U stara vremena, kad su ljudi živeli manje usplahireno nego mi i samim tim bili mudriji nego mi, ćutati je bilo sinonimno sa osećati. Dok smo mi poverovali da jaka osećanja zahtevaju buku i bes, može biti da se ona jedino u tišini, individualnoj ili zajedničkoj, mogu istinski doživeti i upoznati. Zajedno s tim, u ista ta stara vremena, postojala je i reč za osobe tanane u tim ćutnjama, osetljive, na neki način ranjive, lako pobudljive. To što ovu reč danas smatramo arhaizmom ili hrvaštinom moglo bi biti tema nekog sasvim drugačijeg teksta. Da mi sada vidimo šta o tom pojmu, i još više, o takvim osobama, psihologija može da kaže.

Da počnem s par ilustracija. Zamislite mladića koji živi u inostranstvu i nikad se neće vratiti u domovinu. Tuberkuloza ga ubija kad mu je samo 39 godina, nakon što je jednu od njegovih sestara već bila ubila kao dete. Nekako je dospeo do Pariza, ali nije jasno kako će tamo preživeti i lečiti se. Smatrali su ga čudom od deteta, ali svetom muzike tada još vlada Betovenova senka. Naš junak, međutim, nema fizičke snage ni za početak Apasionate, a Hamerklavir bi mu bio gori od maratonske trke. Kako tonom ne moze da ispuni koncertnu dvoranu, počinje svoje kompozicije da svira u salonima (a i to je uspeo da uradi svega tridesetak puta), gde ne mora da strahuje da neće dopreti do gostiju koji ne sede tik oko njega. Svi danas znamo njegovo ime zbog komEpozicija (gotovo isključivo klavirskih), koje zvuče posebno intimno, pune su odmah prepoznatljive osećajnosti, najfinijih tekstura, obično su kratke i vrlo burne, kao da izviru iz srca i pogađaju direktno u srce, pa je “Šopen” danas praktično sinonim za “romantizam”.

Tankoćutnost uopšte ne mora biti povezana s umetničkim izražavanjem. Zamislite sada jednog mladića koji odlučuje da studira medicinu (igrom slučaja i ovaj u inostranstvu). Njegova majka rodila je trinaestoro dece, on je svedočio smrtima i pre nego što je pošao u školu. Kad stigne do petnaeste, umire mu voljeni otac. Kao lekar on radi sa najsiromašnijima, ima potrebu da izleči i pomogne koju niko oko njega ne razume u potpunosti. Zaljubljive je prirode i prilično seksualno aktivan, ali ne ume da odluči koju ženu da zaprosi i poezija mu je (makar u engleskom prevodu) potpuno besmislena. Piše, međutim, kako svojim pacijentima kao da čita misli i unapred zna šta će mu oni poveriti. Stiče reputaciju najboljeg psihoterapeuta na svetu i bečki lekari govore “ako ti umre konj, pošalji ga Ferenciju u Budimpeštu i on će ti ga izlečiti”. Na nesreću, pokušaji da svojim pacijentima pruži svu empatiju i ljubav koje oni u odrastanju nisu dobili toliko ga iscrpljuju da umire od anemije, u 59. godini.

Šta iz ovakvih primera možemo da naučimo? Izgleda da se neka deca rađaju osetljivija od druge (mada ne nužno istovremeno i inteligentnija ili talentovanija). Svet koji ih okružuje ostavlja u njima dublji trag, njihovi su utisci intenzivniji, suze im lako izmamljuju i lepota i bol, svejedno da li sopstvena ili tuđa, snovi su im burni, strahovi i privrženosti jednako jaki. Gde većina ostaje ravnodušna, njihovi, metaforički govoreći, nervni završeci nisu pokriveni dovoljno debelom kožom, pa ne samo da su im čulna iskustva izoštrena, već je veza između njih i osećanja izrazito bliska: hladnoća i strah deluju nerazlučivo, kao i toplota i ponos ili zaljubljenost i ukus soli na jeziku. Jednako kao što drugačije opažaju svet, ovakva deca nose u sebi više osećanja, ali ne samo u kvantitativnom smislu. Mada to dugo, a ponekad i nikada, neće umeti da vam jasno ispričaju, ona u sebi nose više “nijansi” osećanja, mnogo tek pomalo različitih vidova radosti ili tuge, koji su vezani za različite odnose, situacije, aktivnosti, mesta… Bogatstvo unutrašnjeg sveta uopšte ne mora toliko da se ogleda u glasnom izrazu koliko u tome da se fine razlike među osećanjima ne prenebregavaju, ne uzimaju zdravo za gotovo. Ako takvo dete bude zavolelo jezik, može postati hodajući tezaurus za svet osećanja. Ako ne, tražiće vam stotinu plavih i zelenih bojica, razlikovaće ukus različitih vrsta maslina ili aroma kafe, uvek znati ko peva falš, čiji se izraz lica neočekivano makar i mininalno promenio…

Danas je popularno da se sve objašnjava specifičnostima funkcionisanja mozga (za koje se obično i dalje nadamo da ćemo ih jednog dana tek otkriti). Može biti da je i ovde to slučaj. Ali, u velikom broju ovakvih primera, iza svega ovoga, makar hronološki, stoji preuranjena svest o smrtnosti, nerazrešena porodična tragedija, hronična bolest ili gubitak, odnosno ratovi i globalne kataklizme. U krhku dušu deteta zariva se osećaj prožimajućeg očaja od koga nema prave zaštite (ili odrasli očigledno lažu da će moći da te odbrane od nečega kao što je smrt). Svesnost o pravom stanju stvari neprirodno je rana, ali ne zbog starmalosti i ne zato što te odrasli tretiraju kao sebi ravnog.

Ovakvo dete može skrivati svoje sklonosti, ali su one vrlo često previše očigledne. Neobična osećajnost ne dozvoljava da bude zatomljena i progovara kroz svakodnevno izražavanje koliko i kroz hobije i interesovanja. Jedno dete može da, na primer, oseća neprekidnu potrebu da – svejedno da li s talentom ili bez njega – traga za lepotom, pa svakog dana traži da mu se pušta muzika, posmatra slike ili zalaske Sunca, samo od sebe pevuši ili nevešto pleše. I odraste u osobu koju prozaičnost uvek, makar tajno, guši, koja bi sve u životu da “urimuje”.

Drugo je, od najranijih dana, empatičnije od svojih vršnjaka. Mada u igri zna da bude savršeno veselo, tuđa ga bol probada možda i oštrije i dublje nego sopstvena, a suze naviru i zbog onoga što naoko nema veze s njim. Posećuje usamljenu baku, deli igračke u parku i ne želi da pobedi ako će drugi zbog toga patiti, ne beži od preozbiljnih razgovora i ne razume jasno zašto je drugima to neobično.

Nije svaka radoznalost samo do inteligencije. Neko rano vidi da je svet prepun cveća različitih boja ili oblaka neobičnih oblika, a onda mu to ne da mira ako ne bude nekako organizovano. Zatim dođu tajne s bezbroj nijansi koje je nemoguće organizovati, koje bude neutažive radoznalosti – sva nebeska tela u svemiru, nevidljive sile koje upravljaju prirodom i umom, slična a opet jedinstvena ljudska lica, osećanja, ludilo… Borbenija deca mogu rano početi da se upuštaju u borbu za pravdu, uprkos svesti, makar rudimentarnoj, da nikad neće pobediti. I kad su žrtve predaleko ili principi apstraktni, osećaj da je neko nezaštićen, da je naneta nepravda, da je uopšte “dozvoljeno” da nepravda postoji, žulja kao stare zimske cipele, svrbi kao hulahopke na brzinu navučene na pospano telo.

Posebno pitanje za svaku tankoćutnu osobu (čak i u Francuskoj) jeste kako će naći svoje mesto u porodici i društvu. Malo roditelja se udubljuje u ovakva detinja iskustva, posebno tamo gde ima starije braće i sestara, pa izraze tankoćutnosti često dočekuju ubeđivanje ili površna uteha. Još je gore što takvo dete vidi da u školi ne može da nađe drugare u kojima osećanja odzvanjaju tako duboko i dugo kao što zna da se njemu dešava otkad zna za sebe. Sve ovo može voditi razvoju introverzije tamo gde ona nije bila potpuno prirodna, pa čak i stida, uverenja da su drugi bolji. I nijedan izbor škole ili profesije nije garancija da će ovo biti moguće izbeći.

Gde god da je nekome najjača strana, tu mu je, neminovno i najslabija tačka. Iz tog pravila se izvodi da je cena tankoćutnosti (pored gore opisane usamljenosti) bol, da se svi nebrojeni utisci, osećanja i reakcije kad-tad pretvore u bol, uprkos mogućim brakovima, profesionalnoj ostvarenosti ili psihoterapiji. Mislim ovde pre svega na povišenu sklonost depresivnim i/ili anksioznim reakcijama, ali je očigledno i da je tuberkuloza dugo bila skoro pa sinonim za umetnost, pošto čak i kad je inicijalno i po građi robusno, telo postane iscrpljeno i preosetljivo. Najslikovitiji primer za to može biti činjenica da je najveci nemački pesnik (a Nemci baš vole da se hvale svojom robusnošću) umro od posledica toga što se ubo na ružin trn.

Kod tolike osetljivosti bol može da nanosi i prosto prisustvo druge osobe, pa život prolazi u otkrivanju optimalne distance. Kapacitet za intimnost, emocionalnu i/ili erotsku, može ostati nerazvijen usled strahova ili iskustvo bliskosti može zauvek biti barem delimično doživljeno kao pretnja ili opasnost.

Svi ovi problemi lako vode tome da neko zaželi pauzu od svoje tankoćutnosti ili da razvija odbrane od nje. U tome je neobično jedino to što još niko nije našao efikasan izlaz. Možete da “negujete svoju grubost”, da život posvetite drugome, propijete se ili zamonašite (i mnogo toga između tih ekstrema), ali u odraslom dobu koža teško može stvarno da “odeblja”.

U doba kad se skoro sve tretira kao mentalni poremećaj, važno je naglasiti da je tankoćutnost osobina ličnosti, da je ne treba lečiti ili je se bojati (čak ni kad je primetite u dečaku koji odrasta na Balkanu). Istovremeno, takvim osobama, makar povremeno, može biti neophodna podrška pa čak i zaštita. Pružiti takvo nešto nije samo moralna obaveza već i sasvim mali znak zahvalnosti za sve što je tankoćutnost, nekad po visokoj ceni, donela svakome od nas i čitavom našem svetu.

Aleksandar Dimitrijević

Autor je psiholog

Izvor: Vreme online

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Aleksandar Dimitrijević, Društvo, Psihologija, tankoćutnost, Vreme online