Radiohead – A Moon Shaped Pool

Spadam u “teže” ljubitelje Radiohead. Volim sve što su uopšte izdali. Imam svoje favorite i od albuma i od pesama, nešto volim više nešto manje, ali nema ničega što ne volim. Slušam sve njihove albume na isti način, starinski – u cugu. Slušam ploču. Pesmu po pesmu po redu kako su izdate. Bez preskakanja. Nikada plej listu ili nekakav izbor van albuma. Kada obnovim celo gradivo jednog albuma, koji mi u datom trenutku prija, onda biram pesme po nekoj sklonosti. Zasitim se kada ponovim izabrane pesme. Tada je album obnovljen i može da se pređe na drugi. Ili da se odmori, uz neku drugu muziku.

Za mene, novi album Radiohead A Moon Shaped Pool je neka vrsta majstorske sume celokopunog njihovog dosadašnjeg rada. Negde sam pročitao da je to optimističan album. I jeste. Podsetio me je na Pablo Honey, na početno njihovo doba, samo što je daleko, daleko detaljistički više razrađen i razvijen. Ponovo imaju melodične pesme u pop smislu, ali su pesme obavijene celokupnom šumom zvukova vežbanom i razvijanom od OK Computer, još gušćom i još neprohodnijom. Prašuma preciznih, pažljivo odabranih zvukova koja obavija svaku pesmu.

To da su Radiohead kritični u svojim stihovima je sastavni deo njihove muzike od same njihove pojave 1993. Nemoguće je komponovati Creep i biti društveno korektan, osim ako si lažov. Ko napiše stihove:

“When I am king, you will be first against the wall

With your opinion which is of no consequence at all”

(Paranoid Android, Ok Computer)

ne može nikada biti pristalica ambicioznosti, karijerizma, propagande, neolib i bankarskih gadosti, kapitalizma, niti bilo kakvih odnosa nad/podređenosti.

Jedan moj dragi prijatelj napisao je da su albumi Radiohead poslednji ostaci onog doba kada su rok albumi bili kulturni događaj. Kao što su to bili Sgt.Pepper, The Velvet Underground and the Nico ili Ziggy Stardust. Ili Led Zeppelin IV. Ili London Calling. Ili albumi Pink Floyd, od The Animals do The Wall – svaki od navedenih albuma (i mnogih, mnogih drugih iz nekog drugog doba) bio je kulturni događaj. I to je potpuno tačno za Radiohead. A Moon Shaped Pool je muzički neverovatno bogata ploča i k tome laka i prijatna za preslušavanje, rara avis doslovce.

Posle TKOL, pribojavao sam se novog albuma Radiohead, jer mi se nije dopala muzika koju su Tom Yorke i Jonny Greenwood izdavali mimo grupe. Radiohead zaista jesu grupa i to se u solo projektima njihovih članova najbolje pokazalo. U Tomovim solo projektima ima jasno prepoznatljivih elemenata iz muzike grupe, ali toliko toga nedostaje! Tomove pesme se temelje na njegovom lirskom tenoru, prvom zaštitnom znaku Radiohead, ali da bi mi se dopale nedostaje im sve – nedostaju im prvo neverovatne prateće melodijske linije i orkestracije Džonija Grinvuda za gitaru ili klavijature ili metalofon ili Martenoove talase ili gudački kvartet ili za bilo koji instrument kojeg se on dohvati, nedostaju im zatim Kolinove izuzetno maštovite bas linije, pa Edova diskretna i inteligentna gitarska pratnja, i ni slučajno najmanje Filova prebogata i filigranski precizna sekcija udaraljki. Džonijevi solo projekti – eh, kada je nekome junak iz detinjstva Penderecki (kako je on sam rekao povodom premijere svoje muzike na festivalu posvećenom tom kompozitoru), onda se od tih projekata ne može očekivati ništa slično Radohead. Ipak je Penderecki komponovao muziku koju je, zajedno sa muzikom još jednog čudnog kompozitora, Ligetija, proslavio Kjubrik u Odiseji 2001. Muzika duboke nelagodnosti. Džonijevi solo projekti zvuče drugačije od muzike Pendereckog, ali jednako izazivaju nelagodnost. Međutim, Džonijev detaljizam i poznavanje simfonike i muzičke teorije donosi u pesme Radiohead dragocene disonancu, finu gorčinu koja samo ističe Tomov lirski tenor, još više naglašavajući njegovu slakost, ali eliminišući sladunjavost. Nisam slušao solo projekte ostalih članova grupe. Zanimala bi me samostalna muzika Kolina, jer je ne samo Džonijev brat, nego i majstor basa, a bas je u muzici što i skelet u živom telu.

Pribojavao sam se da će zajednički rad Radiohead posle pet godina ponovo biti obojen ličnim opsesijama, poput snažnog, nemilosrdno teškog Amnesiac ili TKOL, kojeg su snimali svako za sebe i prosto slepili, da bi odjednom prozvučao na izdanju Live from Basement, kao potpuno nov album. Pribojavao sam se, jer želim da njihova muzika i dalje bude nešto što volim. Jer Radiohead stvaraju muziku koju treba razumeti, koja se otkriva slušanjem, koja nagrađuje posvećenost. Suviše retka pojava da ne bi bila dragocena.

Ta odlika njihove muzike je idealna pozivnica da počnete da preslušavate Radiohead.

Ako vam je ta muzika nerazumljiva, utoliko pre.

Počnite sa bilo kojom njihovom pločom. I to starinski – redom. Pustite ceo album, preslušajte ga jednom, pa drugi put, pa treći i tako 10–15 puta. Tokom preslušavanja će vam se izdvojiti u svesti one prijemčivije, “lakše” pesme i nećete ni primetiti kada budete u glavi slušali samo njihove pesme.

I onda sledeći album.

Sada je došao deveti. Posle mnogo godina moram da isteram porodicu iz dnevne sobe i odvrnem zvučnike, da bih čuo ono što vredi slušati. Svet je ponovo lepo mesto.