Dragiša Ćosić – Ćosa, rođen je 1951. godine u Bukovču, kraj Negotina. Kako sam kaže: ‘‘Potičem sa tromeđe, tamo gde se Timok uliva u Dunav, tamo gde su odvajkada živeli različiti ljudi‘‘. Nakon završetka Više Pedagoške škole, studira grafiku na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Živka Đaka koga izuzetno ceni zbog ”magije” u njegovom radu, a kasnije prelazi po sopstvenom izboru kod profesora Halila Tikveše, o kome piše: ‘‘U mojim oblicima smo se sreli, a njegova podrška uticala je na moje sticanje iskustva‘‘. Postdiplomske studije završava u Beogradu kod profesora Nebojše Radojeva. Počinje da izlaže  1968. godine od Austrije do Grčke, a samim tim se njegova dela nalaze u mnogim galerijama, muzejima i privatnim kolekcijama širom sveta. Pored grafike, prevashodno bakropisa i akvatinte, bavi se i ostalim medijima umetnosti poput slikarstva, vajarstva, ali i grafičkog dizajna. Pored svojeg  tradicionalnog zanata, piše i poeziju inspirisanu antičkim blagom Starih Grka, kao i njegovim rodnim krajem, Negotinskom Krajinom i Đerdapom, koji predstavljaju njegov identitet i koren, u svim medijima njegovog rada –  ‘‘Kao inspiraciju za moje stvaralaštvo, puno puta prizivam sećanje na vlaško detinjstvo‘‘. Dugi niz godina boravi u Grčkoj gde neumorno stvara. Član je ULUSA – grafičke sekcije i umetničkog udruženja Grčke, kao i dobitnik više priznanja.

 Trentuno živi i stvara u Beogradu.

Svoju drugu negotinsku izložbu je Dragiša priredio na jednom nekonvenkcionalnom mestu za izlaganje umetnosti – vašaru pod nazivom ‘‘VAŠART‘‘

Pored trgovaca, uglavnom Roma koji prodaju svoje stvari oko samog izložbenog prostora, kafanske muzike, udaljene od umetničko-estetskih normi, nalazi se šator poput onih nomadsko-istočnjačkih, pun pejzaža i portreta u tehnici akvarela i tempere. Veliki kontrast između šunda, ali i same tradicije vašara koja ima duboke korene sa jedne strane,  i umetnost i kvalitet sa druge, mogu biti namerni plan. Dragiša je domišljata, lucidna ličnost, u ovom slučaju i nosilac avangardnih misli  i ideja, kojima želi da probudi  i provocira  narod i dovede ih u jednu nesvakidašnju scenu i priliku, na koju se varoš Negotin sigurno nije navikla, niti pripremila.

Dragiša je svoj bogati rad stvarao u više etapa i perioda, koji se razlikuju i po odabiru tema, tehnici, ali i ekspresiji i bogatstvu odnosno redukciji protagonista. Glad za eksperimentisanjem, promenom motiva, boja ili nadahnućem neke trenutne inspiracije, jesu odlike velikih umetnika tokom istorije.

U pejzažima rađenim u akvarelu možemo pratiti nit apstrakcije, pa čak i samog apstraktnog ekspresionizma.

Zanimljiv je akcenat na boji kao najbitnijem – jedinom sredstvu komunikacije koje gradi jednu čistu apstraktnu kompoziciju,  koju pak možemo sagledati kao nešto nama poznato. Prelazi boja, njihovo mešanje i prelivanje, korišćenje toplo-hladnih odnosa i neutralnih boja, stvaraju jasno definisan cilj koji naša percepcija povezuje sa temom pejzaža – prirode. A eksperimentisanje flekama i stvaranje uzajamne harmonije u gornjem delu rada, kao i korisćenje različitih vidova linija, povezuje ga sa radom Kandinskog, koji je teoretski utemeljio put apstrakciji. U slikama – ulju na platnu, Dragiša takođe stvara u svom maniru, držeći se svog prepoznatljivog jezika.

Redukcija boja na tri osnovne – plavu, crvenu i žutu možda bude zasićenje zbog nepostojanja komplementarnih, ali je to najverovatnije i bio cilj. Naglasak je na ekspresivnost, naivnost – boje ‘‘vrište‘‘ i vibriraju –  sukobljavaju se, stvaraju priču i sve je podređeno njima. Uticaj jarkih boja na posmatrača je jednak onome koje je i Van Gog iskoristio u svojoj poznatoj slici ‘‘Noćni kafe‘‘ ili još bliže, jednom drugom umetniku, ne samo zbog boja, već i protagonista koji lebde u prostoru – Mark  Šagala, koga ću pomenuti kasnije kada bude bilo reči o grafikama gde je ta sličnost još izraženija. Poetiku u slikama je Dragiša izrazio i tematikom koja asocira na spiritualnost, unutrašnji mir i metafiziku.

U ovom slučaju tome pomaže i valerska plava sa svojim umirujućim prelazima, kao i tamniji tonovi koji čine sklad. A umetnik ovde, kao pravi renesansni stvaralac našeg doba, vešto koristi i tehniku sfumatoa – odsustvo naglih prelaza i prigušene mešavine svetlosti koja daje utisak kao da se likovi nalaze iza neke tanke zavese ili slabog dima.

Ukoliko se osvrnemo na nekoliko portreta, možemo zaključiti da je ekspresija lica, povezana sa unutrašnjom ekspresijom i osećanjima, najbintija karika u proučavanju.

Ovo je jedan  svojevrstan triptih nekoliko ljudskih ekspresija. Sa leve strane vlada mešavina velikog straha, ponora i patnje, možda i ludosti. Celu tu teorije naglašavaju širom otvorene oči koje asociraju na užas. U središnjem crtežu vidimo mir, blagostanje, možemo da osetimo prijatnu tišinu i sreću – potpuni kontrast od prethodnog crteža koji unosi nemir i strepnju kod posmatrača. U trećem crtežu vlada potpuna tama, ne samo u likovnom pogledu, već i u ekspresiji i mimici lica. Zagonetka čije je rešenje pokriveno velom misterije predstavljene u mračnim tonovima protagoniste i u veoma podozrivom pogledu koji se širi i fiksira van vidokruga posmatrača.

Dragišin opus je stvoren kao jedna kreativna igra, koja ne traži perfekcionizam, već teži ka slobodnoj interpretaciji. Pogotovo u najplodnijem medijumu umetnikovog stvaralaštva – grafici.

Protagonisti, pejzaži, horizontalnim linijama podeljene ravni čine jednu grupu, stvaraju delo u kome je sve živo, puno energije i/ili unutrašnje ekspresije. Eksperimentisanje perspektivom, tj. udaljavanje od građenja trodimenzionalne perspektive, naglašavanje određenih delova kompozicije u odnosu na druge, stvara jednu harmoniju i jedan utkan svet, obogaćen i ophrljen osećajem mašte, minicuoznim i planski određenim temama samog umetnika. Ovakav princip rada možemo povezati, kao što je već rečeno, sa delima velikog francuskog umetnika ruskog porekla, Mark  Šagala, koji pripada stilovma ekspresionizma i nadrealizma, a svoje teme često crpi kao i Dragiša, iz tradicije i njegovog rodnog kraja.

Prepletanje figura i njihovo prožimanje, ima za zadatak stvaranje kognitivnih asocijacija na određene ikonografske predstave, ne samo umetničkog sveta, već ionog oko nas, kome pripadamo i čiji smo svakodnevni svedoci. Povezuje nas prizorima od erotike i ljubavi, preko pejzažnih idila, naših snova, maštanja, nadanja ili briga. Samim tim u ovim bakrorezima možemo da prepoznamo i našu unutrašnju borbu i egzistencijalizam –   metafizičku liniju koja nas povezuje sa običajima i takođe često predstavljenom verom. Boja se ograničava na crvenu, narandžastu, braon i oker, kao i neizostavnu u izgradnji kompozicije, kontrastnu plavu. Samim tim su njegova dela koloristički obogaćena odnosom toplo-hladnih boja i valera. To nas dovodi do zaključka da je Dragiša želeo da nam kroz rad približi tonove, polutonove i valerne nijanse, koje stoje u direktnoj vezi sa zemljom i njenim prirodnim bojama, čineći njen identitet i važnost za sve nas, a i protagoniste ovih dela. Postojanje i delovanje iluzionizma, koji nas vraća na sam početak razvijanja slikarstva od praistorije preko starog antičkog slikarstva, kao i odstupanje od trodimenzionalnog prikazivanja, koje možemo povezati  sa  samim početkom avangardne umetnosti i redukcije u kompoziciji poput ruskih neoprimitivista, ali i vraćanja ka dečijem, izvornom i nagonskom na koji se Dragiša sigurno oslanja, ne umanjuje utisak harmonije. Naprotiv! Čarolija, bogata deskripcija i aktivna radnja u nekim delima, ili u suprotnosti, statični raspored figura i boja čine minimalizam kroz koji se itekako može komunicirati, a samim tim u nama bude sve sem usporenosti i dosade. Samim tim grade kompoziciju jasnog kvaliteta i narativnosti.

Kao zaključak možemo naglasiti, da je u Dragišinim delima najbitnija karika poetika koju umetnik takođe sa velikim žarom i zadovoljstvom koristi i u pisanoj formi, stvarajući analogiju i povezujući je sa legendama starih Grka, tradicijom i svetom oko njega. Tako je i u likovnom području i produktivitetu ovog umetnika. Mešavina mitologije antičkih naroda, vlaških običaja i korena koje nije zaboravio i koji su tu, i prate ga, stvaraju jedan raznovrsni svet mašte. On nas mami da mu priđemo, dodirnemo ga unutrašnjim čulom, osetimo i pomirišemo i odgonetnemo njegovu poruku. Poruku jednog izuzetnog umetnika, humaniste, osobenjaka koji na daroviti način povezuje sadašnjost i prošlost u jednu celinu koja nam se zauvek urezuje u mislima.

I kao takav, neće nas iznenaditi ukoliko sledeću izložbu u Negotinu ne otvori, i ne izloži na negotinskom vašaristu ili nekoj drugoj nekovenkcionalnoj lokaciji. Tu bi se ponovo radilo oDragišinom bogatstvu humora, rušenju granica, ali i brojgelovskom viđenju ”obrnutog sveta i vrednosti”.

A na kraju se može dodati i najverodostojnija definicija o ovom umetniku: ‘‘Dragiša Ćosić je Dragiša Ćosić‘‘. Ona dovoljno govori o veličini, enigmi i kompleksnosti, koja je objedinjena u jednu originalnu celinu stojeći u neraskidivoj vezi sa umetnikovim imenom i ličnošću.

 Umetničko delo je egzibicija umetnika koji u svojoj samoći opšti u mraku, u svoja četiri zida. Rađa oblike koje će prodavati, a to je opšti cilj! Ako prodaješ, možeš da se razvijaš, ali ta borba i svi mali zalogaji, u ovo veče na kraju godine, na kraju veka, rađaju mi prokletu izreku: ’’Svaku ženu bih osudila da makar godinu dana ima za muža umetnika’’.

Niz Đerdapske dubine

Zaboravljam

Iskrivljenost visine

Mudrost

Ispisanu u panjevima

I, lepo mi je

(nada: odlaziš kući)

.

Dragiša Ćosić – Ćosa

.

Za P.U.L.S.E: Filip Blagojević

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Dragiša Ćosić, Filip Blagojević, Slikarstvo