Bog, moralnost i smisao u romanu “Put”

Bog, moralnost i smisao u romanu “Put”.

Prve reči koje je čovek u romanu Put izgovorio naglas su:

„Ako ono (dete, prim. prev.) nije reč Božja, onda Bog nikada nije progovorio“.

Ova izjava uvodi fundamentalnu dvoznačnost koja se provlači kroz čitav roman. Čovek ne proglašava svog sina rečju Božjom; umesto toga, njegov iskaz je hipotetičke prirode. On izjavljuje da je njegov sin Božja reč ili Bog nikada nije progovorio. Knjiga Postanja prikazuje Boga kako stvara kroz govor (Postanje 1: 1-31); Bog koji ne govori je Bog koji ne stvara. Dakle, čovekov iskaz glasi da je ili njegov sin reč Božija, ili je, praktično univerzum bezbožan.

Mnogi događaji u romanu mogu se tumačiti u skladu sa obe ove mogućnosti. Razmotrite, na primer, obrazac blizine smrti praćene malo verovatnim izbavljenjem, što se ponavlja tokom čitave radnje. Otac i sin su na ivici smrti od gladi kada otkriju podzemni bunker pun hrane. Kasnije, kada su ponovo suočeni sa smrću od gladi, dečak je ugledao kuću u daljini i ispostavilo se da u njoj ima hrane. Još kasnije, čovek pronalazi pištolj za svetleće rakete na napuštenoj jedrilici – pištolj koji će biti presudan u jednom potonjem susretu.

I, naravno, postoji dečakov susret sa “veteranom iz starih okršaja” sa sačmarom, nakon što mu otac umre. Da li su ovi događaji mala čuda – Božja ruka koja poseže u izgoreli pakleni predeo da bi zaštitila dete – ili su to samo nizovi srećnih okolnosti? Odgovor na ovo pitanje ostaje nejasan. Postoje nagoveštaji božanskog delovanja, ali oni nikada nisu više od nagoveštaja. Na primer, ime napuštene jedrilice je „Pajaro de Esperanza“ – ptica nade. Ptica nade je golub. U Starom zavetu golub koji nosi maslinovu granu signalizira Noju da se poplava povlači (Postanje 8:11). Ali jedrilica nazvana po golubu donosi poruku očaja; potiče sa Tenerifa, španskog ostrva uz obalu Afrike. Donosi poruku da je katastrofa koja je pozadina romana Put globalna.

Naročito mučna ilustracija ove dvosmislenosti je susret oca i sina sa starcem koji se može ili ne mora zvati „Ilija“. Ovaj lik na određeni način podseća na starozavetnog proroka Iliju.

Ilija je predvideo sušu (Prva knjiga o carevima, 17: 1). Ilija (u romanu Put, prim. prev.) kaže da je znao da će doći do katastrofe (ili nečega sličnog tome) – „Oduvek sam verovao u to“. Ilija se pita da li je poslednja živa osoba: „Pretpostavimo da si ti ostao poslednji? Pretpostavimo da si učinio to sebi?“. Ilija kaže Bogu da „sinovi Izrailjevi ostaviše zavjet tvoj, tvoje oltare razvališe, i proroke tvoje pobiše mačem; a ja ostah sam, pa traže dušu moju da mi je uzmu” (Prva knjiga o carevima, 19:10, (kurziv autorov)). Ilija luta pustinjom, a hranu mu daje Bog, koji mu je šalje po gavranu (Prva knjiga o carevima 17: 5-7). Dečak je hranio Iliju i ovaj ga je verovatno pomešao sa anđelom. U Knjizi proroka Malahije, poslednjoj Knjizi Starog zaveta, Malahija predviđa Sudnji dan, dan „koji gori kao peć, i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korijena ni grane.” (Malahija 4: 1). Malahija izjavljuje da će Bog poslati Iliju pre ovog vatrenog sudnjeg dana. Knjiga proroka Malahije – i sam Stari zavet – završava se ovako:

Evo, ja ću vam poslati Iliju proroka prije nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji;
I on će obratiti srce otaca k sinovima, i srce sinova k ocima njihovijem, da ne dođem i zatrem zemlju.

(Knjiga proroka Malahije 4: 5-6)

Tajanstvena katastrofa u romanu Put je biblijskih razmera i podrazumeva vatru – mnogo vatre. I očigledno je okrenula srce čoveka i srce dečaka jedno prema drugom. Ovi nagoveštaji sugerišu da je možda Ilija prorok koji je predvideo katastrofu u romanu Put i prethodio detetu, koje je reč Božja. S druge strane, Ilija je izgubio veru: “Ostavio sam to sve to za sobom. Već godinama. Tamo gde ljudi ne mogu da žive ni bogovi ne prolaze bolje.” Takođe negira da se zove „Ilija“. Upadljivo je da Ilija istovremeno poriče postojanje Boga i proglašava sebe prorokom u jednoj paradoksalnoj rečenici: „Nema Boga, i mi smo njegovi proroci”. Ovi aspekti Ilije upućuju na mogućnost da Bog nikada nije progovorio. Ovaj starac je preživeo ne zahvaljujući božjoj pomoći već pukom slučajnošću. On i svi ostali koji su preživeli katastrofu su proroci ateizma, koji nose svedočanstvo o odsustvu Boga iz univerzuma.

Nesigurnost u vezi sa Božjim prisustvom postoji ne samo u univerzumu romana Put već i u čovekovom umu. Ponekad pokušava da ubedi dete, a možda i sebe, da Bog još uvek deluje: „Moj posao je da se brinem o tebi. Bog me je postavio da to radim”. Jednom ranijom prilikom, klečeći u pepelu poput Jova, čovek izražava sumnju u postojanje Boga: „Je l’ si tu? Hoću li te videti na kraju?“ Poput čoveka, i Jov se kreće „u mraku bez sunca“ (Knjiga o Jovu 30:28). Za razliku od čoveka, Jov poseduje nepokolebljivu veru: “Ali znam da je živ moj iskupitelj, i na pošljedak da će stati nad prahom (…) opet ću u tijelu svom vidjeti Boga.” (Jov 19: 25-27). Jov pita Boga: „Jesu li u tebe oči tjelesne?“ (Knjiga o Jovu 10: 4). Čovek se pita: „Imaš li vrat da mogu da te zadavimi? Imaš li srce? Proklet bio zauvek, imaš li dušu?“. Poslednja čovekova opaska podseća na savet koji je Jovu dala njegova žena: „Prokuni Boga i umri“ (Knjiga o Jovu 2: 9). Zapravo, čovek se kasnije i sam priseća ovog saveta.

Čovekovu nevolju ilustruje sledeći paradoks. Čini se da velika patnja dolazi od dokaza protiv postojanja Boga koji voli, ali to takođe može da stvori ili ojača veru u takvog Boga. Kada trpimo, najpotrebnija nam je vera u Boga koji voli, kako bismo nastavili dalje. Što je više razloga za sumnju u Božju stvarnost, više nam je potrebno da verujemo. Svet u knjizi Put opisan je kao „neplodan, tih, bezbožan“ i čovek prepoznaje da je „deo njega uvek želeo da sve bude gotovo“. Upravo zbog toga njemu je potrebno da veruje da je na božanskoj misiji.

Savremena istraživanja ukazuju na povezanost bede i religioznosti. Postoji sve veći korpust dokaza iz sociologije i psihologije koji ukazuju da su najsrećnije nacije na svetu ujedno i najmanje religiozne; one koje su društveno najdisfunkcinalnije pokazuju najviši nivo religioznosti. Naročito je upečatljiva knjiga Fila Zukermana (Phil Zuckerman) Društvo bez Boga, u kojoj se ispituju društva Švedske i Danske. Prema Zukermanu, ovi narodi imaju „verovatno najmanje religiozne države na svetu, a možda i u istoriji sveta“.

Takođe su, ispada, „među ‘najboljim’ zemljama na svetu, barem prema sociološkim standardima”. Možda faktor koji doprinosi ovoj korelaciji jeste taj što beda zahteva veru. U slučaju čoveka, ljubav prema sinu motiviše ga da nastavi dalje. Njegov problem je što se čini da njegovoj želji da nastavi nedostaje racionalna osnova. To najbolje ilustruje flešbek u kojem njegova supruga objašnjava svoju odluku o samoubistvu: “Pre ili kasnije će nas uhvatiti i ubiti. Mene će silovati. Njega će silovati. Silovaće nas i ubiće nas i poješće nas i ti nećeš da priznaš to. Pre bi da čekaš da se to dogodi. Ali ja ne mogu.” Nakon što ona ode i ubije se, čovek priznaje da je „bila u pravu. Nije bilo argumenata“.

Ipak, čovek nastavlja dalje iako prepoznaje, na određenom nivou, da borba može biti uzaludna. Budući da je u prirodi ljudskih bića da žele da stvari koje rade imaju smisla, on se hvata za ubeđenja koja će njegovoj borbi dati smisao. Među njima je verovanje da je na božanskoj misiji. Ali ne radi se o tome da on nastavlja dalje zato što veruje da je na božanskoj misiji. Pre će biti da prvo dolazi želja: zato što želi da nastavi dalje, on veruje – ili pokušava da veruje – kako je na božanskoj misiji. U trenutku naročitog očajanja, muškarac se seća optužbe svoje žene da neće da se suoči sa istinom:

„ Ogrnuo ga je svojom jaknom i umotao ćebe oko njih i sedeo držeći ga, klateći se napred-nazad. Jedan metak u revolveru. Nećeš da se suočiš sa istinom. Nećeš.”

Možda se čovek priseća optužbi svoje žene jer se u tom trenutku kaje što nije sledio njen primer. Ali takođe je moguće čovekove misli ovde shvatiti ne kao priznanje iz očaja, već kao podsticaj samom sebi da se ne suoči sa istinom. Shvata da će, ako se suoči sa stvarnošću, potpuno pasti u očaj, pa pretvara optužbu svoje žene u vapaj za dozivanjem k sebi. Suočavanje sa istinom znači odustajanje, pa on podstiče sebe da se ne suočava sa njom.

Čovek se bori da motiviše dete kao i sebe. Ponekad se poziva na pojam nošenja vatre kako bi ga umirio. Zbog toga što nose vatru, kaže on, neće im se dogoditi ništa loše. Šta znači nositi vatru? Tokom najvećeg dela radnje, njih dvoje doslovno nose vatru ili barem sredstva za njeno stvaranje. Vatra ih održava; greje ih i kuva im hranu. Omogućava im kartanje i omogućava čoveku da noću čita detetu. Vatra je temelj civilizacije. Naravno, vatra je takođe primarno sredstvo uništavanja civilizacije u romanu Put. Možda nositi vatru znači nositi seme civilizacije. Ako će se civilizacija vratiti u svet, to će se dogoditi naporima “dobrih momaka” (good guys u originalu, prim. prev.), kao što su čovek i dete. U najmanju ruku, njih dvoje se bore da između sebe održe civilizaciju.

Nošenje vatre nije lako. U grčkoj mitologiji Prometej je ukrao vatru od Zevsa i dao je čovečanstvu. Kao kaznu za krađu, Prometej je vezan za kamen. Svakog dana džinovski orao jede mu jetru. Ali Prometej ne umire. Umesto toga, njegova jetra se obnavlja i sledećeg dana mu je ponovo jedu. Pošto je Prometej nosio vatru čovečanstvu, njegovi dani su ispunjeni patnjom. Ovo nije različito od situacije u kojoj su čovek i dete.

Neposredno pre nego što umre, čovek kaže detetu da je ono sve vreme nosilo vatru: “U tebi je. Uvek je bila tamo. Ja mogu da je vidim”. Čovek ovo govori kako bi pokušao da ubedi dete da ne odustaje, da nastavi da ide putem. Možda je pojam nošenja vatre samo neprerađen mit koji su njih dvoje usvojili da bi se održali, a čovek pokušava da mitom podstakne dete da ne odustane nakon što on umre.

Ali možda tu postoji i nešto više od toga. Nositi vatru i biti “dobar momak” blisko su povezani: vatru nose samo dobri momci. Pre nego što umre, čovek takođe kaže detetu: „Ti si najbolji momak. Uvek si bio“. Do tog trenutka, čovek je uvek tvrdio da su oni dobri momci i da nose vatru. Dok umire, izgleda da čovek govori da je dete pravi dobar momak. Kako da shvatimo ovo? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo razmotriti šta znači biti „dobar momak“ u svetu romana Put.

Kodeks dobrih momaka

Imanuel Kant je tvrdio da se sve naše moralne dužnosti svode na jedan temeljni princip, koji je nazvao „kategorički imperativ“: uvek poštujte intrinsičnu vrednost racionalnih bića. Osnova kantovske moralne filozofije je da postoji važna razlika između osoba i pukih stvari. Stvari su vredne samo kao oruđe; kad više ne služe vašim ciljevima, možete ih slobodno odbaciti. Međutim, osobe imaju suštinsku vrednost koja se uvek mora ceniti i poštovati.

U svetu romana Put postoji jednostavno pravilo za razlikovanje dobrih od loših. Loši momci jedu ljude; dobri momci ne. Ovo je ono što je ostalo od kategoričkog imperativa: ne tretirajte ljude kao hranu. Iako je ovo najočigledniji princip kojem su dobri momci posvećeni, nije jedini. U Putu je moguće razabrati Kodeks dobrih momaka, skup principa kojima su oni predani. Taj kodeks uključuje sledeća pravila:

1. Ne jedi ljude.
2. Ne kradi.
3. Ne laži.
4. Držite se obećanja.
5. Pomozi drugima.
6. Nikada ne odustaj.

Čovek pokušava da nauči dete ovim principima i pokušava da ih i sam sledi. Tokom čitavog romana svedoci smo čovekove borbe da bude dobar momak i da čini ono što je ispravno u svetu u kojem se čini da je većina ljudi odustala od morala.

ČOVEK SE TAKOĐE BORI KADA TREBA DA POMOGNE DRUGIMA. SUMNJIČAV JE I NEPOVERLJIV. NERADO DELI ONO MALO HRANE ŠTO IMAJU. DETE, NASUPROT TOME, OBIČNO POKUŠAVA DA DOPRE DO DRUGIH LJUDI I POMOGNE IM.

Zbunjujući faktor u ovoj borbi je taj što bar neki od ovih moralnih principa priznaju izuzetke. Barem neki od ovih principa su osnovna pravila, ali koja važe samo u najvećem broju slučajeva. Na početku romana, čovek i dete susreću čoveka koji je nedavno pogođen gromom i koji je očigledno na samrti. Dete želi da mu pomogne, ali čovek to odbija. Svoje postupke detetu objašnjava na sledeći način:

„Nema načina da mu pomognemo. Žao mi je zbog toga što mu se dogodilo, ali ne možemo to da ispravimo“.

Kasnije kaže detetu: „On će umreti. Ne možemo da delimo ono što imamo ili ćemo i mi umreti“. U datim okolnostima, postupci čoveka mogu biti opravdani. Ali ovde postoji opasnost. Opasnost je u tome što učestvovanje u opravdanim kršenjima kodeksa dobrih momaka može učiniti neopravdana kršenja izvesnijim, tu vreba klizav teren. Kant je upozorio upravo na ovu opasnost:

Ovime nastaje … sklonost ka cepidlačenju sa ovim strogim zakonima dužnosti, dovođenje u pitanje njihove valjanost ili barem njihove čistoće i strogosti, kao i njihovo pretvaranje, tamo gde je moguće, u nešto kompatibilnije sa našim željama i sklonostima. Na taj način su takvi zakoni iskvareni u njihovim temeljima i njihovo celo dostojanstvo je uništeno. (Kant, Zasnivanje metafizike morala)

Čovek ponekad prekrši svoja obećanja data detetu. Na primer, u jednom trenutku se pretvara da je podelio paket kakaa na pola, dok je zapravo sve dao dečaku, što je ranije obećao da neće činiti. Dečak ga grdi: „Ako prekršiš mala obećanja, prekršićeš i velika. To si ti rekao.” Ovo je kantovska zabrinutost onim klizavim terenom. Kršenje obećanja da bi detetu dao sav kakao može biti opravdano, ali zabrinutost nastaje zbog toga što bi to moglo da dovede do nedopustivog kršenja obećanja. Čovek prepoznaje tu opasnost, ali pokušava da uveri dečaka: „Znam. Ali neću [prekršiti velika obećanja]“.

Najvažnije čovekovo obećanje detetu je da ga nikada neće napustiti, čak ni u smrti. Kad je čovek na samrti, dete moli oca da ga ubije: „Samo me povedi sa sobom. Molim te.“ Kad se sve svede na kraju otac nije mogao da ispuni zahtev deteta: „Ne mogu. Ne mogu da držim svog mrtvog sina u naručju. Mislio sam da mogu, ali ne mogu.“ Međutim, on pronalazi drugi način da održi obećanje. Kaže sinu da će moći da razgovaraju jedan s drugim čak i nakon što on umre, sve dok sin to vežba:

„Mora da izgleda kao razgovor koji si zamišljao.” Nakon što otac umre, dete obećava da će razgovarati s njim svaki dan i ono to obećanje ispunjava: „(…) najbolje mu je bilo da razgovara sa ocem, i pričao je sa njim i nikada nije zaboravio.“ Obećanje deteta da će razgovarati sa ocem svakog dana i očevo obećanje da nikada neće napustiti dete su međusobno povezani; održavši svoje obećanje, dete omogućava ocu da održi svoje. Stoga, iako čovek ne ispunjava sva svoja obećanja, ispunjava najveće.

Čovek se takođe bori kada treba da pomogne drugima. Sumnjičav je i nepoverljiv. Nerado deli ono malo hrane što imaju. Dete, nasuprot tome, obično pokušava da dopre do drugih ljudi i pomogne im. Dakle, pomenuti susret sa čovekom kojeg je udario grom ilustruje dinamiku koja se ponavlja kroz roman. U tom smislu, čini se da dete često funkcioniše kao čovekova savest. Kada čovek pomaže drugima, to je na nagovor deteta. Čovek veruje u ideal pomaganja drugima, ali teško ga ispunjava, s obzirom na okolnosti. U jednom trenutku dečak se žali: „ Ali u pričama mi uvek pomažemo ljudima, a ne pomažemo im.”

Jedan od ozbiljnijih neuspeha čoveka u pomaganju drugima uključuje i njegov neuspeh da pomogne drugom detetu. Ovaj neuspeh zauzvrat nagoveštava ozbiljnije obećanje koje će biti prekršeno. Ovu epizodu treba detaljno razmotriti.

Njih dvojica ulaze u grad i istražuju područje. Čovek ostavi dete samo na stepenicama zgrade. Dok je on odsutan, dete vidi drugog dečaka: „ Jedno lice je gledalo u njega. Dečak, otprilike njegovih godina, umotan u preveliki vuneni kaput sa podvrnutim rukavima.” Dete otrči prema dečaku, ali dečaka više nema. Povici deteta dečaku da se vrati nateraju čoveka da se trčeći vrati nazad: „Šta to radiš? prosiktao je.”

PONEKAD JE MORALNO DOZVOLJENO KRŠITI KODEKS DOBRIH MOMAKA, ALI POPUŠTANJE MOŽE DOVESTI DO NEDOPUSTIVIH KRŠENJA KODEKSA.

U ovom trenutku se javlja poznata dinamika. Dete želi da pomogne drugom dečaku, ali čovek se protivi. On insistira da moraju da napuste grad sada kada su privukli pažnju na sebe. U početku čovek poriče da je dete zaista videlo drugog dečaka. Zatim insistira da su u blizini odrasle osobe koje se brinu o drugom dečaku; samo su se krili. Pokušava da racionalizuje svoje postupke. Dobri momci pomažu drugima – sigurno ne napuštaju bespomoćnu decu. Čovek želi da bude dobar momak; stoga ne može da prizna da je napustio drugo dete.

Nakon toga, njih dvojica kampuju kraj vatre, ostavivši grad (i drugog dečaka) iza sebe, kada se javlja izvanredan pasus:

“Pas kojeg se seća pratio nas je dva dana. Pokušao sam da ga namamim da dođe, ali nije hteo. Napravio sam omču od žice da ga uhvatim. U burencetu su bila tri metka. Nije bilo viška. Ona je odšetala niz put. Dečak je gledao za njom i onda je pogledao mene i onda je pogledao psa i počeo da plače i da moli da poštedimo psu život i ja sam obećao da neću povrediti psa. Pas sa rešetkom od rebara i kožom prevučenom preko. Sledećeg dana je nestao. To je pas kojeg pamti. Ne pamti nikakve male dečake.”

U ovom odlomku čovek nudi proširenu racionalizaciju svojih postupaka. Pokušava da ubedi čitaoca, ili možda sebe, da dete zapravo nije videlo drugog dečaka u gradu koji su upravo napustili. Kada su prvi put ušli u taj grad, u daljini su začuli lavež psa. Sada čovek to čak negira; objašnjava da je dete zbunjeno, misleći na raniju situaciju kada ono jeste našlo psa. Negira prisustvo psa ili drugog deteta u gradu koji su upravo napustili.

ČOVEK SE BORI DA UČINI ONO ZA ŠTA ZNA DA JE ISPRAVNO. KAO I MNOGI OD NAS, I ON JE DOBAR MOMAK SA MANAMA. NE ISPUNJAVA SVA OBEĆANJA, ALI ISPUNJAVA NAJVEĆE OBEĆANJE. NEĆE JESTI LJUDE, BEZ OBZIRA NA SVE.

Izgovarajući ovu laž, čovek otkriva prethodno prekršeno obećanje. On opisuje epizodu kada mu je žena još bila živa i dok su još uvek imali tri metka u pištolju. Kada započne glavni narativni tok romana, u pištolju su dva metka. Ovde se postavlja pitanje: šta se dogodilo sa trećim metkom? Ovaj flešbek sugeriše odgovor. U njemu, troje putnika prati pas. Čovek očigledno želi da ga uhvati i ubije kao hranu. Žena se udalji putem, jer ne želi da gleda čoveka kako ubija psa. Dete shvata šta se dešava i moli čoveka da ga ne ubije. Sledećeg dana psa više nema. Šta se desilo? Odgovor je, pretpostavljam, da je čovek trećim metkom ubio psa. Na taj način krši obećanje dato detetu da neće povrediti psa.

Evo argumenta za ovo tumačenje. U svetu romana Put postoje tri glavne namene za metak: samoubistvo, samoodbrana i ubijanje radi hrane. Znamo da treći metak nije korišćen za samoubistvo; žena ga izvršava koristeći “komadić opsidijana“. Postoje dokazi da treći metak nije korišćen ni za samoodbranu. Nakon što čovek upotrebi drugi metak da ubije kanibala koji nožem preti detetu, on mu kaže: „ Hteo si da znaš kako izgledaju loši momci. Sada znaš. Možda se dogodi opet.”. To sugeriše da susret sa kanibalom predstavlja prvu upotrebu metka za samoodbranu. Konačno, kada čovek i dete u početku uđu u grad i čuju kako pas laje u daljini, dete odmah pita: „Nećemo ga ubiti, je l’ da, tata?“ To nagoveštava da se dete seća ranije prilike kada je pas ubijen i pojeden – uprkos čovekovom obećanju da neće povrediti psa.

Kao što sam ranije sugerisao, deo čovekove borbe da bude dobar momak potiče od problema sa klizavim terenom: ponekad je moralno dozvoljeno kršiti kodeks dobrih momaka, ali popuštanje može dovesti do nedopustivih kršenja kodeksa. Drugi zbunjujući faktor u čovekovoj borbi da bude dobar momak sugeriše nešto što detetu kaže nakon što ostavi lopova da umre: „Bojim se. … Da li razumeš? Bojim se.“ Čak i kad znate šta je ispravno učiniti, često je teško naterati se da to učinite. Čovek zna kodeks dobrih momaka. Pokušava da ga se pridržava, ali ne uspeva uvek.

ČOVEK ZNA DA SU ZA DETE STVARI BEZNADEŽNE AKO SE NE MOŽE POVEZATI SA DRUGIM DOBRIM MOMCIMA, ALI TO SE NE MOŽE DOGODITI DOK ČOVEK NE UMRE.

Da li to znači da taj čovek ipak zapravo nije dobar momak? Ja tvrdim da razmišljanje o ovom pitanju sugeriše da je ideja da se ljudi dele na dobre momke, koji uvek rade ono što moral zahteva, i loše momke, koji nikada ne rade ono što moral zahteva, previše pojednostavljeno. Stvarnost je složenija od toga. Međutim, postoji važna razlika između onih kojima je stalo da čine kako treba i onih koji to ne čine.

Čovek je dobar momak u tome što mu je stalo da uradi pravu stvar. Pošto smo ljudi, posvećenost moralnim principima ne znači da ćemo ih uvek i ispuniti. Među onima koji imaju takvu posvećenost, neki će imati veći uspeh od drugih u ispunjavanju principa. Čovek veruje u moral, on detetu priča „priče o hrabrosti i pravdi“. On priča priče u kojima njih dvojica pomažu drugima. Dete se žali da te „priče nisu istinite“, ali činjenica da čovek priča takve priče je ipak značajna.

Priče koje pričamo odražavaju naše ideale. Loši momci ne pričaju ovakve priče i ne žale za gubitkom lepote i dobrote. Loši momci nisu ljudi koji teže da budu moralni ali ne uspevaju; to su ljudi koji su prestali uopšte da brinu o moralu. Njima je stalo samo do preživljavanja i učiniće sve da to postignu. Žive bez ustezanja, uopšte bez principa:

„Najzad moj brat. Kalkulacije gmizavca u tim hladnim i kolutajućim očima. Sivi, truli zubi. Lepljivi od ljudskog mesa.”

Sokrat je tvrdio da je ono što je važno „ne [samo] život, već dobar [tj. ispravan] život”. Dobri momci prihvataju ovo sokratovsko gledište i trude se da žive u skladu s njim; negativci brinu samo o životu, ali ne i o tome kako ga žive. U svetu romana Put to znači da će čak pojesti sopstvenu decu kako bi preživeli.

U jednoj od uznemirujućih epizoda u knjizi, čovek i dete nailaze na obezglavljenu bebu koja se peče na ražnju. Kada naiđu na to, blizu su toga da ostanu bez hrane. Koliko god bilo zastrašujuće razmišljati na taj način, činjenica je da odojče predstavlja hranu. Drugi su ga ubili i ispekli; njih dvojica ga neće oživeti time što ga neće pojesti. Ali nikad se ne postavlja pitanje da li će pojesti bebu; oni su dobri momci, a dobri momci ne jedu ljude – “bez obzira na sve”.

Čovek se bori da učini ono za šta zna da je ispravno. Kao i mnogi od nas, i on je dobar momak sa manama. Ne ispunjava sva obećanja, ali ispunjava najveće obećanje. Neće jesti ljude, bez obzira na sve. Nikad se ne predaje. Ipak, on ima važnu manu. Čoveka su oštetila njegova užasna iskustva. Izgubio je sposobnost da veruje drugima i ostvari sa njima vezu. Na početku romana nam je rečeno da su čovek i dete “jedno drugom čitav svet”. Čovek više nema sposobnost da svoj svet proširi van deteta. Dete, suprotno tome, ima ovu sposobnost. Ova razlika između njih dvojice objašnjava sukob koji se ponavlja oko pomoći drugima.

Dete je prirodno sklono da posegne, da pokuša da ostvari odnos sa drugim ljudima, dok je čovekov prvi instinkt nepoverenje i izbegavanje. Kako čovek umire, daje detetu sledeća uputstva: „Moraš da nađeš dobre momke, ali ne smeš da rizikuješ. Nema rizikovanja. Je l’ čuješ?”. Nemoguće je slediti ova uputstva. Nema načina na koji bi se povezao sa drugim dobrim momcim bez nekog oblika rizikovanja. Kada dete sretne veterana nakon smrti svog oca, ono ga pita kako da zna da je on jedan od dobrih momaka. Čovek odgovora: “Nikako. Moraćeš da rizikuješ.” Dete rizikuje, oglušivši se o očeva uputstva, što rezultira time da je u mogunosti da se poveže sa drugom porodicom.

Manjkavost čovekovih uputstava proizlazi iz njegove nesposobnosti da veruje drugima. Ova mana ima važnu implikaciju na dete – ono nije u mogućnosti da se poveže sa drugim dobrim momcima dok je njegov otac živ. Postoje nagoveštaji da je veteran (a možda i njegova porodica) već dugo pratio čoveka i dete, ali nisu bili spremni da priđu dok je čovek bio živ. Na primer, setite se prvog veteranovog pitanja upućenog detetu: „Gde je čovek sa kojim si bio?“.

Da je veteran prišao dok je čovek još bio živ, čovek bi učinio sve u njegovoj mogućnosti da izbegne interakciju sa veteranom. Čovek zna da su za dete stvari beznadežne ako se ne može povezati sa drugim dobrim momcima, ali to se ne može dogoditi dok čovek ne umre. Najvažnija funkcija roditelja je da svojoj deci omoguće samostalni napredak. Pošto je čovek oštećen, on nije u mogućnosti da u potpunosti ispuni ovu funkciju. U roditeljstvu može zaista uspeti jedino umiranjem.

Čovek prepoznaje tu razliku između sebe i deteta; slomljen je i to zna. Ne brine samo o preživljavanju deteta, već i o opstanku dobrote u detetu:

„ Ali kada se sagnuo da pogleda dečakovo lice ispod kapuljače od ćebeta pobojao se da je nestalo nešto što više nije moglo da se vrati.” Kada kaže dečaku da je on taj koji nosi vatru, da je on „najbolji momak“,

čovek ukazuje na to da dete ima ključnu sposobnost koju je on izgubio. Samo dobar momak koji ima sposobnost da uspostavi veze sa drugim ljudima, da uđe ili pomogne u stvaranju zajednice, zaista nosi vatru. Dete ima ovu sposobnost. Zbog toga je dete ono koje zaista nosi vatru – i uvek ju je nosilo. Čovek nosi vatru samo u sekundarnom smislu: on nosi dete.

Smislen život

Uposlednjem razgovoru sa čovekom, žena mu kaže: „Da nema tebe, uzela bih i njega sa sobom. Znaš da bih. To je ispravna stvar.”. Ovim rečima ona izjavljuje ne samo da nema ništa loše u samoubistvu već i da bi ona i čovek trebalo da ubiju i dete. Temelj njenog stava je da će se njih troje u svakom slučaju uskoro suočiti sa stravičnom smrću:

Pre ili kasnije će nas uhvatiti i ubiti. Mene će silovati. Njega će silovati. Silovaće nas i ubiće nas i poješće nas i ti nećeš da priznaš to. Pre bi da čekaš da se to dogodi. Ali ja ne mogu. Ne mogu.

Ovom stravičnom sudbinom, neizbežnom i bliskom, žena izjavljuje da se ona jedino nada “večnom ništavilu i nada mu se svim srcem.”

Iako čovek priznaje da je „bila u pravu“, njegovi postupci dokazuju da je pogrešila. Užasna sudbina koju je smatrala neizbežnom i bliskom nije bila takva. Na kraju romana, čovek umire, ali nije pojeden, a dete je odvedeno u novu porodicu. Ipak, ženin stav povodom saboubistva otvara važno pitanje. Izgleda da žena ne brine ni o čemu i smatra život besmislenim. Ovde se postavlja sledeće pitanje: šta život čini smislenim? Šta je to što ljudskom životu daje vrednost? Videćemo da Put na ovo pitanje odgovara na način koji implicira da, sa ili bez Boga, ljudski život može imati smisla, čak i u tako očajnim okolnostima kao što je prikazano u romanu.

Bauk besmislenog postojanja progoni Put. Već smo se dotakli čovekovih očajničkih napora da sebe ubedi da njegova borba ima svrhu. Kaže svojoj ženi da su preživeli, ona odgovara da su oni „hodajući mrtvaci u horor filmu“. Pokušava da je ubedi da moraju da zauzmu stav, ona kaže da „nema stava koji treba zauzeti“. Jedan posebno snažan trenutak u romanu javlja se rano u relativno srećnoj sceni, kada čovek i dete kampuju u blizini vodopada. Čovek pokušava da nauči dete da pliva:

„Držao ga je da može da pluta, a dečak je dahtao i sekao vodu. Dobro ti ide, reče čovek. Dobro ti ide.”

U ovoj slici postoji osećaj beznađa, izazvan činjenicom da je podučavanje deteta plivanju aktivnost kojom se gleda u budućnost. U jednom trenutku dete sanja igračku pingvina. Bio je to pingvin na navijanje. U snu pingvin nastavlja da se kreće iako se „navijač nije okretao.” Pingvin samo nastavlja da ide dalje, neobjašnjivo, besmisleno. Ova slika savršeno beleži strašnu mogućnost da su „preživeli“ katastrofe zarobljeni u besmislenom postojanju, da je „svaki dan laž“. Koji je smisao svega toga?

Put sugeriše jednostavan, ali snažan odgovor na ovo pitanje. Da bismo shvatili odgovor, moramo da razmotrimo povratnu reakciju koja se javlja rano u romanu. Flešbek prikazuje jedan dan iz čovekovog detinjstva. U njemu on i njegov ujak ga čitavog provode ploveći jezerom kako bi izvadili jedan komad drveta za ogrev. Ne razgovaraju jedan s drugim. Čovek opisuje ovaj dan kao „savršen dan svog detinjstva“. Ali šta je tu sjajno?

Odgovor je da, uprkos (ili možda delimično zahvaljujući) odsustvu verbalne komunikacije između njih, čovek i njegov stric provode dan deleći duboku povezanost. Oni skupa rade na zajedničkom zadatku; ujak deli svoje znanje sa čovekom, a čovek uči od svog ujaka. To je ono što dan čini savršenim, a to je ono što ljudskim životima – kako u svetu Puta, tako i u našem svetu – pruža značenje: povezanost sa drugim ljudima. Jednom rečju, poenta svega je ljubav.

Uprkos mnogim užasima sa kojima su se čovek i dete suočili, oni takođe dele duboku povezanost. Ona njihovim životima obezbeđuje smisao i daje vrednost, usred svog tog stradanja. Upravo postojanje te povezanosti čini dalju borbu vrednom truda. Svaki dan nije laž, svaki dan je pobeda, dan u kome su uspeli da se izbore za još smisla i vrednosti.

“Svaki dan predodređen samim sobom. Sat. Ne postoji kasnije. Ovo je kasnije. Tako da, šapnuo je usnulom dečaku. Ja imam tebe.”

Mnogi dani koje čovek i dete provode skupa poseduju u suštini strukturu poput onog savršenog dana iz čovekovog detinjstva. Dane provode radeći zajedno skoncentrisani na zajednički cilj, čovek deli svoje znanje, dete uči od čoveka, tako da njih dvojica produbljuju svoju vezu. Svakako nije slučajno što je “savršen dan” proveden u potrazi sa drvom za potpalu – identična potraga ispunjava skoro svaki dan čoveka i deteta koji provedu na putu.

ODSUSTVO POVEZANOSTI SA DRUGIMA PRAVA JE PRETNJA SMISLU I VREDNOSTIMA. NJIHOV IZVOR JE LJUBAV. NAJVEĆI STRAH ČOVEKA I DETETA NIJE SMRT, VEĆ PRE USAMLJENOST.

Motivi koji počivaju ispod ženinog samoubistva nisu tako direktni kao što se isprva čine. Neke opaske sugerišu da ona bira samoubistvo zato što je to manje od dva moguća zla, gde je drugo zlo da bude silovana, ubijena i pojedena. Ali postoji nagoveštaj jedne drugačije vrste motivacije: ona je izgubila povezanost sa čovekom i detetom. Kada joj čovek kaže da je nikada neće napustiti, ona odgovara da ne mari za to i opisuje sebe kao “bezvernu kučku”. Govori sledeće:

Srce mi je bilo iščupano one noći kada se on rodio tako da nemoj sada da od mene tražiš tugu. Nema je. Možda ćeš biti dobar u ovome. Sumnjam, ali ko zna. Jedna stvar koju mogu da ti kažem jeste da sam nećeš preživeti. Znam, jer sama nikad ne bih stigla ovoliko daleko. Savet za onoga koji nema nikog jeste da se poveže sa nekim prolaznim duhom. Oživi ga i privoli sebi rečima ljubavi.

Ovi redovi sugerišu da žena više ne oseća tugu. Takođe, postoji i naznaka da ona više ne veruje u čoveka, kaže da sumnja da će se dobro brinuti o detetu. Pre toga, kaže mu: “Ne možeš da nas zaštiti.” Kaže da je stigla “ovoliko daleko” jedino zato što je preživljavala za druge ljude. Činjenica da više ne želi da živi sugeriše da ona više ne mari za te ljude. Ako je ova interpetacija ispravna, onda se postavlja pitanje šta je izazvalo pogoršavanje odnosa između žene i ostatka porocice?

Možda to potiče delimično od toga što je videla čoveka kako krši svoja obćeanja, recimo obećanje detetu da neće ubiti psa. Još jedan trag se može naći u flešbeku kojim se opisuje rođenje deteta. Rečeno nam je da je tokom porađanja njemu ništa ne znače ženini jecaji. Možda je čovekova fokusiranost na brigu o sinu dovela do toga da zapostavi ženu. U tom slučaju, postoje očigledne indikacije da je ona izgubila svoju veru u njega, kao i jasne naznake da je izgubila povezanost i sa čovekom i sa detetom. To objašnjava čovekovo osećanje krivice zbog njene smrti:

“Nije se brinuo o njoj i ona je umrla sama negde u mraku.”

Odsustvo povezanosti sa drugima prava je pretnja smislu i vrednostima. Njihov izvor je ljubav. Najveći strah čoveka i deteta nije smrt, već pre usamljenost. Upadljivo je to da žena sama odlazi da izvrši samoubistvo. Njena smrt ne prekida veze sa drugima, nego je oslobađa egzistencije u kojoj su sve takve veze već prekinute. Opet, ono što je tačno u svetu romana Put tačno je i u našem svetu: najbolji predskazivač samoubistva je društvena izolacija.

Neki filozofi tvrde da bi nepostojanje Boga obesmislilo sve ljudske živote, bez obzira na okolnosti sveta. Na primer, savremeni hrišćanski filozof Vilijam Krejg (William Craig) piše:

Ako nema Boga, onda su čovek i univerzum osuđeni na propast. Poput zatvorenika osuđenih na smrt, čekamo svoje neizbežno pogubljenje. (…) Doprinosi naučnika napretku ljudskog znanja, istraživanja doktora sa ciljem ublažavanja bola i patnje, napori diplomata da obezbede mir u svetu, žrtve dobrih ljudi za poboljšanje stanja ljudske rase – sve ovo se svodi na ništa. Na kraju oni ne uspevaju da naprave ni trunku razlike, ni najmanje. Život svake osobe je stoga bez krajnjeg značenja. A budući da su naši životi na kraju besmisleni, i aktivnosti kojima ih ispunjavamo takođe su besmislene. Dugi sati provedeni na studijama na univerzitetu, naši poslovi ili interesovanja, naša prijateljstva – sve je to, u krajnjem slučaju, krajnje besmisleno. Ovo je užas modernog čoveka: jer on se završava ni u čemu, on je ništa.

Videli smo da je nejasno da li je Bog prisutan u svetu romana Put. U Krejgovom umu sve zavisi od rešavanja ovog problema. Ako Bog nije progovorio, onda su borbe čoveka i deteta besciljne, a njihovi životi besmisleni – a isto je i sa našim životima i borbama. Ovo su moćne stvari. Ako je Krejg u pravu, bolje bi nam bilo da Bog postoji. Ali Krejgovo obrazloženje je pogrešno. U njegovoj terminologiji, da bi neka aktivnost imala krajnji smisao ili značaj, ta aktivnost mora da utiče na to kako se stvari odvijaju na kraju – na samom kraju.

Bez Boga nijedna ljudska aktivnost ne može uticati na konačno stanje univerzuma, pa tako svim našim aktivnostima nedostaje ono što Krejg označava kao „krajnje značenje“. Iz ovoga zaključuje da su sve naše aktivnosti besmislene. Ali ovo jednostavno nije logično. Ključno iskliznuće javlja se u ovoj rečenici: „A budući da su naši životi na kraju besmisleni, i aktivnosti kojima ispunjavamo svoj život su besmislene.“ Ono što Krejg kaže u toj rečenici je da je svaka aktivnost koja ne utiče na to kako će se stvari odvijati na kraju potpuno besmislena.

IAKO STVORENJA OD KRVI I MESA NE TRAJU VEČNO, MI ZNAMO DA SU STVARNA I MOŽEMO DA POSEGNEMO ZA NJIMA I DODIRNEMO IH.

Krejgova greška je u tome što previđa činjenicu da neke aktivnosti već u sebi nose vrednost i značenje. Njihovo značenje nije izvedeno samo iz krajnjeg efekta koji one proizvode. Put nas upućuje na takvu aktivnost: razmenu duboke povezanosti sa drugim ljudima. Rano u romanu postaje jasno da su očevi dani odbrojani. Ipak, svaki dan koji čovek i dete provode zajedno sadrži vrednost i značenje, bez obzira na konačni ishod. Svaki dan koji njih dvojica provedu je „smislen za sebe“. Biti privremen nije isto što i biti besmislen ili bezvredan. Čak i ako Bog nikada nije progovorio, životi čoveka i dečaka ispunjeni su smislom. I, bilo Boga ili ne, i naši životi mogu biti to isto, jer odsustvo Boga ne čini ljubav lažju.

Krejg takođe kaže:

„Prema hrišćanskom pogledu na svet, Bog postoji, a čovekov život se ne završava u grobu. Vaskrsenjem tela, čovek može uživati u večnom životu i zajedništvu sa Bogom.”

Hrišćanstvo nameće savršenog Oca za svakog od nas, onoga koji svakog od nas savršeno razume i čija je ljubav prema nama bezuslovna i večna. Veliko dobro hrišćanskog univerzuma – jedina aktivnost koja, prema Krejgu, u sebi nosi svoje značenje i vrednost, jeste direktno sjedinjenje i zajedništvo sa Bogom. Trebalo bi da je očigledno da je ovo veliko dobro idealizovana verzija ljudskog zajedništva.

Problem ljudskog zajedništva je taj što podrazumeva grešne, smrtne ljude. Hrišćanstvo obećava vezu sa drugim bićem koje je savršeno i po svom kvalitetu i po trajanju. Ako je Bog stvaran, vernici na kraju neće biti usamljeni; oni će stvoriti konačnu vezu sa drugim bićem nakon smrti. Dakle, hrišćanski univerzum pruža neku vrstu garancije koja nedostaje bezbožnom univerzumu. Bez obzira na okolnosti ovog života, smisleno postojanje je uvek moguće.

U bezbožnom univerzumu nema takve garancije. Zajednica sa ljudima je nepouzdana stvar u bilo kom svetu. S druge strane, to ima svoje prednosti. Iako stvorenja od krvi i mesa ne traju večno, mi znamo da su stvarna i možemo da posegnemo za njima i dodirnemo ih. Na kraju romana Put, kažu nam da kada o detetu počne da brine njegova nova porodica, ono pokušava „ da razgovara sa bogom, ali najbolje mu je bilo da razgovara sa svojim ocem i pričao je sa njim i nije zaboravio.” Čini se da je dete najviše utehe izvuklo iz privremenog, manjkavog, ali očigledno realnog odnosa koji je imalo sa svojim zemaljskim ocem.

Rekao sam ranije da je stvarna pretnja smislu nepostojanje veze sa drugima. Ovo je tačno bez obzira da li je Bog stvaran ili ne. Pakao je često zamišljen kao plameno mesto, mesto velikih patnji, ispunjeno „plačem i škrgutom zuba“ (Matej 13:42). Ali ono što pakao zaista čini paklenim je izolacija – izolacija od Boga.

U Običnom hrišćanstvu, K.S. Luis piše: „Odgovor svima koji se protive doktrini pakla, sam po sebi je pitanje: