Ruski hrt – Milorad Pavić

Na hartiji po kojoj ovo pišem, leži džepni budilnik iz 1898. s dvostrukim dnom za burmut. Kuca još uvek kao živo srce nekog davno sahranjenog džepa. Moj praded po ocu, dr Stevan Mihailović, izmerio je tim satom poslednje godine života. Okolnosti pod kojima je on umro 1922. u Somboru kao razveden čovek i kao sudija u ostavci, bile su čudne. Toliko čudne da mi ni moje babe, njegove kćeri, ni naši somborski porodični prijatelji Laloševići nisu nikad pomenuli da je praded sahranjen tamo u popodnevnoj senci somborske kapele.

Kad sam, to, slučajno doznao i shvatio da smo žena i ja s decom više puta prolazili pored groblja gde on leži i ne znajući da je tamo, rešio sam da stvar ispitam.

Evo šta sam doznao.

U Somboru se, u vreme dr Stevana Mihailovića, još trgovalo krijumčarenim draguljima, devojke su prodavale kosu i u gradu je bilo češljara koji su izrađivali četke od ljudske dlake i praded ih je kupovao birajući one od oštrih brada i brkova u raznim bojama – crne, crvene, žute i bele. Izjutra, on je četkao svoju talasastu kosu tom tuđom kosom i govorio samom sebi u ogledalo, zadovoljno se osmehujući:

– Pazi na čoveka koji zeva u tvom snu! Dok se taj ne pojavi, bezbedan si!

Kažu da je voleo svoje lice, nosio dvorogu bradu i brkove kao da je neka osedela lasta pala pod njegov nos. Bio je bled i upalih slepoočnica, tako da je pri svetlosti sveća uvek gledao i tim slepoočnicama. Žene su ga volele sa zakašnjenjem, najviše kad se on već hladio. Smatralo se da je izuzetna pojava i njegove ruke, bile su tako savršeno izvajane da se to moglo videti po rukavicama bačenim preko njegovog štapa. Lepim prstima, preletao je preko dirki klavira igrajući jednovremeno na klaviru šah s mojom prababom.

Jeo je kašikama od jelenskog roga, voleo je da duvanski dim dune sebi u džep i čeka svakog dana po podne u kafani čas kad se zaustavlja vreme jer ono naročito hoće da se zaustavi ponekad u kafani po podne. A potom bi, kad se gostionica počne puniti, odlazio kući da namiri i prošeta kerušu. Stajao je, ponekad, pred njom, na sredini svoje velike sobe gde je jedan ugao bio gluv, dok su ostala tri raspolagala odjekom, i osećao kako postaje stariji od junaka po knjigama, na polici. Voleo je pse, ali nije išao u lov i nije ih držao dok je bio u svom drugom braku, u braku s mojom prababom. Ona je, jednog dana, izvukla sve rublje iz dolapa, oprala ga i uglačala tiho pevušeći, dala da se poprave brave i okna, naredila da se očisti sve srebro i sve pradedine čizme i cipele; presvukla je naslonjače i posula pervaze porculanskom dugmadi, promenila čaršave u postelji, skuvala mužu praseću čorbu s limunom, poljubila ga kao i obično kad je polazio u Sud, i razvela se.

Prešla je s decom svojoj majci.

Čim je ostao sam, praded je zalio cveće iz usta vinom i nabavio mladu kuju, ruskog hrta, iz jednog ukrajinskog legla pristiglog s emigrantima. Kuja je mogla da ukrsti uši, imala je šiljatu glavu kao klip kukuruza, a rep je nosila između zadnjih nogu i on je bio ogroman, debeo u korenu kao ruka i služio joj poput vazdušne krme. Još dok je bila štene na mleku i ribi (mater su joj dojile ukrajinske seljanke) praded je nabavio knjigu, neko petrogradsko izdanje o gajenju hrtova, i u njoj pročitao kratak istorijat vrste.

Ruski hrt, poreklom od abisinskog vuka kao i ostale vrste hrtova, prvi put se u verodostojnim izvorima pominje u 12. veku. Potiče iz dva čuvena legla – „Perčin“ i „Voroncom“, služi za lov, ali za lov s konjima jer se kreće brzinom od oko 80 kilometara na sat i može da preskoči zeca u trku.

Zbog te hitrine i nesvakidašnje okretnosti, zove se „barzoj“ (brzi) i koristi u lovu na antilope, srne i drugu lakonogu divljač. Na ruskim plemićkim dobrima, odvajkada su držana uvek po 64 psa ovog soja, pa su prekobrojni odstranjivani, a manjak hitno bivao podmiren na taj način što se tražio neko ko ima hrta da pokloni. Jer, ruski hrt se – ne prodaje. Velika je sramota prodati ili kupiti hrta. On se ili dobija na poklon ili se nema. Krvoločan je i jedini od pasa koji hoće da rastrgne štene. Ima snažne dugačke vilice i gornja je znatno „starija“, tako da hrt jede glave zavučene među prednje noge i zalogaje drži na nepcu, a ne na jeziku. Ima zube koji melju kosti u prah i može čoveku da isisa krv iz rane nastale od zmijskog ujeda, a da se sâm ne otruje. Kažu da hrt ponekad hoće da se osteni (skameni), ali i taj kamen liči i dalje na hrta i predskazuje vetar i druge promene.

Hrt se ne može dresirati, nije privržen gospodaru, ali se može uvežbati za naročit lov na kurjaka. Taj lov je omiljen od davnine i veoma složen. U takvom lovu, na jednom struku, uvek se vode po tri hrta – dva mužjaka i jedna ženka – sve troje u istoj boji, što znači da su trojke ili bele, ili s mrljama kao u teleta, u prelivima od sumporovite do žute. Hrt ima oštre kao pileće grudi i dlaka se na tim grudima obrije pred lov da ga ne bi ometala u trku. Mužjaci imaju nešto zakrvavljen pogled, ženke čiste, bele beonjače. Svaka trojka, čim kidiše, odabere zver koju će goniti i po boji naveze, lako se uočava koliko vukova je poterano. Uvek ima toliko boja u poteri koliko zverki jer se trojke među sobom ne mešaju.

Ruski hrt nije čuvar kuće, gotovo je mutav i ubija se ako lane, jer mu je glas snažan i plaši na puškomet. Skreće tako naglo u trku da kad lomi, najčešće lomi rame. Ako je iz jazbine krenuta vučica, najpre je potera kuja. Vuka, pak, napadaju i sustižu mužjaci. Pre sveg, odsecaju ga od čopora. Vuk unapred zna da im ne može umaći jer hrt je u stanju da trči ukrug oko vuka koji beži u pravoj liniji. U tom neravnopravnom susretu, hrtovi se brzo pribijaju uz vuka koji oseća užasan strah i nemoć, uklješte ga i hvataju svaki sa svoje strane iza ušiju tačno na mesto za koje vučica hvata mladunčad kad ih prenosi.

Oni ne grizu, to vuka ne boli, nego, naprotiv, izaziva prijatne uspomene i hrtovi bez muke obaraju zver na zemlju. Tu je drže dok ne pristigne ženka koja čeka da hrtovi obave svoj deo posla. Ženka hrta je mudrija od mužjaka i misli brže od čoveka. Ona brže od svoje okoline pretvara sadašnjost u budućnost i, to, očigledno. Ona u tren oka hvata kurjaka za grlo, ali ne grize ni ona, nego čeka lovca. Tad nastaje odsudan trenutak. Lovac procenjuje lovinu. Ako je kurjak običan primerak da mu „kroz senku prolazi mesečina“, lovac daje znak i ženka prekolje vuka. Ali, ako se nađe da je vuk izuzetne građe i vrsnog soja, da može „senkom čašu preturiti“, lovac ga vezuje, nosi kući, živog i tamo se mladi hrtovi vežbaju na kurjaku za svoj budući život lovačkih pasa i goniča…

Jedno takvo štene od pasmine ruskog hrta, našlo se u stanu dr Mihailovića ubrzo pošto je on skinuo obe svoje burme odjednom, dotle držane na istom prstu. Praded je uvio svoj džepni budilnik u zimsku košulj i smestio malu kuju kraj njega. Ona je slušala otkucaje sata kao otkucaje majčinog srca i nije se bunila što je odvojena od legla.

Svakog jutra, budila ga je i on je gledao kroz dim prve cigare kako ga keruša njuši zatvorene gubice, pri čem se kroz dlaku videlo kako njen jezik radi unutra, u čeljustima jer hrt njuši i jezikom.

Psi je nisu voleli i klonili su se njenog društva, a dr Mihailović je ponavljao poslovicu „ni pas ni ‘rt“ misleći, pri tom, kako pas i hrt očito ne pripadaju istom soju. Njegova kuja, imala je toplotu tela višu nego što je ima običan pas i na mestu gde je spavala, a noćivala je na snegu, nicala je, i zimi, trava.

Govorilo se da može izlečiti od reume, ako se drži u naslonjači s bolesnikom. Imala je visok skok, mogla je, kako Rusi kažu, da skoči pre zalaska, a da se prizemlji posle zalaska sunca. Po njenim očima i dlaci, moglo se poznati kako će se promeniti vreme, a dr Mihailović je govorio u šali da njegova keruša ima najlepše čipkane gaće u Somboru.

– Pogledajte, može da plače samoj sebi u usta! – voleo je da kaže prijateljima pokazujući koliki zev ima kuja.

S njom nije nikad smeo otići u lov jer je tad, dvadesetih godina ovog veka, lov s ruskim hrtovima u Jugoslaviji bio zabranjen, pa je ta zabrana ostala do danas. Razlog je jednostavan – u srednjoj Evropi nema nijedne zverke koja je brža od hrta. Prosto vam ne treba puška: dovoljno je da hrta pustite pa da vam donese sve što potera…

* * *

Kad je pradedova keruša odrasla i dobila druge zube kojima je s uživanjem samlela u prah i pojela poslednje od onih mlečnih zuba, dr Mihailovića je potražio Eugen Doža. Pre tog, dr Mihailović nikad nije ništa čuo o njemu. Jednog dana, jednostavno mu je bila poslata na dar lula i ded je odmah znao da je to ponuda za kupovinu ispod ruke. Bez reči je vratio dar pošiljaocu i oglušio se o ponudu. Ali, stvar ga je ipak golicala, treće uho je proradilo u njemu i dr Mihailović se uplašio od onog što je mogao učiniti. Rešio je da otputuje i tako pobegne od iskušenja. Unajmio je fijaker, još iste večeri, vezali su fenjer za rudu, oči su mu se oznojile prvi put u životu i on je presreo i zaustavio orijent-ekspres kod mosta na Tisi. U plišanoj naslonjači koja je mirisala na dim „havane“ i ženski puder, stigao je u Peštu.

Uveren da je izmakao opasnosti, sedeo je, potom, u budimskoj poslastičarnici, gledao ulaz u Crkvu kralja Matije i jeo išlere, kad se, u dnu prostorije, podigao od stola i prišao mu čovek retkih zuba između kojih je pri govoru jezik kipeo kao testo. Čovek je nosio pod okovratnikom bič lepo vezan u mašnu, na visokim potpeticama čizama dve crvene marame da se ne bi klizao na poledici niz budimske basamake, a u rupici kožnog grudnjaka, imao je zadenutu lulu. Po tom, moj praded, poznao je Eugena Dožu. Stigao je iz Sombora pre dr Mihailovića i sad ga je procenjivao očima koje se nisu smejale jer, bio je petak, kad se ne smeje da se u nedelju ne bi plakalo. Čovek je rekao pradedi da ga odavno čeka i zamolio za dozvolu da mu nešto pokaže.

Dr Mihailović se osetio u tom času spor, veoma spor. Doža je pripalio lulu, povukao nekoliko dimova, a potom je ugasio, otvorio poklopac lule i unutra se ukazao, u pepelu duvana kao u nekoj peći, brilijantski kamen. Dr Mihailović ga je pažljivo izvadio i naspram ogledala prineo uhu. Odmah je znao da je pravi.

– Ovaj koji držite, promenio je, dosad, tri ruske porodice – rekao je Eugen Doža. – Iz Afrike je. Kažu da leči reumu ako se drži na prstu. U njemu se može videti kad će udariti vetar i okrenuti se vreme, a zmije beže od njega. Da li je pravi, možete, lako, proveriti, i sami. Stavite ga na jezik i promeniće se ukus u vašim ustima.

Praded je stavio kamen u usta i ukus išlera je iščezao. Cena je bila poražavajuće niska s obzirom na vrednost i dr Mihailović se pokolebao.

– Dok je zuba, biće i hleba – rekao mu je Doža kao da čita misli i dr Mihailović je video njegove oči koje su kao ogledala menjale boju prema očima sabesednika.

Sad su bile plave i praded je odlučio. Vratio se u Sombor i počeo da prikuplja novac. Po tom, samo po tom, u porodici se znalo da je morala postojati tih poslednjih godina neka žena u životu dr Stevana Mihailovića. Neka žena zbog koje je skinuo svoja dva venčana prstena, odjednom i sad ih prodao.

U to vreme, dr Mihailović, počeo je da nalazi na svojim četkama sede dlake, izgledalo je kao da je gluv, da ide kroz svet kao kroz pustinju tražeći zvuk, a jednog jutra, kad se, po običaju, zagledao kroz prozor u sat, na tornju, tamo nije bilo uobičajenog prizora, nije, uopšte, bilo tornja na trgu i samo su staze koje su tekle tim predelom zaobilazile mesto gde bi trebalo da stoji toranj.

Ali, sat je bio tamo još uvek i otkucavao je devet.

Dr Mihailović je prišao prozoru s pisaljkom i to što vidi nacrtao na prozorskom staklu. To je bilo poslednje što je ostalo od njegove ruke. To staklo je dugo stajalo uramljeno u njegovoj sobi i posle, pošto se sledećeg dana u prozor vratio toranj i star vidokrug. Ne znam kako je praded došao do ogromne svote potrebne da se kupi kamen. Čitao je, tad, knjigu o stipsama i solima, sanjao da kuje staklo i u snu video kako mu blistav kamen zaustavlja krv. Izmerio je kerušu i ona je imala neverovatne mere: 72 centimetra, bila je visoka; 72 centimetra dugačka i obim grudnog koša, bio joj je 72 centimetra. Bio je, to, nekakav pitagorejski kvadrat iz kog nije bilo izlaska…

Bilo kako bilo, praded je kupio kamen. Zatim, kao da se primirio, opet je sa zadovoqstvom sukao brk za koji se u Somboru govorilo „težak, da može češalj poneti“, i opet je izbacivao svoju omiljenu uzrečicu:

– Kad bi sve budale belu kapu nosile, bilo bi kao da uvek pada sneg!

Ali, to je trajalo, samo, sedam dana. Tad mu je Doža poslao novu lulu na poklon. To je značilo da ima i drugi brilijantski kamen – da ima par. Dr Mihailović se još više uplašio nego prvi put.

Bio je vrbopuc, izišao je da prošeta parkom, ali mu se učinilo da svim prolaznicima svetli jezik. Ne vrativši se kući, uhvatio je prvi voz za Zagreb, a otud nastavio u Beč s izgovorom da hoće u pohode Stejićima, porodici svoje prve, pokojne žene. Još iste večeri u Beču, u Grčkom sokaku, video je u izlogu jedne krčme kepeca kako krpi bradu zlatnom iglom i crvenim koncem. To je značilo da ima svežeg, tek muljanog vina, i praded je ušao.

Za prvim stolom, poznao je Dožu. Kao da ga odavno čeka, Doža ga je pozdravio bez iznenađenja i ponudio da sedne s njim. Iz usta je izvadio lulu, ugasio je i bez reči pružio dr Mihailoviću. Praded je podigao poklopac i našao, unutra, drugi brilijantski kamen, istog crvenkastog sjaja kao prvi, očito iz iste iskopine, iz istog podzemnog legla.

– Ako se ovaj i onaj koji već imate stave pod uši – rekao mu je Doža – osoba koja ih nosi, dobiće oštriji vid. S ovim kamenom na jeziku, ma koliko pio, čovek ne može da se opije. Lako ćete proveriti je li pravi. Pružite ruku i ispustite ga na dlan. Ako uspete da izmaknete ruku pre no što vam padne u šaku – nije pravi!…

Praded je sedeo kao skamenjen, ništa nije rekao, ali je otkazao već naručenu večeru, vratio neotpečaćenu bocu vina i rešio u sebi da kupi i drugi kamen. U tom času, Doža je načinio pokret kao da će pripaliti lulu, ali, umesto tog, istresao je pepeo iz nje i pružio je, ponovo, dr Mihailoviću. Ovaj je shvatio šta će naći na dnu lule i tako se uplašio da mu je sitnina zazveketala u džepovima. Video je, odjednom, svaku sitnicu na Dožinom licu: video je da ovaj brije vrh nosa i da ima kao kamila dvostruke kapke od kojih su donji bili providni, video je da Doža kradom drži u šaci sastavljen palac s malim prstom. Tu šaku, Doža je, odjednom, kao da se raspukla, otvorio i na nju istresao iz lule treći kamen. Bio je beličastog sjaja i za njega je preprodavac tvrdio da je na trenutke tako topao da može u zemlji da oživi biljku usred zime. Položio je kamen pored onog prvog i upitao dr Mihailovića prelazeći, odjednom, na ti:

– Znaš li, kakva je razlika među njima?

– Znam – priznao je dr Mihailović i osetio kako mu potpetice cvokoću pod stolom. – Jedan od njih je muški, a drugi je ženski kamen. Hoćeš li ih prodavati?

– Muški hoću, ali ženski ne – rekao je Doža i nasmejao se retkim zubima iza kojih je jezik iskipeo kao testo.

– Šta ćeš uraditi sa ženskim kamenom, Doža? – upitao ga je dr Mihailović.

– Samo mu ime kaže – odgovorio je Doža – u godinama sam; pogledaj: već nosim mrežu preko lica… više me žene neće, milom…

I rastali su se. Dr Mihailović se vratio u Sombor, počeo je da mršavi i strahovito da puši. U njegovom snu, javljao se čovek koji zeva. Razljubak iznad usana, počeo mu je ćelaviti, nosio je srce u šaci, ostavljao zalogaj pasulja da prenoći pod jezikom, češao ramenom bradu, a trepavice su mu postale tvrđe od obrva. Rasprodavao je stvari, staklo, klavir i, najzad, kerušu. Topio se u nekoj muci i, najzad, kao da je nešto pregoreo, umio se, jednog jutra, jučerašnjom vodom, stavio u džepove soli i kupio od Dože drugi kamen založivši kod njega i sat. Sad je imao par kamenova. Oba su bila muška.

Sedeo je u polupraznoj sobi i na zraku, propuštenom kroz staklen čep jedne boce, pripaljivao cigaru. A zatim bi sklanjao bocu sa sunca da ne bi upalila kuću. Pred njim, ležala su dva kamena, on je posmatrao njihov crvenkast odsjaj u kom kao da su se brilijanti približavali jedan drugom. I tad je pukao grom. Ispostavilo se da dr Mihailović nije bio u mogućnosti da odgovori obavezama koje su njegovi poverioci nametali, imanje Čenej, otišlo je na doboš, potražene su neke priznanice i nisu nađene, tako da je praded morao dati ostavku u Magistratu. Bio je oboren na oba pleća. Ali, dva brilijantska kamena, bila su, još uvek, kod njega. Sad su krasila par minđuša koje je dr Mihailović dao da se naprave i, jedne večeri, on je rešio da brilijante, najzad, pokloni…

Šta se desilo i kom su dragi kamenovi bili namenjeni, ne zna se. Jedino je izvesno da je dr Mihailović, u času kad je hteo predati minđuše, video na haljini svoje izabranice treći kamen – onaj ženski – kao ukras na igli. Kažu da ga je otkupio od vlasnice tonući i dalje u bezdan i da je na dan svoje smrti (a ona je nastupila ubrzo) nađen za stolom. Kraj njegove glave, ležale su minđuše s dva muška draga kamena. A ženski je bio na vrhu igle koja mu se našla zadenuta u vratnu maramu. Praded očigledno nije bio od one vrste vukova kojima se oprašta život.

* * *

Treba, najzad, objasniti, i to, otkud džepni budilnik mog pradeda kod mene. Nasledila ga je od svog pradeda Marija Doža kojom sam oženjen. Njena dva visoka i malo pogurena brata dolaze, petkom, da popiju kafu s nama. Nose teške džempere pletene oko prsta umesto oko igle, briju ne samo bradu nego i vrat čak do grudi, i ja se ne osećam najlagodnije između njih dvojice. Kad su tu, dovoljno je da pomirišem mleko pa da se usiri.

Ali, nema se kud. Od moje porodice, oni su me odsekli, odavno i ja petkom pažljivo motrim na lepe i snažne zube svoje žene, koji škljocaju kad zevne. Ipak, nisam preterano uznemiren. Smatram da sam, bar, zasad, bezbedan. U susednoj sobi spavaju naša tri deteta. I ona na nekom treba da se uvežbaju za život.