Simbolika muzike i ambijentalnog zvuka u filmu,,2001: Odiseja u svemiru”
Muzika u filmu Stenlija Kjubrika ,,2001: Odiseja u svemiru” nije samo auditivna i ne prati samo radnju, već čini jednu složenu mrežu značenja koju reditelj šalje publici. Upotreba Štrausove kompozicije ,,Tako je govorio Zaratustra” koja je naslovljena prema istoimenom Ničeovom delu, ukazuje na pojam natčoveka i manifestuje se na početku, kada majmun udarajući kost, upotrebom više svesti shvata mogućnost korišćenja kosti kao oružja.
Ovo je istovremeno prelomni trenutak u evoluciji čovekolikog majmuna, jer upravo viši nivo svesnosti i mišljenje jesu elementi koji odvajaju čoveka od životinje. Isti tematski materijal Štrausovog dela zastupljen je i na samom kraju, pri nastanku Zvezdanog deteta, čime se simbolično izražava naredni stepen evolucije ka još uzvišenijem biću – natčoveku i zaokružuje odiseja tj. ceo film.
U poređenju sa drugim filmovima, dijalog je slabo prisutan i odvija se između zvuka i slike, tišine i slike. te predstavlja ,,skulpturu” koju treba prethodno uočiti i razumeti. Drugim rečima ovo je neverbalni film, vizuelno iskustvo prožeto odabranim muzičkim temama koje na jedan poetski i filozofski način dopire do gledaoca.
Krenimo redom, film počinje ambijentalnom tišinom, zvukom vetra uz oglašavanje zrikavaca koje prati vizuelno naglašavanje izlaska sunca i pejzaža iz tog praistorijskog perioda. Slika je na početku statična, da bi postepeno kamera počela da prikazuje širu okolinu, nailazeći na čovekolike majmune u svakodnevnim situacijama – dok jedu, gestikuliraju, bore se sa drugim čoporom, leopardom itd. Sve ovo prati ambijentalna tišina sa zvucima prirode i pokreta.
Muzika se prvi put čuje u situaciji kada majmuni doživljavaju kontakt sa misterioznom monolitskom pločom koja se pojavila ispred njihovog staništa. U pitanju je deo Ligetijevog ,,Rekvijema” koji čini horsko pevanje u formi klastera bez reči. Muzika pokriva glasove majmuna koji su izvan slušnog opsega, iako vizuelno posmatrano oni nastavljaju da proizvode zvukove. Kjubrik svesno ovim trikom stvara utisak praznine i tajnovitosti gde gledalac oseća efekat promene ali ne može odrediti poreklo. Ovo zapravo predstavlja trenutak prvog oblikovanja više svesti kod majmuna pod uticajem vanzemaljske inteligencije posredstvom monolitske ploče.
Sada nailazimo na već pomenutu scenu u uvodu teksta. Nakon kontakta sa monolitskom pločom majmun postepeno otkriva mogućnost korišćenja kosti kao vrstu oružja. Sve to prati muzička tema iz Štrausovog dela ,,Tako je govorio Zaratustra”. Taj trenutak prelaska u superiorniju logiku direktno je povezan sa muzikom i filozofijom natčoveka. Majmun demonstrira moć saznanja i u sukobu sa čoporom ubija drugog majmuna pomenutom koskom stvorivši prednost i dominaciju u borbi. Posle pobede baca kosku uvis i uz ponovljenu ambijentalnu tišinu gledalac svedoči njenom kružnom usporenom kretanju ka nebu. Na ovom mestu, tišina je izuzetno dobro uklopljena. Krici majmuna postepeno iščezavaju i pojavljuje se zvuk vetra utapajući se u potpunu tišinu. Kretanje koske naviše simbolizuje napredak i razvoj jer u nastavku kretanja ona prelazi u svemirski brod sa savremenim naoružanjem, što predstavlja simboliku tehnološkog napretka čoveka, kako u naučno-istraživačkom tako i u destruktivnom smislu.
Nakon toga radnja filma se seli u XXI vek, gde je evidentno čovekovo osvajanje svemira, tehničko usavršavanje, automatizacija i dehumanizacija. Kadrovi prikazuju kosmos, svemirske stanice i letelice uz muziku Štrausovog valcera ,,Na lepom plavom Dunavu”. Dok je u prvom delu filma, upotreba tišine i ambijentalnog zvuka stvarala utisak ranog stadijuma i nerazvijenosti, prve slike modernog doba i kosmosa sa muzikom valcera još više dolaze do izražaja, potencirajući napredak i uređenost društva, kao i organizovanost i težnju ka savršenstvu (smatra se da tročetvrtinski takt valcera ukazuje na savršeno vreme i predstavlja muziku univerzuma). Dakle, značajan kontrast je ostvaren upotrebom savremenog Ligetijevog ,,Rekvijema” u prvom delu uz disonance i vokale naspram Štrausovog valcera u drugom delu filma koji je konsonantan, instrumentalan i ujednačenog ritma. Valcer je istovremeno upotrebljen i kao vrsta ironije, gde je nasuprot salonskoj bezbrižnosti svemirske stanice izuzetno visokog tehnološkog razvoja, uočljiva i svojevrsna nesavršenost evolucije kroz otuđenje društva i odvajanje od porodice.
U nastavku filma dominira ambijentalna tišina prostora. Unutrašnjost svemirske stanice, gde se odvija radnja, ispunjava tihi zvuk koji najverovatnije predstavlja rad motora broda, dok ga povremeno prekidaju zvuci otvaranja i zatvaranja vrata i odjeci koraka članova posade. Enterijer svemirske stanice je realizovan u potpuno beloj boji (tišina prostora), kao i odeća stjuardesa, čime tišina ambijenta naglašava izolovanost, usamljenost i sterilnost.
Izuzetno važna scena se odvija na Mesecu gde grupa astronauta obilazi monolit sličan onom koji su otkrili njihovi preci pre četiri miliona godina. Ovu scenu prati Ligetijevo muzičko remek-delo ,,Lux Aeterna” čiji tekst preveden sa latinskog jezika znači: ,, Neka im svetli večna svetlost, Gospode, sa svetima Tvojim u večnosti, jer si milostiv. Podari im večni pokoj, Gospode, i neka im svetli večna svetlost.” Kompozicija je pisana za šesnaestoglasni mešoviti hor. Na slušaoca deluje istovremeno vanvremenski, levitirajuće i spokojno a sa druge strane proganjajuće i misteriozno. Njeni svetlucavi slojevi zvuka, primoravaju nas da se suočimo sa percepcijom vremena i prostora. Ligeti je ovim delom dotakao samu srž mistične muzike Univerzuma.
Tu se dešava još jedan evolutivni korak ka višoj svesti čoveka gde filmska scena zajedno sa muzikom simbolizuje približavanje čoveka svojoj konačnoj samospoznaji, za koju je potreban put na koji će ih povesti mega kompjuter HAL 9000 ugrađen u svemirsku letelicu. On jedini ima sve podatke o predstojećoj misiji, o monolitu i postojanju vanzemaljske inteligencije. Sledi ključna misija na Jupiter tokom koje nastaje složen odnos između čoveka i mašine. Muzike praktično i nema osim na samom početku puta kada se nazire Hačaturijanov ,,Adađo”.
Kako se misija sve više približava Jupiteru, HAL 9000 otkazuje poslušnost posadi, najverovatnije pod uticajem monolita koji je postavljen ispred odredišta. Uzvišena vanzemaljska inteligencija koristi HAL9000 kao sredstvo za ispunjenje krajnjeg cilja. Ovaj deo filma prate ambijentalni zvuci ili potpuno odsustvo zvuka, gde gledalac stiče utisak da se nalazi unutar kompjutera. HAL9000 ubija Boumanovog kolegu i ostale članove posade koji su bili u stanju hibernacije, nakon čega Bouman uspeva da ga isključi. Tom prilikom čujemo samo njegovo disanje i pokušaje mašine da ga odvrati od te namere. HAL9000 se postepeno gasi gubeći sve intelektualne funkcije. Degradirajući se do svojih prvobitnih programskih sadržaja peva staru pesmu ,,Dejzi Bel”.
Nesumnjivo, glavni junak Bouman postaje predstavnik ljudske rase koji dolazi do trenutka ,,konačnog kontakta” sa vanzemaljskom inteligencijom, koja ga je i dovela pred monolit. Prilazeći malom kapsulom monolitu, doživljava stapanje sa Univerzumom. Monolit se otvara poput zvezdane kapije i on ulazi u svetlosni tunel gde prestaju da važe poznati zakoni fizike. Ovu relativno dugačku scenu ponovo prati Ligetijev ,,Rekvijem” i muzičko delo pod nazivom ,,Atmosfere” koje se postepeno ubacuje kako se kretanje Boumanove kapsule usporava i približava nepoznatom odredištu.
Poslednja scena filma pokazuje nepostojanost vremena, Bouman naglo stari. Dok leži u samrtnoj postelji i otežano diše, aktualizuje se monolit ispred njega. Zvuk njegovog disanja prestaje i on u potpunoj tišini pruža ruku prema monolitu na isti način kako je Mikelanđelo u svom delu ,,Stvaranje Adama” prikazao momenat kontakta (doticanja) između Stvoritelja i Čoveka. Odjednom se na njegovom mestu u postelji pojavljuje Zvezdano dete u svetlosnoj lopti uz zvuke Štrausove teme ,,Tako je govorio Zaratustra”. Natčovek je rođen. Zvezdano dete putuje svemirom nazad prema Zemlji. Vraća se kući. Odiseja je završena.
Izvor: Tekstovi i poezija
Simbolika muzike i ambijentalnog zvuka napisao/la Borivoj Vujić dana
Pregled tekstova autora – Borivoj Vujić →
Genijalnost Odiseje se sastoji u tome da gledalac može sam da izvlači zaključke o filmu. Tako je i u slučaju upotrebe muzike. Evo nekih činjenica o tome. Muzika, kojom se ilustruje pojava monolita je, zapravo drugi deo Rekvijema i zove se Kyrie, što bi na starogrčkom značilo Gospod. Sa ovom muzikom, Kjubrik ubija dve muve jednim udarcem: na nekom, metafizičkom nivou tumačenja filma, sugeriše nam se da je u pitanju božanski upliv u pojavu čovekove inteligencije (jedenje sa drveta spoznaje dobra i zla). Sa žanrovske strane, to je zvuk koji deluje poprilično vanzemaljski. Ovo je prvi put u istoriji filma da je neka muzika upotrebljena kao deo naracije.
Takodje, upotreba valcera savršeno ilustruje hodanje pri nultoj gravitaciji (ko je plesao valcer, zna o čemu pričam).Mada, javljaju se i tumačenja da je Kjubrik pribegao ironiji, kada je upotrebio Plavi Dunav. Naime, smatra se da je to muzika koju su gotivili nacisti, tako da je reditelj, navodno, hteo da prikaže da tehnološki napredak, može da proizvede nešto veličanstveno, kao što je svemirski brod, a i nešto užasno, kao što je nacizam.,,