Religijski i ostali mitovi

Mit je toliko složena pojava da je svaki govor o njemu parcijalan. Najpre zbog toga što je pojmovno objašnjenje mita uvek neadekvatno, jer je u svom originalnom vidu mit nečitljiv za racionalni um. To posebno odnosi na prvobitni, može se reći, elementaran, ali najrazvijeniji i najpotpuniji mit i mitologije arhajske zajednice, ranih agrarnih društava i civilizacija starog sveta. Drugi razlog zbog kog je mit nemoguće zahvatiti u celini leži u činjenici da je mit prisutan u gotovo svim domenima kulture: u religiji, književnosti, likovnim umetnostima, muzici, politici i istoriji, da u svakoj od ovih oblasti istovremeno zadava svoja osnovna svojstva, ali se i prilagođava specifičnim medijima (religijski spis, književnost, slikarstvo, politika), i istorijskim i društvenim kontekstima. Treće, zato što se kao pojam koristi krajnje neujednačeno i može se upotrebljavati u velikom broju, često sasvim različitih značenja: a) mit je «sveta priča»; b) mit je predstava; c) mit je arhetip; d) mit je lažna priča. U svakodnevnom govoru, pa i u naučnim radovima pojam mita se upotrebljava kao prototip ideološkog mišljenja, lažne svesti i lažnih autoriteta. Četvrto, zbog svega ovoga, mit je tokom istorije, a naročito u poslednjih vek i po, bio predmet različitih interpretacija, što uvećava konfuziju oko njegovog tumačenja i upotrebe pojma. I najzad, mit kao živo i nadasve vitalno tkivo kulture zamire i ponovo se raža, prerađuje, prilagođava vremenu, novim medijima i ideologijama, ali tako da se menja njegova retorika, uloga i funkcija, do one mere da se potpuno udaljuje od svog «originala», a da istovremeno u mnogim aspektima ostaje ono što je oduvek bio.

Problem istinitosti mita je jedna od najvećih zamki u koje se uplela antička racionalistička misao, onda kada ga je suprotstavila logosu . Zbog toga je, u mnogim periodima istorije u kojima je gubio delotvornost, bio identifikovan sa lažju i manipulacijom, čime se isključivala ona dimenzija mita koja ga suštinski određuje, a to je da se on u ambijentu u kome nastaje smatra prvorazrednom i nepobitnom istinom. Moderna društva, a naročito istorija XX veka, pokrenule su lavinu proizvodnje mitova u politici, upotrebe i revitalizacije mita u umetnosti i popularnoj kulturi, što je podstaklo gotovo sve društvene i humanističke nauke na izučavanje ovog fenomena. Uprkos njegovoj kompleksnosti i «lažnosti», pokušaćemo da mu priđemo sa nekoliko strana, pouzdavajući se u otkrića nekoliko velikana: Kasirera, Propa, Levi Strosa, Elijadea, Meletinskog, Junga, ali i Frejzera, Malinovskog, Loseva i Barta koji su u najvećoj meri otkrili tajnu mitskog govora, njegovu strukturu, funkciju, značenje i varijacije u vremenu i prostoru.

Univerzalnost mitskog govora

U najopštijem smislu mit je sveta priča koja govori o događajima vezanim za delovanje božanskih ili polubožanskih bića, u vremenu koje je neodređeno, ali koje se shvata kao nešto što postoji izvan običnog ljudskog iskustva. Mit se razlikuje od svih ostalih sličnih priča po tome što se smatra vrhovnim autoritetom u određenom društvu i u tom pogledu se može smatrati vaţnim elementom religije. Mitološka naracija, kao i svaki religijski simbolizam, ne opravdava se, niti se preispituje njena verodostojsnost. Svaki mit se predstavlja ali i doživljava kao faktički opis, bez obzira na to koliko su ispričani događaji u neskladu sa prirodnim zakonom, ili običnim iskustvom. U tom smislu je mit “prava realnost” u odnosu na varljivo svakodnevno iskustvo koje se opravdava i dobija smisao onda kada se oslanja ili ugleda na mit. Ovo primarno, religijsko značenje ostaje važeće i kada mit izražava ili potpomaţe ideološko ubeđenje, kada postane element sekularne religiozne vere. Zato je mit «sveta priča» za razliku od drugih priča, istih po strukturi, motivima i sižeu, ali lišenih društvenog autoriteta koji ima mit. Samim tim, on ima i posebnu emotivnu snagu i mobilizatorsku moć i stoga ima neospornu ulogu u svakom religijskom verovanju i društvenoj zajednici gde služi kao čvrst oslonac i sredstvo potvrđivanja kohezije. Zbog toga je Kasirer ustanovio da ne određuje istorija mitologiju jednog naroda, već je obrnuto, te da je zbog toga često mitologija «sudbina» jednog naroda, jer on nema slobodu da izabere mit – on je nuţnost.

Semantičke analize pokazuju savršenu koherentnost mita i sveta prikazanog u njemu, uprkos čudesnosti i neverovatnosti mitskih priča. One su potpuno dovršeni konstrukti smisla i garanti savršeno uređenog poretka. Ta osobenost mita je posebno značajna za njegovo neprekidno trajanje i upotrebu, čak i u veoma složenim društvima. Makar i fragmentarno, on uređuje svet besprekorno i sa te tačke gledišta predstavlja čvrstu tačku oslonca za svaku društvenu zajednicu. Mit je i »polimorfan«, »ambivalentan«, »multivokalan« jer govori jezikom simbola. Ali i pored evazivnosti, mnogoznačnosti i slojevitosti simbola, postoji jasna logika i sintaksa mita. Ona je zasnovana na »binarnoj logici« (Levi Stros) i na simboličkim »konstelacijama« (Diran), što dovodi do toga da je gotovo neograničen broj varijanti i najrazličitijih priča ograničen na odreĎeni broj formula koje se na različite načine slaţu (na primer: Stvaranje sveta, kulturnih institucija, običaja, odvija se uvek kroz iskušenje i borbu; Spasitelj je uvek vezan za simbole pročišćenja, za svetlo, za uspon (sveto drvo, sveta planina); haos je vezan za deformisanost, čudovišta, bezobličnost). Mitološke konstrukcije su bezgranične, ali se najčešće odnose na jednu te istu temu, rasporeĎene oko jednog centralnog jezgra (mit/mitema).

Istraţivanja mita u prošlom (XX) veku sa različitih metodoloških pozicija dokazuju i pokazuju da se mit zasniva na “generativnim sposobnostima uma«, ili na osnovnim podsvesnim ili arhetipskim supstratima, što vodi jednom te istom zaključku: da je mitološko mišljenje univerzalno svojstvo ljudske vrste. Podrobne uporedne analize od Propa, preko Levi Strosa do Barta, od Kasirera i Junga do Eliadea, Dirana i njihovih sledbenika pokazale su neobičnu sličnost ili istovetnost mitske misli, mitskih slika i strukture priča kod mnogih naroda. Sve dublje razumevanje mišljenja »primitivaca« zasluţnih za stvaranje »elementarnog«, ali istovremno i razvijenog oblika mita, ukazuje da postoji sinhronijski i dijahronijski kontinuitet mitskog mišljenja. Drugim rečima mitska priča i mitsko mišljenje u potpuno različitim istorijskim momentima, društvenim kontekstima i medijima kroz koje se izražava imaju univerzalna svojstva.

Mitsko oblikovanje stvarnosti, zasnovano na apriornom obliku mišljenja ukazuje na tri, za nas važne činjenice: prvo da je realnost kao činjenično stanje uvek moguće shvatati i koncipirati prema modelu koji nameće sam ljudski um, iz čega proizlazi da je naše znanje o činjenicama stvarnosti uvek maksimalno diskutabilno. Drugo, sam medijum kroz koji se stvarnost izražava nužno podrazumeva sasvim određenu sliku koja zavisi od formalnih i strukturalnih zakonitosti samog medijuma. »Strukture«, »sheme«, »konstrukcije«, »simboličke konstelacije« mitske svesti oblikuju i »stvaraju« ali i interpretiraju i osmišljavaju stvarnost na osnovu vlastitih principa. Zato je moguće porediti mitove iz najrazličitijih sredina i istorijskih perioda i otkriti u njima zapanjujuću sličnost. I treće, pokazuje se da je moderno uverenje da postoji radikalan rez između primitivnih, antičkih društava i njihove sklonosti ka mitu i moderne, racionalistički orijentisane civilizacije, na visokom stepenu ekonomskog i tehnološkog razvoja, osporeno u mnogim aspektima. Mitovi pokazuju da njihova logika unosi red u stvarnost na osnovu unutarnje nuţnosti tog načina mišljenja, te da je moguće da danas, isto kao i nekad, usklađujemo elemente stvarnosti prema potrebama i zakonu mita.

Stavu da je mit univerzalna kategorija ljudskog uma pridruţuje se psihoanalitičko tumačenje, posebno u jungovskoj varijanti. Kao opšte svojstvo psihe mit je univerzalan fenomen koji nezavisno od vremena i područja ima zajedničke osnove. On je realnost samim tim što postoji u psihi. Sa malo drugačijih pozicija Eliade postulira ideju o religijskom mišljenju sui generis u čijoj osnovi leţe mitske pretstave samosvojne i univerzalne simbolike. Diran i teoretičari imaginacije otkrivaju antropološke zakonitosti na osnovu kojih funkcioniše simbolički svet imaginacije i njegove mitske »konstelacije«.

Teorije o samosvojnosti mita opovrgavaju se argumentom po kome ništa, pa ni mit ne postoji izvan društvenog, kulturnog i istorijskog ambijenta u kome izrasta. I obrnuto, relativizam sociološkog ili istorijskog pristupa pobija se argumentom o samosvojnosti »konstrukata svesti«. Ova večito otvorena prepirka nije bez značaja, s obzirom da svaki od ovih pristupa ima mnoštvo ne samo teorijskih, već i ideoloških konsekvenci. Ukoliko se zagovara ideja o mitskoj svesti kao elementu strukture uma ili potenciji čovekove psihe i mišljenja, onda se takav stav, sa pozicija relativizma, smatra opravdanjem svih povrataka unazad, ka predrasudama i energiji iracionalnog. S druge strane, ukoliko se zanemari opštost mitske svesti, statičnost njenih osnovnih struktura ili kategorija i u prvi plan se istakne relativnost društvene situacije, onda se upada u zamku evolucionizma po kome moderno društvo definitivno prevazilazi i odstranjuje iracionalnu, »religijsku« asocijativnu imaginarnost oslanjajući se na aplolutnu moć razuma. Time živo prisustvo mita u ultramodernom svetu ostaje neobjašnjeno, ili se jednostavno banalizuje time što se mit svodi na manipulaciju centara moći, iracionalnost, ili robovanje predrasudama tradicionalističkih, nazadnih društava. Zato je važno pristupiti razumevanju mita bez metodološkog cepidlačenja i ideološke jednostranosti. Činjenica da postoji specifičan jezik i sintaksa mita ne isključuje činjenicu da su oni podložni promeni, da su društveno uslovljeni i da njihove funkcije i značenja variraju zavisno od određenog kulturnog, religijskog, istorijskog ili umetničkog konteksta.

Karakteristike mitskog govora

Najstarije mitske priče prethode pojavi pisanja i sadrže usmenu istoriju koja se prenosila sa pripovedača na pripovedača, generacije na generaciju, ponekad milenijumima. Paţljivo čuvana kao sveto nasleđe kulturnog identiteta posredstvom raznovrsnih mnemotehnika: ulepšavanjem opštih situacija i fraza u obliku repetitivnih formula, muzičkom kadencom, ritmom, plesom, a u mnogim kulturama slikarskim ili drugim sličnim tehnikama. Što se činilo doslovnim prenosom, jedinim mogućim istinitim pripovedanjem, neminovno je, u nedostatku pisanih zapisa, bila samo jedna verzija priče koja se neprekidno razvijala, menjajući se da bi odrţavala korak sa novijim interesovanjima slušalaca i asimilirala događaje, interese, senzibilitet kasnijeg društvenog trenutka. Tako usmena tradicija u stvari inkorporiše elemente jezika i istorijskih događaja različite starosti i nudi arheološki zapis o osećanjima ljudi za svoje korene i kulturni identitet, njihov religijski, psihološki i društveni razvoj. Te priče su izdržale vremensku proveru, odbacujući elemente od marginalnog značaja, čuvajući dublja, manje svesna značenja.

Govor mita je, pre svega, simbolički što znači da ima mnogo više «označilaca za označeno» i da uključuje slojeve kolektivnog i individualnog psihizma, imaginaciju, emocije. On se izražava u predstavama ili, u vidu narativnog obrasca koji je zasnovan na određenoj logici i tim putem uređuje svet. Opšte svojstvo mitskog mišljenja je da manje razumljivo tumači kao razumljivo, da harmonizuje i sređuje suprotstavljene i haotične elemente stvarnosti ne dozvoljavajući nesređenosti, i na taj način simbolički učestvuje u stvaranju poretka sveta i društvene zajednice. Mit ne potiče iz individualnih izvora već je kolektivno delo, duboko vezan za društvo i u svim svojim aspektima «sociocentričan». U ranim društvima, “društveno tkanje”, da upotrebimo reči Marsela Mosa, objedinjuje, prepliće, usaglašava, spaja sve aspekte ţivota simultano: religijske, zakonodavne, običajne, moralne i ekonomske, čineći da mit, kao i ritual predstavlja “totalnu društvenu” pojavu. Mitovi pripovedaju o tome kako se od haosa stvaraju prirodni i socijalni kosmos, odakle proizlazi da se mit ne bavi pojedinačnim ljudskim stvarima. On projektuje društvene odnose na svemir i obrnuto, antropomorfizuje prirodu, spiritualizuje kosmos i materijalizuje duh ne razdvajajući svet i predstavu, ideje i lik, predmet i sliku, subjekat i objekat, stvari i atribute, ime i suštinu. Odatle i magijsko značenje reči i čudesne, nelogične, iracionalne slike i kombinacije slične snu. Na to se nadovezuje prostorno-vremenski sinkretizam i svako odsustvo apstrakcija.

U mitu poreklo zamenjuje suštinu i zbog toga su gotovo sve priče, priče o poreklu. Hijerarhija uzroka i posledica odgovara hijerarhiji mitskih sila i bogova. Priče o poreklu vezuju se, prvo, za priče o poreklu kosmosa (kosmološki mitovi), poreklu bogova (teogonijski), poreklu kulturnih i društvenih institucija (etiološki mitovi i mitovi o kulturnim junacima). Zato je osnovna priča svakog mita – Stvaranje, uspostavljanje poretka nasuprot Haosu. Poredak ne može biti uspostavljen bez borbe među silama, bogovima, polubogovima, junacima, čudovištima itd (agonski karakter mitske priče). Za mitsku svest svi akti stvaranja su paradigmatski i imaju značenje i zračenje uvek kada se o njima pripoveda ili kada se reaktualizuje kroz ritual. Uzroci su prastvari, događaji. Dakle, konkretno, čulno, opipljivo, imenovano, obeležava uzorke, posledice i njihove međusobne odnose. Sve ono što naš apstraktni, logički um označava idealnim pojmovima u mitu je konkretizovano i materijalizovano. Pradogađaji su smešteni u «prvobitno, čisto, sakralno vreme» i u njemu su projektovani društveni odnosi i institucije rodovsko-plemenskog društva, a u razvijenim mitologijama – rani oblici države. Međutim, mitsko mišljenje ne beleţi i ne pamti događaje na istoričan način, ignoriše istorijsku heterogenost, mene svakodnevnog, iskustvenog vremena svodeći ih na ponavljanje jednokratnih događaja iz svetog vremena. Zbog toga je Eliade govorio o «platonskoj» strukturi svake mitologije.

Od arhaičnih pra-predaka koji prelaze put pun iskušenja i avantura stvarajući stene, brda, drveće, preko bogova koji se stvaraju nominacijom, fizičkim rađanjem, rađanjem iz sebe, ili iz prirodnih elemenata, preko postanka kosmosa iz jajeta ili preobraţenjem antropomorfnog bića koga su ubili bogovi, stvara se i lanac i generacije različitih bogova koji dalje stvaraju i oblikuju razne prirodne predmete i čoveka. U razvijenoj mitologiji stvaranje se može dogoditi putem misli i reči. Paradigmatski, veliki, značajni događaji dolaze posle haosa i često zbog kršenja tabua dolazi do ponovnog nazadovanja i povratka u stanje haosa, kroz poplave, ratove i uništenja. To prvo vreme je vreme junaka ali i vreme izgubljenog raja. Podvizi kulturnih junaka i bogova ne isključuju da oni mogu da učine zlo, da prekrše norme i u tome leţi visoki dramski potencijal mitske priče. U njoj ne postoji bukvalna i banalna podela na dobre i zle. Junak može da zgreši, da strada i da na osnovu toga postane spasilac (Prometej – buntovnik, Hrist). Bogovi u sebi saobražavaju suprotne sile i antropomorfizacijom imaju polivalentne karakteristike što ih čini posebno privlačnim za umetničku obradu.

Zlatni vek, «izgubljeni raj» u eshatološkim mitovima iz prošlosti prelazi u budućnost, simbolišući nadu i veru da će stanje haosa biti na kraju pobeđeno. Ovi mitovi su bili dosta retki u arhaičnim paganskim mitologijama, ali su centralni u jevrejsko-hrišćanskoj mitologiji i političkim ideologijama. Specifičnost biblijskog pripovedanja, međutim, leži u tome što se eshatološki mitovi postavljaju kao istorijska nuţnost, čime gube i mitsku auru. Tokom dve hiljade godina dugog hrišćanstva tradicionalne crkve ga marginalizuju dok se različiti religijski pokreti, naročito milenarni, posebno na njega oslanjaju. Pored ovih postoje i takozvani kalendarski mitovi koji su, uglavnom, vezani za poljoprivredna društva. Oni su vezani za prirodne cikluse, imaju razvijenu ritualnu podlogu i često cu bili osnova mističkih religija. Tipični junaci kalendarskih mitova bili su Oziris ili Dionis, kao bogovi koji umiru i ponovo rađaju, što je i u Egiptu, a mnogo više u Grčkoj, podstaklo ideju o besmrtnosti duše (orfizam) koja će kasnije poredno uticati i na hrišćanstvo. Hrist kao stradalnik koji umire na krstu i vaskrsava može se tumačiti kao daleki odjek ovih ranih bogova koji umiru i ponovo se raĎaju, zajedno sa prirodom koju, u svom prvobitnom obliku, oličuju.

Uvođenje poretka

U osnovi mitskog uređenja sveta nalazi se tzv. binarna logika. Meletinski na osnovu Levi Strosovih dokaza i istraživanja Toparova pokazuje kako se ona odražava u mitu. Pre svega binarna logika proizlazi iz najjednostavnije čovekove orijentacije u materijalnom svetu koja je zasnovana na opaţanju suprotnih osećaja (toplo-hladno, mokro-suvo, veliko-malo i sl). Oni se ugrađuju u kosmološko poimanje ustanovljavajući paralelizam među opozicijama različitih čula, delova čovečijeg tela, društva i prirodnog sveta, mikro i makro kosmosa. Najjednostavnija opozicija gore i dole, u mitskom mišljenju konkretizuje se u kontrastu gornjeg i donjeg dela tela, neba i zemlje, i viših i nižih u porodičnoj i socijalnoj hijerarhiji, pri čemu se «gore» najčešće sakralizuje. Ova podela ne mora nužno da ima i vrednosno značenje, mada u nekim fundamentalnim suprotnostima postoji podrazmevajuće pozitivno i negativno određenje, kao što su život i smrt, i paralelni niz: gore, desno, muško, stariji, svoje, svetlo, suvo, vidljivo, proleće, nebo u odnosu na svoje opozite. Zemlja, po toj logici, može biti opozit neba, ali i suprotnost podzemlju, zbog čega je sa tim višestrukim značenjem bila vezivana za takve mitske slike koje su ambivalentne, mnogoznačne, polimorfne, simbolički multivalentne. Spajanje raznih binarnih opozicija u sisteme uspostavlja izvesnu ekvivalentnost među semantičkim parovima, tako da bi u jednu grupu spadali: žensko, levo, Mesec, a u drugu: muško, desno, Sunce. Nizovi značenja se mogu produţavati, ali ostaju, uglavnom, fiksirani, kao što je, na primer, vezivanje određenih boja za strane sveta. Ovaj «binarni svet» se može predstaviti u «geografskom, kalendarskom, zoološkom, kolorističkom ili anatomskom kodu». Binarna logika i hijerarhijsko raščlanjivanje stvara klasifikacione sheme, a cilj mitskog pripovedanja je da opozicije harmonizuje i time uvede poredak u svet.

Drevni mitovi se bave avanturama bogova i herojima, njihovim bitkama i sukobima sa neprijateljima različitih vrsta. Kosmološka osnova na kojoj se odvijaju ovi uzbudljivi događaji govori o moćnim silama koje uspostavljaju poredak. Stvaranje i destrukcija, borba, iskušenja i pobeda junaka ili boga uvek su i priče o moći, o moći oprečnih sila koje uspostavljaju i jasno odeljuju oblasti života i smrti, prirode i kulture, kosmičkog i ljudskog. Čudovišta, zmajevi, blizanci, stranci, sve ono što ne pripada jasno definisanim domenima ovog ili onog sveta, jesu elementi haosa, međuprostora, limen-a u kome se istovremena pripadnost i »ovome« i »onome« razume kao opasnost, zlo. Polazeći od porekla stvari, sa ciljem da se prostor svakog pojedinačnog segmenta stvarnosti i nadstvarnosti definiše i utvrdi, mitovi određuju odnos između Mi i Drugi, Ja i Drugo i svojevrsna su priča o identitetu.

Mitska i istorijska slika sveta su antipodi, nezavisno od toga koliko istorija zaista ulazi u okvir samog mita. Mit uobličuje istoriju prema vlastitoj logici koja ima tu moć i sposobnost da kontraverze, detalje, nelogičnosti, slučajnosti, nepravde, neuspehe određene istorijske situacije sloţi u razumljivu, jasnu sliku u kojoj je odnos između nas i njih, junaka i neprijatelja jasan i razrešen. Binarna logika je trajna karakteristika mitskog mišljenja i to se naročito očituje na naklonosti modernog, političkog vremena produkovanju i reprodukovanju mitova. Mi i drugi, izdajnici i patriote, levica i desnica, napredno i konzervativno, i slične opozicije, pokretački su mehanizam političkog, mitskog usmeravanja i pokazali su se kao izuzetno delotvorni u gotovo svim situacijama i kontekstima u kojima se koriste. Kao oblik “standardizacije” vrednosti neophodnih za funkcionisanje društvene zajednice, mit je vid specifične gramatike na osnovu koje se mogu uobličavati odnosi i pravila ponašanja. Svakako jedan od razloga vitalnosti mitskog mišljenja leži u njegovoj moći da čvrsto uredi svet, a potreba da se neprekidno obnavlja u ljudskoj teţnji da živi u organizovanom svetu. Upravo zbog toga mitovi bujaju, posebno u momentima kada zavlada kriza, kada određeno društvo oseća da se vraća u stanje haosa. Tad mit nudi rešenje i konstruiše dekonstruisanu stvarnost na shvatljiv način. I to utoliko pre u društvu i vremenu u kome količina informacija dostiţe tolike razmere, gde je istina sve udaljenija jer medijska prerada uvek ostavlja otvorena pitanja gde se ona zapravo nalazi, gde postoji mnoštvo kompetitivnih centara moći koji u tome učestvuju. Upravo zbog toga, mit, ili bolje, pseudomit današnjice, nudi razrešenje, stavlja stvari na mesto, uspostavlja lestvicu vrednosti prema principu dobro-zlo, za i protiv, i u nedostatku boljeg, ili na osnovu određenih interesa, jednostavnim metodom organizuje nesagledivo i konfliktno mnoštvo informacija. Činjenica je da se ovaj oblik «mitološke svesti» do krajnjih granica udaljuje od velikih mitova prošlosti koji su u sebi spajali različite nivoe postojanja u imaginaciju najvišeg reda. Ali, onaj elementarni obrazac, univerzalan, kako se to pokazalo, ostaje kostur koji uvek moţe da se popuni novim sadrţajima. Ovu osobenost mitskog mišljenja verovatno je u vidu imao Bart kada je rekao da «sve može da bude mit», a da je njegova funkcija «da odstrani stvarnost».

Svaka zajednica se oslanja na mit jer je on pre svega garant kontinuiteta, a kontinuitet je osnovni, vitalni princip samoodržanja pojedinca i društva. Kao elemenat najšireg korpusa religijskog mišljenja, mit je po svom poreklu i u svojoj osnovi vezan za iskonsku potrebu da se obezbedi trajnost društva i njegovih institucija i da se uspostavi veza, neraskidiva veza između tri dimenzije vremena: prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. «Strah od istorije», društveni potresi, moralne krize, rušenje poznatih vrednosnih i društvenih struktura vode rehabilitaciji mita s obzirom na njegovu sposobnost da prikazuje opštečovečanske zakonitosti, stavljajući ljudski i društveni život sub speciae aeternitatis.

Mit i religija Mit se rađa u samom srcu religije ali se u njoj ne iscrpljuje. Religija bez mita ne može, ali mit bez religije može. On je nastao na samim izvorima, na početku ţivota čoveka kao kulturnog bića, ali se još uvek vode diskusije o tome da li mit prethodi ritualu, ili ritual mitu, da li su nužno međusobno povezani i na koji način jedan drugog podstiču.

Sa određenom indirektnošću, koja je česta u mitologiji, mit potvrđuje samu kultnu, ritualnu svečanost koja veoma često predstavlja komemoraciju prvobitnih, “velikih” događaja ispripovedanih u mitu. I u svakoj poznatoj kulturnoj tradiciji postoji neka mitološka osnova na koju se može pozvati, naročito kada je reč o kalendarskim praznicima ili obredima prelaska. Sadržaj važnih mitova koji se bave poreklom sveta obično odraţava dominantnu kulturnu formu tradicije. Mitovi o lovačko-sakupljačkim društvima govore o poreklu divljih ţivotinja i lovačkih običaja; poljoprivredne civilizacije pripovedaju o poreklu poljoprivrednih praksi i cikličkom umiranju i obnavljanju ţivota, običajima žrtve; plemensko, aristokratsko društvo, kao i rađanje drţave prilagoĎavaju najstarije mitove novim društvenim uslovima i inkorporiraju ih u kalendare praznika; tajna društva uključuju mitsku potku u svoje ceremonije posvećenja itd. Dakle, mnogi mitovi predstavljaju modele za radnje i organizacije koje su ključne za način ţivota određenog društva i povezuju ih sa «prvobitnim» vremenima, to jest događajima koji su sudbonosno uticali ili «proizveli» datu društvenu situaciju, instituciju ili običaj.

Mitsko-ritualna škola, izuzetno popularna s početka 20 veka, dokazivala je organsku povezanost mita i rituala i otvorila raspravu o primatu rituala. Mit je, po ovoj teoriji sastavni deo kultne prakse. Kao nuţan pratilac, komentar ili objašnjenje te prakse mit je shvatan kao narativna potvrda verovanja. MeĎutim, pokazalo se da postoji veliki broj mitova koji nisu vezani za rituale, da tematski ne prate ritual, niti im je cilj opravdanje religijske prakse (na primer mit o Edipu). Umetnička obrada mita je učvrstila ovo stanovište čime je istovremeno i proširila opseg delovanja mita i potvrdila njegov legitimitet u drugim oblastima kulture.

Odnos mita i religije je veoma složen, naročito kada se mit ne tumači isključivo u njegovom izvornom religijskom ambijentu, “paganizmu” i plemenskim religijama, već se prati njegov razvoj u složenim religijskim sistemima, univerzalnim religijama i religijama knjige.

Paganizam, izvorna religioznost mitske svesti, karakterističan je pre svega po tome što uspostavlja i održava jedinstvo između različitih domena života, istovremeno opterećen mišlju da ih mora čvrsto logički razdvojiti, da bi ih ritualno i u mitskoj naraciji spojio. Imanentizam paganizma se ogleda u spajanju života kosmosa i čoveka, društva i božanskog poretka, sila prirode i bogova kao utemeljivača ali i aktivnih učesnika, pa i »sapatnika« u ljudskim stvarima. Veza čovekovog sveta sa celokupnim kosmosom uspostavlja bliske, transparentne odnose među prirodnim, društvenim i čovekovim svetom obezbeđujući prisustvo »svetog« u običnim ljudskim stvarima. To je imao u vidu Mark Ože kada je paganizam »nazvao političkom religijom«.

Čulno prisustvno onostranog, u vidu slike, lika, konkretizacije opšteg, zbog čega je sa pozicija hrišćanstva paganizam i njegov mitski svet ponajviše osporavan, ima dvostruku ulogu: čovekov svet je osvećen, i drugo, u takvom svetu njegove ljubavi, mrţnje, ratovi, gubici, smrt imaju smisla. Mitska antropomorfizacija onostranog je čvrsta, živa spona koju ljudi, vernici doživljavaju kao stvarnost vlastitog života. Ta unutarnja logika paganizma, zasnovana na imperativu odrţanja kontinuiteta ţivota i društva, ostvaruje se na verovanju u realnu efikasnost mitskog pripovedanja. Životvornost paganizma koji simboličkim radnjama i pozivanjem na živu istinu mita nudi rešenje ovde i sada, za dati krizni momenat u životu pojedinca i društva, jedan je od osnovnih elemenata na osnovu kojih on nikada ne gubi moć. Ono što su civilizacija, a naročito hrišćanstvo, potisnuli duboko u ledeni breg, paganizam je u svojoj mitskoj predstavi predstavljao, živeo, i osmišljavao. Zbog toga je pagansko uvek živo i prisutno, i kada se kasnije iz mnogih religija proteruje ono se na »mala vrata« vraća, ili se ispoljava drugde, na sekularnoj ravni života društva, u kulturi.

Paralelizam različitih ravni postojanja moţemo pročitati, na primer, u drevnoj Mesopotamiji gde epska kreacija Enuma elish, koja je čitana svake Nove godine u Vavilonu, slavi napredak kosmosa od početne anarhije do vlade pod kraljem Mardukom; autoritet zemaljskih vladara i zemaljske monarhije uopšte, indirektno je podržan i opravdan religijskom verom, što će ostati trajno svojstvo mnogih monarhijskih društava. Paralelizam religijskog i državnog poretka nigde nije tako istaknut kao u egipatskoj mitologiji u kojoj se kosmogonijski, dnevni i kalendarski ciklusi pojavljuju obogotvoreni u kralju, izjednačenim pre svega sa Horom. Identifikacija države i vasione ovde je posledica potpunog obogotvorenja faraona kao posrednika između neba i ovog sveta, odgovornog za društveni i kosmički poredak. Sumerski bogovi su mnogo bliži ljudima, nisu moćni kao egipatski, imaju strogu podelu po funkcijama, organizovani su u savete slične “prvobitnoj demokratiji”. U Grčkoj su maksimalno antropomorfizovani i najudaljeniji od svog prirodnog porekla, bliski srodnici ljudi, ali ipak besmrtni i moćni, nose u sebi značenje sila koje oličuju. Vladajuće porodice su često opravdavale svoje pozicije prilagođavanjem starijih mitova novim potrebama, odakle se istovremno gradila i religijska i državna građevina. Žorž  Dimezil je prvi sugerisao da su svešteničke, vojničke i proizvođačke klase u drevnom indoevropskom svetu smatrale sebe predodređenima za određene zadatke na osnovu svog mitološkog porekla. Ili, bolje, da je mitologija ovih naroda izrasla iz unutarnjeg društvenog principa podele i oblikovala mitove i mitološke sisteme kao vrstu opravdanja poretka. “Sociocentrizam” mita se i ovim potpuno potvrđuje.

Mitološki sistemi agrarnih društava i civilizacija starog sveta stoje nasuprot arhaičnijim oblicima mita, s jedne strane, i kasnijim univerzalističkim religijama. Većina istraživača smatra da je judeohrišćanska tradicija ukinula mit počevši od Starog zaveta koji je “istorizovao” mit i prekinuo veze sa kosmičkim i prirodnim silama, živim akterima “klasičnih” mitoloških predstava. Religija Jevreja u svom kanonizovanom obliku bila je kritički raspoložena prema mitovima počevši od jednoboštva i zabrane predstavljanja Boga u čulnom, figurativnom obliku, pa do centralne starozavetne ideje o povesnom karakteru biblijskih priča. Tu tradiciju nastavljaju i ojačavaju religije nastale na osnovu Starog Zaveta (Hrišćanstvo i Islam) iako, kako savremena antropološka istraţivanja pokazuju, u jevrejskim starozavetnim pričama postoje mnogi stariji, mitološki slojevi. Likovi Sotone i anđela nedvosmisleno vode mitološkim korenima.

Ipak, antimitologizam je karakteristika religija koje svoje korene vuku iz judaizma, ili tačnije «to je mitologija kojom započinje demitologizacija», kako to lepo formuliše Meletinski. Novi Zavet omalovaţava mitove, opisujući ih kao “bezbožne” i “smešne”. Međutim božansko trojstvo, motiv vaskrsenja Hrista, kao i kasniji «panteon» svetaca pokazuje žilavost mita u odnosu na dogmatski otklon od njega i vitalnost paganskog nasleđa nasuprot ideološkom usmeravanju, «osvešćivanju» i pokrštavanju koje je hrišćanstvo vekovima preduzimalo.

Nadmoćnost Boga u Islamu, kao što je dokazano u Kuranu ostavlja malo prostora za mitske priče. Ipak, aktivnosti nadprirodnih stvorenja – poznatih pod imenom đin, preuzetih iz arabljanske, preislamske prošlosti, priznate su i od strane zvaničnog Islama, pored toga što su uvažene i u narodnim verovanjima (“Hiljadu i jedna noć”). Persijski Šiiti veruju u postojanje 12 imam-a, polubožanskih potomaka Proroka Muhameda sa najavom skrivenog dvanestog imama Mahdija, koji će se vratiti da postane gospodar sveta. U svim pokrštenim društvima paganizam je ostavljao manje ili više snažne tragove u procesu prilagodjavanja lokalnih kulturnih tradicija zahtevima univerzalističkih religija. U krajnjoj liniji, eshatologija obe velike univerzalne religije, naročito hrišćanstva, duboko je ukorenjena u mitsku svest i mit o zlatnom dobu.

Druge tradicije sa svetim spisima su mnogo tolerantnije prema mitu, na primer Hinduizam i Budizam. Sveta Hindu tradicija uzajamno prepliće vedske, indoevropske i druge, lokalne mitološke tradicije i istovremeno je obeležena «nezadrživom demonskom fantastikom», ali i relativno «bledim» božanskim likovima. Indijski mitski kosmos je spiritualniji, manje telesan, sa snažnim filozofskim nabojem. Tako Bhagavadgita prikazuje kontrast između onoga ko vidi Beskonačnost u okviru običnog, konačnog sveta i onoga ko samo vidi raznovrsnost pojava. Ipak, ovo asketsko i apstraktno viđenje nikako ne isključuje bogatu i neobično raznovrsnu mitologiju posebno razvijenu u indijskom religijskom vajarstvu, koje reflektuje religijsku složenost indijskog društva. Opravdanje za koegzistenciju ideala jedinstva uz pluralističku realnost je pronađeno u Rigved – i, gde je napisano da, iako je Bog Jedan, mudraci mu daju mnoga imena.

Budizam, takođe, nalazi mesta za bujnu mitologiju, kao i za prostije istine svete doktrine. Budizam prihvata, ne samo Budina učenja o potrazi za putem Prosvećenja i Nirvane, već i egzotične mitske likove Jamantake – koji nosi ogrlicu od lobanja i debelog boga bogatstva – Jambalu.

Razvoj mita

Sudbina mita u našoj judeo-hrišćanskoj civilizaciji nastaloj na tradiciji antičke, grčke i rimske kulture, bila je promenljiva. Velika grčka mitologija koja je dobila svoj najsavršeniji oblik u delima Homera i Hesioda i tako prešla u nasleđe čitave naše civilizacije bila je najsnažniji kulturni podsticaj iz kog je iznikla sjajna građevina antičke umetnosti. Mit je živeo u epu, u drami i pozorištu, bio je osnova religije i inspiracija likovnih umetnika, on je zaokruživao celinu jedne kulture čije se poreklo nalazilo u «najlepšim pričama koje je čovek ikada ispričao». Međutim, racionalistička filozofska misao postavila je pitanje istinitosti mita, preispitivala ga, diskreditovala, ali nikada sasvim, jer je on u umetnosti Zapada živeo i živi do danas. Ali, izgubio je smisao «istinite povesti», svete priče i religijskog verovanja, postao najpre predmet razorne kritike (naročito kod sofista), a kasnije predmet tumačenja koje je težilo da otkrije značenja mita dostupno i sistematizovano prema zahtevima racionalne misli. Racionalizam predlaže da se čulna konkretizacija u vidu bogova, čudovišta i ostalih nadprirodnih bića ne uzima bukvalno, već da se smisao mitskog iskaza shvati kao prikaz opštih ideja. Odatle je nastalo alegorijsko tumačenje homerske mitologije, i uopšte, svih religijskih tradicija, koje je bogati svet grčkih bogova svodio na fizička ili etička načela. Zahvaljujući tim alegorijskim interpretacijama Homer i Hesiod su bili «spaseni», a veliki grčki Panteon ostao i dalje da živi u umetnosti. Pored alegorijskog, racionalističkim tumačenjima se u u III veku n. e. pridružio euhemeristički pristup koji je tražio istiniti događaj, istorijski podatak u grčkim mitovima. Rani Crkveni Oci su usvojili stav modifikovanog euhemerizma, prema kome je klasičnu mitologiju trebalo objašnjavati u terminima običnih ljudi koji su uzdignuti do nadčovečanskog, demonskog statusa. Na ovaj način, hrišćanstvo je moglo da uklopi mitove iz kulturno autoritativne paganske prošlosti u hrišćanski okvir, otklanjajući njihov religijski značaj – bogovi su postajali obični ljudi.

Tako su grčki bogovi u izmenjenom obliku i značenju preko srednjeg veka u kom su, uglavnom, bili zaboravljeni u krajevima severne Evrope, nastavili da žive u sredozemnom svetu i sa renesansom postali jedna od osnovnih tema i inspiracija umetnosti. Antički mit, obnovljen u umetnosti, bio je znak prekida sa dogmatikom srednjevekovlja, ali mnogo više od toga – put ka otkrivanju realnosti koja od tada dobija dignitet umetničkog predmeta. Istovremeno u književnosti, antički mit, to jest njegovi motivi i siţei pretvaraju se u retorička pravila poezije, dok dramski potencijal i snagu agonske mitske naracije koristi klasicizam da bi obnovio tragediju, prilagođavajući je potrebama apsolutnih monarhija.

Rani srednji vek je, opet, u autohtonim kulturama naseljenih naroda živeo u stanju karakterističnom za rana agrarna društva, gde je mit bio realnost i autoritet prvog reda. To su bili drugi mitovi, drugih etničkih grupa, ali su u mnogim elementima ponavljali poznate motive i sižee uklopljene u poznatu strukturu mitskog govora. Hrišćanstvo je srednjovekovni mit svim sredstvima demonizovalo kao što je činilo i sa antičkim mitom u vremenima svog osnivanja. Kada je u srednjem veku započela hristijanizacija novih naroda, lokalne mitologije osporavane su sa propovedaonica svih crkava širom Evrope i one su polako prelazile u legende, narodne priče, ulazeći u posed narodne, popularne kulture. Ta ista kultura sa svojim paganskim naznakama prepričavala je stare mitove dodavala nove istorijske detalje, prerađivala ih, i prizivala u sećanje, naročito u vremenima potresa i kriza. Oni postaju nasleđe običaja, »narodne mašte» duboko i teško iskorenjive kojoj veoma dugo nije mogla da se odupre ni Crkva. Emotivna snaga i autoritet narodnih verovanja su bili toliko snaţni da su se dve najstarije hrišćanske crkve – pravoslavlje i katoličanstvo njima prilagodjavale. Sa kultom svetaca, posredno, unosile su stare mitske priče u nove kontekste, paganske bogove oblačili u novo ruho i oni su zadržali svoje mesto u svesti ljudi do današnjih dana. Štaviše, ta paganska zaostavština mitske svesti ostala je živa u običajima, ritualima, praznicima koje je na ovaj ili onaj način ozvaničavala i Crkva i prihvatala ih kao deo vlastitog liturgijskog kalendara. Tako su i dva najveća praznika hrišćanskog sveta – Božić i Uskrs vezani za kalendarske praznike starijih vremena i mitske priče o obnavljanju vremena i života posle smrti. U različitim oblicima duh te narodne kulture prelazio je i u umetničke oblike i posrednim putevima stigao do masovne kulture modernog društva

Sudbina osnovnog hrišćanskog eshatološkog mita bila je različita tokom dve hiljade godina duge istorije, tako što su naboj i mitsku energiju dobijali u momentima kriza, naročito u milenarnim pokretima, ali i u delima mnogih renesansnih i kasnijih pesnika, filozofa i mislilaca koji su ideju o nebeskom carstvu na zemlji inkorporirali u ideju istorijskog razvoja. Taj proces se nastavio naročito za vreme francuske revolucije kada se posebno oživljavaju mitovi o zlatnom dobu koji sluţe kao osnova prosvetiteljske, tačnije, rusoovske kritike tadašnjeg sveta. Međutim, traganje za izgubljenim rajem, za paradigmatskim, osnivačkim događajima zlatnoga vremena mitskog stvaranja, postaće sastavni deo svih nacionalnih mitologija koje će se u različitim ritmovima i zavisno od istorijskih situacija snaţnije ili manje snaţno obnavljati. Komunizam je, opet, obnovio eshatološku paradigmu budućeg raja, koju će posredno, iz vlastitith interesa, sa suprotnih ideoloških pozicija podrţavati buržoazija postulirajući mit o progresu. Nije na odmet napomenuti da je komunistička mitologija imala mnogo manje odjeka nego bilo koja nacionalistička mitologija zasnovana na pričama o poreklu. Naročito ona koja je iznikla na autoritetu »krvi i tla«. Kao najstariji, opšti model, priče o poreklu su noseći element mitskog diskursa i mitske svesti, pripadaju dubokim slojevima paganske religioznosti i zato su najžilavije i posebno prirođene političkim mitologijama novih nacija.

U drugom toku, narodna priča (bajka, legenda) zahvaljujući relativno čvrstoj logici koja je opstajavala gotovo milenijumima i pokazala izuzetnu sličnost među najrazličitijim narodima, kako je to pokazao Prop, zasnivala se na mitu, iz njega je crpla osnovne teme, motive, strukturu i dramatičnost. Prilagođena novim medijima, ova priča postaće dominantna priča jednog novog ţanra kao što je film, naročito u onoj verziji u kojoj ga je razvijao Holivud. U tom smislu, paradoksalno, osnovni oblik mitske priče postaje omiljeni pripovedni obrazac masovne kulture. Mit kao prototip ideološkog mišljenja i obrazac koji ima moć da formuliše određeni poredak, mit može da bude inkorporiran u svaki medijum – sliku, fotografiju, film, priredbu i reklamu, koji, kako je Bart primetio – svi mogu biti podloga mitskog govora.

Mitska priča koja je nastala iz najvećih dubina čovekove psihe u vremenima kada se čovek još uvek «sećao svog kosmičkog porekla», imajući moć da spoji duhovno sa materijalnim, ljudsko sa kosmičkim, prirodno sa duševnim, telesno sa idealnim, uobličila je pravila imaginacije koja su se ispoljavala u vrhunskim kreacijama duha. U modernitetu te kreacije postaju predmet rekonstrukcije i dekonstrukcije u velikim delima književnosti (Kafka, Tomas Man, Dţems Džojs, T.S. Eliot, Borisav Pekić itd). Ali, istovremeno, relativno jednostavna «logika» mita privlačiće medijsku kulturu i politiku naročito zbog njegove sposobnosti da uvodi poredak u svet. Nije čudo što su baš ove dve moćne oblasti posegle za moćima mita.

Ipak, koliko god da je predstava o mitovima prošlosti, ili drugog društva prilično čista, prepoznavanje mitova u sopstvenom vremenu i društvu je uvek teško. Pogotovu u onom koje je uvereno da se radikalno udaljilo, u svom “evolucionom napredovanju” od iracionalizma, emocionalizma, kolektivizma i sklonosti ka lažnom pripovedanju svojih “prevaziđenih” predaka.

dr Jelena Đorđević , sociolog, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu

Tekstovi o mitologiji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

Izbor iz literature:

Archard David, 1995, Myths, Lies and Historical Truth. A Defence of Nationalism, Political Studies 478
Bart Rolan, Knjiţevnost, mitologija, semiologija, Nolit, 1971
Campbel Jeseph, The Power of Myth, Anchor Books, New York, 1991
Dundes Alan, 1984, Sacred narrative, readings of the theory of myth, University of California press
Durand Gilbert, Antropološke osnove imaginarnog, August Cesarec, 1991
Đorđević Jelena, Političke svetkovine i rituali, Dosije-Signature, 1997
Eliade Mirce, Mit i zbilja, Matica Hrvatska , 1970
Eliijade Mirča, Slike i Simboli, I.K. Zorana Stojanovića, Sr. Karlovci, Novi sad, 1999
Frankfort, Od mita do Filosofije,, Minerva, Subotica Beograd, 1967
Gurevič Aron, Kategorije srednjovekovne kulture, Matica Srpska, 1994
Jung Karl Gustav, Psihološke rasprave, Odabrana dela K.G. Junga, Matica Srpska, Novi Sad,1978
Kasirer Ernest, Mit o drţavi, Nolit Beograd 1972
Kasirer Ernest, Filosofija simboličkih oblika, Mitsko mišljenje, Knjiţevna zajednica Novog Sada, 1985
Levi Stros Klod: Strukturalna antropologija, Svetovi, Zagreb, 1976
Levi Bril Lucinen, Primitivni mentalitet, Plato, 1998
Losev Aleksej, Dijalektika mita, Zepter, Beograd, 2000-07-12
Lotman, J.M. Ogledi iz tipologije kulture, III program RB, 1974
Lič Edmund, Kultura i komunikacija, Prosveta, Bgd, 1983
Meletinski Eleazar, Poetika mita, Nolit, Beograd, s.a.
Robert Segal, Myth and Ritual Theory, Blackwell, London, 1998.
Yamarela Ernest and Lee Sigelman, Political mythology and popular fiction, Westport, Greenwood Press, 1989
Ţirarde Raul, Politički mitovi i mitologije, XX vek, Beograd,

  Društvo, Jelena Đorđević, Mitologija, Religija