Sekte i mladi

Uvod

Fenomen sekti je višedimenzionalan i kao takav ulazi u područje istraživanja mnogih nauka, prvenstveno sociologije, socijalne patologije, prava itd. Autori koji se bave sektama ukazuju da su ove verske zajednice nastale duboko u istoriji ljudskog društva kao posledica suprotnih shvatanja koje se u tadašnjem društvu smatralo neprikoslovenim i jedino ispravnim. Primera ima napretek, indikativan je slučaj budizma koji se ‘’već u drugom veku svog postojanja raspao u osamnaest sekti od kojih je svaka polagala pravo da je prvobitna vera’’. I u drugim religijama situacija nije ništa bolja, u judaizmu takodje postoje sekte koje su u isto vreme zastupale i odredjene političke interese (fariseji). S druge strane ni rano hrišćanstvo nije bilo imuno od pojave ove ‘’jeresi’’, što se najbolje spočitava u Otkrovenju Jovana Bogoslova u kome se naglašavaju sledeće sekte i lažni poroci: ‘’Nikolinci u Efesu, sledbenici lažnog poroka Vaalama u Pergamu’’ i drugi. Sam razvoj hrišćanske crkve doveo je do usložnjavanja i povećavanja broja sekti koje su najčešće uzimale jedan deo iz zvaničnog verskog učenja i tumačile ga na sebi svojstven način, čak i posle raskola na zapadnu (rimokatoličku) i istočnu (vaseljensku) crkvu. Naročito je nastanak protestantizma doveo do pojave velikog broja sekti. Ovaj pokret je doveo do velikih uticaja ne samo na hrišćansku religiju, već i na društvene i političke prilike toga doba. Ovde treba naglasiti protestantsko shvatanje rada koje zahteva od vernika da se potpuno posvete radu jer ”najviše razloga da veruju imaju oni vernici koji predano rade”. Protesttantizam je isticao da je najpodesnije sredstvo za sopstveno spasenje neumoran rad vernika. Naime, po protestantskom shvatanju vršenje ovog poziva smatrano je kao etička dužnost svakog vernika. Zato se smatra da su shvatanje rada koje su razvili Luter i Kalvin kao protestantska etika predstavljala ideološku osnovu kapitalizma. Ovakvo gledište je izložio Maks Weber u delu ”Duh kapitalizma i protestantska etika”.

Prema nekim podacima emintnih organizacija koje se bave izučavanjem sekti u svetu ima preko 250 miliona protestanata, najviše u SAD, gde, između ostalog, postoji najveći broj ovih verskih zajednica.(preko 2000 sekti).

Na ovom mestu treba reći da i pravoslavna crkva zna za stvaranje sekti koje nisu posledica protestantizma. Naročito je zanimljiv slučaj Ruske pravoslavne crkve pod čijim okriljem nastaje veliki broj sekti. Posebno treba naglasiti ”Novo sektaštvo”. Novo sektaštvo kako ga naziva ruski pisac M. Epštein jeste religiozno – filozofski pogled na svet u Rusiji krajem 50-tih i početkom 60-tih godina prošlog veka, dakle u vreme vladavine KP.

Te sekte su odlikovale sredinu prestolničke inteligencije mada se nisu odnosile samo na nju. U tom kontekstu treba se osloniti na mišljenje istaknutog proučavalaca ruskog sektaštva A. C. Prugavina koji je još početkom 20 veka uočio socijalna pomeranja u okvirima ruskog sektaštva kada su u prvi plan izbili obrazovani slojevi. ”Kod nas je rasprostranjeno mišljenje da je religiozno sektaštvo isključivo odlika zaostale i zatucane mase i da razne religiozne sekte opstaju samo u pauperizovanim sredinama sela odnosno grada. To uopšte ne odgovara pravom stanju stvari. Od najstarijih vremena religiozna shvatanja čine karakterističnu odliku ruskog sektaštva i to ne samo nižeg sloja tj. Seljaštva iradništva, nego i srednjih intelektualnih, gradjanskih, slojeva baš kao i visokih aristokratskih krugova…Sada se u svojstvu sledbenika raznih sekti sve češće javljaju visoko obrazovani intelektualci koji zadobivaju sve značajniju ulogu u svetu sektaštva. Uz njihovo učešće niču i nova religiozna učenja,m nove sekte organizovane u posebne zajednice svojih priverženika”. Intelektualna osnova sektaštva došla je do izražaja nakon pola veka ideološke diktature koja je ruskoj (pravoslavnoj) kulturi dala još spekulativniji i dogmatičniji karakter. Posledica ovakvog stanja stvari jeste nastanak velikog broja sekti.

Nagli prodor sekti sredinom 20 veka jeste odraz prilika u društvu zapadne hemisfere, odakle se ove zajednice proširuju na ostale delove vaseljene, naročito u zemljama jugoistočne Evrope, zemlje koje se nalaze u procesu tranzicije. To samo pokkazuje da su one idealno tlo za procvat ovih verskih zajednica. Ova tendencija naglog porasta sekti u zemljama koje se nalaze u procesu tranzicije donekle je razumljiva budući da je zemmlje u tranziciji zahvatila društveno – ekonomska kriza, a došlo je i do poremećaja sistema vrednosti.

Sekte su naišle na veliki otpor zvaničnih crkava koje ih odbacuju i osudjuju, istovremeno ih etiketirajući kao opasnost koja preti da uništi duhovno biće savremenog čoveka. U tom kontekstu društvo, društvene institucije i pojedinci su pozvani da reaguju na više načina. Konsekvense tog reagovanja nalazimo u formiranju raznih saveta roditelja za odbranu dece, a posebno su intereesantne grupe za deprogramiranje koje su izazvale velike polemike u stručnoj javnosti. Naime, smatra se da su ”članovi jedne sekte programirani poput kompjutera pa ih stoga treba deprogramirati. Suština deprogramiranja je u primeni niza terapeutskih metoda kako bi se programirane osobe na neki način integrisale u društvo, no to je samo jedna strana medalje. Druga strana nedvosmisleno upućuje da je deprogramiranje ”naličje ispiranja mozga” te je kao takvo naišlo na oštru osudu javnosti. Opravdanost takvog odnnosa prema deprogramiranju najbolje se može videti u slučaju deprogramiranja koji je vodio M Faires 1985god, gde se ništa ne kaže o operaciji ”konverzije na svetovno” koju je morao podneti bivši adept sekte jer sredstva uveravanja i preobraćanja niu ništa manje nasilna i opuštajuća od onih kroz koje treba proći kandidat za članstvo u novu sektu” Ova kritika deprogramiranja upućuje na činjenicu da je ova tehnika sada viđena kao povreda prava pojedinaca na religioznu slobodu i stoga se pokušavaju određene pravne inicijative.

Sekte su anacionalno orijentisane i primaju u svoje redove pripadnike svih nacionalnosti. Medjutim, preko seti je mogućća odredjena indoktrinacija, naročito, omaldinske populacije, populacije koja se nalazu u prelanom dobu (tzv. period adolescencije) iz detinjstva u zrelo doba. Ono što je zanimljivo kada je reč o ovoj populaciji jeste da ti mladi ljudi nisu više deca ali ni odrasle osobe, pred njima stoje izazovi odraslog doba na koje oni nisu uvek u mogućnosti da daju odgovor.

Bez obzira na sve ovo je period socijalnog sazrevanja, neravnoteže, emocionalnih stresova kao i traženja identiteta, te je doista moguća indoktrinacija. Zapravo, pripadnici ove populacije žive u vremenu izlaza iz jednog sistema vrednosti, pa u vremenu verske , društvene i političke dezorijentacije i netolerancije postavljaju sebi pitanje ”Ko sam Ja”, tražeći sopstveni identitet. Sekte im, sa druge strane, nude svu pažnju, ljubav i ”pravu istinu” nastojeći da izazovu interesovanje mladih ljudi.

Dalje, mladi ljudi imaju osećaj usamljenosti i otudjenja od porodice, škole i društva u celini, a sekte takvom čoveku nude ljudsku toplinu, pažnju i podršku te zbog toga valja podrobnije ispitati kakvu sliku imaju mladi ljudi o sektama, budući da su ove verske zajednice za njih velika nepoznanica. Usled jake medijske propaggande se sekte se posmatraju kao destruktivne jer ” u sektama se nalaze duševno bolesne osobe potrebne lječničke skrbi. Destructive cultism može biti definirana kao sindrom koji u sebi sabira skup sindroma: promijenu u ponašanju, gubitak osobna identiteta, prekid školovanja, odlaženje od društva itd. Zato je moguće govoriti o društvenoj patologiji. Sociološka istraživanja koje je vodio M. Galanter pokazala su primjerice da je 30 članova pokreta Ujedinjene crkve zatražilo pomoć psihijatra, a 6 članova je boravilo u bolnici”. Dakle, u sadašnjem vremenu na sekte se gleda u jednoj pretežno negativnoj konotaciji pa je tako i zvanično počeo ”lov na veštice”, u našoj varijanti na sekte koje su krive za katastrofalno stanje psihofizičkog i duhovnog života omladinskle populacije. A kad dodje do lova, lovci oslobodjeni svake odgovornosti istrebljuju sve ono što po njihovim kriterijumima nije naše tj. Nema korena u našoj duhovnoj tradiciji, a može da donese i jeftine političke poene. Medjutim, odredjeni kultovi i sekte doprinose stvaranju takve slike o njima, jer ”kolektivno samoubistvo stotine zaluđenih pripadnika slijedbe Hram Naroda, kao i drugi skandali spektakularno su potkopali pretpostavku o bolesnoj religioznosti privrženika novih zajednica”.

Iz tog razloga pokušaću da prikažem odredjene sekte i ultove, njihove karateristike kako u pogledu učenja tako i u pogledu strukture, njihovog položaja i uticaja na omladinsku populaciju.

(Nastaviće se)

Za P.U.L.S.E. Branko Milić

  Društvo, Religija, Sekte