„Ima seoba! Smrti nema!“.

Prva knjiga Seoba, taj roman-poema, jedan je od kreativnih vrhunaca u velikom životnom opusu Miloša Crnjanskog,

Po svojoj poetsko-epskoj strukturi i stilu, Prva knjiga Seoba predstavlja jedinstveno, neponovljivo delo srpske književnosti, koje je kasnije dopunjavano drugim delima Crnjanskog, pisanim svaki put u drugačijoj formi i nešto drugačijim stilom, poput Druge knjige Seoba, Romana o Londonu, neobične pripovesti-eseja Kod Hiperborejaca kao i velikih egzistancijalističkih poema (Stražilovo, Servia i Lament nad Beogradom).

Istovremeno kazivanje o životu i sudbini srpskih graničara –pripadnika austrijske vojske u XVIII veku, pripovest o dva brata Isakoviča, Vuku i Aranđelu, oficiru i trgovcu, kao i tragična povest o zlom udesu Vukove lepe žene Dafine, Prva knjiga Seoba predstavlja istovremeno književnu fresku i majstorsko pevanje u prozi.

Čak i sami naslovi poglavlja, koja počinju sa onim čuvenim „Beskrajni plavi krug. U njemu zvezda“ deluju kao neka vrsta poetskog zapisa posvećenog čoveku i njegovom postojanju,

Dok se Prva knjiga Seoba M. Crnjanskog može smatrati delom njegove prve književne zrelosti (imao je 36 godina kada je objavljeno), Druga knjiga Seoba je objavljena više od tri decenije kasnije i predstavlja sasvim novo delo, delo kasne zrelosti, površno povezano sa Seobama I jer se radi o istoj porodici – Isakovičima, mlađoj generaciji oficira, koji za razliku od strica Vuka ovaj put zaista i ostvaruju tešku selidbu iz ravnice sa Dunava i Tise u daleku i nepoznatu Rusiju.

Zanimljivo je ipak da i pored velike vremenske distance između dva dela, Seobe II po mom mišljenju nimalo ne zaostaju po izuzetnom književnom dometu za prethodnim Seobama – iako razlika u sadržaju, formi i stilu dela, ima dosta.

Seobe II su u mnogo većoj meri pravi, klasični roman, a ne roman-poema (kao Seobe I), one imaju daleko više likova, glavnih i sporednih (žene Isakoviča su, poput Dafine iz Seoba I u ovom romanu posebno upečatljivo opisane), knjiga je mnogo duža (više od dvostruko) i prepuna je zbivanja i avantura koje prate četiri brata ili rođaka Isakoviča – Pavla, Đorđa, Trifuna i Petra – u njihovom opasnom i neizvesnom poduhvatu, tokom kog prolaze lične i nacionalne drame, ljubavi, razvode, uspehe i neuspehe, nade i razočarenja.

Poput Andrićeve Travničke hronike čiji su izvor bila sećanja francuskog konzula u Travniku, Seobe II su istorijski i u nekim detaljima zasnovane i inspirisane Memoarima srpskog soldata i izbeglice – Simeona Piščeviča.

I pored nešto drugačije jezičke poetike i ritma dela u odnosu na Seobe I (rečenice su, na primer, u drugom romanu kraće) i Seobe II su nošene onim neobičnim i tako privlačnim jezikom, tom posebnom rečenicom Crnjanskog, koja njega i njegova dela čine neuporedivim. Rekao bih čak da ono što zaista nosi celokupni ciklus i predstavlja glavnu snagu Seoba I i II i nije tek priča o junacima romana, nisu to ni opisani uzbudljivi i slojeviti događaji – koliko je to u prvom redu sam srpski jezik i ta uneobičajena, treperava, pomalo arahična i istovremeno poetična rečenica, čiji koreni verovatno proističu iz onog nasleđa koje su ostavili Dositej i drugi srpski pisaci iz vremena od pre Vukove reforme, a koji je Crnjanski briljantno transformisao i ugradio – na tragu sjajnog Bore Stankovića (čija mi se rečenica iz Nečiste krvi čini kao neka najava MC) – u moderan izraz.

Stvarajući novu jezičku sintezu, Crnjanski je poput svih velikih literarnih magova, koji se javljaju možda tek jednom u mnogo generacija, transformisao dotadašnji jezički izraz i uzdigao ga na novi nivo na kome se na suptilniji, eteričniji ali i produljeniji način poima, opisuje i doživljava stvarnost. Srpski jezik je stoga, po mom mišljenju, glavni junak Seoba.

Ovim delima je taj prosečni novinar, neostvareni političar, mali diplomata, neprilagodljivi čovek, tužni izbeglica, poput velikih literarnih genija drugih naroda i jezika – poput Homera kod starih Grka, Vergilija kod Latina, Dantea kod Italijana, Šekspira kod Engleza, Kamoinša kod Portugalaca, Servantesa kod Španaca, Rasina kod Francuza, Getea kod Nemaca, Puškina kod Rusa – podario svom lutajućem narodu onaj beskrajni teren i bezvremeni prostor jezika („domovina, to je maternji jezik“) sa kog ga nijedan rat, nesreća ili seoba ne bi mogli izgnati. Nakon velikih dela Crnjanskog – poezije Itaka i Objašnja Itake, putopisa Ljubav u Toskani i Pisma iz Pariza, romana Dnevnik o Čarnojeviću, poema Stražilovo i Lamnent nad Beogradom a posebno romana Seobe I i II – srpski jezik više nije onaj isti.

Donji odlomak, preuzet iz poglavlja VII Prve knjige Seoba, predstavlja jednu od najlepših i najemotivnijih slika koje ćemo naći u srpskoj književnosti, posvećenih ljudskoj sudbini raspolućenoj između, s jedne strane, osećanja prolaznosti i besmisla, i sa druge strane metafizičkog doživljaja beskraja i večnog.

(Vuk Isakovič pred Strasburom)

 „…Prazno je daklo bilo pred njim, za navek, i uzaludno, za njim sve što beše prošlo. Ništa nije postigao, ni u ovom ratu, kao ni ostali, i sve to njegovo hodanje i seljakanje samo se jednako nastavljalo. Do dna međutim, u sebi, osećao je da je nemoguće da sve tako prođe, i kako ga vuče glas neki, u njemu, obećavajući mu nešto vanredno, pri svršetku.

Pred praznim jazom, ludom provalijom do koje beše stigao, uvidev da mu je život prošao i da ga više popraviti ne može, kao ni nisku sudbinu svih tih, koji su pošli sa njim i koji će ili izginuti, ili se vratiti tamo u blato, sve po tuđoj volji i za tuđ račun, odrekav se svake nade, on je ipak osećao nešto nad sobom, kao i to nebo što je letno veče hladilo.

Videći, po širokim praznim poljanama, do reke, i iza nje, do brda, u plavetnilu, oseti i to, u toj daljini, da nije on rođen za svu tu neizrecivu otužnu dosadu i prazninu u kojoj se našao. Negde, kao i taj snop sjaja što je stajao na vrhu voćnjaka, iznad varoši, sa zvezdanim nebesima za sobom, u tami krovova što su u dubini bili puni golubova i lasta, mora da ima nečega nebesnog za njega. Lak život, vedrina, događaji što se slivaju kao čisti i hladni, prijatni penušavi slapovi, moraju biti negde i za njih dostižni.

…

Nikad kao u tom strašnom bunaru očajanja, nad koji se beše, iznemogao, nadneo, posle tolikih nevolja napora i tumaranja, Vuk Isakovič nije osetio toliku žudnju za nečim radosnim, svetlim, što bi baš on mogao da izvrši, da proživi, a ne da ode tako bedan, omatoreo i prazan sa ovoga sveta. Nikada pre čestnjejši Isakovič nije osetio da bi tako rado osluškivao neki šapat, kroz to zvezdano nebo, koji bi mu šaputao o neprolaznoj njegovoj određenosti da predvodi svoj puk, koji mu se sad učini draži od svega na svetu…Za nečim nezemaljskim zažude te noći Vuk Isakovič, ne samo za sebe, već i za svoje, zaspavši pred svojom kolibom, u zapari letnje noći pred Štrasburgom, osetiv da je prevaren, ponižen a da beše rođen za nešto čisto, svetlo, vanredno i neprolazno, kao ti komadi neba, što srebreni i plavi lebde svu noć, ispod sjajnih sazvežđa, nad krovovima varoši, travama, brdima i rekama, duž kojih su treptale logorske vatre vojske, koju je, kao tiha letna kiša, zasipala mesečina.“

za P.U.L.S.E:  Duško Lopandić

  Duško Lopandić, Književnost, Miloš Crnjanski, Seobe, Srpska književnost