Шербет или секира

Погрешно читање Његоша

Није више никакво чудо кад се о Горском вијенцу владике Петра II Петровића Његоша проговори као о „геноцидном“ спеву и творевини која је инспирисала чак и најновије балканске сукобе, оне „при свршетку“ XX века. У последње време је на рачун Горског вијенца изнесено толико негативних оцена да је много чудније ако се о Његошу и његовом најгласовитијем песничком делу чује нешто похвално. Такве негативне оцене, међутим, најчешће нису плод књижевних, него превасходно политичких и националистичких ставова, мада истини за вољу, неретко се и позитивне оцене Његошевог рада најпре дају из националног, па тек онда из литерарног угла.

У том погледу, готово да нема ничега новог у чланку под називом Сјај и тама „Горског вијенца“ аутора Шемса Аговића, јер и овај је текст писан у кључу према којем се спев црногорског владике посматра као надахнуће братоубилачких сукоба и геноцида једне нације над другом.

Оно што овај текст, ипак, издваја од гомиле сличних и чини га још фрапантнијим јесте крајње погрешно тумачење двају Његошевих стихова, а да грешка буде кобнија, аутор текста је управо на таквом (погрешном) читању засновао све остале своје ставове. Једно погрешно тумачење довело је, разуме се, до закључака који не само да су погрешни, него су и забрињавајући, а опет довољно шокантни и интригирајући да привуку пажњу јавности.

Означивши Горски вијенац као спев који позива на егзекуцију, те да је Његош, „иако епископ православне цркве“, прекршио Божји закон „не убиј“, Шемсо Аговић покушава да то аргументује помоћу стихова из којих се види да „Његош-Данило“ (Аговић у целом тексту ставља знак једнакости између владике Рада и владике Данила, што донекле има логике) „признаје да народ који је примио ислам није крив, али он [песник Његош, односно владика Данило] свеједно не одустаје од накане да га уништи“.

Аговић дословце овако цитира стихове из Горског вијенца који му служе као крунски доказ „геноцида“:

Да, нијесу ни криви толико; (760)

премами их невјера на вјеру,

улови их на мрежу ђавољу.

Што је човјек? Ка слабо живинче.

Пиј шербета из чаше свечеве (767)

ал’ сјекиру чекај међу уши.

Не само што Аговић дотичне стихове означава као „појам нечојства“ и доказ да владика Данило, у почетку „сирак тужни без нигђе никога“, еволуира „у страшног тиранина, који звјерски масакрира недужни народ“ – не само што аутор извлачи такве брзоплете закључке, него прилаже и једну крајње неприкладну илустрацију састављену из три оригиналне слике: Његошев портрет с десне стране, у позадини Његошев аутограф, а са леве стране фотографија на којој група људи (припадници војне или паравојне формације) мучи разголићеног заробљеника и спрема се да га убије (или га осакати) секиром.

Врхунац заблуде и неприкладности јесте наслов који је Аговић дао слици: Појам нечојства: „Пиј шербета из чаше свечеве ал’ сјекиру чекај међу уши“.
Очигледно је Аговић прочитао цитиране Његошеве стихове на овај начин: буди муслиман, али знај да ћемо те ми, хришћани, мучки убити (секиром).

Ово је заиста одличан пример до чега све може довести неразумевање изворног значења Његошевих речи.

Да се, међутим, не ради о случајној омашци или непознавању чињеница, него о намерним, па можда и злонамерним циљевима, доказ може бити и то што Аговић није у целини цитирао одломак који му је послужио као доказ „геноцида“ у Његошевом спеву. И сâм је Аговић у заградама нумерисао стихове и ставио читаоцима до знања да су цела три стиха прескочена.

А то нису небитни стихови:

Мед за уста и хладна приоња

а камоли млада и ватрена –

слатка мама, но би на удицу …

Осим тога, Аговић ничим није означио да су стихови 767–768 у оригиналном Његошевом тексту стављени под наводнике. Могуће је да Аговић није ни схватио због чега је песник употребио наводнике за дотичне стихове. Наиме, стихове изговара владика Данило, али он ту описује османлијску политику, а не своју: дакле, владика (и Данило и Његош, како год било протумачено) у сажетом облику цитира туђе ставове, туђу идеологију, па је зато цела мисао под наводницима.

Најзад, што је и најбитније, везник „ал’“ у наведеним стиховима не значи „али“ (супротни), него „или“ (раставни везник), па се речи владике Данила овако тумаче: или прихвати ислам као своју веру, или очекуј да будеш убијен – тако су турски освајачи примамили и натерали један део народа на исламизацију.

А све и кад би се дотични везник схватио у значењу „али“, смисао би био следећи: уживај у благодетима ислама, али ти је турска секира и даље за вратом (ову је идеју Његош најбоље разрадио у песми „Орао и свиња, или наша браћа подмићена од Турака“).

Може се даље расправљати о томе да ли је османлијска политика била заиста увек тако насилна, може се довести у питање закључак владике Данила (и владике Његоша) о исламизацији као последици уцене, могу се истаћи и случајеви добровољног прихватања муслиманске вероисповести кад за то постоје валидни докази – али се наведени стихови никако не могу тумачити као претња православног становништва муслиманским суседима.

Да владика Данило кроз два карактеристична стиха никоме не прети него да сликовито говори о турској политици исламизације, одавно су показали и доказали најеминентнији стручњаци и проучаваоци Његошевог дела, тако да и њихови закључци обарају тезе које кроз свој текст провлачи Шемсо Аговић.

За издање Горског вијенца у оквиру Целокупних дела Његошевих (Београд 1979), Видо Латковић наводи народну песму „Синови Иванбегови“, у којој син Ивана Црнојевића Станиша и његови саборци прелазе на ислам „под претњом да ће бити смакнути ако то не учине“, а већ се из самих стихова народне песме види да се облик „али“ користио у значењу „или“: „Чуј ме добро, Црнојевић Станко, ал’ ћеш твојом вјером преврнути, али нећеш главе изнијети…“.

У коментару своје редакције Горског вијенца (Цетиње 1996), Александар Младеновић наглашава да се црногорски мухамеданци из времена владике Данила заправо и сматрају потомцима Станише, односно Скендер-бега Црнојевића и његових другова, који су „примили ислам у Цариграду, а којима је, после битке на Љешкопољу, као заробљеницима било дозвољено да се населе у Црној Гори“.

Слободан Томовић (Коментар „Горског вијенца“, Никшић 1986) дао је вероватно најсликовитије објашњење: „припадај Мухамедовој вјери, или ћеш проћи као свиња коју домаћин у Црној Гори убија снажним замахом сјекире (ушицама), управо између ушију“.

Међутим, као што је већ наглашено, једно погрешно тумачење било је довољно да Аговић извуче закључке како Горски вијенац „апологетизира злочин као такав“, да је ово дело „пука мегаломанска похвала злочину против човјечности“, и то „супротно људским и Божјим правилима“, јер спев иде од „уништења једне цијеле људске заједнице“, преко „убијања младих невиних заљубљеника“ до „пребијања психички обољеле женске“, док је „понижавање и ругање противнику“ наводно „основно средство борбе у спјеву, како пак приличи класичном памфлету“, при чему је главни мотив „у етнички чистој средини учврстити своју власт“.

Аговић је на свој начин анализирао и специфичан положај владике Данила: „ако не може као султан попут тиранина владати великанским царством, може својом подловћенском Црном Гором“, али – наставља Аговић – владика „кани владати монолитном заједницом, зато претходно мора у њој уништити муслимане, своју ’браћу’ и суграђане, који ту као мањина неколико вјекова живе у својој вјери, градећи своју културу и традицију“.

Следи закључак да је Данило притиснут „тежином комплекса мање вриједности због немоћи да се обрачуна са султаном“, а како „за неку велику битку нема снаге“, онда „смишља паклени злочиначки план о ’истрази потурица’ и у коначници га остварује и слави“.

Шемсо Аговић јесте на правом трагу кад лик владике Данила без резерве изједначује са историјском личношћу владике Рада: „Данило је Његош, и Његош је Данило“. Али, двојица црногорских владара нису једно зато што је обојици власт била „опојно примамљива“ нити зато што су били завидни султану и „осталим великим европским владарима и војсковођама“, него зато што су, сваки у свом времену, били свесни тешког положаја на коме су се затекли и још тежих одлука које их чекају, поготову кад је у питању сукоб са представницима и верним поданицима непријатељске силе који су, ни мање ни више, него сународници, а неретко и блиски сродници.

С тим у вези, одавно је изнесено мишљење да Његошу није сметао ислам као религија, него му је сметао ислам као државна вера Турске царевине, као вера окупатора и повлашћених слојева над потлаченим хришћанима, посебно зато што је мухамеданство одувек служило окупаторима као средство („слатка мама“) за стварање раздора међу браћом.

Ако Његош има нешто против својих сународника муслимана, то је зато што их „окривљује у мјери у којој су они несвјесни чиниоци поробљавања сопственог народа, укидања његове историјске аутентичности“ (С. Томовић, Коментар „Горског вијенца“), а то су били и једини прави разлози који су владику Петра II Петровића Његоша натерали да своје мисли и муке преточи у гласовите стихове Горског вијенца.

за П.У.Л.С  Душан Милијић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Литература

П. П. Његош, Горски вијенац – Луча микрокозма, Београд 1979.

Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Цетиње 1996.

Слободан Томовић, Коментар „Горског вијенца“, Никшић 1986.

  Dušan Milijić, Književnost, Njegoš