Uobičajena scena na početnoj autobuskoj stanici br. 5 u pristaništu Punta Sabioni. Krcat brod pristigao iz Venecije sa svakim svojim dolaskom donosi umorne i zanesene putnike koji jure da se dokopaju sedišta u autobusu i odmore otekle noge i plikove zarađene na usijanom venecijanskom kamenu. Po iskrcavanju sa broda nastaje niski start sa jurišem uz neretko guranje i viku , sve sa ciljem da se što pre domognu autobusa, koji  nekad da gas i pobegne ispred nosa, kao da je školu učio negde na Balkanu. Sledeći se često čeka po pola sata a nekad se na iznenađenje mase preplanulih turista, neočekivano pojavi odmah po odlasku prethodnog, na opšte oduševljenje i žamor propraćen na svim svetskim jezicima. Desi se i to da Italijani imaju obzira pa puste i po nekoliko „petica“ za redom da bi pokupili taj silan svet sa sve decom, kučićima i kesama i sretno ih vratlii u spokoj letovališta Lido di Jesolo.

U novopristigli poluprazan autobus sa dobro tempiranom klimom ulazi lokalna devojka sa omanjim kolijem. Sićušna, ljupka, živih okica i diskretno nervozna, pokušava da se oslobodi ranca i dve torbe koje je natovarila na svoja slabašna ramena. Zadihana od prevelikog tereta pušta povodac, što je koli iskoristio i munjevito se ustremio na skriven i zaštićen prostor ispod sedišta, ali tuđeg. Devojka se osvrnula, uverila da je ljubimac smešten i posvetila sopstvenom doterivanju, najpre nanošenju rumenila brzim pokretima a onda pokušajem da obuzda svoju neposlušnu frizuru, što joj nije polazilo za rukom. Povremeno je svojim živahnim okicama proveravala da li je pas dobro, pa se ponovo posvećivala sebi i usput darivala kratak osmeh nekom od putnika ako bi im se pogledi susreli. Pas se nije pomerao, niti odavao znake prisustva. Videlo se da je uplašen. Nije bio ljubitelj autobuskog prevoza ili se to možda odnosilo samo na čuvenu „peticu“.

Dok je autobus još stajao i čekao putnike, pojavio se bračni par sa troje dece. Dvoje su mogli sami a jedno je majka držala za ruku. Ušavši, nastala je rasprava. Muž je tvrdio da je to taj autobus, a žena da nije. Pri tom, muž koji je na leđima nosio skalameriju sličnu vasionskom brodu, koja ga je pokrivala od temena do stopala, sa sve metalnim držačima, onako nezgrapan, neprestano se vrteo po vozilu udarajući putnike i levo i desno svojim tovaromi izazivajući negodovanje, dok žena, ubeđena da je u pravu nije izašla iz autobusa sa dvoje starije dece, ne sluteći da će vozač baš u tom času zatvoriti vrata i upaliti motor. Nesreća je htela da su se najmlađem vrata zalupila tik ispred nosa, odvajajući ga od majke, što je kod svih izazvalo trenutni osećaj panike. Mali je piskavim tonom zavapio: „Mamaaa“, na šta se oglasio pas koga niko do tad nije video i na smrt preplašio ionako isprepadano dete, koje je zavrištalo iz sveg glasa. Otac je vikao  na vozača, majka je skakala pored autobusa (koji još nije bio krenuo), a pas neutešno lajao, podgrevajući ionako uzavrelu atmosferu. Lokalna devojka je skočila sa svog sedišta, čučnula pored tuđeg, sagla se i pokušavala da umiri svog ljubimca,  objašnjavajući putnicima da on voli decu, ali se plaši dečje vriske i zato tako reaguje. Na jednoj strani preplašen pas, na drugoj uspaničen otac koji je u međuvremenu izudarao dobar deo putnika svojim leđnim tovarom i mali dečak koji je i dalje vrištao za svojom mamom. Konačno, a prošlo je tek manje od minuta, vozač je otvorio vrata, majka sa dvoje starije dece ušla u autobus i osula paljbu na muža, ko zna zašto. Paljba se odvijala na francuskom. Starija deca su zagrlila najmlađeg koji se sav tresao od šoka i za koga su autobuska vrata koja su ga tako iznenada odvojila od majke, u tom trenutku izgledala gore od zatvorskih.

A onda, odjednom su sva čula detektovala jedan sasvim nov i neočekivan zvuk koji je dopirao iz pravca vozačevog sedišta. Iako kontrolisane jačine, tenorski belkanto sa prepoznatljivom arijom, momentalno je zavladao celim autobusom i kao ruka iscelitelja umirio sve do poslednjeg putnika.  Strasti su se stišale, bračni par se umirio, muž prestao da se okreće i udara ljude, pas prestao da laje, a lokalna devojka zamenila mesto sa putnicom ispod čijeg sedišta se krio njen pas. Ljudi su se gledali u čudu, ali nije dugo trebalo da smeste osmehe na svoja lica i počnu da se njišu u taktu. Italijanka je prva zapevušila dajući podsticaj ostalima unakrsnim pogledom. Na tren se začuo i lep bariton sa vozačevog sedišta a ubrzo i aplauz za ovaj iznenadni autobuski performans. Posle par stanica, autobus se zaustavio kod impresivno uređenog kampa koji je na tabli imao istaknut znak sa pet zvezdica  i velika porodica se polako istovarila.

Na istoj stanici ukrcale su se dve nove porodice sa troje kolica. Jedna su ostala kod vrata, dok su druga dvoja parkirana na sredini, na mestu koje je za to i predviđeno. U odvojenim kolicima su bila dva brata, dvogodišnji Mateo, prelepo dete sa neobično bujnim obrvama, slika i prilika svoje mame koja se bezbrižno smestila pored svog svekra na slobodnom sedištu i hrabro zapevušila melodiju koja je ispunjavala prostor, a u drugim Mateov brat Robert, plav, isti otac i dosta stariji. Kako su Mateova kolica bila pored samog sedišta ispod koga se nalazio pas, dečak ga je primetio i pokušao da privuče očevu pažnju onomatopejom „Uau, uau“. Otac nije kapirao iako je mali oduševljeno pokazivao prstom u pravcu psa. Italijanka se sprijateljila sa malim Mateom i objasnila mu da se kuca zove „Lola“, pa je Mateo oduševljen što kucino ime ne predstavlja za njega jezičku barijeru, uzastopce muzikalno i umilno ponavljao njeno ime: „Lola…Lola…Lola“, sav srećan, uzalud pokušavajući da dodirne Lolu koja nije bila raspoložena za još jedan dečji susret i čim se ukazala prilika, otrgla se svojoj vlasnici i šmugnula dva reda dalje, opet ispod tuđeg sedišta. Taman kad je Mateo iz sve snage udahnuo, spremajući se da dozove to krzneno stvorenje koje se odjednom izgubilo, ispala mu je duda i neutešno je zaplakao. Ceo autobus se okretao da vidi gde je Lola, jer je Mateo kroz suze tražio i dudu i Lolu, koja se ovog puta našla kod mene i nehotice me dodirivala šapom. Beše mi žao i nisam je odala. Otac je stavio prst na usta pustivši zvuk „Šššššš“ i Mateo je poslušao, komično ga imitirajući. Italijanka je nastavila da se igra sa malim dečakom koji se sad njoj naizmenično obraćao čas sa „Ššššš“, čas izgovarajući kerušino ime, razočaran što kuce više nema. Porodica se predstavila da je iz Holandije pitavši Italijanku da li govori engleski, na šta su dobili samo kratak odgovor „Un poco“ i širok osmeh. Lolin povodac je izvirivao ispod mog sedišta, ali se ona povukla još dalje kad sam ustala da ustupim slobodno mesto jednoj Azijatkinji.

Petica je punom brzinom ušla u Lido ne ostaljavjući mnogo vremena za oproštaje i autobus se polako praznio. Putnici, koji su se već uveliko sprijateljili na tom kratkom zajedničkom putu u krajnje neočekivanom ambijentu, uveliko su se pozdravljali upućujući jedni drugima najlepše želje. Ostala nas je još samo nekolicina. Italijanka je još jednom bezuspešno pokušala da svoju bujnu kosu smesti u punđu, proverila u ogledalu da li je sve kako treba i ja zaključih na osnovu gomile stvari koje je vukla sa sobom, i zbog činjenice što je pustila Lolu da ostane gde je,  da joj je krajnja destinacija autobuski terminal u Lido di Jesolu , a posle ko zna gde. Došla je i moja stanica, čučnula sam na tren i potražila Lolu. Imala sam samo sekund, pažljivo pružila ruku prema njoj da je pomilujem i osetila topao vlažan odgovor. U sledećem trenutku sam bila na stepenicama i imala taman toliko vremena da mahnem njenoj vlasnici, koja mi je ne propuštajući  osmeh, prethodno već poželela „Ćao“. Sišla sam na pločnik, još jednom se osvrnula i videla preostale putnike sa podignutim rukama u znak pozdrava, jer “petica” je mnogo više od obične linije koja spaja dva grada u laguni.

Za P.U.L.S.E Lola Kilibarda

  Lola Kilibarda, Priče, Punta Sabioni, putopisi