S(trah) O(d) S(tarosti) – Ako je vreme relativna stvar, kao što je onomad objasnio veliki Ej.I. (meni nije, jer mi ništa nije jasno),  onda je i starenje kao vremenska kategorija relativno. Ako je starenje kao vremenska kategorija  putovanje  kroz to relativno od tačke „D“ (dolazak) do tačke „O“ (odlazak), i ako ne postoji formula pomoću koje bi izračunali koliko to klackanje  traje, kako onda znamo ko je stariji?  Neko taj put pretrčava, neko kliže, neko nonšalantno šeta, neko pliva ili roni, pada i diže se, ali svi nezadrživo napredujemo. Neko se stalno „hvata za slamku“, neko balansira na žici, neko podmeće ili nameće, neko „veze“, neko muti, neko bistri,  a neko „ispravlja krive Drine“. Ali, niko ne zna kada će nagaziti na tu tačku „O“,  kao na nekakvu lansirnu rampu za balone koji se polako zanjišu i krenu lepršavo i lagano ka gore, gore, gore… Ili, dole. Ni to se ne zna. Nekima taj momenat pokušavaju, uz plus-minus toleranciju i pažljivo birane reči da saopšte čike u belim mantilima ili tete koje to „vide“ u požutelim i pohabanim kartama, staklenim kuglama  ili zapaljenim krpama. Ne moraju biti u pravu. Ništa se ne mora. Ništa nije apsolutno ni sigurno. Osim tačke „O“. Onaj koji jedini tačno zna kada će to, O…ohohoho…., ne nosi beli mantili niti gleda u pasulj. On jednostavno zna. On nas dovodi i odvodi, uz taj poslednji poziv za pokret koji niko ne može da odbije. On jednostavno  dođe, i moraš da se javiš.  A, kada će da zazvoni, nemamo pojma.

Pre neki dan mi jedna poznanica reče da se boji starenja. Kada sam je pitala zbog čega, odgovorila mi je: „Taj vrat…Šta se sa njim desi, pa se tako zgužva?“  Još jedan dokaz da većina nas (žena) ipak na starost gleda kao na reč koja u jednom sadrži sve ono što se isključivo dešava našim telima  u unapred izgubljenoj borbi sa gravitacijom, u neizbežno ograničenom roku trajanja vidljive materije. Na putu ka tački „O“.  Žene se plaše izboranih lica, smežuranih vratova, kvrgavih kolena, opuštenog podvaljka i grudi, četvrtastih zadnjica,  mlitavih tricepsa…I suve vagine. Muškarci se boje samo seksualne nemoći. Kao i obično oni se bave suštinom, mi ambalažom.

Kako god, svi se nečega plaše. Većina domova nam  je zatrpana starim pločama, okrnjenim ramovima, stolicama, komodama, izbledelim fotografijama, cipelama koje smo nekada, kada smo imali uzana stopala bez čukljeva, tako rado nosili, izbledelim i prašnjavim odelima u koja ne možemo ni da privirimo, šeširima, lulama, pokvarenim džepnim satovima i gramofonima, značkama, tabakerama, ….Svim neupotrebljivim u fizičkom smislu, ali bitnim duši, bezvremenim i neprocenjivim. I, teško nam je da se rastanemo od svega toga, gotovo nemoguće.  Zašto onda brinemo da li ćemo i mi, pohabanih i nemoćnih tela biti manje dragi onima koji su nam bitni, zašto strahujemo da će nas odbaciti ili manje voleti? Hoće ako postanemo škrti, džangrizavi, dosadni,  zluradi, nezainteresovani za novo, malodušni, hipohondrični.

Ili se ipak najviše bojima toga da li ćemo sami sebe takve voleti.

Toliko je saveta o zdravom životu i ishrani, koji  opet i samo misle na naša tela. Postoji problem, ali nije u soli, brašnu, mastima ili šećeru. Prečesto se maže sebičnost na glupost, pa još ako se na to doda zavist skrčkana u ogovaranju i sve to zalije kriglom punom lenjosti, eto tačke „O“.   Ljubav, plemenitosti i humanosti snižavaju  pritisak, holesterol i trigliceride. Obrok koji se podeli sa drugima ne goji, a hranjivije je. Zdravi ljudi ne beže od termičke obrade, drže se onog  „ispeci pa reci“. Vole slano, ali ne daju da im drugi „sole pamet“, uče samo od mudrih, obožavaju biber, ali dobro paze da im niko drugi ništa ne „zabiberi“ i  puter mažu samo na vruć  hleb, ne nose ga na glavi, od toga se gubi miran san.

Ne druže se sa bumbarima, nego sa pčelama. Dele hleb i znanje, i sa ovcama i sa vukovima.  Zato i jesu srećni i mladi. I većini ne manjka fizičke aktivnosti, najteže je nositi praznu torbu, uzdignute glave i sa osmehom na licu. Nije to catwalk,  to je (we)manwalk.

Recept je, verujem,  jednostavan. Eliksir večne mladosti postoji, ali za svakog poseban. Udiše se, duboko i lagano,  izvlači iz onoga što je već tu. Tik do nas. Sada i ovde, gde smo. Želim da budem sama svoj alhemičar. Poneki eliksir se i gricka. Odoh  po grisine i Eurokrem.

 Za P.U.L.S.E:  Tatjana Đilas

objavljeno u časopisu Vodič za život, br. 15, 2012 godina.

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Tatjana Đilas