Pravda postoji, ali nije ista za sve?
Poslednjih dana, čitao sam tekstove himni raznih zemalja i primetio da samo mi u našoj svečanoj pesmi molimo Boga za pravdu. Jovan Đorđević, napisao je tekst za pozorišnu predstavu, na muziku Slovenca Davorina Janka. Ni sanjao nije da ćemo danas pevati njegove stihove (malo izmenjeno) podignuta čela. Da cirkus bude veći, on je bio inspirisan satiričnom Zmajevom (Jovan Jovanović) „Narodnom himnom“, a Davorin Janko, nadahnut Jozefov Hajdnovom „Carskom himnom“ (Gott erhalte Franz den Kaiser), ili u prevodu „Bože spasi Franca kralja“.
Dobro, ne držite me za reč, nisam pravio „studiju“ o tome, možda postoji još neki blesavi narod koji se nada da će mu pravdu doneti „viša sila“. Uzgred, većina himni slavi istorijske borbe i pobede. Neke su u tome krajnje krvave, kao „Marseljeza“, recimo.
Zaključak je, mi čekamo da se pravda sama od sebe pojavi ili da je dobijemo na poklon, ne shvatajući da su njoj oči vezane, ne vidi ništa, u jednoj ruci drži mač, u drugoj vagu i čim joj pretegne na jednu stranu, nekome otfikari glavu. Nije gluva, pa lako neko može nešto da joj šapne i često nevini stradaju. Isti princip važi za nacije, grupe ili pojedince.
Postoji i jedna kvaka, kao što kaže Paskal: „Pravda bez moći je nemoguća; Moć bez pravde je tiranija“. Dakle, da bi se dosegla koliko-toliko pravda, mora se biti moćan. Finansijski, moralno, duhovno… Mislim u oba slučaja, pravde i pravičnosti. Stari Grci, imali su dva odvojena boga za to, Rimljani su ih spojili u jednu boginju, Justiciju.
Pravda ne postoji bez nepravde?
Kod nas, a i u svetu, ima toliko nepravde, da se pravda, valjda zato što je slepa negde pogubila. Dok ona pipa u svom mraku, tiranija vlada. Ona u ruci drži čekić i tretira nas kao ekser, parafraziram Eduarda de Bona. Samo te lepo zakuca i ne možeš više da mrdneš. Ona ne bira, obnevidela od moći, skuca svakog u glavu.
Sada aktuelno, ekologija. Izgleda skoro uzaludno štititi reke od nepravde. Recimo reku Mlavu, pored pokušaja da se spreči izgradanja brane, neki lik, oličenje tiranije, strpao je u cev i puni svoj džep strujom. Svi mi, pa i priroda, trpimo to iživljavanje do trenutka, kao što kaže Petrus Borel: „Nepravdu zaboravljamo, kada nam ništa drugo ne preostaje“. Taj lik je finasijski i politički moćan, problem je kada smo mi ostali, duhovno i moralno slabi. Da nismo, bio bi „tuk na luk“, borba. Ovako, zaboravićemo…
Pravda je spora, ali dostižna?
„Bog će na kraju da mu sudi“, često nam je uteha. Mada, siguran sam da ne postoji niko od nas, ko će baš bez treme da ode kod Svetog Petra na razgovor, s tim da bi neki trebalo gaće da napune pre nego što stanu u red. Opet da citiram Paskala:
„Postoje samo dve vrste ljudi: pravednici koji se smatraju grešnima i grešnici koji se smatraju pravednima”. Prvi pate od insomnije, drugi spavaju kao bebe. Pošteno?
Težnja ka pravdi je večna?
Jeste. Da li joj prilazimo, ili ona nama, nešto ne verujem. Od robovlasničkog društva, pa do telekomunikacija, broj nevino stradalih, a tu mislim i na kasirku koja nije prijavljena, do naroda koji trpe stradanja i progone, ne smanjuje se.
Da ne budem malodušan, možda ćemo jednom početi više da obraćamo pažnju jedni na druge, možda ćemo u sledećem veku (ili nekom sledećem), postati duhovno bogatiji, humaniji. Možda ćemo prestati da se plašimo vakcina, kao sredstva da nas neko ubije ili čipuje. U nekoj budućnosti, poverovaćemo u dobre namere. Prestaćemo da ratujemo, lepo ćemo se uz kafu, čaj, pivo, dogovoriti o svemu. Ko zna, možda shvatimo da je pravda u nama, a ne oko nas. Utopija?
Pa i ako jeste, nema veze. Koliko sam shvatio, Justicija nije slepa, samo bismo trebali da joj skinemo povez preko očiju i da progleda. Nije baš to ni toliko teško, a njoj bi svanulo.
Do tada, ajde da ustanemo i u jedan glas zapevamo “Bože pravde”, dok Đoković dere reketom sve redom na US Open-u.
Autor kolumne:Vojislav Radojković