetnosti koja “ne povezuje sistemski, već sugeriše”.

Ukoliko su dosegnuti visoki stepeni iskrenosti i u posvećivanju i u otvorenosti ka čudu, prirodno će isklijati i maha uzeti jedna od najneshvaćenijih karakteristika, toliko ocrnjivana u modernoj epohi: poniznost. Ova retka spiritualna crta sa nemoćnim je ogorčenjem ismevana kao “fatalizam” od strane društva “aktivnog čoveka” koji propoveda grabež u svakom smislu pa i u smislu vlastitih nepripadajućih zasluga. No, ni o kakvom fatalizmu ne može biti reči jer posredi je najuzvišenija vrsta zahvalnog davanja – samopredaja. Trojičnost posvećenja, kapaciteta za čuđo i čuđenje i poniznosti, podrazumevajući veliki samopregor i otvorenost ljubavlju za Svet, vodi transformaciji i otkrovenju Uma – a ono samo neslućenom uvidu u to koliko prostrani možemo biti. Ujedno, samo transformacijom i ciklusima promena otvara se mogućnost zagledanosti novim očima u svet prepun čuda i time ostvaruje istina u sebi. To je dodir apsoluta, beskonačno usavršavanje.

O nadčovečnom umeću poniznosti i deskonstrukcije “ja” i ovom preporođujućem dejstvu na unutarnja prostranstva, najkrasnije govori naredni istorijski fakt, u čijoj sadržini strpljivo čeka gotovo bajkolika seta i nestvaran ponavljajući rasplet:

“Na dvorovima japanskih šoguna, umetnik je po okončanju svoje službe svom gospodaru, koja je obično trajala oko sedam godina, napuštao dvor i zapućivao se u drugu regiju, tražeći pokroviteljstvo kod drugog šoguna. Međutim, on je pri svakoj od tih prilika, kojih je moglo biti i do sedam ili osam, odbacivao i vlastito ime i vlastitu reputaciju, čak i vlastiti izraz po kojem je bio prepoznatljiv. Stupivši u novu službu, počinjao bi iz početka, pod novim imenom, stvarajući na potpuno nov način.” – Iz knjige “Vajanje u vremenu” A.Tarkovskog

Ima li dirljivijeg primera istinskog čina posvećenosti i poniznosti pred svojom delatnošću, ili brižljivijeg akta negovanja čudesnog? Ovakav umetnik ne vidi sebe kao još jednog od stvaraoca ili tumača, ne pridaje značaja sebi, već sa zahvalnošću razumeva da je on instrument kosmičke snage daleko veće od ičega njemu pojmljivog.

Setimo se jednog od najvećih posvećenika i najusamljenijih ljudi, demonski istrajnog uprkos žiži vrlo dinamičnog vremena i tušte i tma – jednog od onih sa osobenošću beskrajne fascinacije nad čudesnim kojima je transcendirao granice fizički mogućeg. Mikelanđelo Buonaroti, amalgam zapanjujuće devocije i zapitanosti nad uzvišenim, bio je iako to možda nije ni znao, ideal gnoze i suštinski nesvesni perenijalista: znajući u visinu i o visinama, verovao je u dubinu. U najpoznatijem prikazu aleksandrijskog hermetizma koji priznaje samo Jednost, “Smaragnoj ploči”, stoji: “…ono iznad dolazi od onoga ispod, a ono ispod od onoga iznad – to je čudesno delo Jednoga”. Trpeći jarost nedostojnih savremenika, platio je cenom gorkog jeda iskonske samotnosti; ali, uprkos i u inat svemu, valja istrajati u suočenosti sa neiskazivim, jer:

“Ne boj se ukoliko tuga izroni pred tebe, veća nego ijedna sa kojom si se ikada susreo. Moraš tada razumeti da ti se nešto dešava, da te život nije zaboravio, da te drži u rukama i neće dozvoliti da padneš.” – R.M.Rilke

Za P.U.L.S.E: Andrej Vidović

Um i Spoznaja na portalu P.U.L.S.E

  čudesno, gurđijev, poniznost, posvećenost, rad, uzvišeno