Rosomač – Lepota skrivena iza atrakcije

Neki spomenici prirode u Srbiji doživeli su pravu eksploziju popularnosti zahvaljujući društvenim mrežama.

Jedno od takvih mesta je i kanjon Rosomačke reke na Staroj planini, poznat i kao Rosomački lonci ili Slavinjsko grlo. Neobične stenovite litice su od bisera prirode poznatog samo lokalcima i dobrim poznavaocima staroplaninskih kutaka brzo postale jedna od najvećih turističkih atrakcija pirotskog kraja.

Međutim, ovaj maleni kanjon samo je jedan delić lepote koja okružuje selo Rosomač, a koja površnim posetiocima i dalje uglavnom izmiče…

Kao i većina prirodnih lokaliteta Srbije koji su ove godine prosto preplavljeni turistima, kanjon Rosomačke reke je vrlo fotogeničan, ali i lako dostupan svima i ne zahteva mnogo vremena za obilazak.

Iako se nalazi na reci koja nosi ime po selu Rosomač, kanjonu se pristupa uzvodno iz sela Slavinja, pa žitelji ova dva zaseoka pred izumiranjem nemaju pametnija posla nego da se preganjaju da li se najživopisniji deo kanjona zove po jednom selu ili drugom…

Ove razmirice idu toliko daleko da je na svim informativnim tablama u Slavinji svaki pomen Rosomača elegantno prešaran crnim markerom, a turistička organizacija Pirota je kao solomonsko rešenje napravila dve vrste putokaza: drvene, na kojima se ne pominje ime nijednog od dva suparnička sela, i limene, na kojima se pominju oba imena. I vuci siti, i ovce na broju…

Od česme u centru sela Slavinja do kanjona vodi lepo obeležena i uređena staza tek nešto duža od kilometra. Prijatna šetnja od petnaestak minuta, bez visinske razlike.

U centru ima sasvim dovoljno prostora za parkiranje, ali valjda nikoga neće začuditi to što mnogi pokušavaju da priđu kolima što bliže mogu, pa da na jednom mestu na stazi ne postoji improvizovana ograda od kamenih ploča neki bi se verovatno dovezli u sam kanjon…

Gužva je poprilična čak i radnim danom, a kako ovo mesto mora da izgleda vikendom teško je i zamisliti.

Najatraktivniji deo kanjona, oivičen vertikalnim zidovima od slojevitog peščara, dugačak je oko petsto metara. Od toga je pogledu dostupno nešto manje od polovine, budući da se ovaj spomenik prirode sagledava praktično samo sa jednog mesta…

U periodima nižeg vodostaja lonci su verovatno i prohodni (mada malo gacanja po hladnoj vodi sigurno ni tada nije moguće izbeći), ali je pitanje koliko bi to kratko iskustvo ujedno bilo i slatko…

Oni koji su se poslednjih meseci nagledali slika popularnih Rosomačkih lonaca (ili Slavinjskog grla, kako kome drago) mogu se možda razočarati time što ovaj spomenik deluje dosta manje nego što ga fotografi često predstavljaju.

Ali, i pored toga ovo vajarsko remek-delo prirode zaista je izuzetno, mada se mora priznati da su bombastični epiteti koje su mu nakačili mediji i turistički vodiči (“srpski Kolorado”?!) u najmanju ruku najobičnije preterivanje…

Ipak, nema dileme da ovo mesto vredi videti, iako je prosto nemoguće otrgnuti se utisku da većina posetilaca ovamo dolazi samo zato što je to sada “in” a ne zato što ih stvarno interesuju prirodne lepote “skrivenih” kutaka Stare planine…

Na nekim turističkim kartama prikazano je da se kanjonu može prići i nizvodno, iz sela Rosomač, ali ta staza postoji samo u teoriji, ili je rezervisana samo za one obdarene veoma izraženim avanturističkim duhom i još izraženijim sposobnostima baratanja mačetom…

U praksi, dešava se da se turisti dovezu do Rosomača i odmah vrate odakle su došli kad shvate da ih ovde ne čeka drugačiji pogled na kanjon od onog koji je dostupan svima.

Pa ipak, oni koji se nakon razgledanja kanjona Rosomačke reke prosto odmah vrate u civilizaciju ostaće uskraćeni za mnogo lepote koju ovaj kraj još ima da pokaže znatiželjnicima.

Na primer, samo stotinak metara na suprotnu stranu od centra Slavinje, zavučena iza oronulih kuća, nalazi se kamena crkva posvećena Svetom Đorđu – podignuta još u XVI veku, o čemu svedoče i nadgrobni spomenici u njenom dvorištu. Itekako vredno pogleda, a za one koje mrzi da malo pronjuškaju okolo – potpuno skriveno.

Tu su naravno i razni oblici narodnog graditeljstva, kao i jedno još uvek nedovršeno retrofuturističko arhitektonsko ostvarenje, za koje valjda ni sam neimar nije siguran šta bi trebalo da predstavlja…

Ni selo Rosomač nije bez svojih lepota. Ovdašnja crkva, posvećena Svetoj Petki, možda nije stara kao ona u Slavinji – izgrađena je “tek” polovinom XIX veka – ali predstavlja jedan od najskladnijih sakralnih objekata na celoj Staroj planini.

A pored prastare (suve) česme sa jedva vidljivim natpisom na arapskom pismu većina će proći bez osvrtanja; ovaj tajnoviti fragment koji odiše duhom nekih davno prošlih vremena ne pominje se ni u turističkoj ponudi ovog kraja – niti igde drugde, kao da i ne postoji u ovoj našoj realnosti…

Međutim, ono najlepše čime rosomački kraj može da se pohvali nalazi se visoko iznad reke i njenih sela. Rosomački vrh (ili Kukla, kako ga još naziva lokalno stanovništvo, što na bugarskom znači “lutka”, a u pirotskom dijalektu prosto – “čuka”), sa 1250 metara nadmorske visine nije jedan od viših na Staroj planini ali se može pohvaliti jednim od najlepših pogleda u okolini.

Na vrh upućuje jedva par putokaza, ali i bez toga bilo bi teško promašiti pravu stazu – od puta za Rosomač krene se levo uzbrdo i penje se samo uzbrdo dokle god vodi put. Nikakva mudrost.

Na samom vrhu nalazi se repetitor, i možda bi nekome ovaj prizor delovao antiklimaktično, ali ono što treba uraditi kad dođete do njega je da se provučete iza njega, pored ograde – i sa odsečene litice pred vama će pući pogled ka čitavom srpskom delu Stare planine, i duboko u susednu Bugarsku.

Igra pogađanja toponima može da počne, ali ne mora i da se završi, jer kada (i ako) prepoznate sve vrhove koje vidite, možete da pređete na sela u dolinama, reke, puteve…

A ako je uopšte moguće da vam jedan takav vidik dosadi, sve što treba da uradite je da se okrenete na suprotnu stranu i pred vama će se naći često zapostavljeni Vidlič, “druga” planina Pirota.

Na koju god stranu da pogledate, vidik sa Rosomačkog vrha jedan je od onih u kojim se može uživati satima…

Uspon na Rosomački vrh nije ni težak ni zahtevan, ali je za one koji u ove krajeve dolaze samo radi instant fotki za društvene mreže očigledno predugačak, pa se tako ovde u miru može uživati u nestvarnim panoramama…

Kao alternativa ili dopuna izletu na Rosomačke lonce, ovaj uspon je pravi izbor za iskrene ljubitelje prirode, pogotovo što se do vrha može doći praktično direktno iz kanjona. Možda nije baš prava avantura, ali svakako je doživljaj za odabrane sladokusce.

Ove godine, mnogo mesta u prirodi pretrpano je turistima od kojih mnogi ni ne znaju zašto tu dolaze. Oni pravi zaljubljenici u prirodne vrednosti mogu se među njima osetiti indisponirano, demoralisano…

Ali, često se samo na nekoliko koraka iza popularnih atrakcija kriju lepote do kojih horde pomodara nikada neće stići.

Nije stvar u tome da oni to neće moći – jer planinarenjem može da se bavi maltene svako, ma šta pričali neki vajni planinari – već će im naprosto ta neka mesta biti suviše daleka, suviše neuređena, suviše divlja… I tako će jednostavno uvek biti.

Na sreću nas koji prirodu volimo, ali gužvu baš i ne…