Knjiga je u moj svet ušla prerano – kad sam bila 7. razred – i to je značilo da ću je (zato što mi je bila potrebna i značajna) čitati još nekoliko puta tokom života. Konačno sam u dobu o kome priča ova knjiga i u kome je sam Hese bio kada ju je pisao. Imam pedeset godina – da li to znači da je sada bolje razumem nego u nizu prethodnih čitanja? I da i ne.
Da – zato što se u međuvremenu nakupilo raznih iskustava – čitalačkih, slušalačkih (pa tako i meni Mocartova „Čarobna frula“ danas predstavlja jedno od najčarobnijih dela), iskustava koja imaju veze sa svetom duha o kojem je u velikoj meri i reč.
Ne – zato što se osećaj teskobe i isključenosti iz sveta sa kojim se ipak ne mogu prekinuti sve veze (jer mu pripadamo poreklom, vaspitanjem, navikom) – može jednako jako osećati i sa 14 i sa 50 godina. Zapravo, prvi put počinje jasno da se oseća sa 13-14, kad se sopstveni ego uobličava od svih onih slojeva koji su u njemu i koji na njega utiču spolja, a posle se tokom godina bezbroj puta potvrđuje.
Priču započinje narator koji oseća potrebu da nas upozna sa Harijem Halerom, Stepskim Vukom, kako se Hari sam naziva. Narator ga upoznaje kad Hari iznajmljuje stan kod njegove tetke. Žive u istoj kući, povremeno se sreću. Za Harijem, koji je jednog dana nestao – plativši prethodno uredno sva svoja dugovanja – ostaju njegovi spisi. Ostatak romana čine Harijevi spisi koje je Stepski Vuk (namerno?) ostavio, tako da sad on preuzima prvo lice, i govori/piše o sebi. U spisima nalazimo, pored ostalog, priložene druge spise – Raspravu o Stepskom Vuku – čime se usložnjava struktura, pa o Hariju, sem reči nećaka stanodavke i samog Harija, progovara i nespoznati pisac Rasprave, a tokom Harijevih čudnih izleta, snova i halucinacija, o njemu govore i njegovi najvažniji sveci iz sveta duha – Gete i Mocart. (Moram da napomenem da je iskusni pedesetogodišnji pisac Hese pažljivo skrojio roman, čija struktura promenom perspektive daje mnogo širi uvid u problematiku nego što bi moglo samo pisanje iz prvog lica ili iz pozicije sveznajućeg pripovedača. Naime, Hari je na granici između dva sveta, a mi na početku knjige prvo pratimo perspektivu iz sveta građanskog staleža, zatim Harijev doživljaj na samoj granici, i na kraju vidimo i ugao gledanja besmrtnika čijem svetu bi želeo da se privoli.)
Hari Haler je čovek od duha, obrazovan, pristojan, odgojen u svetu građanštine koju prezire, ali iz čijih granica ipak ne istupa, pa uvek živi u građanskim, pristojnim kućama, koje odišu čistoćom i redom, iako njegova soba, pretrpana knjigama, flašama, opušcima – odudara od njih. Živi neuredno, razveden, sam, otuđen od sveta, ali samo do određene granice (i dalje koristi sve pogodnosti tog sveta: izdržava se novcem oročenim u banci koji mu donosi izvesnu kamatu itd). Ne smatra sebi ravnima pripadnike tog sveta koji su zauvek preskočili granicu građanskog društva: kurtizane, džez muzičare, slobodne, neakademske umetnike. Njegov rascep se sastoji u nedostatku hrabrosti da pređe granicu – on je zarobljen između dva sveta, i sve ono što mu ne naliči na čovečje i duhovno, u sebi imenuje – vukom. Vuk i čovek u njemu ne žive u slozi. Ipak, on pomalo podrugljivo gleda na običan ljudski svet oko sebe. Razlog je u tome što su ga kao malog naučili da prezire sebe i oseća se krivim – a bez ljubavi prema sebi nema ljubavi prema životu i svetu, čak ni kad je neko naročito obdaren i sklon duhovnim uzletima. Pogotovo tad je teško izmiriti se sa svetom koji nudi toliko toga neadekvatnog, istrošenog, besmislenog, mehaničkog, ne podržavajući ljudske jedinke da svoju slobodu iskoriste na neki drugi, bolji način, dostojniji čoveka.
Hari je, naravno, usamljen. Čitajući Raspravu o Stepskom Vuku saznaje da pripada posebnoj grupi ljudi – samoubicama – naročitom soju koji u smrti od sopstvene ruke vidi izlaz za slučaj nužde. Ali, postoji i strah od smrti – i takav izlaz odlaže za kasnije. Hari iz iste knjižice saznaje i da je njegova dvojnost (čovek+vuk) kojom sebe teši – samo jedno uprošćavanje; duša je zapravo mnogo kompleksnija od ta dva principa. (Dvojnost nagon-duh Hese je takođe problematizovao u drugim svojim delima, u Demijanu i Narcisu i Zlatoustom itd.) Svi smo, dakle, mnoštveni – to je spoznaja koja bi mogla da bude oslobađajuća, ukoliko duh nije suviše okoštao u svojim predstavama o sebi. Harijev duh je već na putu nepromenjive okoštalosti, kad sreće poznanika, profesora, koji ga poziva na večeru. Zbog osećaja strašne usamljenosti, Hari pristaje, iako se ubrzo pokaje – jedan od najvažnijih razloga je što konformizam i blagostanje profesorovog života podrazumevaju i ratnohučkački duh, to jest bezrezervno prihvatanje onoga što od njega zahteva društvena vrhuška – a između dva rata to je značilo prihvatiti lagano, a zatim sve glasnije uspinjanje fašizma. Hari i po tim pitanjima stoji izvan društva – pišući članke protiv takve politike, biva proglašen izdajnikom. Posle te večere njegovo očajanje i osećaj izdvojenosti doživljavaju kulminaciju. U strahu da sebi ne oduzme život – odlazi u kafanu i tamo upoznaje prekrasnu devojku Herminu. Od tog mesta nadalje – više nije jasno šta je stvarnost, šta san, fantazija, halucinacija, proizvod bolesnog uma ili samo Harijev način da opiše svoj (mogući) preobražaj.
Nepoznati pisac Rasprave o Stepskom Vuku Hariju nudi izlaz u humoru, kao jednoj od odlika ljudi od duha. Kad sam to prvi put čitala, smatrala sam ovo rešenje rezultatom nemoći pisca da nađe PRAVO, SMISLENO rešenje. Smeh mladog Mocarta u filmu „Amadeus“ Miloša Formana – strašno mi je išao na živce, iako neizmerno volim taj film. Sad mislim, pored toga što i dalje tvrdim da je u pitanju rezultat nemoći – da smeh predstavlja prihvatanje te nemoći i preusmeravanje energije na život i stvaranje, kao ono što čovek ipak može u životu koji mu je dat. Tako Hari ponovo stiče svet večnosti – svet duha, vere i stvaralaštva –ali posrednim putem, ne samo kroz usamljenička prepuštanja čitanju, nego kroz spremnost da svoju dušu rasparča u paramparčad i ponovo je sastavlja, kroz humor, stvaranje, kroz život sam.
(Knjiga zaslužuje poseban tekst – o mogućim uticajima: recimo uticaju Ničeove filozofije na ovo delo, o značaju Hermine i njene hermafroditske prirode, o uticaju istočnjačkih filozofija i Jungove psihoanalize na autora… Kao takva, podsticaj je za dalje istraživanje.)
“Stepski vuk” – Herman Hese added by Jadranka Milenković on
View all posts by Jadranka Milenković →