Roj Lihtenštajn

Povodom pedesetogodišnjeg jubileja nastanka pop-art pokreta, bečka galerija Albertina velikom umetniku Roju Lihtenštajnu posvećuje retrospektivu pod nazivom „Roj Lihtenštajn. Crno i belo 1961-1968” čiju srž čini serija od šezdeset crteža. Američki slikar, grafičar i vajar Roj Lihtenštajn se ubraja u najproduktivnije umetnike dvadesetog veka – za života je stvorio oko tri hiljade crteža od kojih većinu čine studije za slike, skulpture i otiske u sito štampi i keramici.

Za razliku od većine svojih kolega, Roj Lihtenštajn relativno kasno počinje da se bavi slikarskim zanatom. U momentu kada raskida sa tradicijom apstraktnog slikarstva (1950-ih), već je navršio četrdesetu. Preskočivši više faza umetničkog eksperimentisanja tipičnih za razvoj slikarskog ukusa onog doba, Lihtenštajn se direktno upušta u apstraktni ekspresionizam. Na izložbi u Albertini, po svojoj raritetnosti i kao tipični primeri ove faze, izdvajaju se dva tuša na papiru iz 1958 – „Paja Patak” i „Miki Maus 1”.

Za razliku od kasnijih stereotipnih likovnih prikaza strip-tema u fazi pop-arta, njegovi rani radovi se oslanjaju na crtačku radionicu Volta Diznija i presudni su za razumevanje razvoja slikarevog osobenog plakatnog stila. Većinu crteža iz tog perioda Lihtenštajn je, iz samo njemu poznatih razloga, uništio. Inspirisan figurativnim ženskim portretima Vilema de Kuninga, Lihtenštajn prebacuje strip-junake u „ozbiljan” likovni žanr.

Selekcija od šezdeset crno-belih crteža koja je zapravo trebalo da doživi svetsku premijeru u njujorškoj Morgan biblioteci, pokazuje Lihtenštajna u novom svetlu – kao slikara koji je pronašao drastične metode udaljavanja od kubizma i apstraktnog slikarstva stilističkim eksperimentima; pre svega upotrebom jakih crnih kontura i motiva razloženih na rastere. Hladna distanciranost od analize estetske privlačnosti potrošačke robe koja se ne shvata drugačije no kroz svoju materijalnu vrednost „procenjenu” kroz etiketu sa cenom, oslanja se na tradiciju Alana Kaprova, Klasa Oldenburga i Džordža Sigala i razvija se paralelno sa likovnim vrednostima pop-umetnika američke Zapadne obale.

Kustos Izabel Dervo je pri osmišljavanju koncepta postavke „Crno i Belo…” pred očima imala prost cilj – identifikaciju Lihtenštajnovih crteža kao autonomnih umetničkih dela koja „nisu želela da postanu nešto drugo”. Prevedeno na običan jezik – odabrani su crteži koji nisu nastali kao studije za druge radove. Jedno od glavnih polja interesovanja autora izložbe je početak korišćenja rastera (nikada nenaslikanih slobodnom rukom, već nastalih korišćenjem različitih tehnika) koji će postati Lihtenštajnov zaštitni znak. Ukazuje se i na poreklo motiva koje umetnik obrađuje u svojim poznatim radovima (stripovi, prodajni oglasi, isečci iz štampe i reklamne rubrike iz telefonskih knjiga). Upravo se za Lihtenštajnove teme ne može reći da su originalne – materijalnost i stereotipno prikazivanje žena čine ga tipičnim delom pop-art kulture.

Dve trećine izloženih radova potiče iz 1961, godine koja je obeležila početak Lihtenštajnovog proboja na njujoršku trendseter scenu. Paralelno sa crno-belim crtežima nastaju crno-bela platna, stilistički i tematski bliska jedna drugima. „Kod njega nije samo slika drugačija, već i fokus – zanimao ga je poseban stil koji bi mogao da da odgovor na pitanje koja je razlika između „običnog” i „umetničkog” sanjarenja, objašnjava Dervo.

Lihtenštajn pokazuje veliko interesovanje za puške i pištolje koje likovno prikazuje u seriji radova koji parodiraju istorijske prikaze borbi između kauboja i indijanaca (rane 1950), a kasnije i na slikama nastalim 1960-ih: „Prst na obaraču” i „Najbrži kolt” (obe iz 1963). Već ovde pokušava da dočara zvuk koji izaziva povlačenje oroza – još uvek ne tekstualnim, već grafičkim putem.