A tek doživljaj nebodera – najveći trgovac zamislio je svoj hram kupovine tako da bude malo viši od “Albanije” (spominje se visina od 60 metara).

Tako bi on zajedno sa Albanijom formirao moderan “skajlajn” Beograda. Kako bi samo spektakularan pogled odozgo bio na Dunav i Savu, na obližnju Crkvu svetog Marka, Tehničke fakultete, Terazije, na dimnjake koji se naziru kroz izmaglicu dunavske industrijske zone, pa na budući Novi Beograd, sa svojim modernim sajmištem, lančanim mostom i dugim putem do Zemuna kojim se klackaju tramvaji i poneki auto. Kako bi impozantan bio prilaz ovom objektu iz, tada dalekog predgrađa – Dušanovca, Jatagan male, sa Banjice ili Vračara.

“Iznad tih pet spratova, u kojima će se razvijati život jednog pravog privrednog grada, u kojima će posetilac birati i kupovati robu, biće – mislilo se i na to! – mesto na kome će se moći malo odmoriti, zabaviti. Sasvim gore, na visini Topčiderskog brda, na vrhu kule, biće galerija sa koje će se videti ceo Beograd…“, pisalo je tadašnje ugledno “Vreme”.

Trebalo je da to bude savremena kula u tehnološkom smislu. Logično, ljudi su se u to vreme najviše plašili požara, ali predviđeni su bili hidranti, poseban rezervoar sa vodom i posebna telefonska linija sa vatrogascima.

Od jednom spektakularne vizije, ostala je – samo ogromna rupa.

Danas je to donekle zaravnjena površina na obodu nove Slavije, prekrivena uređenom travom, niskim rastinjem, klupama i igralištem za decu.

Gotovo da ništa ne ukazuje da je tu prethodno, više od pola veka, još od 1941. i započetih dubokih temelja za podzemne garaže, bila samo ograda iza koje se nalazila tonama đubreta delimično nasuta rupa. Umesto najlepšeg trga u gradu i impozantnog solitera, Slavija je bila kažnjena jednim ukletim budžakom koji je nosila kao podsetnik na ljudske sudbine i poduhvate koje su posecali i osujećivali ratovi, katastrofe svetskih razmera, poput onog Drugog svetskog koji je Beograd zahvatio baš u vreme kada je Mitić trebalo da započne da ispunjava temelje svog sna armiranim betonom.

Vlada Mitić je završio kao “narodni izdajnik” kada se 1945. potpuno promenio sistem u zemlji i došao komunizam koji je uništavao predratne bogataše. Nije bio ubijen, niti je vek proveo u tamnici ali je jednom najmoćniji trgovac bio osuđen na poniženje – prinudni rad, gubitak časti, da moli za koru hleba i da ga Beograđani koji su mu se prethodno divili gledaju kako čisti lišće ispred Skupštine.

Nepravda je ispravljena tek 2009. godine kada je sudski rehabilitovan.

Žal za Kraljevinom Jugoslavijom i nostalgija možda skrivaju neku drugu stranu priče o tom vremenu.

Pitanje je da li su kod Mitića na “odloženo” mogli da kupuju samo malobrojni imućni Beograđani, a da u njegove izloge beznadežno zaviruju i oni mnogobrojni siromašni stanovnici prestonice, dok je ostatak zemlje bio agrarni, patrijarhalni svet daleko od ideala Pariza ili Berlina.

Ipak, ostaje utisak da se u toj i takvoj novoj državi izdanak zapadnjačkog kapitalizma lepo primio. Mitić je bio i ostao simbol tog vremena, preduzimač i trgovac koji je u domaćem kapitalizmu stvarao mini imperiju, delo koje će mu zauvek razneti oluje rata i revolucije. Trag na njegov sizifovski poduhvat ostao je u vidu ogromne rupe na Slaviji, strašnog podsetnika na sile jače od čoveka.

Izvor: Kaldrma