Историја има своју сакралну логику. На сличан начин као што постоји свештена географија, која географске датости посматра не као „мртве“ или „материјалне“ феномене и реалије, него као један Свети текст (исписан нарочитим знацима), могуће је говорити и о сакралној историји. Историја није само „материјална“, она је и пројављивање „натприродног“, невидљивог, Светог, унутар земаљске реалности. Догађаји који се одвијају у времену имају своју симболичку вредност; и историја није ништа друго до одражавање тог супериорног поретка.

Штавише, она је у целости сакрална јер се унутар ње чак и оно што у њој није сакрално, већ само људско (или чак подљудско или демонско), у потпуности подвргава сакралној логици. Историјом управља Провиђење. Ако је Бог свемоћан, читава историја последица је његове воље. Али чак и у том случају, постоје, самом Божјом вољом задата, неизбежна ограничења. На првом месту, то је слобода човека, који може да се определи било за „добро“ – то је њен сакрални принцип – било за „зло“ – који је његова директна негација. Из тог проистиче да је принцип „зла“ њен активни покретач. Историја је негација светог и његово поновно потврђивање. Исто то може се пренети и на лични план: људски живот одвија се између та два пола, сакралног, и његове потпуне и радикалне негације, демонског. На плану индивидуалне егзистенције, његов задатак је не живети „слободан од греха“, већ управо постићи обоготворење: постати сличан или чак раван Богу, и тиме превазићи чисто људску егзистенцију.

Изгнанство из раја, убиство Авеља, Пали анђео 

Зло је активни покретач историје. Историја без њега не би могла да се одвија. То не значи да се принцип светог кроз историју и у историји испољава на мање делатан, активан начин, већ да управо само „зло“ представља њен првобитни импулс, без кога она уопште не би могла да почне. У хришћанству, она почиње „грехопадом“, изгнанством Адамовим из раја. Њен следећи чин је убиство Авеља. Другим речима, основни смер историје је инволуција, не еволуција; не постоји напредак, прогрес, постоји једино регресија, отпадање од светог. Али овај процес није ни једноставан ни једносмеран. Постоје силе које се непрестано активно супротстављају њеном току. И принцип светог се непрекидно уплиће у њен основни ток, не доводећи га у битном у питање, али исто тако и не допуштајући му да у потпуности превлада. Тако ће бити све до самог краја времена.

На овом месту завршава историја и улазимо у домен есхатологије. У хришћанству се ова темељна драма најзад разрешава Царством небеским – то је коначна победа принципа сакралног унутар земаљске реалности. Њиме се прекида ток историје па и самог времена, који је овде схваћен као линеаран. Али постоје и другачији одговори на исто питање: смак света и крај историје могу бити исто тако само крај једног временског и историјског циклуса, на крају којег се сакрални принцип манифестује у својој целовитости. Његово испољавање у потпуности, у свом интегралном виду, уједно значи почетак новог циклуса, који неминовно има исти ток и смисао (деградације и регресије). То је циклични концепт времена и људског бивствовања у њему. Историја се потом наставља кроз поновно (у ствари прво, у новом цилкусу времена) испољавање принципа „зла“.

У хришћанској теологији Бог је свемогућ. Он је стваралац космоса, свега постојећег, видљивог и невидљивог. Он је безгранична, саморефлектујућа моћ, дух, сила која сама себе потврђује, кроз стварање. Његово једино ограничење може бити слобода која је дата човеку и, у крајњем, сваком створеном бићу. Анђели такође поседују слободу, чак и слободу побуне против самог Творца: то је хришћанска повест о Палом анђелу. Али било да су његова ограничења самозадата или да происходе из неког другог разлога, она постоје као део утврђеног поретка у космосу (који сам и јесте ред), као „правила игре“, према којима се историја одвија. „Чуда“ су искорачења из тог реда. То не значи да су она самовољна. И човеку је дата иста моћ: да почини дело које представља искорачење из његових природних, „физиолошких“ ограничења, чиме он надилази пуко људско стање. Тиме се потврђује његова сродност са Богом. Човек је створен према Његовој слици. („Рекох вам:  богови сте“, гласи чувено место у Псалтиру.)

Стварање „ex Deo“ и стварање „ex nihilo“

На овом месту ваља указати на једну суштинску, концептуалну метафизичку разлику између свих монотеистичких религија, у које, сем ислама и јудаизма, спада и хришћанство, и „паганизма“, односно на круцијалну разлику која дели све аврамитске од неаврамитских религија.

На метафизичкој равни, највиша категорија јесте апсолут, „бесконачност“. Он представља одричну категорију, јер њега ни на који начин није могуће одредити из условљене, ограничене позиције бића.

Надаље, једна од могућности апсолута јесте пројављивање, а оно се подудара са „чистим бићем“. „Чисто биће“, на овом месту, можемо изједначити са пројављивањем апсолута, односно, у хришћанској перспективи, са Божјим стварањем.

У неаврамитским традицијама (религијама) не постоји никаква строго утврђена граница, „баријера између света онтолошких принципа и самог пројављеног (то јест, света) – баријера која их (иначе) дели у креационистичким религијама“ (Александар Дугин: „Метафизика Благовести“). Ово становиште, следећи Дугина, можемо назвати „манифестационизмом“, а за њега је карактеристично управо то да „пројављено није строго одвојено и нема суштину различиту од онтолошких принципа. Напротив, та веза се испољава свуда и у свему, и саме ствари и бића стално имају могућност да превазиђу оквире пројављеног, крећући се по вертикали или према праинтелекту и кроз њега (`активно савршенство`, `ослобођење`, `мокша`), или према супстанцији пројављивања и кроз њу, у окриље праматерије (`пасивно савршенство`).“ Пројављивање апсолута је отуда непрекидно, а стварање, стварање „ex Deo“ у суштини стално, а не једнократни догађај у времену.

„Креационизам“, карактеристичан за аврамитске традиције, усваја супротно становише: стварање је стварање „ex nihilo“, баријера која дели принцип од пројављеног отуда је строга и суштински непремостива, а само стварање је, као једнократно и непоновљиво, зато нужно повезано са „добровољним самоумањењем Божанства“, дакле неком врстом „самопонижења“ – у хришћанству, са „кеносисом Оца“. Из тог прозилази и сасвим другачији однос према свему створеном и према човеку, који, у доследно креационистичкој перспективи (на пример, у јудаизму), није манифестација Божанског већ, као и сва природа, у основи „ништа“, будући да је створен из „ничега“ и да постоји само захваљујући Божјој милости, са свим последицама које из тога происходе. Ипак, од случаја до случаја, посебно у православном хришћанству или суфијском исламу, та перспектива престаје да буде тако строга и допушта мања или већа одступања од ригидног „креационистичког“ становишта, ка „манифестационизму“ у веома различитим формама. 

Слика која отпада од свог Творца

Било како било, човек унутар сакралне историје заузима средишње место и значај: он и јесте њен истински центар. У земаљској средини он представља само Небо, сакрални принцип, просијавајући даље њему инхерентне садржаје, реда и светлости.

Ред који суочава у створеном истовремено је и одраз оног реда који је унутрашњи садржај самог човека а који се у природи (која је дело Творца) одражава као у огледалу.

Створени свет, како је већ речено, подлеже разорном, корозивном деловању времена. Он подсећа на слику која отпада од свог Творца. (У манифестационистичкој перспективи, то значи да слаби сама манифестација апсолута у пројављеном.) Деградацији неумитно подлеже и сам човек, дајући сакралној историји квалитет изразитог и непомирљивог дуализма. Тако он више није само чувар свега створеног, већ постаје и сила која му се активно супротставља. Тиме он престаје да буде носилац сакралног принципа историје али не излази ван логике сакралне историје; штавише, он је тиме потврђује.

Сакрална историја помирује две наизглед противуречне и непомирљиве ствари: човек у њој задржава своју слободу, истовремено настављајући, или не престајући да буде „оруђе Провиђења“. При том, његова улога има, како обредни и симболички карактер, тако и карактер сасвим активног учествовања у историји, која се, додуше, реализује у великој мери независно од његових хтења. Човек не зна њене исходе, нити може знати стварне последице свог деловања. Али Бог захтева не човекову пасивност и пасивно ишчекивање разрешења велике космичке драме, већ његово учествовање. Он је дужан да у њој учествује на активан начин како би подржао дело Творца. Управо на тој основи почива супериорна етика (не морал, који је обичајан јер почива на консензусу), најјезгровитије изложена у „Бхагавад-гити“, у којој Кришна подучава Арџуну, позивајући га да следи његов пример кроз акцију: премда не постоји ништа у три света што би он (Кришна) желео стећи, он ипак у њима делује. Он делује равнодушан на победе и поразе, добитке и губитке. Он делује јер ако не би деловао, свет би пропао: „Тим путем (деловања) свет се одвија и поново се одвија“. Човек тако својим деловањем имитира богове, самог Творца.

Човеково активно учествовање у историји још не значи да је он свестан њених истинских циљева, њеног „смисла“, још мање њене сакралне логике. То поготову важи за онај историјски период који хришћанска традиција означава као „последња времена“, а индуистичка као kali-yuga (последњи од четири регресивна циклуса времена). То је време свеопште конфузије, време у коме ће, како опомињу „Vishnu-purana“, „свако мислити да је брахман“, а „сви списи биће сматрани као да су свети“.

„Последње време“, које је већ почело или којем смо се већ увелико приближили, јесте и време потпуне профанизације и десакрализације историје (али и било које  друге људске области), у којој бледи и свака свест о вишем значењу историјских догађаја. Ова свеопшта профанизација историје има за последицу свођење историје на раван чисто људских узрока и посве арбитрарних конструкција њеног „смисла“.

Сакрални принцип историје у овом периоду, који је и завршни део циклуса, постаје невидљив и недостижан за људе или барем за огромну већину њих, а сакрална историја у потпуности нестаје из свести обичних људи. Али то не пориче његово присуство. Сакрални принцип и даље одређује историју, само што се то дешава скривено од људских очију.

Уопште, архетипски принципи и у овом времену настављају да „управљају“ историјом будући да су на мање-више прикривен начин садржани у најразноврснијим идеолошким облицима савременог света: од технократске идеологије до марксизма, од либерално-капиталистичке идеологије до фашистичких идеологија или американизма. Сваки од историјских феномена, уосталом, укључујући и државе, политичке партије и покрете, па и истакнуте појединце, актере историјских збивања, па чак и ван-политичке институције, од финансијских до културних, од уметничких до „еколошких“, имају своју улогу у сакралној историји, чији ће се прави смисао, кога су људи по природи ствари несвесни, обелоданити накнадно, у драматичном расплету „последњих времена“.

Множење профаних и произвољних конструкција смисла историје, било да произилазе из филозофских концепција, било идеалистичких било материјалистичких, било да проистичу из политичких доктрина и идеологија, има још један смисао: он прикрива стварне носиоце сакралног принципа, као и носиоце његове демонске, инферналне, негације.

Краљ света и Кнез овога света

Хришћанско предање говори о седморици невидљивих праведника захваљујући којим се одржава свет. Апостол Павле, у „Посланици Солуњанима“, говори о тајновитом присуству „оног који задржава“ (Антихриста и његов долазак).

Француски езотерик Сент-Ив д`Алведр, у књизи „Мисија Индије“, пренео је на Запад будистички мит о тајном центру света, Агарти (Aggartha), скривеном негде у забитима хималајских планина, Индије или Авганистана. Руски писац Фердинанд Осендовски (у књизи „Звери, људи и богови“) говори о Краљу света, који невидљиво влада површином Земље, скривен у подземном краљевству Агарта. Према миту, кога Осендовски очигледно верно преноси, он „има моћ и да разговара са самим богом, при чему пламенови избијају из олтара, а кроз њих се појављује Божје лице“.

Традиционалистичка мисао пружила је, кроз рад езотерика и метафизичара Рене Генона, егзегезу овог мита, у чијој најдубљој основи је идеја врховног духовног средишта, духовног центра човечанства, током последњег временског циклуса човечанства, односно гвозденог доба у традицијама народа Запада. Како уочава Генон, постоје бројне паралеле и аналогије будистичком миту о Краљу света, и то у најразноврснијим традицијама: од хиндуистичке и јеврејске, преко исламске и хришћанске, све до келтског мита о Светом Гралу, који је накнадно и површно, христијанизован. „Само име „Агарта“ значи „’неосвојив’ или ’неприступачан’ (а и ’неповредив’ будући да је ’Боравиште мира’, Салим)“ (Р. Генон), али име духовног средишта  пре садашњег циклуса времена гласило је Paradesha („Уздигнут предео“ на санскриту), халдејски Pardes или Paradisus, („рaj“) у западним традицијама..

Насупрот Краљу света је „Кнез овог света“. То је Ђаво, Сатана, Пали анђео хришћанског богословља. Он је окружен онима које муслиманска традиција назива „авлин-еш-шејтан“ или „Светима Сатане“. У традиционалистичкој мисли, ово одговара центрима контраиницијације (насупрот истинским центрима иницијације, будући да је Генон сматрао иницијацију за обавезан предуслов духовне реализације). Али је контраиницијација са својим организацијама и структурама само изврнута, пародирана, наопака слика правог сакралног принципа и његових хијерархија.

Замућено, изобличено и разбијено огледало реда

Рене Генон миту о Краљу света додаје и мит о „седам кула Сатане“ расејаних широм земаљске кугле, од Африке све до Туркестана, Урала и Западног Сибира. Те куле одговарају „личностима“ седморице главних палих анђела. Из тих кула врши се сасвим реалан утицај на постојећи свет, наравно, у циљу разарања, деградације свега постојећег. Кварење у ствари погађа најпре човека, који и јесте (симболички и стварно) заступник небеског принципа на Земљи, али оно тиме погађа и све створено, укључујући и саму природу која је огледало небеског реда (сада замућено, изобличено и разбијено огледало).

Када је реч о свесним носиоцима два супротстављена принципа сакралне историје, треба приметити да ни једни ни други нису људи у уобичајеном значењу тог појма. Од „обичних људи“ одваја их управо степен духовне реализације: чак и „адепти ђавола“ су људи који су на путу духовног уздизања превалили огроман пут, али су потом установили да им није „дозвољено“ да пређу преко одређеног ступња духовног развоја. Враћајући се назад (у ствари, стрмоглављујући се наниже, ка демонском и инферналном), они ипак задржавају извесне способности и моћи, недоступне па и непојмљиве, већ увелико деградираним људима „последњег доба“.

„Лутајући маги“ опслужују седам кула Сатане. Између њих и профаног света налази се читав низ тајних организација и друштава (који опет воде они који су, у мањој или већој мери, свесни своје улоге), те низ наизглед сасвим профаних организација спољашњег културног и политичког света. (Са гледишта сакралне историје, поновимо, ниједна појава ни инситуција у историји није заиста „профана“, будући да све оне – па чак и материјалистичке и изразито атеистичке, или „богоборачке“ и „сатанистичке“ – у крајњем, представљају само одређене архетипске, сакралне идеје, премда изобличене и секуларизоване, и испуњавају своју улогу иманентну сакралној историји).

Мит је начин да се, онима који живе дубоко уроњени у „овоземаљску“ стварност, представе одређене „оностране“ истине. Оба пола дуализма људске и сакралне историје не само што имају своје носиоце међу људима, већ они, исто тако, остварују и сасвим реалан контакт с „оностраним“: у случају носилаца сакралног принципа, са Божанским. Супротни пол, са силама таме, ђавола, самог пакла.

 Краљ света на површини Земље

Генон, а тиме и традиционалистичка мисао у целости, дословно схвата и тумачи мит о Краљу света и скривеном краљевству Агарта, који симболише духовни центар човечанства. Агарта представља центар, али центар скривен у подземљу: „Агарта није увек била под земљом, нити ће овде заувек остати; доћи ће време у коме ће, по речима које је пренео Осендовски, народи Агарте изаћи из својих пећина и појавити се на површини земље“ (Р. Генон, „Краљ света“). Тај центар у овој верзији постоји на сасвим материјалан начин и у условима безбедности које му пружа његова скривеност испод површине Земље.

Иста та мисао усваја и Генонов став о „регуларној иницијацији“ која, наводно, представља неопходан услов духовне, метафизичке реализације и трансцендирања људског стања, ка божанском. Сакралном историјом управљају иницирани (што се подједнако односи на представнике иницијације и контраиницијације), а сакрални принцип има свог „легитимног“ представника у лицу Краља света и духовне хијерархије која га окружује, што ће се обелоданити на самом крају историје, односно временског циклуса коме припадамо, када коначно изостану сви разлози да се његово постојање и даље прикрива.

Идеја о подземном скровишту инкарнације сакралног, небеског принципа, сама по себи је контрадикторна. Седишта духовне власти, саобразно сакралној логици, могу се налазити у горјима и у планинама, али никако у подземљу, које се, логично и природно, доводи у везу са хтонским и инферналним, са пакленим.

Те исте хтонске утицаје, по свој прилици, одаје и идеја о иницијацији као предуслову духовне реализације. Однос Бога и човека принципијелно искључује било какво посредовање – оно није потребно човеку, још мање Богу. Пројављивање сакралног принципа кроз историју зато увек остаје непосредно и обавијено тајном, на сличан начин као што познавање сакралне логике историје не омогућава предвиђање конкретних догађаја. (Тако ни пророчанства, сем у изузетним случајевима, не почивају на виђењу будућих догађаја, већ на познавању оног реда који је иманентан историји.)

Архетипови и идеје сами бирају своје носиоце кроз историју а људи унутар сакралне историје, парадоксално, задржавају своју слободу, делујући у складу са сопственом природом. Безбедност и заштићеност „неприступачног, неосвојивог места“ не може се стога односити на носиоце принципа, него једино на сам принцип, већ из тог разлога што он припада интелигибилном а не сензибилном свету, свету вечности уместо случаја и ефемерности.

„Неповредивост“ се, наравно, може односити и на појединца, конкретну особу, уколико је то воља Провиђења. Она је и обележје јунака, у сваком погледу изузетних. Али, у метафизичкој драми сакралне историје не постоји извесност, већ једино ризик, као што не постоји „добро“ које се само по себи разуме.

за П.У.Л.С:  Борис Над

Арктогеја

Текст „Сакрална историја“ је поглавље књиге „Ка постисторији“, која се налази у штампи.

  Društvo, Istorija, Religija, Арктогеја, Борис Над