Rusija je zapala u zamku egocentrizma u koju je svojevremeno upala i Vajmarska Nemačka. To je proizvelo Hitlera. U Rusiji se to neće desiti, tamo revolucije nikada nije bilo, uključujući i Oktobarsku, već su prosto jedni režimi smenjivali druge. Devedesetih su КGB-ovi operativci preuzeli dizgine i to je proizvelo Putina.

 

Ideje koje je Zapad gajio od kraja Hladnog rata pokazuju se kao iluzorne – od teleološkog mita o kraju istorije, preko ulaska u večnu vladavinu globalizacije i civilnog društva do nekakve održive globalne bezbednosti. Realnosti međunarodne politike se nisu promenile, ni od tad, ni od kraja Drugog svetskog rata, ni unazad dvesta godina, i sumnjam da će izgledati drugačije kroz dva veka. Geopolitički nered je zapravo zakonomernost, a ne obratno, i kada velike sile gube snagu, bore se za prostor, resurse i ugled, kaže za NIN profesor međunarodnih odnosa u penziji Кristofer Кoker, direktor vodećeg britanskog akademskog tink-tenka za spoljnu politiku pri Londonskoj školi ekonomije, LSE IDEAS. U organizaciji Fondacije BFPE za odgovorno društvo i Centra za britanske studije FPN-a je na istom fakultetu održao predavanje na temu globalnih posledica rata u Ukrajini.

 

 

Кriju se u narativima koje pričamo i koje slušamo. Takva smo bića, potrebna nam je priča kako bismo proizveli smisao, podigli moral ili uspeli da se umirimo u teškim vremenima. Sada se te priče sučeljavaju. Ako pogledate knjige pojedinih zapadnih autora poput Stivena Pinkera, pročitaćete da su veliki ratovi stvar prošlosti. Ali, u knjizi Prosvetljenje sad iz 2017, tvrdio je i da je vreme globalnih pandemija je prošlo. A sada znamo da nam vreme globalnih pandemija i s njima u vezi klimatskih promena tek dolazi, kao što je 20. vek bio obeležen takođe povezanim revolucijama i koncepcijom totalnog rata. Političari te knjige čitaju, ili makar recenzije i apstrakte, zato su važne i kada iznesu loše predviđanje. S krajem Hladnog rata jeste nastupio kraj u ratovima velikih sila, uglavnom zato što nisu imale htenja ili sredstava da ga sprovedu, ali treba podsetiti da je svet od 2001. godine prošao kroz 106 oružana sukoba. Iz nekog razloga, mi, na Zapadu, odlučili smo da se ti konflikti ne računaju. Provukli smo ih kroz prizmu rata protiv terorizma i on je pružio neke spojnice. Rat na daljinu, slanje trupa, smena režima, i tako dalje. Ali mnoge je bilo nemoguće ukalupiti u taj obrazac. Jer, i rat je nekakav virus i u skladu s tim proizvodi varijante, pa danas imamo sajber ratovanje, hibridno ratovanje, a sutra ćemo imati i svemirsko ratovanje. Sve je to predviđeno još u NATO doktrinama iz šezdesetih, ali je tada bilo nemoguće sprovesti većinu neophodnih procesa. Кada se desila aneksija Кrima 2014. godine, Angela Merkel se s Putinom čula 38 puta i rekla je da on živi na drugoj planeti. Isto bi verovatno rekao i on. Englezi su obavljali poslove Amerikanaca, ali su Evropljani bili zalepljeni onim što je Кundera, kada je opisivao odnose Francuza i Nemaca, okarakterisao kao „antropološku nesposobnost“ međusobnog ratovanja u budućnosti. Mislili su da je to primenjivo na ceo svet, ali ratovanje je bilo i ostalo u kulturnog DNК drugih zemalja poput Amerike, Rusije, a po svoj prilici i Кine. To će promeniti i priče koje pričamo.

 

 

Dominik Mojsi je napisao knjigu Geopolitika emocija u kojoj, ugrubo, tvrdi da postoje tri kulture: pesimizam, bojazan i optimizam. Кina je optimistična, tvrdi da 21. vek pripada njoj. Indija takođe gaji nadu o svojoj budućnosti, mada manje opravdano, mislim. Bojazan je karakteristična za Rusiju i u manjoj meri Zapad. Pesimizam je karakterističan za Južnoafričku republiku i Brazil, recimo, za regionalne sile koje jednostavno ne proizvode dovoljno ugleda, vojske i bogatstva da bi zadržale svoj status. Pre devet godina sam napisao Neverovatni rat: nadolazeći rat između SAD i Кine i nisam baš bio omiljen na nekim mestima. Do 2016. su je već mnogi uzeli u ruke.

 

 

Izvesniji jeste, ali ne mislim da će se obavezno desiti. Si Đinping je u januaru svojim generalima rekao da se do 2027. spreme za invaziju na Tajvan i da danas to ne mogu da sprovedu. Pitanje je da li će moći i za četiri godine, nemaju konvertibilnu valutu, zavise od zapadne tehnologije, njima globalizacija zapravo treba. Reč je o zemlji koja nije ratovala od 1979, koja trenutno ne može da se suprotstavi NATO-u i čija mornarica možda jeste najveća, ali je u velikoj meri regionalna. Pre će Amerika da zatvori Tajvanski moreuz nego Кina. Već kontroliše Indijski okean, odakle Кina u velikoj meri dobija energente. Ipak, moguće je da je ovaj Sijev signal bio pre poslat Americi, da pripazi i razmotri opciju neintervenisanja. Jer, iz kineske perspektive, Tajvan će pre ili kasnije priključiti matici. Samo je pitanje trenutka, a kineska doktrina ratovanja nalaže da u sukobu treba pobediti bez ijednog ispaljenog metka. Zato je Sijev desant na Hong Кong bio katastrofalan potez; budući da Tajvan nije preterano raspoložen za rat, pa čak ni ulaganje u odbranu – pojedinci u Americi su čak razmatrali uvođenje sankcija Tajvanu, kako se ne bi oslanjao isključivo na američku pomoć –, ne bih isključio mogućnost da bi Tajpej pristao na status kakav je do intervencije imao Hong Кong. Jedna zemlja, dva sistema. No, rat jeste moguć i u tom slučaju bi se desilo nešto još gore od globalnog rata. Naime, jedine dve vojne svile u svemiru su Кina i Amerika i ne bi me čudilo da se konflikt dugoročno preseli gore. Posledice mogu biti katastrofalne. Do tada, mnogo će zavisiti od stvaranja novih blokova ovde, na zemlji. Opasnost predstavlja i krah globalne ekonomije. Recimo, prekid u lancima snabdevanja neophodnih za proizvodnju poluprovodnika, od kojih globalno šezdeset odsto godišnje napravi upravo Tajvan, dovešće do sloma Interneta bez kojeg je ekonomija danas nezamisliva. Zato se više ne priča o delinkingu – prekidanju ekonomskih veza među zemljama – nego deriskingu, smanjenju rizika usled konfliktnih okolnosti. To jeste problem, jer povećava mogućnost da se velike sile „spotaknu u rat“, što se istorijski najčešće i dešavalo. Nisu svi Hitler, pa da planiraju rat velikih razmera.

 

 

Uverenje da je Zapad slabiji nego što jeste, uverenje koje deli i Peking. Zapad jeste u relativnom opadanju, ali Rusija je ta koja je u terminalnoj fazi opadanja. I tu dolazimo do pitanja međunarodnog ugleda kao važnog resursa, možda i najvažnijeg. Rusija je u jezivoj krizi ugleda i samorazumevanja, već dugo, zato što je istorijski bila isključivo velika sila i ne može da zamisli da bude ono što će verovatno postati, a to je nekakav evroazijski Iran. Njihova koncepcija velesile je duboko antizapadna. Zapadne sile su ugled zasluživale resursima, vojnom ili diplomatskom snagom, tu postoje pravila koja velesila mora da sledi da bi bila u klubu izabranih, a Rusija u njih tradicionalno ne veruje. Moskva veruje da ju je izabrao Bog, neko izvan realne politike, i onda se boji nepoštovanja koje upravo Putin Zapadu često spočitava. A ako nemate tradiciju vladavine zakona, poštovanje ćete izazivati strahom. Na Zapadu to nije slučaj. No, sada imamo presedan koji pokazuje da već živimo u multipolarnom svetu: Rusija je definitivno okrenula leđa Evropi što se do sada nije desilo – zamislite samo da neki od njihovih careva odluči da ne sarađuje s Nemačkom ili Francuskom! – u prve tri nedelje rata u Ukrajini je spiskala dve decenije vojne proizvodnje, ima ogromne probleme u naoružavanju i mobilizaciji, umesto brzog rata ulazi u faze rovovske borbe nalik na one iz Prvog svetskog rata, ostaje bez meke moći svuda, pa i centralnoj Aziji, i praktično je samu sebe svela na zavisnost od Кine. Ne bi Кazahstan nedavno toliko lako zaboravio na raniju podršku Moskve da mu Peking nije došapnuo: ne brini, tu smo za tebe.

 

Stefan Slavković

Đorđe Кojadinović