Sećanje na odraz

TARDI – ISTINITA PRIČA O NEZNANOM JUNAKU (Komiko ,2011.)

U svom znamenitom delu “Nelagodnost u kulturi”, Zigmund Frojd je tvrdio da je kultura rad, red, i prijateljstvo. Seksualnost je cenzurisana oblast koja, u ime kulturnih i civilizacijskih obrazaca podignutih na nivo norme, mora ustupiti svoje mesto drugim vrednostima.

Drugoj prirodi, onoj koju čovek, izgubivši vekovima utemeljivane hrišćansko – misticne modele postojanja, sam počinje da ustanovljava.

Homo metaphysicus ustupa mesto homo economicusu. Ili mentalitetu na kome bi u svakom plebiscitu bečka opereta pobedila Mocarta.

Pragmatičnom, dezorjentisanom i sve više atomiziranom subjektu, koji živi u svetu u kojem vlada samo jedno načelo, ono Orvelovo – “Laž je istina”. Transcedentne vrednosti bivaju akumulirane u svet velikog marketa (i samim tim robno – novčanih vrednosti ). Sve ustanove u društvu rade udruženim snagama na proizvodnji čoveka, koji će bez mnogo roptanja, uporedo sa preinačavanjem prirodnih resursa u robu, i samog sebe preinačavati u robu.

U svetu robe neminivno je važnije imati nego biti. Društvene norme, putem školsko – obrazovanog mehanizma, medija i porodice kao medijatora, ne primoravaju pojedinca “nasiljem reda” i sistemom nagrade i kazne (sub modo), da potiskuje samo ono animalno, gde je I seksualnost, vec i sve drugo imanentno u čoveku, pre svega, mogućnost da se uistinu bude dobar.

U kapitalističkom, industrijskom i postindustrijskom dobu, prva božija zapovest “ljubi bližnjeg”, danas bi mogla da glasi – laži bližnjeg.

Potisnuta seksualnos, čovečnost, kreativnost, upodobljena lukrativnim, kalkulativnih režimima ekonomsko – birokratsko – tehnicističkog uma proizvode izobličenog, osakaćenog i anesteziranog subjekta koji igra ulogu objekta (ili objekta koji igra ulogu subjekta).

Postvareni subjekt Karla Marksa koji je, nažalost po ljudski rod, mogao biti ortografisan, mapiran, upravo suvoparnim ekonomskim terminima.

Postmoderne Sokrate danas niko ozbiljno ne shvata.

Kraj je utopije, kraj svih tragalačkih napora da se stigne na pomenuti ostrvo Tomasa Mora.

Istinite priče o smelim stremljenjima ispod tepiha obmane, simulacije, blefa, ustupile su mesto pričama… o kraju .

Zato su, izabranim duhovima, sedamdesete godine prošlog veka posebno interesantne.

Postšezdesetosmaške. Jer su odjek i trag onoga sto se izgleda htelo, a htelo se izgleda sve.

Sve sto nije normirano. Čovek po meri svojih stvarnih mogućnosti; onaj potisnuti, marginalizovani, zamagljeni deo u nama samima – necenzurisani čovek.

U tom smislu, bio je to zaista kontrakulturni pokret (poklič).

Ako je istina da se htela uistinu istina (to jest Celina koja je to sve).

Ako nije istina da su“ buntovnici bez razloga uistinu nadglasavali buntovnike sa razlogom.

Ako sve manje – više, nije bio produkt advertajzing kompanija i medijske manipulacije- propaganda. A cini se da ipak jeste.

O tome svedoče tvorevine upravo sedamdesetih, posebno tvorevine takozvane kontrakulture preobražene u pop. Rok muzika, film, književnost, pozorište i, naravno, strip.

Takozvani autorski odnosno buntovnički strip bio je najaktuelniji upravo sedamdesetih. Britke, kratke, storije često nežanrovskog opredeljenja, prosto su preplavile tadašnja strip izdanja.

Etablirani Dargoov mesečnik “Pilot” kao i “Urlajući metal” “Udruženih Humanoida” (Les humanoids associés ), izmedju ostalih izdavača, bili su rasadnici novih svežih strip snaga i talenata.

Jedan od strip autora tog doba koji je na sebe posebno skretao pažnju jeste i francuski crtač i scenarista Žak Tardi.

Posle kratkotrajne saradnje sa Pjerom Kristanom, kojim će anticipirati strip poetiku koja će tek zaživeti kroz ostvarenja nastala u saradnji sa Enki Bilalom, kreira nadasve šokantno i bizarno delo pod nazivom ISTINITE PRIČE O NEZNANOM JUNAKU (za koje odmah dobija nagradu na prvom festivalu stripa u Angulemu 1974.)

Ako se usud kolektivnog iskustva nalazi u misli Žana Bodrijara da se apokalipsa već dogodila ali da mi toga nismo svesni, onda se isto, ali na potpuno autentičan stvaralački način, može isčitati u delu ISTINITE PRIČE…..

Kao nikada do sad u istoriji stripa, nema više ni traga od junaka. Reč je tu o svojevrsnoj ironiji, jer na scenu njegovog i evropskog stripa stupa anti junak. Objektivizovani, raspolućeni, atomizirani, paranoidni, subjekt (ako subjekta ovde stvarno ima).

Sav kasniji Tardijev opus navodi na skoro nedvosmisleno uverenje da priče ne pričaju likovi već pre arhitektura, dekori, dela ljudskih ruku.

Autor i formalno-zanatski troši više vremena na crtanje mizanscena, nego na protagoniste. Tvorevine ljudskog racionalizovanog, pragmatičnog, funkcionalnog uma su paradoksalni nosioci priča. Likovi su pridodati svetu koji više ne pripada njima. Hladnoća oličena u scenama na kojima je potrošeno mnogo crnog tuša jeste ta koja pokreće, proždire narativni ritam.

Crno kao kraj i belo kao smrt.

Mrak se ovde crta i piše velikim slovom.

Ljudi su tek posledice velikog uzroka. Prvog svetskog rata.

Ljudska je volja groteskna, i komična u isto vreme. Izvitoperena.

Rani Žak Tardi je, bez sumnje, želeo pre svega da nas uznemiri.

Ne da nas zabavi.

Ima razloga da mu oprostimo.

Za P.U.L.S.E Đorđe Milović

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, kultura, Psihologija