Rečiti govor odsutnosti Dž. D. Selindžera
Još od antike bilo je pisaca koji su uživali u anonimnosti – pa ipak u novije vreme, i ako izuzmemo korisnike pseudonima – pisci se uglavnom potpisuju svojim imenom i prezimenom, a mnogi od njih u 20. veku postaju prave zvezde u medijima. Hemingvej koji se kao „svedok” pojavljuje u ovoj knjizi i Majler koji se u njoj ne pojavljuje pravi su primeri.
Svojevrsna ‘zvezda anonimnosti’ svakako je Dž. D. Selindžer, koji je oko pola veka uspevao da vrlo ubedljivo čuva svoju privatnost, dovodeći mnoge ljubitelje njegovih malobrojnih kultnih knjiga u sumnju da li (više) uopšte i postoji. Manje sumnjičavi prihvatili su piščevu tajnovitost i čitah „Lovca u raži”, „Freni i Zui” i uživali u njima.
Piščeva smrt ponovo je podgrejala interesovanje javnosti za podacima o Selindžeru, pa su se mnoštvu knjiga koje su se u međuvremenu pojavile pokušavajući da mu uđu u trag pridružile i nove. Jedna od takvih je upravo prevedena na srpski (odličan rad Gorana Skrobonje) i objavljena kod beogradske kuće Admiral Books.
Na preko 650 strana, velikog formata, sa stotinama crno-belih fotografija, pre svega Selindžera i njegove porodice, Dejvid Šilds i Šejn Salerno pokušavaju da odgonetnu tajnu piščeve ljubomorno (sa)čuvane anonimnosti i skrivenosti od gladnih američkih medija. Da bi napisali obimnu monografiju, Šilds i Salerno su napravili intervjue sa preko dve stotine ljudi, najrazličitijih dobi i zanimanja, interesovanja i ambicija, a koliko su novina, časopisa, magazina i knjiga pročitah, neznanigospodbog. Svoju knjigu smestili su u četiri obimna dela, nazvana po stupnjevima duhovnog uspona u religiji vedanta, za koju smatraju da je stavila tačku na umetnički put Selindžera.
Svako od ova četiri poglavlja (‘Bramačarja’, ‘Garhastja’, ‘Vanmaprastha’ i ‘Sanijasa’) podeljeno je na niz manjih, a ova opet predstavljaju mozaike izjava, tvrdnji, mišljenja, ideja… koje se bave Selindžerom, njegovom biografijom, umetnošću, odlukom da se kloni javnosti, da prihvati i praktikuje vedantu i konačno smislom celog poduhvata skrivanja.
Šilds i Salerno taksativno i vrlo precizno navode razloge Selindžerovog bekstva od medija i publike – nalazeći ih u jednoj manjoj anatomskoj mani; strašnim iskustvima iz Drugog svetskog rata, prilikom krvavog iskrcavanja u Normandiji, a potom i višemesečnih zimskih borbi u šumama na granici Belgije i Luksemburga. Vrlo neugodno ljubavno iskustvo sa ćerkom Judžina O’Nila, Unom (preoteo mu je mnogo stariji i slavniji Čarli Čaplin!), početni neuspesi sa pisanjem i kontaktima sa redakcijama velikih izdavača, kao i erotska sklonost prema maloletnicama, neuspeli brak itd – možda su glavni razlozi Selindžerovog „iščeznuća”. Sabirajući i množeći iskustva onih koji su tangirali Selindžerov život, američki konstruktori ove zanimljive biografije prepoznaju kao dva bitna razloga i Selindžerove emocije – pre svega težnju ka ‘osamljenosti i sklonost prema ‘ravnodušnosti’ – a čitaocu „Perfektnog dana za banana-ribe” ostaje da se saglasi sa njihovim snažno zasnovanim zaključcima.
No, šta ćemo sa činjenicom da je sve vreme Selindžer (čija je poslednja originalna proza objavljena 1965) nastavio da piše, ostavljajući za sobom veliki broj intrigantnih rukopisa čije će objavljivanje, po piščevoj želji, krenuti iduće godine, pola veka nakon „prekida”. Kako to protumačiti?
Ovo izvanredno urađeno izdanje, koje može da imponuje beogradskom izdavaču Admiral Books-u, završava se bibliografijom prvih izdanja Sehndžerovih naslova (koja je stala na 2,5 strana (!) i (bibliografskim) napomenama na preko 60 strana (!), koje potvrđuju kakav je utisak na čitaoce i kritičare, izdavače i medije ostavila Selindžerova samozatajna odluka.
Čitanje knjige o Selindžeru je uzbudljiva pustolovina, neizostavna za njegove poštovaoce i fanove, ali i sve koje tajna moderne književne umetnosti nastavlja da privlači, uprkos medijima i javnosti. I mistifikacijama, naravno. Jer, kako na jednom mestu reče Don de Lilo: „Neobjavljeno umetničko delo jedino još dovoljno rečito govori.”
Vasa Pavković
“Blic”, 8. 12. 2014.
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
Rečiti govor odsutnosti Dž. Selindžera napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →
Trebalo bi poštovati umjetnikovo opredjeljenje da mu fanovi ni ne trebaju niti mu ime njegovo znači jer je sebe takvog nadišao. Ta umjetnost koju nam ostavljaju kao mogućnost jedina je bitna, ne knjiga kao knjiga, već ono što doživimo ili razumijemo. Ivo Andrić je jednom prilikom rekao, na pitanje da li za nečim žali u životu, žali jedino što nije objavljivao sve pod pseudonimom. To nije slučajno rečeno jer javnost mu se jednog dana ispostavila kao teret.
Za istoriju umetnosti, potpis je tek nedavna, retka stvar. Anonimnost je pustinja i pad, a teško onome ko svoje pustinje skriva. Hamvaš je to nazvao Bezimena Slava. Udarite u taj zid. Ono preživelo je umetnost.