Srbi su nebeski narod

הן גוי לא־תדע תקרא וגוי לא־ידעוך אליך
ירוצו למען יהוה אלהיך ולקדוש ישראל כי פארך
Hen goj lo teda tikra ve’goj lo jedauha elejha
jarucu le’ma’an Adonaj Elohejha ve’li’kdoš Jisrael ki fearah…

Enriko Josif (אנריקו יוסף), čuveni srpski Jevrejin koji je kao kompozitor, pedagog, muzički stvaralac i uvaženi akademik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) zauvek ostao zapisan u istoriji prostora Balkana, Jugoslavije i Srbije. No, pored svega već pomenutog, ostao je upamćen i kao veliki srbofil koji je često isticao dâ su Srbi i Jevreji vekovni prijatelji, bratski narodi ali i mnogo, mnogo više od toga, te je na osnovu ovakvog svog dobro znanog stava i uverenja u jednom trenutku sâm skovao sada već naveliko čuvenu frazu o kojoj će više reči biti malo dalje tokom ovoga teksta jer ona suštinski zahteva jedan dublji pristup, odnosno zalaženje u mističnije i slojevito čitanje izvornog teksta jevrejske ”Biblije” (TaNaH, תנ”ך), one Knjige koja je na hebrejskom jeziku pisana. Reč je svakako o delu teksta koji stihovima oslikava prorok Isaija, a iz ”Knjige Isaijine” (Sefer Ješajahu, ספר ישעיהו) koja je poslužili gospodinu Enriku Josifu kao ugaoni kamen (roš pina, ראש פנה) u ovom njegovom konkretnom pravcu promišljanja kada govori o isprepletanosti sudbina ovih dvaju naroda – Jevreja i Srba.

Jer osim što i jedni i drugi dele tešku i tumornu sudbu, njihova duhovnost ih konstantno izdiže iz ruševina svetskih nedaća te čini da i dalje postoje i nadaju se nekim novim, boljim danima kroz borbu s tim istim svetom koji ne razume njihove eshatološke principe i motive kojima su vekovno prožeti.

Ali pođimo redom.

Enriko Josif rođen je 1. maja 1924. godine u jevrejskoj porodici u Beogradu, od oca Moše Josifa, trgovca, zastupnika italijanskih i nemačkih preduzeća, ali ujedno i dramskog pisca-amatera i majke Sofije (Fahri), poreklom iz bogate zemunske porodice. Gospođa Sofija je školovana u švajcarskom ženskom institutu gde je stekla veoma dobro znanje stranog jezika te je radila kao prevodilac, da bi kasnije postala i članica uglednog međunarodnog PEN kluba (P.E.N. International). Danas se veoma značajnima smatraju njeni prevodi pesama srpskih pesnika na nemački jezik, dok su brojni intelektualci, poput Jovana Dučića i Miloša Đurića, bili su njeni saradnici i poznanici. Tako je u porodici Josif muzika uvek bila više nego brižljivo negovana i podsticana: majka je svirala klavir; dok je otac gajio posebnu naklonost ka operskoj umetnosti.

Iako su želeli da svoja oba sina, i Enrika i mlađeg Alberta, pošalju na studije muzike roditelji su veoma rano prepoznali posebnu Enrikovu muzičku obdarenost i ubrzo su mu obezbedili prvog, privatnog učitelja muzike, kompozitora i dirigenta Vladislava Grinskog uz koga je Enriko počeo da piše i svoje prve kompozicije.

Enrikov otac Moša preminuo je 1937. godine, a neposredno pred početak nesrećnog i iznenadnog bombardovanja Beograda u zoru 6. aprila 1941. porodica Josif sklanja se u Sarajevo odakle su, pak, preko Dubrovnika i Splita prebegli dalje u Italiju. Tamo su neproganjani ostali sve do 1943. da bi se, potom, dalje preselili u Švajcarsku. Po svršetku rata Enriko nastavlja prekinuto školovanje u Beogradu, maturira u Prvoj beogradskoj gimnaziji i započinje svoje studije na Medicinskom fakultetu. Ipak, medicinski poziv ubrzo napušta opredelivši se, sada jednom za svagda, za studije na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Kao student Milenka Živkovića na Odseku za kompoziciju diplomirao je 1954. godine.

U periodu od 1961. do 1962. boravio je u Rimu na studijskom usavršavanju, da bi svoj pedagoški rad je započeo kao nastavnik u Nižoj muzičkoj školi „Vojislav Vučković“ i srednjoj muzičkoj školi „Кornelije Stanković“. Na Muzičkoj akademiji pratio je rad svog profesora Živkovića najpre kao asistent od 1957, a nakon iznenadne profesorove smrti 1964. nasledio je Živkovićevo mesto na Odseku za kompoziciju. Već sledeće ’65. izabran je za docenta, potom za vanrednog i redovnog profesora 1976, a kao redovni profesor radio je do odlaska u penziju 1989. godine. U njegovoj klasi su se školovale značajne stvaralačke ličnosti srpske muzike, poput: Ingeborg Bugarinović, Кsenije Zečević, Miroslava Štatkića, Vuka Кulenovića, Ivane Stefanović i mnogi drugi. U periodu od 1967. do 1968. bio je predsednik Udruženja kompozitora Srbije.

Kao vrsni intelektualac izabran je najpre za dopisnog, a potom 26. oktobra 2000. godine i za redovnog člana SANU.

Ipak ono što je posebno potrebno podvući i naglasiti kada se sećamo i govorimo o liku i delu gospodina Enriksa Josifa jeste njegova duboko izražena emocionalna, filozofska te duhovna – religiozna priroda. Nesumnjivo je da su na nju više nego uticali religiozno-filozofski pogledi Fjodora Dostojevskog (Фёдор Михайлович Достоевский), Nikolaja Berđajeva (Николай Александрович Бердяев) i Martina Bubera (מרטין בובר), mislilaca čije je zapise Enriko proučavao još u mladosti, ali i mnogo kasnije u svojim zrelim, stvaralačkim godinama. Drugim rečima: gotovo čitavog svog života. U svojim „kazivanjima“, gospodin Josif je govorio o duhovnom životu, svojim prvim susretanjima sa ”Biblijom”, razmišljanjima, odnosu prema Bogu i prema ljudima. Privlačile su ga izvorne jevrejske teme iz TaNaHa, odnosno ”Tore” (תורה) i ”Talmuda” (תלמוד), ali i hrišćanske teme na jedan poseban, drugačiji i slojeviti vid čitanja tekstova svetih knjiga. Baš onako kako to čine istinski mistici.

Za više informacija o mističnom čitanju ”Biblije” posetite sajt o projektu objave knjige ”Zohar” na srpski jezik, delu koje je oblikovalo i utemeljilo kabalu.

Ujedno, ovde možete prelistati i kabalistički glosar Knjige Sjaja.

Bio je zanesen čovekoljubivom idejom o „zagrljaju svih ljudi“, a naročito zamišljen nad motivima patnje i stradalništva, uočavao je pojedinosti, ali i specifične paralele između sudbine srpskog i jevrejskog naroda; inspirisan „opštom ljudskom tragedijom otuđenog čoveka“, pristupio je i komponovanju scenskog letopisa Smrt Stefana Dečanskog.

Uprkos tome što je odbijao štampanje i javno objavljivanje svojih govora i zapisa, pojedinačni sačuvani izvori upravo su ovde da posvedoče o njegovim promišljanjima, njegovoj životnoj i umetničkoj inspiraciji, te da umnogome potvrde naša pređašnja uverenja. Među njima su brojni intervjui objavljeni u dnevnoj i periodičnoj štampi, kao i zbirka Josifovih kazivanja „Prorok stadu kamenom“, na osnovu magnetofonskih snimaka, sačinio Vladeta R. Кošutić 1990. godine i drugo izdanje 2005. godine.

Na kraju ali nikako i najmanje važno jeste i sledeće: da nije bilo Enrika Josifa Srbija danas ne bi imala svog dugogodišnjeg rabina Isaka Asijela na čije je stavove, versko obrazovanje i ličnost gospodin Enriko veoma uticao, usmerivši Isaka na put po kojem će zauvek ostati čuven, poštovan i pamćen.

Enriko Josif preminuo je 13. marta 2003, u Beogradu.

Sada, vratimo se onom centralnom i najvažnijem motivu ovoga teksta, motivu koji je ispirisao pisanje ovoga članka a koji je isto tako trebao ovaj specifični i temeljiti uvod. Zato je sada pravi trenutak da postavimo pitanje: kako je to Enriko Josif došao do ideje, te krilatice da su Srbi nebeski narod?

Posebna aura krasila je gospodina Enrika Josifa kada govorimo o ovoj konkretnoj temi i paroli koju je skovao tokom svojih bavljenja tekstom i drugim, dubljim tumačenjima Biblije na bazi svoga znanja ili i prebogatog životnog iskustva jednog Jevrejina. Odnosno, svime onime što površnom čitaocu promiče i tako permanentno ostaje skriveno tokom nesadržajnog čitanja i bukvalnog, odnosno tek površinskog tumačenja ove najsvetije jevrejske knjige. Zato kada je Enriko Josif prvi izgovorio te reči on je već u tom momentu duboko verovao da one predstavljaju jedno davno, proročko obećanje koje nikada nije, bar ne do tog trenutka, dobilo dovoljno zaslužene pažnje.

Zato parolom:

Enriko nedvosmisleno poručuje da će se Bog upravo preko Srba (ponovo) obratiti Jevrejima. Izvorište za dobijanje ove ideje počinjemo da naslućujemo, ukoliko Bibliju pažljivo čitamo, od 3. stiha 55. glave u knjizi proroka Isaije, gde se nagoveštava kako je međ Jevrejima potrebno daleko više osluškivati svoje okruženje na putu ka traženju spasenja, izlaza i izbavljenja iz muka ovoga sveta. Posebno što smo, po sličnom modelu, već dobili Davida (דוד) da nas vodi i utemelji.

Tako počev od te 55. glave i 3. stiha, čitamo sledeće:

הטו אזנכם ולכו אלי שמעו ותחי נפשכם
ואכרתה לכם ברית עולם חסדי דוד הנאמנים
Hatu aznehem u’lhu elaj šimu u’thij nafšehem
ve’ehreta la’hem berit olam hasde David ha’ne’emanim
Prignite uho svoje i hodite k meni; poslušajte, i živa će biti duša vaša
i učiniću s vama zavet večan, milosti Davidove istinite
Isaija 55:3

Potom, u narednom 4. stihu vidimo dalju potvrdu prethodno izrečenog, što se sada potvrđuje kao svojevrsni princip, odnosno model za dalja zaključivanja u ovom konkretnom pravcu promišljanja:

הן עד לאומים נתתיו
נגיד ומצוה לאמים
Hen ed le’umijm netatijv
nagijd u’mcaue lumijm
Evo, dadoh ga za svedoka narodima,
za vođu i zapovednika narodima
Isaija 55:4

Na kraju, u 5. stihu, vidimo i kulminaciju onoga što je na posletku gospodina Enrika Josifa navelo na zaključak dâ Srbe okarakteriše na način na koji je to verovatno i zauvek ostalo urezano u novijoj istoriji srpskoga bića:

הן גוי לא־תדע תקרא וגוי לא־ידעוך אליך
ירוצו למען יהוה אלהיך ולקדוש ישראל כי פארך
Hen goj lo teda tikra ve’goj lo jedauha elejha jarucu
le’ma’an Adonaj Elohejha ve’li’kdoš Jisrael ki fearah
Evo, zvaćeš narod koji nisi znao, i narodi koji te nisu znali steći će se k tebi,
radi Gospoda Boga tvog i Sveca Izrailjevog, jer te proslavi
Isaija 55:5

Poslušajte šta je gospodin Enriko imao na ovu temu reći, u jednom od retkih snimaka: