“Muškarac-Dečak” i posledice prezaštićenosti

 I deo “Žalopojka za neprilagođene”

 

Kada bi dali inteligentan glas neprilagođenom pojedincu koji pokušava da se snađe u postpatrijarhalnim uslovima i društvu uopšte… Kako bi taj inteligentni glas zvučao? Kako bi opravdao svoje neuspehe?

Rođen u kovitlacu iz kog su se formirale strukture infantilnih autoriteta, rođen u ratu, iniciran kroz vatru, duhovno doveden do ivice razuma i vraćen nazad. Ovaj antisocijalni pesnik, prorok, pisac, matematičar ljudskog duha i psihe, treba li nam on zaista? Zaslužuje li njega kultura koja ga veliča samo u romantičnom smislu? Trebamo li ga kao strastvenog ljubavnika a potom, vremenom, da ga  odbacimo kao… što da ne, neprilagođenog? Zar to nije osveta koju ćemo da serviramo hladno, tako što ćemo mu reći Meni treba muškarac, a ne dete! Ne treba mi neko kome ću da budem roditelj već partner!

 

Andrea Boroš “Mi smo fikcija”

 

Ako smo mi ti koji uporno učimo u školama, ako svoju frustraciju na nelagodnost treniramo od malih nogu tako da punimo glave činjenicama koje nam nikada neće zaista trebati – zar to nije dobro ako ćemo jednog dana istu tu frustrativnu treniranost mnogo bolje primeniti na sistem “ćuti, radi i trpi” negoli naš pesnik/ buntovnik/ matematičar ljudskog duha? Pa šta ako on deli mudre savete naučene u nekoj divljini van funkcionalne civilizacije? Nema on korisnih saveta za nas sem da nam olakša tranziciju u prihvatanje ovog besmislenog toka svesti koji se opet ogleda u oponašanju ćutljivosti, rada i trpljenja.

Šta je on za nas? Da li je on nekompletan kao muškarac jer nije integrisan u “ćuti, radi i trpi”? A ako ga integrišemo, zar ga nećemo ubiti u duhovnom smislu? Takvi kao on sigurno da nemaju radnih navika kao što te radne navike imaju oni koji ćute, trpe i rade ili ćute, sede i uče od malih nogu. Čemu onda on služi? Da naređuje ovima što ćute, trpe i rade? Naređivati njima i nije neka filozofija zapravo, onima koji ćute, trpe i rade vrlo lako može da naređuje bilo ko. I možda je i bolje da im naređuju oni koji ćute, rade i trpe jer će onda i produktivnost ćutljivosti, rada i trpljenja biti još bolja. S toga opet, zašto su nam potrebni ti buntovni majstori duha, ti tumači simbolike smisla? Ostaju nam samo kao kratkotrajni ljubavnici i nije li okrutno okretati takvu individuu naopako i postavljati je u formu seksualnog roba, zarad našeg ličnog mira dok čekamo smrt i negde ćutimo, radimo i trpimo?

Sa druge strane, da li je kompletnost sposobnog muškarca danas mit? Hoćemo li lagati sebe da je upravo naš partner jedinstven, upravo smo BAŠ MI naleteli na muškarca koji je životno mudar a pritom savršeno integrisan u poslovno okruženje tako da nipošto nije emocionalno nepismeni rob, već naprotiv(!) on je ogledalo životnog uspeha kakvo dolikuje ovim ludim vremenima! Zar nije takva naivnost, da smo BAŠ MI naleteli na takvog muškarca još opasnija?* A rob koji ćuti, radi i trpi? Želimo li njega? Da li nam ta realnija opcija odgovara? Inicijacije nemaju smisla više, biti poslovno aktivan znači prilagoditi se ćutljivosti, radu i trpljenju – i upravo je to ta moderna inicijacija koja vodi potčinjavanju! Prođi kroz vatru poslovne muke, navikni se na teške uslove i odrasti!

Da li u ovom monologu neprilagođenih ima i istine?  Zar ne pričaju da biti emocionalno pismen u takvom okruženju je mit koji pripovedaju psihoterapeuti i lajf koučevi koji nikada nisu obitavali u atmosferi ćutljivosti, rada i trpljenja duže od sat vremena dnevno kada se suoče sa klijentom koji izgara jer ne zna da postavi granice tamo gde svi izgaraju i gde poštovanje granica retko da i postoji… Ali lep je to mit svakako… Da nema njega verovatno da bi morali da se suočimo sa činjenicom da u višoj srednjoj klasi i kancelarijskim uslovima vlada emotivni haos… I da se ljudi iskorištavaju do krajnjih granica, da se zapravo i ne bune previše protiv toga, jer navikli su… Takav je život… Život je patnja. Ko si ti da se razlikuješ, ističeš iz grupe i pričaš da boli? Zašto se žališ? Nemoj da se žališ, znaš kakvi su ti što se stalno žale… Ne budi jadan, budi čovek i izdrži…

 

Miša Gordin “Nova gužva #50”

 

 II deo “Analiza posledica prezaštićenosti i kontrakulture poslovne preadaptiranosti”

.
Nekako se desilo da u svetu nepravednog pritiska, onaj ko se žali protiv nepravde biva žigosan kao slab, a ne kao buntovnik koji donosi vatru znanja, svesti i emocionalne pismenosti. Pritom budi čovek i izdrži vuče formom i stilom na ono klasično patrijarhalno budi muško i izdrži.
Ovo čak nije ni dokaz da želimo muškarca kao roba svesno, zapravo želimo samo da ponižavamo iz refleksa, takva smo kultura jednostavno i ne brinemo o posledicama. Ako nešto zaliči makar imalo na slabost odmah se pretvaramo u čekić i zakucavamo poster traženog jadnika, na zid srama jadnosti.

“Evo ga jadnik, on ne može, njemu se ne radi! Nesposoban je! Još se i buni! Treba da je srećan što i ima posao takav kakav je! Sramota! Strašno, strašno!”

Etiketiranje ovde je često u kombinaciji sa psihološkom igrom tračarenja i omalovažavanja pod nazivom Strašno strašno!, a često se koristi i emocionalna ucena jer je osobi “ispod kvaliteta” pružena šansa.

Nažalost najdominantnija poslovna kultura u postpatrijarhatu nije kultura tolerancije, razumevanja i emocionalne pismenosti, iako volimo da mislimo da jeste. Najdominantnija kultura u poslovnom okruženju je kultura preadaptiranosti. To ukratko znači da se većinski podrazumeva da je prihvatljivo raditi prekomerno za neadekvatnu sumu novca i da nije pametno buniti se. Ako je u toku neka kriza onda se sve to multiplicira sa Budi srećan što i imaš posao u ovakvim vremenima! što ide odlično uz već navedeno Treba da budeš srećan što i imaš posao takav kakav si! Tu se slave tradicionalni praznici i tradicionalno se veruje u višu silu u koju nije pametno sumnjati i protiviti joj se (što opet konseksventno naliči manjku zdravorazumske kritike ka nadležnima na poslu). Ovakav oblik socijalizacije koji je ostao nepromenjen iz patrijarhata služi da okupi preadaptirane oko smisla molitve sličnog onom što su nekad imali drugi potlačeni sužnjevi, da se prevaziđe teška životna sudbina i da se bar privremeno zaboravi da je život mukotrpan (da ne kažemo patnja).
Ovo ujedno i nije plodno tle za nekog ko se bori da nauči kako da se adekvatno nosi sa kritikom, kako da toleriše nelagodnost i kako da stekne dobre radne navike… Ako su nadležni bezobzirni i skloni omalovažavanju, usled tog javnog poniženja, osoba može nesvesno prihvatiti da je niže vredna i može isto tako nesvesno zabraniti sebi osećanja poput tuge, straha i besa (što posledično vodi ka daljem spektru dehumanizacije).

Upravo goreispisana žalopojka nam otkriva životni scenario žrtve pod nazivom “Jadan ja u ovakvom svetu bez izlaza” i tri ključna karakterna polja zbog kojih biva odbačen naš prezaštićeni Muškarac-Dečak:

– Nedostatak radnih navika (Slabe radne navike)

– Niska tolerancija na frustraciju

– Negativno reagovanje na kritiku

Pored ova tri, u vidu moramo imati i prošlost našeg Dečakomuškarca. U prošlosti je došlo do cepanja njegove ličnosti i često je bio nesvesno kontrolisan od strane roditelja (ili autoriteta). Govorili su mu

Nisi ti ljut, ti si umoran.. Idi lezi, odmori. ILI Nisi ti ljut, ti si gladan, idi naručkaj se… On uvek tako kad ogladni, malo bude nervozan…
Pored toga što je oduvek bio zbunjen i nesiguran kada su u pitanju njegove emocije, njegovi detinji porivi su takođe bili ugroženi. Evo klasičnog primera:

Usled prezaštićenosti dominantne majke i bake znale su da sputaju njegovu igru i društvenost među decom natrontavši ga odećom (Da se ne prehladi!). On tako biva pripreman za izlazak na hladno i po četrdeset minuta dnevno, potom on se odmah znoji, potom biva ozlojeđen jer su već neka deca otišla dok se on spremao, potom fizički sputan jer ima previše odeće na sebi i ne može da trči, ne može da se grudva… Jednom rečju – ne može da bude dete.

Ni na proleće ne biva ništa bolje, tada pije razne sirupe i prirodne lekove protiv kojekakvih alergija, nosi pulover na plus 30, stalno se znoji, stalno se presvlači, nema apetit, neuhranjen je, ili u drugoj krajnosti – preterano gojazan za svoje dobro.

Upravo tako njegovi “pazitelji” su konzistentno održavali neupućenost u njegove fiziološke potrebe, pogrešno su tumačili njegove emocionalne izražaje i nesvesno su kontrolisali njegov osećaj identiteta.

Osetljiv je… Osetljivije je prirode… Tanan je… Zaključak je: on se ne navikava na okrutne uslove, naprotiv, on se tako senzitiviše još više. Još kao dete, on zaključuje: Frustracija je neprijatelj, bolje je kloniti se frustracija u budućnosti.

Kada odraste vidno ima problema i sa intimnošću u vezama, a ako se otvori i prizna svoje slabosti lako može ući u pshiološku igru “Šutni me” sa partnerkom koja ne želi muškarca koji ne zna ništa o svojim emocijama a pritom je i neprilagođen u poslovnom svetu. Nju će savršeno igrati sa prezahtevnim osobama suprotnog pola.*
(*označena polja vode ka tekstu “Prezahtevnost i nestvarni muški modeli prošlosti” od istog autora)

 

“Sumnja #12”

 

Slikovita žalopojka Dečakomuškarca takođe otkriva nepoverenje ka psihoterapiji i odbacivanje psihoterapije kao mogućeg rešenja da on prevaziđe prepreke na poslovnom planu. Istina je da u dosta slučajeva psihoterapija biva rezervisana za socijalističke stavove bogatih tako da oni budu “jednakiji” (po Orvelu) i da je tu jednakost i slobodu duha teže braniti u okruženju kapitalističkog iskorišćavanja gde se pritom ni ne veruje u tu istu slobodu duha jer

Takav je život… Život je patnja. (forsiranje u kolektivno naučen pshiloški drajver Radi naporno, Trudi se)

Ko si ti da se razlikuješ, ističeš iz grupe i pričaš da boli? (pretnja odbacivanjem)

Nemoj da se žališ, znaš kakvi su ti što se stalno žale. (etiketiranje)

Ne budi jadan. (zabrana na tugu, strah i bes)

Budi čovek i izdrži. (forsiranje u kolektivno naučeni psihološki drajver Budi jak)

Ipak to nije razlog da se ni ne pokušava u takvom okruženju.

Dečakomuškarci su naočigled zdravi mladi ljudi kojima je duh slomljen još u mladosti. Njihov duh je na štakama, a oni često nemaju ni znanja ni reči da opišu svoju muku, a ni publika koja je sklona stalnom radu i trudu ne bi da ih sluša baš uvek. Dodatno nije baš da imaju i volje na pregršt… Život ih je zbunio i razmazio u mladosti, bili su čudni od starta svima, konsekventno mnogi od njih su pretrpeli i fizičko i pshiloško nasilje od vršnjaka, sada su nesnađeni, neprilagođeni a partnere bolje da lažu nego da im se otvore… Ako pokušaju da se otvore i postanu bliski kad tad bivaju ismevani i usleđuje povratak na ustaljeni tok naučene zbunjenosti i duhovnog sloma. Poteškoće da održe autentičnu intimu u svakodnevnom razgovoru i u vezama postaju sve naglašenije, iz jednostavnog razloga što ta autentičnost nikada nije ni stigla da se formira i prilagodi društvu – ona je takva još od rane mladosti, neprilagođena.

Pred nama je sada veliki problem kako prihvatiti i integrisati ovu izmeštenu jedinku, a pritom ne pokrenuti revoluciju koja pritom nimalo nije plodonosna za klasični postpatrijarhalni kapitalizam. Da li samo njoj dati adekvatna prava dok drugi ćute, rade i trpe u neadekvatnim uslovima? Da li joj prilagoditi čitav sistem ili je jednostavno odbaciti? Da li je iskoristiti, slomiti je a potom je odbaciti?
Ako njoj damo prava, šta će reći ostali? Da li će je ostali mrzeti, jer za njih ova jedinka je “posebna” samo zato što se izborila za svoju jednakost?

Da li potencijalne partnerke da tolerišu ovu nesnađenost i upuštaju se u dugotrajne veze sa Dečakomuškarcima? Kakav napredak mogu da očekuju od njih? Sigurno da se neće preko noći pretvoriti iz žabe u princa…

Da li će ovi Dečaci imati snage da odrastu i prihvate realnost u drugom svetlu, svetlu koje ne daje jasnu i izvesnu sliku? Da li će shvatiti da jasnoća i izvesnost nikad nisu bili deo realnosti već samo deo magle koju treba sagledati iz posebne perspektive?

Vera u neizbežnost poraza i katastrofiranje predstavlja naučen vid ponašanja za ovu odraslu decu, u prevodu Poraz će se uvek desiti, a onda sledi katastrofa, prijateljstva se završavaju, veze se završavaju, poslovni odnosi se završavaju.
Kada jednom izađu iz toksičnih okruženja gde ponašanja pojedinaca vode ka takvim patološkim razmenama, oni će još neko vreme verovati u taj pređašnji sistem vrednosti i lomiće sebe u tom pravcu. Ipak, ako žele da napreduju i ako žele da mu bude bolje, oni će dozvoliti sebi da veruju i u druge sisteme vrednosti i dozvoliće sebi da veruju da imaju snage da se izbore za njh. Kada se desi prva regresija (a desiće se kad tad), dobro bi bilo da se distanciraju od užarenog polja konflikta koji je uzrokovao regresiju i ponovni duhovni slom. Potom treba da se vrate smireni, sa adekvatnim planom. Kada izneguje svoje prve emocionalne ožiljke i prestane da bude žrtva u psihološkim igrama Dečakomuškarac bi trebao kad tad biti primljen u neku zajednicu koja će imati veću toleranciju na njegove slabosti i u tom društvu konflikti neće voditi katastrofi. Tu posle dokazanih ličnih vrednosti može izneti realan predlog za svoj stepen angažovanja koji odgovara ličnosti kao što je on, i to tako da sebe ne omalovažava indirektno.

 

“Čuvar”

 

…Nego dosta više o tehnikalijama truda i rada koje samo mogu zastrašiti neizvežbanog pojedinca. Prednost našeg Dečakomuškarca je ta što on može postati svestan svojih slabosti dosta lakše od Preadaptiranih i on može lakše disati u vezama i u poslovnom okruženju ako se izbori za tu poziciju. Preadaptirani mogu vremenom shvatiti da su samodestruktivni ali njihov psihofizički sistem je navikao da se ponaša samodestruktivno i samodestruktivnost je nešto sa čime će se nositi do kraja života. Dečakomuškarac, ako uspe u životnim poljima ljubavi i posla, verovatno će vremenom zbog svoje sklonosti da olakšava sebi, pametno olakšati i svoj dalji život. Ako nauči da ceni izazov, može biti i kreativan, može napredovati u hobijima i može dovesti te hobije do profita. Ako su to humani hobiji, može biti i društveno cenjen zbog njih. Budućnost može biti svetla za njega, a ne katastrofalna kao što je navikao. Potrebna je samo promena perspektive i malo vere u prave ljude. Kada Dečakomuškarac shvati da je do sad nesvesno učio da čuva snagu i da dolazi vreme da prestane sa bezrazložnim brigama i paranojom, tada će nadano odabrati da odraste i tu snagu će usmeriti.

Kada je usmeri, možda nelagodnost, radne navike i reakcije na kritiku neće biti toliko strašne… A vremenom možda i pronađe kakvu je igru njegovo unutrašnje dete nekada davno htelo da otkrije.

 

Za P.U.L.S.E: Srđan Mutlak (Juror 8)

Prva i poslednja  ilustracija za tekst: Collage Lab

AUTORSKI PROFIL

Ime autora je Srđan Mutlak, istražuje prirodu konflikta, tražeći presek tema u okvirima psihologije, sociologije i pedagogije, potpomažući se iskustvom u radu sa ljudima i literaturom koja u svom opsegu sadrži autore, kako stručnih pogleda na sukobljavanja (From, Jung, Adler, Rend, Hornaj, Golman, Kembel...) , tako i traženju zaključaka kroz fabule čuvenih književnih ostvarenja vezanih za sukob pojedinca i samog sistema (Saramago, Orvel, Haksli, R. Muzil, Dostojevski, L. Sinkler, Dž. Konrad, V. Golding...) Takođe tu je i značaj društvenih mitova današnjice kao bitna tema i sam njihov uticaj, kroz široko dostupnu kulturu, a sa njima i upečatljivost i posledice mnogih društvenih kalupa. Iza svega stoji i napor uložen u jedinstven narativni stil kao i pažnja posvećena smislenom zanosu pri samom pisanju. Celokupan doživljaj čitanja jednog teksta je ipak priča za sebe i taj doživljaj pisac ostavlja sa nadom da će otvoriti put za buduće promene...

Oznaka "Juror 8" se simbolično koristi kao podsetnik na problematiku smisla borbe za istinu kroz međuljudske odnose naglašenom u čuvenom filmskom ostvarenju Sidnija Lumeta iz '57, a takođe je do skora bila tu i kao lično pitanje autora da li nečije reči mogu da zažive bez ikakve javne naznake o reputaciji... Da li u rečima može da se prepozna iskustvo i znanje autora, a da se autor ne predstavi javno?

4.8 10 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments