Prezahtevnost i nestvarni muški modeli prošlosti

Rihter je uvek svirao Betovenovu Apasionatu sa dosta usputnih pogrešaka.

“Odsvirati notu pogrešno je nebitno, svirati bez strasti i pasije je neoprostivo!”
-LvB.

Da li bezgrešno isplanirani životi sadrže pasiju ili možda ta zahtevnost oduzima i ono malo prirodnog zanosa što nam ostaje? Šta su životi u rigidnim i nedostižnim granicama?

Šta je pogled tinejdžerke, a šta je pogled odrasle žene? Idealizovanje boema koji je pomalo nedruštven, a danas – nezadovoljstvo neveštim prosekom. Bučni i rečiti otac (ujak, stric, porodični prijatelj…) koji je bio harizmatična i okrutna pojava, a izbor pred nama – tamo nekakav mediokritet koji samo ćuti i radi… Odrasla žena traži smisao, traži sposobnost i saosećanje, ali devojčica traži harizmu, moć, avanturu i neopisivu strast… Odrasla žena dobija ponude koje imaju smisla ali liče na mediokritet, i ona zbog toga oseća usamljenost, ona sumnja da nikada neće naći ono što je nekad davno videla u svojim mističnim modelima iz prošlosti… Ona se ne pita šta bi bilo kada bi ona sada, sa tim odraslim stavovima i odraslim telom i umom, srela moćnu figuru iz prošlosti.

Smemo li otkriti bezosećajnost u našim modelima iz prošlosti? A narcisoidnost, hladnoću, odsutnost, moć bez trunke ljubavi? Ili pak duboku empatiju koja je nefunkcionalna? Šta ako je taj naš idol znao da voli i znao je biti brižan, ali nije znao ništa drugo? Šta ako je bio nesposoban za rizik i osnivanje zajednice, životne odluke mu behu strane i šanse su da je svo to vreme bežao od odgovornosti?

Ova pitanja se ne postavljaju u ličnom samogovoru kada odrastemo, iz jednostavnog razloga što nam ne odgovara da ih postavljamo. Osnovna emocija za prezahtevne je ljutnja, a jedna od osnovnih igara je Došao si mi na zicer! (Znala sam!). Doći do srži i izvesti neke od ključnih zahvata na ovakvom psihičkom organu je mnogo teže nego što izgleda. Unutrašnji konflikt koji generiše ovakav sklop životnih psiholoških igara je branjen u takvoj meri, da mu se ni ne može pristupiti direktno.

Možemo eventualno krenuti spolja, ka unutrašnjosti, ako unutrašnjost dozvoli.

Spolja su (za nas) najnaglašenije emocije i (za nas) najnaglašenije netolerancije koje osećamo prema određenom tipu ličnosti i koje nas vode u (naše) najčešće psihološke igre.
Psihološka igra koja je tipična za ovaku socijalnu zavisnost od okolnosti nas šeta iz uloge začarane žrtve (Kakav divan primerak harizmatičnog i uspešnog muškaraca!) do uloge progonitelja/ osvetnika (Znala sam da si isti kao i svi ostali, samo nisam sebe slušala!).
Posledice znaju doprineti povećanom osećanju nepoverenja prema muškarcima uopšte (Nikad više neću dozvoliti sebi da me prevare na ovakav način!) i sveopštem osećaju beznadežnosti kada je u pitanju život u dvoje i bliskost (Kako ja uvek završim sa nekim jadnicima i kako me uvek prevare na početku!).

Razlog zašto se takva osoba očara nekakvim savršenim muškim primerkom, pritom ne obraća pažnju oko sebe na bilo šta razumno što se nudi, a potom se razočara, je upravo u tom središnjem delu. Poznato je da postoje oni koji blago iskrivljuju realnost da bi došli do bliskosti, a ako žena ima prezahtevne uslove koji moraju da se ispune da bi se ušlo u intimnost, onda ta muška osoba (ako je spretna i dobar glumac) otvoreno – laže. I on laže dosta, samo da bi došao do novog trofeja ili do te nove intimnosti koja prija. Dakle prezahtevnost vodi ka tome da ćemo ili lagati sebe da smo našli savršenog partnera ili će on nas lagati da je savršen… bar neko vreme dok ne prepoznamo te laži.

Koji je prvi psiho-hirurški zahvat na ovakvoj psihi, ostrašćenoj u svojim zahtevima i izgledneloj u potražnji prave ljubavi? Kako se distancirati od poriva da sagledavamo realnost neadekvatno, koliko god bili izgladneli strastveno? Putem prioriteta možda? Šta želimo prvobitno zadovoljiti? Samo strast? Da li možemo strast zadovoljiti bez vezivanja? Koga možemo odabrati za takav čin? Da li je taj čin za nas nemoralan? Zašto je nemoralan? Da li smo prezahtevni prema sebi ako želimo i strast i smisao u jednom? Da li će nas to odvući u vode još većeg izgladnjivanja i da li ćemo posle biti primorani da iluzorno biramo idealizovanu oazu u sred pustinje? Da li je moguće uopšte pronaći osobu erotski senzibilnu, emocionalno opismenjenu, sposobnu, samostalnu, inteligentnu, zainteresovanu za umetnost, kreativnu, osobu koja alarmantnost smisla prilagođava globalnom pritisku koji trenutno vlada… Osobu koja će sve to isto videti i u nama? Setimo se, stara garda roditelja je nekad govorila Od blata ćeš me praviti!, hoće li prezahtevni od blata nadograđivati ono što ne vide kod drugih? Hoće li očekivati da partner radi to isto za njih?
Popularna psihoterapija i citati sa društvenih mreža dodatno komplikuju problematiku profilisanja jer se uvek pronađe skladan citat koji savršeno odgovara skriptu prezahtevnih. Citati poput Bolje je biti sam nego sa nekim ko nije za tebe! (i sl.) možda ukazuju da će neko pre odabrati samoću nego što će poptisati par adekvatnih kompromisa. Ako analiziramo kulturu u kojoj dominiraju rigidni stavovi i usamljenost, onda treba razmotriti pitanje da li su to zapravo poruke koje favorizuju prezahtevni i da li na ovim prostorima preovladava ta ista kultura prezahtevnih nad kulturom zdravog dijaloga i zdravih kompomisa. Sa druge strane, šta se desilo sa onim citatima da je samoća štetnija od pušenja, da bez dodira i pažnje, čovek vene? Kada bi se duševno zdravlje zaista stavilo na vagu između samoće i par kompromisa, šta bi zdrav razum odabrao, šta bi trebalo da prevagne?

Kada rešimo osnovno pitanje gladi za dodirom i zapitamo se da li mi moralno sebe kompromitujemo ili ne u određenim situacijama, posle svih tih kompromisa ili disciplinovanog duhovnog posta nad telesnim uživanjima, sledi spisak drugih manje optimalnih ponašanja. Tačnije, možda smo kontrolu impulsa malo doveli u red ali sada izučavamo šta sa ostatkom. Ovi džinovi stamenog karaktera ni ne slute da posao odruštveljenja nije nimalo lak za njih i da ih čeka čitava lista zrela za reprogramiranje.

Lista antisocijalnih ponašanja kod Prezahtevnih

Neadekvatna kontrola impulsa, niska tolerancija na frustraciju
Odsustvo primerenog empatičkog reagovanja
Defanzivno agresivno reagovanje
Interpretativne sklonosti, sklonosti ka ličnom doživljavanju
Naglašene potrebe za iznuđivanjem priznanja i potvrde
Grandiozna uverenja, kompetitivnost
Odigravanje obrazaca inferiornosti/ superiornosti

Koliko je hladan plamen kreiranja beskompromisne budućnosti kod prezahtevne osobe? Kakav trn u oku oni vade drugima a u kakvu bodljikavu žicu su sami zapetljani?

Usled navedenog, poslovna ljubav se veoma lako rađa baš kod prezahtevnih (iliti – tipična je za ovakav tip ličnosti). Na poslu prezahtevna osoba protiv svoje volje poštuje one sa kojima sarađuje pa vremenom ugleda i po malo ljudske topline. U poslovnom odnosu sve što je nabrojano u listi se umanjuje, rađa se prirodan odnos, otvara se prozor za prirodnu privlačnost i ulazi se u prirodniji oblik intimnosti. Međutim čim ovo dvoje izađu iz “šeme” i uđu formalniji oblik zajedništva, to jest u vezu – vraćaju se svi problemi koji su do tad bili potisnuti zbog poslovnog katanca. Ključ u ovom obliku vezivanja leži u činjenici da ovakve osobe nesvesno igraju nekolicinu psiholoških igara tokom svog slobodnog vremena, ali radni odnos mora biti naučen adekvatno protiv njihove volje jer mora se preživeti u vremenu potrošača i kapitala. Samim tim prezahtevne osobe sebe nasilno i nesvesno primoravaju da otkriju nežnost, negu i ljubav baš putem poslovnog odnosa koji ih disciplinuje indirektnim putem.

Narativni primeri

“Moja mama ga je upropastila.”
“Moj deda se razvodio 3 puta.”

Ovo je sledeća veoma zastupljena i interesantna stavka kod ženske prezahtevnosti i takođe je veoma inkongruentna na prvi pogled. Sama suprotnost se vidi u tonu i izražavanju, jer ove reči izgovaraju ili sa prikrivenim prezirom (prema majci), ili sa ponosom prema muškoj figuri. Ono što bode oči su često same činjenice: majka se borila da spasi zajednicu pa je slomila boemsku figuru oca, a otac (deda, ujak, porodični prijatelj…) koji je imao uspeha kod žena se prezentuje kao neko ko zapravo beži od prave bliskosti i ne zna da se veže.
Rešenje ove psiho-zagonetke se izvodi zahvatom glume, najčešće u formi psihodrame: žena zamišlja i proživljava razgovor iz prošlosti, potom raspoređuje uloge sa profesionalnim učesnicima grupe i posmatra scenu sa strane, tako se distancirajući od korena problema.
Ona se tim putem suočava sa prošlošću dvojako: susretom devojčice sa muškim modelom naspram susreta odrasle žene sa tim istim muškim modelom. Devojčica potom zadržava pozitivna sećanja o muškom modelu, ali prihvata da ona odgovaraju samo detetu u nama i time indirektno dozvoljava odrasloj ženi da zaista odraste. Sa druge strane odrasla žena u susretu sa istim modelom shvata da on nije toliko idealan kako ga je zamišljala dok je bila devojčica, zapravo ima dosta svojih mana i nefunkcionalan je, čak nefer prema ženama. U ovom novom sagledavanju vremena i prostora se čak može i roditi novo razumevanje za majčine postupke prema ocu. Upropaštavanje boema postaje Regulacija loše društveno integrisane osobe i smanjenje posledica. Njena majka zatim dobija novu ulogu, ulogu brižnosti i zaštitnika zajednice, a prezahtevna žena dozvoljava sebi da se te iste osobine probude i u njoj. Naravno kada se koren problema zaleči i dalje treba raditi na svim onim silnim i nepotrebnim bodljama cveta koji su ranije nabrojani u listi…

Nabrojana ponašanja sa liste se aspektuju najčešće kroz dve upečatljive karakterne crte i one postoje ne bi li uhvatile sagovornika nespremnim u igru gde prezahtevnost ima smisla i gde prezahtevnost pobeđuje. U svrhu emocionalne pismenosti prilažemo demistifikaciju narativa, kao i nekoliko obrazloženja.

– Stavovi koji vode pasivno agresivnom ponašanju: Eksplicitan i grub narativ u ophođenju (psuje, koristi eksplicitne reči, hvali se seksualnim avanturama, omalovažava druge javno) –> Ali, kada se neko usmerava rečima i transakcijama ka njoj, traži nežnost i ženstvenost u ophođenju. Ovo je još jedna od klasičnih psiholoških igara kod prezahtevnih i ponovo ona služi da bi se kontrolisale i pridobile sve privilegije omalovažavanja i sa druge strane – sve privilegije akedvatnih ljudskih, toplih i negujućih (dakle “emocionalno pismenih”) transakcija… I jare i pare. Ovo ponašanje uveliko zbunjuje jer ove osobe same direktno započinju priču o drugima bacajući i “drvlje i kamenje” uz po koji eksplicitan opis, ali kada se na nju krene istim tempom onda se referenti okvir odjednom menja. Ova razmena transakcija zna postati veoma bučna u završnici i sama ta buka je takođe i poslednje zabežište ako se osobi pokuša objasniti ovaj nagli obrt.

Prividna pasivnost (“Tako ja sa svima, ja sam takva”) —> Agresivna odmazda (“Seljačino, kako to pričaš sa mnom!”)

Ovde se često krije i takozvana ‘skrivena transakcija‘ superiornosti naspram inferiornosti. Osoba zna izgovoriti
“Ko ti misliš da si?” u prevodu, Ja sam neko, pa ja smem tako, ali ti si niko pa ti ne smeš tako!
Ako izdržimo prvobitne napade besa i ljutnje i ostanemo pri činjenicama, ove osobe će svojevremeno izmestiti sebe iz situacije u kojoj njihovi stavovi (to jest sistem vrednosti) nemaju smisla.

– Prisustvo patološke ambivalencije: otpisuje seksualnost jer želi manipulativan i kontrolišući pristup u pojedinim odnosima, tačnije – ne zna da postavi adekvatne granice sa suprotnim polom. Često sa drugovima ovakva osoba će naglašavati drugarstvo ograđujući se i negirajući seksualnost individue. Naglašavamo da razumevanje problematike opet pogoršavaju popularni pojmovi sa društvenih mreža (npr. friendzone) jer ukazuju direktno na postojanje superiornije i inferiornije pozicije, kao i na činjenicu da je normalno da nešto ne valja u muško – ženskim prijateljstvima, dakle neispravnost je inkorporirana i prihvaćena od većine. Da bi se ovakve psihološke igre raskrinkale, sagovornik treba da prihvati drugarstvo ali tako da ne previdi i vrednovanje svoje seksualne persone. Često potom, osoba koja ne zna adekvatno da se nosi sa privlačnošću sagovornika koji ceni svoje ja – napušta taj odnos jer nema kontrolu na kakvu je inače navikla. Glavni razlog za održavanje neadkvatnog odnosa ovde je u idealizaciji samog seksualnog čina i u tome da se ljubav vodi samo sa slično izuzetnima. Izuzetnost i ekselencija su uvek prisutni pojmovi kod prezahtevnih, ali skoro nikad nisu (da kažemo) “srazmerno” opravdani njihovom arogancijom. Kada bi im se životno iskustvo stavilo rame uz rame sa izuzetnim i ostvarenim umetncima, aktivistima, muzičarima… pitanje je da li bi oni bili i blizu tih okvira. Da ne pričamo da sa takvim stavom oni potpuno isključuju mogućnost da seksualna privlačnost i sme da se javi između skromnosti i te (pseudo) izuzetnosti – dakle, njihova navodna životna ostvarenost postoji radi ucene. Da li se možda plaše da uđu u zanosnu ljubav sa nekom “nedostojnom” osobom? Da li bi to onda značilo da su i oni sami “nedostojni”?

Loša iskustva imaju i sa onima koji njih i seks sa njima doživljavaju kao prosečan, eventualno tu i tamo zabavan. Sa njima ubrzo raskidaju jer vidljivo ne podnose ni blaži vid kritike, dakle ni u kom slučaju ta loša povezanost ne prositiče iz njihovog neiskustva i neznanja (jer izuzetni ljudi nipošto nisu neiskusne neznalice).

Ovom tipu ličnosti ne odgovara pojam “adekvatnog” pristupa odnosima jer zapravo ne želi kontrolu nad baš svim svojim emocijama, to jest ne želi da otkrije šta se krije iza tih neproživljenih emocija. Ova osoba će naći ljude koji slično razmišljaju da mogu zajedno da otpišu kontrolu kao i sam pojam “adekvatnog“… U postpatrijarhatu se još uvek emocije tretiraju kao bauk i mnogi ne žele da se “petljaju” sa tim svetom pa je cela priča mnogo više prihvatljiva nego što je poželjno. Privlačnost je luda i nekontrolisana u mnogim primitivnim kulturama – posledice takvog definisanja odgovaraju prezahtevnima iako, paradoksalno, oni su baš ti koji ne znaju da se prepuste zanosu i oni su ti koji ne znaju da ostave rigidnu kontrolu iza sebe. Jednostavno rečeno: oni bi kontrolišućim pristupom da dođu do momenta kada treba da se prepuste, a to se naravno, nikad neće desiti.

Najveći nesklad u prezahtevnima je što misle da je njihov kontrolišući pristup zapravo spontan.

Smatra se da ovaj tip ličnosti spletkari sam sa sobom: zavarava sebe da vredi više od proseka koji prezire, a kad se nađe u vezi sa nekim ko je iskusniji on beži pre nego što se otkrije pravo lice nesigurnosti. Zbog te nesvesti ove osobe smatraju da mogu biti u vezi samo sa sličnima, to jest ne dozvoljavaju sebi da osete privlačnost i privrženost prema “prosečnima”, samo prema natprosečno izuzetnim individuama. Kada ih natprosečni iskritikuju da su nemaštoviti i hladni, onda odlaze i od njih, navikavajući se tako na mrvice površnih bliskosti.

Prezahtevne majke zbog svega navedenog takođe često ostaju same. Dodatno, ako imaju muško dete mogu nesvesno začeti razne psihološke probleme pri prezentaciji svog vida stvarnosti. Evo citata iz jednog zanimljivog dela gde je poznato da majka često menja partnere:

“Muškarci su”, rekla je majka, “puni iznenađenja. Nikad nisu ono što jesu.” Počeo sam da zamišljam kako su svi muškarci prerušeni, da je svakom od njih negde u dnu leđa rajferšlus. Onda mi je palo na pamet da ću jednog dana i ja biti muškarac, i posumnjao sam u to s rajsferšlusom.

– Dejvid Van, “Legenda o dobrim muškarcima” (iz knjige Legenda o samoubistvu)

Da bi analiza bila potpuna, moramo preispitati i veoma nezgodnu temu formiranja uloga u društvu koje tek je izašlo iz patrijarhalnog poretka. Dve teze su bitne: da li je društvo adekvatno stabilizovalo te uloge i da li se nejasnoće pri stabilizaciji povremeno iskorištavaju u odabiru partnera. Ako žene biraju muškarca koji pruža dosta materijalnog, tako da ona može na miru da kreira svoje porodično gnezdo, da li ovakav stav omogućava ženi izlaz iz jednakosti u gorenavedenim izuzetnostima? Da li ona zbog toga ne mora biti sposobna kao muškarac, već može u postpatrijarhatu to jednostavno zakrpiti sa patrijarhalnim ženskim stavom da su muškarci ti koji obezbeđuju, a ona je ta koja brine o “gnezdu”? Zašto takvom društvu, koje naginje ka modernom, nisu poznati feminstički protesti koji dovode u pitanje ulogu majke? Da li su u takvom društvu žene koje ne žele decu tabu tema (još uvek!)? Dalji sociološki nalazi ukazuju da, usled izlaska iz tako dekadentne sredine za žene, javljaju se “negujuće (većinski ženske) profesije” i sve one su konsekventno – slabije plaćene. U trenutnoj atmosferi srednjoklasnog poslovnog angažovanja, programersku evoluciju prate muškarci i ona donosi najviše dragocenog novca. Psihoterapija, psihologija, pedagogija, književnost – statistički gledano, sve te profesije uspevaju pretežno usled naknadnog muškog angažovanja. Primera radi: normalno je da muž (koji je programer) plaća edukaciju svoje žene psihoterapeuta do 35 godine njenog života i normalno je da će joj obezbediti uslove za dalji razvitak, ali teže pronalazimo ženu koja će to isto uraditi za muškarca. Trenutno niko nije dovoljno društveno pismen da se zapita, da li prisustvujemo eksploataciji zaostatka stava iz patrijarhalne kulture, ko su žrtve ovih privilegija i koliko ovo utiče na adekvatnu predstavu o samostalnosti žena? Da li će ta ista osoba kojoj samostalni muž plati edukaciju iz psihoterapije, učiti klijente o tome kako treba biti samostalan? Sva nezgodnost ove teme se može svesti na jednostavno pitanje: Čije savete o samostalnosti bi slušali, njene, ili savete njenog muža?

Kreiranje novog društvenog poretka gde uloge nisu definisane do kraja, pravi problem za analitičko tumačenje i javljaju se mnoga iskrivljenja. Prezahtevnost se ne može tumačiti adekvatno ako samostalnost tretiramo kao polarizovanu. Ako sistem vrednosti za mušku i žensku samostalnost nije isti, dugujemo sebi da preispitamo kakvim posledicama to može voditi… Između ostalog vraćamo se i temama poput izbegavanja adekvatnosti, kao i pitanja ko su oni kojima to izbegavanje odgovara to jest, pokušavaju li oni pobrati privilegije i iz sveta omalovažavanja (patrijarhat) i iz novog sveta gde se rađa emocionalna pismenost (postpatrijarhat)? Odgovara li čitava ova postavka jednoj psihološkoj igri koju smo već ranije spominjali?

Prezahtevnost je hladnoća modernog života, zima očekivanja bez naglašaja o proleću. Povremeno u ljubavnom svetu bi naleteli na iluziju topline kakva nama savršeno odgovara ali čak i tada bi znali da je to iluzija, jer samo su iluzije tako savršene. Prezahtevni nemaju razvijene ljubavne završetke, ljubav je za njih stranac, a odustajanje je nešto što rade najbolje. Odustaju od svega što im ne odgovara i ne potpisuju kompromise skoro nikad, zaobilaze, odlaze, blokiraju, brišu iz sećanja… Uvek do kraja večeri sebi nekako opravdaju zašto su otišli iz odnosa, ali ujutru uvek osećaju istu tugu i usamljenost za koju ne žele priznati da je njihova. Možda jedini kompromis koju su oni spremni da potpišu je kompromis sa nazadnom kulturom koju zdrav feministički stav gleda da prevaziđe.

Da li će život, ako nastave ovim suvim putevima rezervisanosti, usled silnog zaobilaženja, u svoj svojoj punoći – zaobići njih? Ili ako pak kako prevare ekvilibrijum korektnosti i podrže eksploataciju sposobnog muškarca – da li će se muškarac zapitati, koju bi on onda veštinu mogao da izabere da izravna poredak, koju iz arsenala hladnih i nasilnih modela prošlosti?

Koračamo li napred ili samo nosimo masku korektnosti dok čekamo neizbežni povratak u već postavljene šine patrijarhata?

Za P.U.L.S.E: Juror 8

  Društvo, Juror 8, Priroda konflikta, Psihologija